Пређи на садржај

Роберт Вајз

С Википедије, слободне енциклопедије
Роберт Вајз
Вајс на премијери Air America, 1990
Име по рођењуRobert Earl Wise
Друга именаRobert Wise
Датум рођења(1914-09-10)10. септембар 1914.
Место рођењаВинчестер (Индијана)
 САД
Датум смрти14. септембар 2005.(2005-09-14) (91 год.)
Место смртиВествуд, Лос Анђелес, Калифорнија
 САД
ЗанимањеФилмски редитељ, филмски продуцент, филмски монтажер
НаградеНајбољи режисер
1961. Прича са западне стране
1965. Моје песме, моји снови
Најбољи филм
1961. Прича са западне стране
1965. Моје песме, моји снови
Награда за животно дело (1967)

Роберт Вајз (10. септембра 1914 − 14. септембра 2005) био је амерички филмски монтажер, редитељ и продуцент, добитник Оскара за режију и продукцију.

За разлику од редатеља попут Станлија Кјубрика, који су увек желели да своју редитељску визију пренесу на платно, Вајзе је допуштао да прича диктира стил (а некад и студио). Међутим, каснији критичари, као што је Мартин Скорсезе, инсистирају на томе да је, упркос Вајзеовој концентрацији на стилску перфекцију у оквирима жанра и буџета, његов избор дела више у функцији Вајза као уметника, а не занатлије. Без обзира на све, Вајзов приступ донио му је велики успех у многим традиционалним филмским жанровима: од хорора преко ноира до вестерна, ратних филмова, научне фантастике, мјузикла и драме.

Биографија

[уреди | уреди извор]

Рођен је у Винчестеру, Индијана.[1][2] Он је имао старијег брата Дејвида.[3] Породица се преселила у Конерсвил, округ Фајет, Индијана, где је Вајз похађао државне школе. У младости Вајсова омиљена забава био је одлазак у биоскоп.[4] Као ученик средње школе у Конерсвилу, Вајз је писао хумористичке и спортске стубце за школске новине и био је члан особља годишњака и песничког клуба.[5][6] Вајз је у почетку тражио каријеру у новинарству, и након завршетка средње школе похађао је Франклин колеџ, мали колеџ либералних уметности јужно од Индијанаполиса, Индијана, где је имао стипендију.[7] Године 1933, због лоше финансијске ситуације породице током Велике депресије, Вајз није могао да се врати на колеџ за другу годину, те се преселио у Холивуд да би започео каријеру у филмској индустрији.[8] Вајсов старији брат, Дејвид, који је отишао у Холивуд неколико година раније и радио у РКО Пицтурес, нашао је свом млађем брату посао у одељењу за отпрему у РКО.[9] Вајз је радио разне споредне послове у студију пре него што је прешао на монтажу.[8]

Вајз је своју филмску каријеру почео у студију РКО као монтажер звука и музике, али је убрзо зарадио номинацију за монтажу филма Грађанин Кејн, 1941.[10] Вајз је био задњи преживјели члан филмске екипе.

Вајз је похађао средњу школу у Конерсвилу, Индијана, а школски аудиторијум је добио име по њему, Роберт Е. Вајз Центер фор извођачке уметности.

У марту 1987. је преузео Оскара за најбољег глумца уместо одсутног Пола Њумана, који је награду добио за филм Боја новца.

Рана каријера

[уреди | уреди извор]

Вајз је започео своју филмску каријеру у РКО као монтажер звука и музике. Током 1930-их, РКО је био буџетски оријентисан студио са „јаком радном етиком“ и „спремношћу да се преузме уметнички ризик“, што је био сет повољних околности за придошлицу у Холивуду као што је Вајз.[11] У РКО, Вајз је постао асистент Т.К. Вуда, главног уредника звучних ефеката у студију.[12] Вајзов први филм био је десетоминутни кратки предмет под називом Путовање кроз Фиџиланд (1935), који је направљен од РКО снимака спашених из напуштеног играног филма.[13]

Како је Вајз стицао искуство, више се интересовао за монтажу филмског садржаја, него за звук, и отишао је да ради за РКО филмског монтажера Вилијама „Били” Хамилтона.[14] Први Вајзов филм као Хамилтонов асистент био је Wинтерсет Алфреда Сантела (1936). Вајз је наставио да ради са Хамилтоном на другим филмовима, укључујући Стаге Доор (1937), Хавинг Wондерфул Тиме (1938) и Тхе Сторy оф Вернон анд Ирене Цастле (1939).[14] У филмовима Тхе Хунцхбацк оф Нотре Даме (1939) и 5тх Аве Гирл (1939), Хамилтон и Вајз, као помоћник филмског монтажера, поделили су заслуге; то су били Вајзови први признати доприноси на играном филму.[15] Вајзов први самостални монтажерски рад на филму био је на Бацхелор Мотхер (1939) и Мy Фаворите Wифе (1939).[16]

У РКО, Вајз је радио са Орсоном Велсом на филму Грађанин Кејн (1941) и био је номинован за Оскара за монтажу филмова.[9] Вајз је био последњи живи члан екипе тог филма.

Иако је Вајз радио као монтажер на Грађанину Кејну, вероватно је да се током рада на филму упознао са техникама оптичког штампача које је користио Линвуд Дан, проналазач практичног оптичког штампача, да би произвео ефекте за Грађанина Кејна, као што је пројектована слика у сломљеној снежној кугли која пада из Кејнове руке док умире.[17]

У Грађанину Кејну, Велс је користио технику дубоког фокуса, у којој се користи јако осветљење да би се постигао оштар фокус за први план и за позадину у кадру. Вајз је касније користио ову технику у филмовима које је режирао.[18] Велсов Грађанин Кејн је такође утицао на Вајзове иновације у коришћењу звука у филмовима као што су Тхе Сет-Уп (1949), где је Вајз ограничио музику на изворе у филму, и у Еxецутиве Суите (1954), који није користио музику.[19] Поред тога, биографски филмови или биографски профили фикционализованих ликова као што је Чарлс Фостер Кејн често су били предмет Вајзовог каснијег рада, укључујући Сомебодy Уп Тхере Ликес Ме (1956), I Wант то Ливе! (1958), Тхе Соунд оф Мусиц (1965), Со Биг (1953), Рун Силент, Рун Дееп (1958) и Тхе Санд Пебблес (1966), између осталих.[20] Вајз је такође радио као монтажер на Велсовом следећем филму за РКО, Тхе Магнифицент Амберсонс (1942). Док је радио као филмски монтажер, Вајз је позван да сними додатне сцене за филм.[21] Након што је Велс отпуштен из студија, Вајз је наставио да монтира филмове као што су Севен Даyс Леаве (1942), Бомбардиер (1943) и Тхе Фаллен Спарроw (1943), пре него што је добио свој први редитељски задатак.[22]

Редитељска каријера

[уреди | уреди извор]

Први редитељски посао било му је снимање додатних сцена за Велсов филм The Magnificent Ambersons, а онда је дебитовао са дистинкцијом на The Course of the Cat People из 1944, заједно са холивудским продуцентом и редатељом хорора, Валом Левтоном. Сарадња ће уродити још неколико познатих хорор филмова.

Године 1947. је режирао класик ноира Рођен да убија, са Лоренсом Тирнијем, а две године касније боксерски филм The Set-Up. Вајзово нелинеарно кориштење времена извршило је утицај на касније ноир филмове као што су Пљачка Станлија Кјубрика и Петпарачке приче Квентина Тарантина.

У педесетима је Вајз доказао како се сналази у многим жанровима, од научне фантастике у филму Дан кад је Земља стала, преко мелодраматског So Big, до филма Желим живети!, за који је номиниран за Оскара за режију.

Године 1961. се удружио са Џеромом Робинсом како би снимио Причу са западне стране, мјузикл за који је награђен Оскарима за режију и најбољи филм. Поновио је ово достигнуће са филмом из 1965, Моје песме, моје снови.

Моје пјесме, моји снови је био филм који је Вајз снимио како би смирио студио јер је припремао тешку продукцију филма Мисија у Кини, са Стивом Маквином, Ричардом Атенбором и Кендис Берген. Иако радњом смештен на крај двадесетих година у Кини, теме су се односиле на тада актуални Вијетнамски рат па су се чиниле безвременским.

У седамдесетима је режирао филмове као што су The Andromeda Strain, Хајнденберг, хорор Audrey Rose и први филм Звездане стазе. Године 1989. је режирао свој последњи дугометражни филм, Rooftops.

Иако на заласку каријере, Вајз је остао активан у продукцији ДВД верзија својих филмова, чак се појављујући на промоцијама тих филмова. Вајз је био председник Удружења редитеља Америке и Академије филмских уметности и наука.

Након срчаног удара у свом дому, одведен је у Калифорнијску универзитетску болницу, где је умро од затајења срца. Умро је 14. септембра 2005, четири дана након свог рођендана.

Изабрана филмографија

[уреди | уреди извор]

Reference

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Robert E. Wise Biography (1914-). Filmreference.com. Приступљено 2014-05-22.
  2. ^ Gehring, Wes D. (2012). Robert Wise: Shadowlands. Indianapolis: Indiana Historical Society Press. стр. 1. ISBN 978-0-87195-296-7. 
  3. ^ „Robert Wise, Film Director, Dies at 91”. The New York Times (на језику: енглески). 2005-09-15. ISSN 0362-4331. Приступљено 2022-02-13. 
  4. ^ Gehring 2012, стр. 3
  5. ^ Gehring 2012, стр. 6, 17
  6. ^ The Connersville High School's auditorium, the Robert E. Wise Center for Performing Arts, was named in his honor in 1990. See Selke, Mike (16. 9. 2005). „Connersville's Hollywood star director gives in to heart failure”. Connersville News Examiner. Connersville, Indiana. стр. A1 and A9. 
  7. ^ Gehring 2012, стр. 17, 19
  8. ^ а б Smith, David L. (2006). Hoosiers in Hollywood. Indianapolis: Indiana Historical Society Press. стр. 404. ISBN 978-0-87195-194-6. 
  9. ^ а б Gehring 2012, стр. 20
  10. ^ Carringer, Robert L. (1996). The Making of Citizen Kane. Berkeley, California: University of California Press. стр. 89—99. ISBN 978-0-520-20567-3. Приступљено 1. 4. 2017. 
  11. ^ Gehring 2012, стр. 20–21
  12. ^ Gehring 2012, стр. 26
  13. ^ Gehring 2012, стр. 27–28
  14. ^ а б Gehring 2012, стр. 28
  15. ^ Gehring 2012, стр. 29–30
  16. ^ Gehring 2012, стр. 30
  17. ^ Carringer, Robert L. (1996). The Making of Citizen Kane. Berkeley, California: University of California Press. стр. 89—99. ISBN 0520205677. Приступљено 1. 4. 2017. 
  18. ^ Gehring 2012, стр. 44
  19. ^ Gehring 2012, стр. 44–45
  20. ^ Gehring 2012, стр. 45
  21. ^ Gehring 2012, стр. 51
  22. ^ Gehring 2012, стр. 63, 65
  23. ^ „Mademoiselle Fifi: Detail View”. American Film Institute. Приступљено 27. 4. 2014. 
  24. ^ „Mademoiselle Fifi: Notes”. Turner Classic Movies. 
  25. ^ „The Curse of the Cat People”. AFI Catalog of Feature Films. Los Angeles, California: American Film Institute. Архивирано из оригинала 5. 12. 2018. г. 
  26. ^ Young 2000, стр. 126.
  27. ^ Eggert, Brian (October 22, 2017). "The Curse of the Cat People". Deep Focus Review. Retrieved 2019-03-16.

Literatura

[уреди | уреди извор]
  • Carringer, Robert L. (1996). The Making of Citizen Kane. Berkeley, California: University of California Press. стр. 89—99. ISBN 978-0-520-20567-3. Приступљено 1. 4. 2017. 
  • Gehring, Wes D (2012). Robert Wise: Shadowlands. Indianapolis: Indiana Historical Society Press. ISBN 978-0-87195-296-7. 
  • Selke, Mike (16. 9. 2005). „Connersville's Hollywood star director gives in to heart failure”. Connersville News Examiner. Connersville, Indiana. стр. A1 and A9. 
  • Smith, David L (2006). Hoosiers in Hollywood. Indianapolis: Indiana Historical Society Press. ISBN 978-0-87195-194-6. 

Spoljašnje veze

[уреди | уреди извор]
Robert Vajz на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Robert_Vajz&oldid=28524698”