Пређи на садржај

Приватност

С Википедије, слободне енциклопедије
Приватност може да буде умањена надзором – у овом случају путем ЦЦТВ система.[1][2]

Приватност (енгл. privacy; шп. privacidad; од латинске речи privatus), privatna sfera (нем. Privatsphäre) или приватни живот (фр. vie privée) је израз којим се означава правни, односно друштвени концепт према коме сваки појединац може одређене активности, те уз њих везане предмете, мишљење или осећаје „задржати за себе”, односно не допустити да за њих дознају други појединци, организације, делови друштва или јавност. Шта се сматра делом приватне сфере се битно разликује међу различитим културама. Приватност исто тако може да поприми форму телесног интегритета.[3][4][5][6][7][8][9]

Приватност се у свом данашњем уобичајеном смислу везује првенствено концепт развијен на Западу у последњих неколико векова, а у многим културама је све донедавно био потпуно непознат. Сама реч „приватност” се понекад од стране појединих лингвиста назива непреводивом[10], а многи језици немају властите речи за приватност. Уместо тога се за опис израза користе сложени изрази (као што руски комбинује уединение - усамљеност, секретность - тајновитост и частная жизнь - приватни живот) или јендоставно посуђује енглески израз privacy (индонежански privasi или италијански la privacy).[10]

Врсте приватности

[уреди | уреди извор]
  • физичка приватност (скривање интимних делова тела или одређених интимних радњи од других особа; скривање садржаја властитих предмета, стана или возила од других особа)
  • информацијска приватност, односно приватност података везаних уз здравствено стање, финанцијско стање, политичку активност, боравиште или породично стање неког појединца; уз то је близак појам приватности на Интернету.[11][12][13]

Дефинисање и концепти приватности

[уреди | уреди извор]

Приватност се просто дефинише као слобода од неовлашћеног упада, узнемиравања и могућност да се посебно личне ствари задрже за себе.

У чланку са прегледом закона из 1960. године, Вилијам Просер (Wиллиам Проссер) је изнео четири широке категорије обичајног права које су у основи деликата нарушавања приватности:

  1. Упад у нечију осаму,
  2. Откривање приватних података,
  3. Објављивање информација које неоправдано представљају у лажном светлу, и
  4. Присвајање туђег идентитета или имена.
Упад у нечију осаму
Подразумева вредност поседовања сопственог приватног простора и ограду од оних који би желели да га наруше. Прислушкивање и ухођење су два примера активности које се сматрају упадом у нечију приватност.
Откривање приватних података
Подразумева да објављивање одређених приватних чињеница може нанети штету појединцу. На пример, откривање нечијег здравственог статуса, финансијских евиденција, личне преписке и других врста осетљивих личних података може проузроковати штету ако се објави.
Објављивање информација које неоправдано представљају у лажном светлу
Слично клевети, али може бити суптилније.
Присвајање туђег идентитета или имена
Подразумева коришћење идентитета или имена другог појединца у неовлашћене сврхе. Рецимо лажно представљање под туђим именом; објављивање властитих ставова коришћењем имена другог појединца који се с њима можда и не слаже, односно ни у ком случају није одобрио да се његово име користи.

Историја

[уреди | уреди извор]
За више информација погледајте: Закон о приватности
Оглас са истакнутим цитатом „Моје лице је постало све црвеније!”. Истакнут је цитат о важности искрености према себи, а након две и по странице закључује се са сумњом да телефонисти прислушкују сваки позив.

Приватност има историјске корене у древним грчким филозофским расправама. Најпознатија од њих била је Аристотелова разлика између две сфере живота: јавне сфере полиса, повезане са политичким животом, и приватне сфере оикоса, повезане са домаћим животом.[14] У Сједињеним Државама, систематичније расправе о приватности појавиле су се тек 1890-их, са развојем закона о приватности у Америци.[14]

Технологија

[уреди | уреди извор]
За више информација погледајте: Технологије за побољшање приватности
Оглас за телефонску услугу која је била доступна делегатима на републиканској конвенцији 1912. у Чикагу. Главна продајна тачка телефонске услуге је то што је била „тајна“, јер није био потребан оператер да повеже позив.

Како је технологија напредовала, начин на који је приватност заштићена и нарушена се променио са њом. У случају неких технологија, као што су штампа или Интернет, повећана могућност размене информација може довести до нових начина којима се може нарушити приватност. Постоје генерална сагласност да је прва публикација која се залаже за приватност у Сједињеним Државама била чланак Семјуела Ворена и Луиса Брендиса из 1890, „Право на приватност“,[15] и да је написан углавном као одговор на повећање броја новина и фотографија омогућених штампарском технологијом.[16]

Године 1948, објављена је књихга 1984 коју је написао Џорџ Орвел. Као класични дистопијски роман, 1984. описује живот Винстона Смита 1984. године који се налази у Океанији, тоталитарној држави. Партија која контролише све, партија на власти коју предводи Велики брат, у стању је да контролише власт путем масовног надзора и ограничене слободе говора и мисли. Џорџ Орвел даје коментар о негативним ефектима тоталитаризма, посебно на приватност и цензуру.[17] Повучене су паралеле између 1984. и модерне цензуре и приватности, при чему је уочљив пример да су велике компаније друштвених медија, а не влада, у стању да надгледају податке корисника и одлучују шта је дозвољено да се каже на мрежи кроз њихове политике цензуре, на крају за монетарне сврхе.[18]

Види још

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Кумар, Викас; Свенссон, Јакоб, ур. (2015). Промотинг Социал Цханге анд Демоцрацy Тхроугх Информатион Тецхнологy. ИГИ Глобал. стр. 75. ИСБН 9781466685031. 
  2. ^ Демпсеy, Јохн С. (2008). Интродуцтион то привате сецуритy. Белмонт, ЦА: Тхомсон Wадсwортх. стр. 78. ИСБН 9780534558734. 
  3. ^ Јонатхан Херринг, Медицал Лаw анд Етхицс, Оxфорд Университy Пресс, 2016, п. 483.
  4. ^ Тхе Лимитс оф Бодилy Интегритy Рутх Аустин Миллер – 2007
  5. ^ Цоммуницатион Тецхнологy Анд Социал Цханге Царолyн А. Лин, Давид Ј. Аткин – 2007
  6. ^ Цивил Либертиес анд Хуман Ригхтс Хелен Фенwицк, Кевин Керриган – 2011
  7. ^ Xенотрансплантатион: Етхицал, Легал, Ецономиц, Социал, Цултурал Бригитте Е.с. Јансен, Јüрген W. Симон, Рутх Цхадwицк, Херманн Нyс, Урсула Wеисенфелд – 2008
  8. ^ Персонал Аутономy, тхе Привате Спхере анд Цриминал Лаw Петер Аллдридге, Цхрисје Х. Брантс - 2001, ретриевед 29 Маy 2012
  9. ^ Привацy лаw ин Аустралиа Царолyн Доyле, Мирко Багариц – 2005
  10. ^ а б Транслатион Тодаy
  11. ^ Боард, Тхе Едиториал (29. 03. 2017). „Републицанс Аттацк Интернет Привацy”. Неw Yорк Тимес. Приступљено 29. 03. 2017. 
  12. ^ Wхеелер, Том (29. 03. 2017). „Хоw тхе Републицанс Солд Yоур Привацy то Интернет Провидерс”. Неw Yорк Тимес. Приступљено 29. 03. 2017. 
  13. ^ Давид, Р. M.; Фано (1965). „Соме Тхоугхтс Абоут тхе Социал Имплицатионс оф Аццессибле Цомпутинг. Процеедингс 1965 Фалл Јоинт Цомпутер Цонференце”. Приступљено 07. 06. 2012. 
  14. ^ а б ДеЦеw, Јудитх (2015-01-01). Залта, Едwард Н., ур. Привацy (Спринг 2015 изд.). 
  15. ^ „4 Харвард Лаw Ревиеw 193 (1890)”. Гроупс.цсаил.мит.еду. 1996-05-18. Приступљено 2019-08-22. 
  16. ^ Информатион Привацy, Оффициал Референце фор тхе Цертифиед Информатион привацy Профессионал (ЦИПП), Сwире, 2007
  17. ^ „Нинетеен Еигхтy-фоур | Суммарy, Цхарацтерс, Аналyсис, & Фацтс”. Енцyцлопедиа Британница (на језику: енглески). Приступљено 2021-09-27. 
  18. ^ Леетару, Калев. „Ас Орwелл'с 1984 Турнс 70 Ит Предицтед Муцх Оф Тодаy'с Сурвеилланце Социетy”. Форбес (на језику: енглески). Приступљено 2021-09-27. 

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Приватност на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Privatnost&oldid=28891145”