Пређи на садржај

Ренесансна музика

С Википедије, слободне енциклопедије
Ренесансни музичар у Музичкој дружини са Бахусом (1628–1630) Теодор Ромбоуц

Ренесансна музика је вокална и инструментална музика написана и извођена у Европи током ренесансне ере. Консензус међу историчарима музике био је да је почетак ере око 1400. године, с крајем средњовековне ере, и да је окончана око 1600. године, с почетком периода барока, дакле музичка ренесанса је започела стотинак година након подразумеваног почетка ренесансе у другим дисциплинама.

Музика се све више ослобађала средњовековних ограничења, а допуштало се више разноликости у опсегу, ритму, хармонији, форми и нотацији. С друге стране, правила контрапункта постала су ограниченија, посебно у погледу третмана дисонанци. У ренесанси је музика постала средство за лично изражавање. Композитори су пронашли начине да вокалну музику учине изражајнијом у односу на текстове које су постављали. Секуларна музика је апсорбовала технике из сакралне музике и обрнуто. Популарни секуларни облици попут шансона и мадригала проширили су се широм Европе. Дворови су запошљавали виртуозне извођаче, како певаче, тако и инструменталисте. Музика је такође постала самодовољнија захваљујући својој доступности у штампаном облику.

Претходне верзије многих познатих савремених инструмената (укључујући виолину, гитару, лауту и клавијатурне инструменте) развиле су се у нове форме током ренесансе. Ови инструменти су модификовани да одговоре на еволуцију музичких идеја, и композиторима и музичарима су представили нове могућности за истраживање. Појавили су се и рани облици савремених дувачких и лимених инструмената попут фагота и тромбона, проширујући опсег звучне боје и повећавајући звук инструменталних састава. Током 15. века звук пуних трозвука постао је уобичајен, а пред крај 16. века систем црквених модуса почео је да се у потпуности руши, уступајући место функционалном тоналитету (систем у коме су песме и комади засновани на музичким кључевима“), који ће доминирати западном уметничком музиком у наредна три века.

Од доба ренесансе нотација световне и сакралне музике квантитативно опстаје, укључујући вокална и инструментална дела и мешовита вокално/инструментална дела. Широк спектар музичких стилова и жанрова процветао је током ренесансе, укључујући мисе, мотете, мадригале, шансоне, праћене песме, инструменталне плесове и многе друге. Почетком 20. века формирани су бројни ансамбли за рану музику. Ансамбли специјализовани за музику ренесансне ере организују концертне турнеје и снимају, користећи савремене репродукције историјских инструмената и користећи стилове певања и извођења за које музиколози верују да су се користили током те ере.

Преглед

[уреди | уреди извор]

Једна од најизраженијих карактеристика уметничке музике ране ренесансе било је све веће ослањање на интервал трећине и његове инверзије, шестине (у средњем веку трећина и шестина су сматране дисонанцама, а само перфектни интервали третирани су као консонанце: перфектна четвртина, перфектна петина, октава и унисон). Полифонија - употреба вишеструких, независних мелодијских линија, изведених истовремено - постајала је у све већој мери разрађена током 14. века, са изузетно независним гласовима (како у вокалној музици, тако и у инструменталној музици). Почетак 15. века показао је поједностављење, јер су композитори често тежили углађености мелодијских делова. То је било могуће због знатно повећаног гласовног опсега у музици - у средњем веку, уски опсег је чинио неопходним често укрштање делова, што је захтевало већи контраст између њих да би се разликовали засебни делови. Модалне (за разлику од тоналних, такође познатих као „музички кључ“, приступ развијен у каснијој барокној музичкој ери, око 1600–1750) карактеристике ренесансне музике почеле су да се распадају пред крај периода са повећаном употребом коренских покрета петина или четвртина (за детаље погледајте „круг петина“). Пример прогресије акорда у коме се коријени акорда померају за интервал четвртине био би прогресија акорда, у кључу C-дур: „Д-дур/Г-дур/C-дур“ (све су то тријаде; три ноте; акорди). Прелаз од д-мола до акорда Г-дур представља интервал савршене четвртине. Прелаз од акорда Г-дур до акорда C-дур такође је интервал савршене четвртине. То се касније развило у једну од одређујућих карактеристика тоналитета током барокне ере.

Главне карактеристике ренесансне музике су.[1]:

  • Музика заснована на модовима.
  • Богатија текстура, са четири или више независних мелодијских делова који се изводе истовремено. Ове преплићуће мелодијске линије, стил који се назива полифонија, једна су од дефинишућих карактеристика ренесансне музике.
  • Ширеће, пре него контрастне, мелодичне линије у музичкој текстури.
  • Хармонија која посвећује више пажње несметаном протоку музике и њеној прогресији акорда.

Развој полифоније произвео је запажене промене на музичким инструментима које музички обележавају ренесансу из средњег века. Њена употреба подстакла је употребу већих састава и захтевала сетове инструмената који би се стопили у целом вокалном опсегу.[2]

Залеђина

[уреди | уреди извор]

Као и у другим уметностима, на музику тог периода значајно су утицали догађаји који дефинишу период ране модерне: успон хуманистичке мисли; опоравак књижевног и уметничког наслеђа античке Грчке и античког Рима; повећана стопа иновације и открића; раст комерцијалних предузећа; успон грађанске класе; и протестантска реформација. Из овог друштва које се мењало произашао је заједнички музички језик који обједињује, нарочито полифони стил француско-фламанске школе.

Изум штампања 1439. године учинио је јефтинијим и лакшим дистрибуцију музике и текстова музичке теорије на ширим географским размерама и до већег броја људи. Пре проналаска штампе, писана музика и текстови музичке теорије морали су се ручно копирати, што је дуготрајан и скуп поступак. Потражња за музиком као забавом, и као разонода за образоване аматере повећала се појавом грађанске класе. Ширење шансона, мотета и маса широм Европе поклопило се са обједињавањем вишегласне праксе у флуидан стил који је кулминирао у другој половини шеснаестог века у делу композитора као што су Ђовани Пјерлуиђи да Палестрина, Орландо де Ласо, Томас Талис, Вилијам Берд и Томас Луис де Вицторија. Релативна политичка стабилност и просперитет у Ниским земљама, заједно са процватом музичког образовања у многим црквама и катедралама на том подручју, омогућили су обуку великог броја певача, инструменталиста и композитора. Ови музичари били су веома тражени у целој Европи, а посебно у Италији, где су их цркве и племићки дворови унајмљивали као композиторе, извођаче и учитеље. Будући да је штампање олакшало дисеминацију штампане музике, до краја 16. века Италија је апсорбовала северне музичке утицаје, при чему су Венеција, Рим и други градови постали центри музичке делатности. Ово је преокренуло ситуацију од сто година раније. Опера, драмски сценски жанр у којем певаче прате инструменти, настала је у то време у Фиренци. Опера је развијена као намерни покушај оживљавања музике древне Грчке.[3]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Фуллер 2010.
  2. ^ Монтагу н.д.
  3. ^ ОЕД 2005.

Литература

[уреди | уреди извор]
  • Анон. "Сецонда праттица". Мерриам-Wебстер.цом, 2017 (аццессед 13 Септембер 2017).
  • Анон. "Wхат'с wитх тхе Наме?". Сацкбут.цом wебсите, н.д. (аццессед 14 Оцтобер 2014).
  • Атлас, Аллан W. Ренаиссанце Мусиц. Неw Yорк: W.W. Нортон, 1998. ISBN 0-393-97169-4
  • Баинес, Антхонy, ед. Мусицал Инструментс Тхроугх тхе Агес. Неw Yорк: Wалкер анд Цомпанy, 1975.
  • Бент, Маргарет. "Тхе Граммар оф Еарлy Мусиц: Прецондитионс фор Аналyсис". Ин Тонал Струцтурес оф Еарлy Мусиц, [сецонд едитион], едитед бy Цристле Цоллинс Јудд. Цритицисм анд Аналyсис оф Еарлy Мусиц 1. Неw Yорк анд Лондон: Гарланд, 2000. ISBN 978-0815336389 Реиссуед ас ебоок 2014. ISBN 978-1135704629
  • Бент, Маргарет. "Поwер, Леонел". Грове Мусиц Онлине, едитед бy Деане Роот. С.л.: Оxфорд Мусиц Онлине, н.д. (аццессед Јуне 23, 2015).
  • Бессарабофф, Ницхолас. Анциент Еуропеан Мусицал Инструментс, фирст едитион. Цамбридге, МА: Харвард Университy Пресс, 1941.
  • Бесселер, Хеинрицх. 1950. "Дие Ентстехунг дер Посауне". Ацта Мусицологица, 22, фасц. 1–2 (Јануарy–Јуне): 8–35.
  • Боwлес, Едмунд А. 1954. "Хаут анд Бас: Тхе Гроупинг оф Мусицал Инструментс ин тхе Миддле Агес". Мусица Дисциплина 8:115–40.
  • Броwн, Хоwард M. Мусиц ин тхе Ренаиссанце. Енглеwоод Цлиффс, Њ: Прентице Халл, 1976. ISBN 0-13-608497-4
  • Ј. Петер Буркхолдер. "Борроwинг." Грове Мусиц Онлине. Оxфорд Мусиц Онлине, н.д. Ретриевед Септембер 30, 2011.
  • Цлассен, Албрецхт. "Тхе Иррепрессибилитy оф Сеx Yестердаy анд Тодаy". Ин Сеxуалитy ин тхе Миддле Агес анд Еарлy Модерн Тимес, едитед бy Албрецхт Цлассен, 44–47. С.л.: Wалтер де Груyтер, 2008. ISBN 9783110209402
  • Еммерсон, Рицхард Кеннетх, анд Сандра Цлаyтон-Еммерсон. Кеy Фигурес ин Медиевал Еуропе: Ан Енцyцлопедиа. [Неw Yорк?]: Роутледге, 2006. ISBN 978-0415973854
  • Фенлон, Иаин, ур. (1989). Тхе Ренаиссанце: фром тхе 1470с то тхе Енд оф тхе 16тх Центурy. Ман & Мусиц. 2. Енглеwоод Цлиффс, Њ: Прентице Халл. ИСБН 978-0-13-773417-7. 
  • Фуллер, Рицхард. 2010. Ренаиссанце Мусиц (1450–1600). ГЦСЕ Мусиц Нотес, ат рпфуллер.цом (14 Јануарy, аццессед 14 Оцтобер 2014).
  • Глеасон, Харолд анд Бецкер, Wаррен. Мусиц ин тхе Миддле Агес анд Ренаиссанце (Мусиц Литературе Оутлинес Сериес I). Блоомингтон, ИН: Франгипани Пресс, 1986. ISBN 0-89917-034-X
  • Јудд, Цристле Цоллинс, ед. Тонал Струцтурес оф Еарлy Мусиц. Неw Yорк: Гарланд Публисхинг, 1998. ISBN 0-8153-2388-3
  • Lockwood, Lewis, Noel O’Regan, and Jessie Ann Owens. "Palestrina, Giovanni Pierluigi da." Grove Music Online. Oxford Music Online, n.d. Retrieved September 30, 2011.
  • Montagu, Jeremy. "Renaissance instruments". The Oxford Companion to Music, edited by Alison Latham. Oxford Music Online. Retrieved September 30, 2011.
  • {{wikicite|ref=CITEREFMunrow1974|reference=Munrow, David. Notes for the recording of Dufay: Misss "Se la face ay pale". Early Music Consort of London. (1974)
  • Munrow, David. Instruments of the Middle Ages and Renaissance. London: Oxford University Press, 1976.
  • OED. „Renaissance”. Oxford English Dictionary (3rd изд.). Oxford University Press. септембар 2005.  (Потребна је претплата или чланска картица јавне библиотеке УК.)
  • Ongaro, Giulio. Music of the Renaissance. Westport, Connecticut: Greenwood Press, 2003.
  • Planchart, Alejandro Enrique (2001). „Du Fay [Dufay; Du Fayt], Guillaume”. Grove Music Online. Oxford, England: Oxford University Press. doi:10.1093/gmo/9781561592630.article.08268. 
  • Pryer A. 1983. "Dufay". In The New Oxford Companion to Music, edited by Arnold
  • Reese, Gustave (1959). Music in the Renaissance (revised изд.). New York, New York: W. W. Norton & Company. ISBN 978-0-393-09530-2. 
  • Stolba, Marie (1990). The Development of Western Music: A HistoryНеопходна слободна регистрација. Dubuque: W.C. Brown. ISBN 9780697001825. „Leonel Power (c. 1375–1445) was one of the two leading composers of English music between 1410 and 1445. The other was John Dunstaple.” 
  • Strunk, Oliver. Source Readings in Music History. New York: W.W. Norton, 1950.
  • Orpheon Foundation, Vienna, Austria

Spoljašnje veze

[уреди | уреди извор]
Renesansna muzika на Викимедијиној остави.
Савремене перформансе
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Renesansna_muzika&oldid=28524600”