Ремедијација (музика)

Ремедијација је „репрезентација једног медија у другомˮ^[1] и представља „дефинишућу карактеристику нових дигиталних медијаˮ.^[1] Ремедијацију као концепт су поставили Болтер и Грусин бавећи се превасходно визуелним уметностима. Ремедијација као пракса је у толикој мери распрострањена да је могуће „идентификовати спектар различитих начина на које дигитални медији ремедијатизују своје претходнике, спектар који зависи од степена перципиране компетиције или ривалитета између новог медија и старог.ˮ^[1]

Могући начини ремедијације

При ремдијацији старији медиј може бити „истакнут и репрезентован у дигиталној форми без очигледне ироније или критике. (...) У овим случајевима, електронски медиј није постављен у опозицији са сликом, фотографијом или штампањем; већ се компјутер нуди као ново средство приступа старијим материјалима, као да се садржај старијег медија може једноставно прелити у нови. Будући да електронска верзија оправдава себе дозвољавајући приступ старијем медију, она жели да буде транспарентна. Дигитални медиј жели себе да избрише, тако да посматрач стоји у истом односу са садржајем као што би стајао уколико би био суочен са оригиналним медијем. Идеално, не би требало да буде икакве разлике између искуства гледања неке слике у живо и на компјутерском екрану, али то никада није тако. Компјутер увек интервенише и учини своје присуство осетним на неки начин, (...). Транспарентност, међутим остаје циљ.ˮ^[1]

Затим у одређеним електронским ремедијацијама могуће је уочити тежњу њихових креатора да нагласе разлику између медија уместо да је избришу, и тада се „електронска верзија нуди као побољшање, иако је ново и даље оправдано под условима старог и тежи да остане верно карактеру старијег медија.ˮ^[1]

Даље, дигитални медиј може бити и „агресивнији у својој ремедијацији. Може покушати да преобликује стари медиј или медије у потпуности, истовремено маркирајући присуство старијих медија и на тај начин одржавајући осећај мултиплицитета (мултиплицитy) и хиперпосредности (хyпермедиацy).ˮ^[1]

Коначно, „нови медиј може ремедијатизовати покушавајући да апсорбује старији медиј у потпуности, тако да дисконтинуитети између два медија буду минимални. Сам чин ремедијације, међутим, осигурава да старији медиј не може бити у потпуности избрисан; нови медиј остаје завистан од старијег на препознате или непрепознате начине.ˮ^[1]

Начини функционисања ремедијације

Болтер и Грусин сматрају да двострука логика ремедијације (која подразумева непосредност /иммедиацy/ и хиперпосредност /хyпермедиацy/) може функционисати експлицитно или имплицитно, и може бити реформулисана на различите начине^[1]:

Ремедијација као медијација медијације

„Сваки чин медијације зависи од других чинова медијације. Медији континуирано коментаришу, репродукују, и замењују једни друге, и овај процес је интегралан за медије. Медији су једни другима потребни да би уопште функционисали као медији.ˮ^[1]

Ремедијација као недвојивост медијације и стварности

„Иако Бодријарова идеја о симулацији и симулакрумима можда сугерише другачије, све медијације су по себи стварне. Оне су стварне као артефакти (али не као аутономни чиниоци) у нашој медијатизованој култури. Упркос чињеници да сви медији зависе од других медија у круговима ремедијације, наша култура ипак би требало да препозна да сви медији ремедијатизују оно што је стварно. Као што је немогуће решити се медијације, немогуће је решити се и стварног.ˮ^[1]

Ремедијација као реформа

„Циљ ремедијације је да преобликује или рехабилитује друге медије. Осим тога, зато што су све медијације и стварне и медијације стварног, ремедијација такође може бити схваћена и као процес преобликовања стварности.ˮ^[1]

Ремедијација и музика

Музиколог Весна Микић спровела је „увођење музике у дебату о ремедијацији – илли још боље, увођење ремедијације у интерпретацију музикеˮ^[2] које је засновала на „претпоставци да, за већину нас, тешко је замислити/конструисати/искусити (потпуно) безвучну, и у том смислу стварност ՚без музике՚,ˮ са једне стране али је и са друге стране истакла и непоходност „да се истраже начини на које музика као медиј ствара стварности.ˮ^[2]

Позивајући се на Болтера и Грусина, Весна Микић истиче да су „непосредност (иммедиацy) и хиперпосредност (хyпермедиацy) као конституенти ՚двоструке логике՚ били свеприсутни у репрезентацијама стварног, и да ՚ремедијација увек делује под актуелним културалним претпоставкама о непосредноси и хиперпосредности.՚ Једноставно речено, непосредност тежи ка ՚невидљивости՚ медија, а хиперпосредност ка њиховој ՚видљивости՚ при ՚уласку՚ и ՚борављењу՚ у (репрезентовном/медијатизованом) свету.ˮ^[2] У том смислу, ауторка сматра да, када је реч о музици:

„непосредност је на неки начин гарантована хиперпосредношћу, тако да њихова ’узајамна зависност՚ није резервисана искључиво за доба нових медија. Јер чин живог музичког извођења/концерта може бити схваћен као вођен логиком хиперпосредности, док непосредност продукције звука/музике заправо конструише реалност музичког света. Чини се да непосредност једино може бити постигнута кроз хиперпосредност, што имплицира да ремедијација може бити схваћена као конститутивни процес за музику. Иако хиперпосредност у визуелним уметностима захтева да одређени технолошки услови буду испуњени, као логика која ՚саму себе изражава՚ у мултиплицитету да би се догодила, чини се да је музика увек ՚рачунала на՚ хиперпосредност, и не само у технолошком смислу (као да би технологија медија икад могла бити одвојена од њихових садржаја).ˮ^[2]

Сходно томе Весна Микић истиче да „ако мислимо о музици у смислу ՚мета-медија՚, медија који има сопствене медије, као што су вокални, инструментални, електронски/дигитални..., хиперпосредност је нешто што се јавља сваки пут кад музика ՚свира՚.ˮ^[2]

Такође, Весна Микић сматра да је могуће тврдити да је „музика увек успевала да досегне квалитете виртуелне реалности, захваљујући непосредности њене темпоралне и хиперпоредности њене перформативне природе (...). Сходно томе, са својом ՚двоструком логиком՚ која је у потпуности искоришћена у музици – ремедијација би требало да се појави (чак и у области ՚старих՚ медија и њихових односа, упркос чињеници да је она тек постала ՚интригантна՚ са експанзијом нових медија).ˮ

Ремедијација у музичкој индустрији

Музичка индустрија као део индустрије забаве је од настанка „радија, звучног филма и грамофонских плоча, (...) развијала стратегије ремдијације и рециклирања. Ремедијација је у овом контексту схваћена као пренамена, као начин да се промовишу производи/песме кроз друге медије, чиме се омогућава њихова многобројна репродукција и шира/дужа употреба. То би требало/могло да води ка рециклирању, које се може тумачити у смислу обрађивању песама, али уз семпловање, што би водило ка потпуно новом производу.ˮ^[3]

Референце

^ ^а ^б ^в ^г ^д ^ђ ^е ^ж ^з ^и ^ј Болтер, Ј. Давид; Грусин, Рицхард А. (1999). Ремедиатион: ундерстандинг неw медиа. Цамбридге, Масс: МИТ Пресс. ИСБН 978-0-262-02452-5.
^ ^а ^б ^в ^г ^д Микић, Весна (2014). Веселиновић-Хофман, Мирјана; Микић, Весна; Поповић Млађеновић, Тијана; Перковић, Ивана, ур. Мусиц Идентитиес он Папер анд он Сцреен. Белграде: Департмент оф Мусицологy, Фацултy оф Мусиц, Университy оф Артс. стр. 28—31. ИСБН 978-86-88619-47-9. „Олд/Неw Мусиц Медиа: Соме Тхоугхтс он Ремедиатион ин/оф Мусиц.”
^ Микић, Весна (2020). Лица српске музике: Популарна музика. Београд: Центар за истраживање популарне музике. стр. 79. ИСБН 978-86-80540-02-3. „Рециклирање/ремедијација/реформатирање: Бреговићева апропријација стратегија музичке индустрије у (пост)продукцији поп песама.”

[:0-1] а ^б ^в ^г ^д ^ђ ^е ^ж ^з ^и ^ј Болтер, Ј. Давид; Грусин, Рицхард А. (1999). Ремедиатион: ундерстандинг неw медиа. Цамбридге, Масс: МИТ Пресс. ИСБН 978-0-262-02452-5.

[:1-2] а ^б ^в ^г ^д Микић, Весна (2014). Веселиновић-Хофман, Мирјана; Микић, Весна; Поповић Млађеновић, Тијана; Перковић, Ивана, ур. Мусиц Идентитиес он Папер анд он Сцреен. Белграде: Департмент оф Мусицологy, Фацултy оф Мусиц, Университy оф Артс. стр. 28—31. ИСБН 978-86-88619-47-9. „Олд/Неw Мусиц Медиа: Соме Тхоугхтс он Ремедиатион ин/оф Мусиц.”

[3] Микић, Весна (2020). Лица српске музике: Популарна музика. Београд: Центар за истраживање популарне музике. стр. 79. ИСБН 978-86-80540-02-3. „Рециклирање/ремедијација/реформатирање: Бреговићева апропријација стратегија музичке индустрије у (пост)продукцији поп песама.”

[1]

[2]

[3]