Remedijacija (muzika)

Remedijacija je „reprezentacija jednog medija u drugomˮ^[1] i predstavlja „definišuću karakteristiku novih digitalnih medijaˮ.^[1] Remedijaciju kao koncept su postavili Bolter i Grusin baveći se prevashodno vizuelnim umetnostima. Remedijacija kao praksa je u tolikoj meri rasprostranjena da je moguće „identifikovati spektar različitih načina na koje digitalni mediji remedijatizuju svoje prethodnike, spektar koji zavisi od stepena percipirane kompeticije ili rivaliteta između novog medija i starog.ˮ^[1]

Mogući načini remedijacije

Pri remdijaciji stariji medij može biti „istaknut i reprezentovan u digitalnoj formi bez očigledne ironije ili kritike. (...) U ovim slučajevima, elektronski medij nije postavljen u opoziciji sa slikom, fotografijom ili štampanjem; već se kompjuter nudi kao novo sredstvo pristupa starijim materijalima, kao da se sadržaj starijeg medija može jednostavno preliti u novi. Budući da elektronska verzija opravdava sebe dozvoljavajući pristup starijem mediju, ona želi da bude transparentna. Digitalni medij želi sebe da izbriše, tako da posmatrač stoji u istom odnosu sa sadržajem kao što bi stajao ukoliko bi bio suočen sa originalnim medijem. Idealno, ne bi trebalo da bude ikakve razlike između iskustva gledanja neke slike u živo i na kompjuterskom ekranu, ali to nikada nije tako. Kompjuter uvek interveniše i učini svoje prisustvo osetnim na neki način, (...). Transparentnost, međutim ostaje cilj.ˮ^[1]

Zatim u određenim elektronskim remedijacijama moguće je uočiti težnju njihovih kreatora da naglase razliku između medija umesto da je izbrišu, i tada se „elektronska verzija nudi kao poboljšanje, iako je novo i dalje opravdano pod uslovima starog i teži da ostane verno karakteru starijeg medija.ˮ^[1]

Dalje, digitalni medij može biti i „agresivniji u svojoj remedijaciji. Može pokušati da preoblikuje stari medij ili medije u potpunosti, istovremeno markirajući prisustvo starijih medija i na taj način održavajući osećaj multipliciteta (multiplicity) i hiperposrednosti (hypermediacy).ˮ^[1]

Konačno, „novi medij može remedijatizovati pokušavajući da apsorbuje stariji medij u potpunosti, tako da diskontinuiteti između dva medija budu minimalni. Sam čin remedijacije, međutim, osigurava da stariji medij ne može biti u potpunosti izbrisan; novi medij ostaje zavistan od starijeg na prepoznate ili neprepoznate načine.ˮ^[1]

Načini funkcionisanja remedijacije

Bolter i Grusin smatraju da dvostruka logika remedijacije (koja podrazumeva neposrednost /immediacy/ i hiperposrednost /hypermediacy/) može funkcionisati eksplicitno ili implicitno, i može biti reformulisana na različite načine^[1]:

Remedijacija kao medijacija medijacije

„Svaki čin medijacije zavisi od drugih činova medijacije. Mediji kontinuirano komentarišu, reprodukuju, i zamenjuju jedni druge, i ovaj proces je integralan za medije. Mediji su jedni drugima potrebni da bi uopšte funkcionisali kao mediji.ˮ^[1]

Remedijacija kao nedvojivost medijacije i stvarnosti

„Iako Bodrijarova ideja o simulaciji i simulakrumima možda sugeriše drugačije, sve medijacije su po sebi stvarne. One su stvarne kao artefakti (ali ne kao autonomni činioci) u našoj medijatizovanoj kulturi. Uprkos činjenici da svi mediji zavise od drugih medija u krugovima remedijacije, naša kultura ipak bi trebalo da prepozna da svi mediji remedijatizuju ono što je stvarno. Kao što je nemoguće rešiti se medijacije, nemoguće je rešiti se i stvarnog.ˮ^[1]

Remedijacija kao reforma

„Cilj remedijacije je da preoblikuje ili rehabilituje druge medije. Osim toga, zato što su sve medijacije i stvarne i medijacije stvarnog, remedijacija takođe može biti shvaćena i kao proces preoblikovanja stvarnosti.ˮ^[1]

Remedijacija i muzika

Muzikolog Vesna Mikić sprovela je „uvođenje muzike u debatu o remedijaciji – illi još bolje, uvođenje remedijacije u interpretaciju muzikeˮ^[2] koje je zasnovala na „pretpostavci da, za većinu nas, teško je zamisliti/konstruisati/iskusiti (potpuno) bezvučnu, i u tom smislu stvarnost ՚bez muzike՚,ˮ sa jedne strane ali je i sa druge strane istakla i nepohodnost „da se istraže načini na koje muzika kao medij stvara stvarnosti.ˮ^[2]

Pozivajući se na Boltera i Grusina, Vesna Mikić ističe da su „neposrednost (immediacy) i hiperposrednost (hypermediacy) kao konstituenti ՚dvostruke logike՚ bili sveprisutni u reprezentacijama stvarnog, i da ՚remedijacija uvek deluje pod aktuelnim kulturalnim pretpostavkama o neposrednosi i hiperposrednosti.՚ Jednostavno rečeno, neposrednost teži ka ՚nevidljivosti՚ medija, a hiperposrednost ka njihovoj ՚vidljivosti՚ pri ՚ulasku՚ i ՚boravljenju՚ u (reprezentovnom/medijatizovanom) svetu.ˮ^[2] U tom smislu, autorka smatra da, kada je reč o muzici:

„neposrednost je na neki način garantovana hiperposrednošću, tako da njihova ’uzajamna zavisnost՚ nije rezervisana isključivo za doba novih medija. Jer čin živog muzičkog izvođenja/koncerta može biti shvaćen kao vođen logikom hiperposrednosti, dok neposrednost produkcije zvuka/muzike zapravo konstruiše realnost muzičkog sveta. Čini se da neposrednost jedino može biti postignuta kroz hiperposrednost, što implicira da remedijacija može biti shvaćena kao konstitutivni proces za muziku. Iako hiperposrednost u vizuelnim umetnostima zahteva da određeni tehnološki uslovi budu ispunjeni, kao logika koja ՚samu sebe izražava՚ u multiplicitetu da bi se dogodila, čini se da je muzika uvek ՚računala na՚ hiperposrednost, i ne samo u tehnološkom smislu (kao da bi tehnologija medija ikad mogla biti odvojena od njihovih sadržaja).ˮ^[2]

Shodno tome Vesna Mikić ističe da „ako mislimo o muzici u smislu ՚meta-medija՚, medija koji ima sopstvene medije, kao što su vokalni, instrumentalni, elektronski/digitalni..., hiperposrednost je nešto što se javlja svaki put kad muzika ՚svira՚.ˮ^[2]

Takođe, Vesna Mikić smatra da je moguće tvrditi da je „muzika uvek uspevala da dosegne kvalitete virtuelne realnosti, zahvaljujući neposrednosti njene temporalne i hiperporednosti njene performativne prirode (...). Shodno tome, sa svojom ՚dvostrukom logikom՚ koja je u potpunosti iskorišćena u muzici – remedijacija bi trebalo da se pojavi (čak i u oblasti ՚starih՚ medija i njihovih odnosa, uprkos činjenici da je ona tek postala ՚intrigantna՚ sa ekspanzijom novih medija).ˮ

Remedijacija u muzičkoj industriji

Muzička industrija kao deo industrije zabave je od nastanka „radija, zvučnog filma i gramofonskih ploča, (...) razvijala strategije remdijacije i recikliranja. Remedijacija je u ovom kontekstu shvaćena kao prenamena, kao način da se promovišu proizvodi/pesme kroz druge medije, čime se omogućava njihova mnogobrojna reprodukcija i šira/duža upotreba. To bi trebalo/moglo da vodi ka recikliranju, koje se može tumačiti u smislu obrađivanju pesama, ali uz semplovanje, što bi vodilo ka potpuno novom proizvodu.ˮ^[3]

Reference

^ ^а ^б ^в ^г ^д ^ђ ^е ^ж ^з ^и ^ј Bolter, J. David; Grusin, Richard A. (1999). Remediation: understanding new media. Cambridge, Mass: MIT Press. ISBN 978-0-262-02452-5.
^ ^а ^б ^в ^г ^д Mikić, Vesna (2014). Veselinović-Hofman, Mirjana; Mikić, Vesna; Popović Mlađenović, Tijana; Perković, Ivana, ур. Music Identities on Paper and on Screen. Belgrade: Department of Musicology, Faculty of Music, University of Arts. стр. 28—31. ISBN 978-86-88619-47-9. „Old/New Music Media: Some Thoughts on Remediation in/of Music.”
^ Mikić, Vesna (2020). Lica srpske muzike: Popularna muzika. Beograd: Centar za istraživanje popularne muzike. стр. 79. ISBN 978-86-80540-02-3. „Recikliranje/remedijacija/reformatiranje: Bregovićeva aproprijacija strategija muzičke industrije u (post)produkciji pop pesama.”

[:0-1] а ^б ^в ^г ^д ^ђ ^е ^ж ^з ^и ^ј Bolter, J. David; Grusin, Richard A. (1999). Remediation: understanding new media. Cambridge, Mass: MIT Press. ISBN 978-0-262-02452-5.

[:1-2] а ^б ^в ^г ^д Mikić, Vesna (2014). Veselinović-Hofman, Mirjana; Mikić, Vesna; Popović Mlađenović, Tijana; Perković, Ivana, ур. Music Identities on Paper and on Screen. Belgrade: Department of Musicology, Faculty of Music, University of Arts. стр. 28—31. ISBN 978-86-88619-47-9. „Old/New Music Media: Some Thoughts on Remediation in/of Music.”

[3] Mikić, Vesna (2020). Lica srpske muzike: Popularna muzika. Beograd: Centar za istraživanje popularne muzike. стр. 79. ISBN 978-86-80540-02-3. „Recikliranje/remedijacija/reformatiranje: Bregovićeva aproprijacija strategija muzičke industrije u (post)produkciji pop pesama.”

[1]

[2]

[3]