Пређи на садржај

Раду Росети

С Википедије, слободне енциклопедије
Фотографија Росетија

Раду Росети (франц. Родолф Росети;[1] 14. септембар 1853 – 12. фебруар 1926) био је молдавски, касније румунски политичар, историчар и романописац, отац генерала Радуа Р. Росетија и истакнути члан породице Росети. Од почетка је био у традиционалистичком конзерватизму, усвојио је прогресивне аграрне ставове и експериментисао са модернизацијом свог имања у Кајуци. Молдавски регионалиста који је седео на левој страни Конзервативне партије, мање-више је формално сарађивао са национално-либералном опозицијом током његовог мандата као префект у Роману, Браили и Бакау. Служио је два мандата у Скупштини посланика и био кратко запослен као генерални директор затвора. Сходно томе, Росети је усвојио анти-елитистички и реформистички дискурс. Тиме се супротставио главним конзервативцима Николе Филипеску и Титу Маиореску, али га је заштитио Ласцар Катаргиу, а касније Петре Р. Карп.

Росети је финансијски уништен због лоших улагања у трговину житарицама, а од 1898. повукао се на секундарне послове у Министарству спољних послова. Иако није имао званичну обуку, био је значајни полиглота и постигао своју славу као научник и друштвени критичар. Његова рана истраживања фокусирала су се на правну и друштвену историју Молдавије, али су касније преузела више политички подстакнутих тема. Благи антисемит и противник јеврејске еманципације, Росети се окренуо критиковању сопствене класе и маноријализма, конструишући утицајну парадигму у прогресивној историографији. Дошао је у редове левичарског попоранизма до 1906. године и предложио радикалну земљишну реформу и предвидео побуну сељака 1907. године.

У раним фазама Првог светског рата, док је Румунија одржавала неутралност, Росети је водио кампању у корист Централних сила. Саветовао је против било каквог савеза са Руским царсвом, плашећи се пан-славизма и подржавајући права Румуније на Бесарабију. Био је разочаран када је земља стала на страну Русије и остао је у Букурешту када је Румунија окупирана од стране Централних сила. Са Карпом и другим конзервативцима организовао је колаборационистичку бирократију и служио је као епхор цивилних болница. Ови избори потпуно су се разликовали од избора његовог сина, који је постао ратни херој. Ујединивши се са њим у послератној Великој Румунији, Росети је наставио своју књижевну каријеру, добијајући похвале за своје завршне радове као писац мемоара и вешт приповедач. Једна од његових „Молдавских прича” адаптирана је за екран од стране његовог зета, Виктора Белдимана.

Биографија[уреди | уреди извор]

Младост и ране припадности[уреди | уреди извор]

Рођен у Јашију, Раду је био део бољарске породице Росети, којој је припадао и Антоније Русет, који је био принц Молдавије од 1675. године до 1678.[2] Насупрот породичној легенди, он није потицао директно од принца Антонија, вец Антонијевог брата, Купара Константина.[3] Прадеда овог научника био је Ласкараке Русет (1762-1838). Његова каријера је достигла врхунац током руске инвазије 1806. године, када се, према Ивану Липрандију, показао као „јединствен, али поштен и вољен од стране свих”.[4][5]

Розијетијев отац, управник Радукану Русет Млађи, студирао је филозофију у Минхену.[4][6] Његова мајка Агле, Русетова друга супруга, била је кћи Григора Александра Гхица. Позната по својој лепоти, школовала се за уметника у Бечу и по повратку, постала је ватрени румунски националиста.[7] Њен супруг, иако генерално конзервативан, осецао је солдарност са својим земљорадницима и тражио укидање кулука. 1847. године држао се бољарског пројекта за стварање комерцијалне банке.[8]

Породица је била у власништву великог имања Кајуци, недалеко од бање Сланик-Молдавија, која је била Радуов дом и дом његове браће и сестара.[9] Иако му је румунски био матерњи језик, Раду је научио грчки од своје баке са очеве стране. Касније је научио да течно говори француски (његов омиљени језик изражавања), енглески, немачки, италијански и шпански, стекао је одређено знање латинског језика, а од 1888. и старословенског језика.[10] Студирао је у Јашију, Женеви, Тулузу (где је завршио средњу школу) и Паризу,[4] а његова једина диплома била је диплома Бацалауреат.[11] Током свог боравка у Швајцарској, индиректно је био сведок пада Француске, предајом Армије де л'Ест; тада је постао веома заинтересован за конзервативну и легитимистицку политику, шверцујући оружје у Навару током Трећег карлистичког рата.[12]

По повратку кући ублажио је свој реакционарски став. Као што је Раду Млађи приметио, његов отац је постао „прогресивни конзервативац” који се дивио „државном социјализму”.[13] Против традиционалиста и елитиста као што су они из школе Јунимеа, Раду Старији је наводно веровао да је бољарска привилегија била проклетство и инсистирао да би и аристократе требало да зарађују за живот.[14] Док је подржао спајање Молдавије са суседном Влашком у уједињење кнежевине (из 1881. Краљевине Румуније), задржао је конзервативну ненаклоност према Власима, посматрајући Молдавце као структурално супериорније.[15]

Раду је наследио Кајуци након Радукануове смрти у јуну 1872, користио је шуме за лов, а углавном је ловио јашући коња.[16] Био је домаћин важним личностима у румунском јавном животу, тако је „обрадио” и чланове Националне либералне странке, као и опозиционе конзервативне партије.[17] Жртвујући своје снове о томе да постане инжењер како би надгледао своје наслеђе, Росети се надао да це модернизовати Кајуци током транзиције од маноријализма до пуног капитализма. У немогуцности да прилагоди свој начин живота, на крају је подлегао притисцима тржишта.[18]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Ангхелуță ет ал., п. 125; Маргхиломан, IV, п. 166
  2. ^ Сорин Ифтими, "Вецхи турнури але Иаșилор", ин Монументул, Вол. IV, 2002, [н. п.]
  3. ^ Сорин Ифтими, "Хералдицă șи архитецтурă", ин Монументул, Вол. VII, 2006, п. 498
  4. ^ а б в Алеxандру Пиру, "Росетти Раду", ин Аурел Сасу (ед.), Дицțионарул биографиц ал литературии ромâне, Вол. II, п. 492. Питеșти: Едитура Паралела 45. 2004. ISBN 978-973-697-758-9.
  5. ^ Ornea 1988, стр. 84–86.
  6. ^ Bogdan-Duică, pp. 805–807; Călinescu, p. 677; Ornea (1988), p. 85
  7. ^ Beldiman, стр. 139–143; Ornea (1988), pp. 85–86
  8. ^ Ornea 1988, стр. 87
  9. ^ Rosetti, стр. 9–14, 30–31
  10. ^ Rosetti, стр. 16, 45 See also Ornea (1988), pp. 87–88, 95–96
  11. ^ Boia 2010, стр. 292; Ornea (1988), pp. 87–88, 89–90
  12. ^ Rosetti, стр. 14–16
  13. ^ Rosetti, стр. 15, 24, 56
  14. ^ Rosetti, стр. 14–15, 172–173
  15. ^ Boia 2010, стр. 67–68; Rosetti, p. 15
  16. ^ Rosetti, стр. 14
  17. ^ Rosetti, стр. 22–25
  18. ^ Ornea 1988, стр. 87–89; Rosetti, pp. 11–14, 21–22, 29–30
Radu Roseti на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Radu_Roseti&oldid=26781907”