Пређи на садржај

Терапија плесом и покретом

С Википедије, слободне енциклопедије
Терапија плесом и покретом
Терапија плесом и покретом изводи се под будним оком психотерапеута
МеСХД003614

Терапија плесом и покретом је облик психотерапије засноване на приступу који подржава повезаност духа и тела и на тај начин може представљати једну од позитивних метода у ублажавању различитих симптома депресивних и дригих психичких поремећаја.[1]

Терапијски програм укључује неке специфичне технике — гледање у огледало, кинестетичку имагинацију, истраживање различитих елемената динамике покрета, симболизацију телом. Процена утицаја терапијског програма спроводи се применом визуално аналогних скала самопроцене — задовољство, нелагодност, телесни доћивqај, опуштеност, умор, доживљај односа сд члановима групе, доживљај терапије, доживљај терапеута).[1]

На основи резултата бројних истраживања, квантитативном анализом, као и на основу наративног описа испитаника закључено је да терапија плесом и покретом има позитиван и непосредан учинак у подручју развоја позитивног расположења, телесног доживљаја, интерперсоналне комуникације и смањења психофизичке напетости. У том смислу психотерапија покретом и плесом данас је прихваћена као једна од прикладних метода у процесу примнене холистичких и интердисциплинарних приступа у терапији особа са депресивним, али и другим менталним поремећајима.

Историја

[уреди | уреди извор]

Обредна и симболичка примена плеса кориштена је већ у прапочетку људске цивилизације, током различитих историјских раздобља, па све до данашњих дана у оквиру верских, исцелитељских и социјалних церемонија. Такође, током 20. века одређени су психолошки правци у разматрање човековог понашања, који су укључили и телесну компоненту. Тако, на примјер радови Фројода, Адлера, Реицха и Јунга указују на важност телесног изражавања и телесних импулса. У том смислу Јунг је развио и технике „активне имагинације“ у којима је користио материјал из снова и уметнички процес („плесање једног сна“ ) да би посредовао и изразио симболичне информације из несвесног.[2]

Као засебни психотерапијски приступ терапија покретом и плесом развијала се постепено, а њеним зачетницама се сматрају Марион Цхаце[3] и Марy Старкс Wхитехоусе, који су 40-тих година 20. века у САД-у започеле терапијску примену покрета и плеса у оквиру психијатријског лечења.

Терапија плесом и покретом или савремена тенденција у лечењу и рехабилитацији

[уреди | уреди извор]
Плесом се покреће процес креативности, који се у оквиру психотерапије покретом и плесом изражава откривањем нових образаца држања, кретања, вербалног и невербалног изражавања

Присутност различитих неповољних психофизичких симптома, који се јављају код особа са депресијом и сличним психичким стањима, захтева додатни напор психотерапеута у циљу проналажења нових стратегија понашања и садржаја који одређују позитивнији доживљај себе. У том контексту важно је покретратати процес креативности, који се у оквиру психотерапије покретом и плесом изражава откривањем нових образаца држања, кретања, вербалног и невербалног изражавања. На тај се начин се стварају предуслови за усвајање нових образаца у подручју психичког и социјалног функционисања. Такав приступ представља прилог концепту о јединству духа и тела који, према савременим тенденцијама у лечењу и рехабилитацији, постаје незаобилазан у разумевању људске егзистенције.

Основне поставке

[уреди | уреди извор]

Према основним претпоставкама психотерапије покретом и плесом, се заснива на телесним покретима који одражавају емоционално стање појединца, а промене образаца кретања доводе до промена у психосоцијалном искуству.[4] Она је по својој суштини концизан, практичан увод у облик терапије, који има у свом центру деловања односе који се одигравају у телу и уму. Његовом применом, покрет, са својим физичким и метафоричким потенцијалом, обезбеђује јединствени медиј кроз који пацијенти могу пронаћи сопствени израз, достићи нова тумачења својих осећања и на крају остварити већу интеграцију свог емоционалног и физичког искуства.[5]

У савременој терапијској пракси терапија покретом и плесом примењује се као самостална или комплементарна метода у превенцији и лечењу различитих психофизичких и психосоцијалних поремећаја

Према проценама Светске здравствене организације депресивни и други психички поремећаји су по значењу на IV месту свих регистрованих болести уопше, а процењено је да ће 2020. године бити на другоме месту међу јавноздравственим проблемима.[6] Према класификацијском моделу МКБ-10 међу типичне симптоме депресивног и сличних психичких поремећаја наводе се: депресивно расположење, губитак интереса и уживања и смањење енергије, повећани умор и смањење активности.[7] Уз друге уобичајене симптоме (снижен ниво концентрације, пажње, самопоуздања и самопоштовања; осећај кривице и безвредности; песимизам; идеје о самоозлеђивању и суициду; поремећаји храњења и спавања, недостатак мотивације за остваривањем и одржавањем социјалних односа) могу се јавити и соматски симптоми у облику психомоторне успорености или агитације, односно специфичан ригидни став и држање тела; промене у мишићном тонусу (хипотонија/хипертонија); снижен ниво снаге, флексибилности, окретности и координације.[7][8]

Испитивањем специфичних психомоторних реакција особа оболелих од депресије дошло се до одређених закључака према којима и интензитет психомоторних манифестација може бити један од дијагностичких критеријума депресивног поремећаја. Тако, на пример, Собин и сар. на анализе радова усмерених на психомоторне симптоме депресивног поремећаја наводе да се особе са депресивним поремећајем разликују од нормалне популације и особа са осталим менталним поремећајима у подручју грубе моторике, дискретних тјелесних покрета, контакта очима, моторичке брзине, самододиривања и смејања.[9] Аутори Сцхријверс и сар. у својој прегледној студији резултата истраживања усмерених на психомоторне симптоме код пацијената са депресивним поремећајем наглашавају да они могу бити корисно дијагностичко и терапијско средство, али исто тако упозоравају на опрез у интерпретацији тих симптома при чему треба узети у обзир врсту и трајање узимања фармаколошке терапије која такођер може изазвати сличне реакције.[8]

Узимајући у обзир бројност симптома може се закључити да је депресија и сличним ментални поремећаји комплексни психофизички поремећаји и да би терапијске интервенције требале обухватити различите аспекте егзистенцијалног искуства, али и елементе телесног доживљаја. У том смислу, у савременим приступима усмереним на терапију депресивног поремећаја постоји тенденција да се уз уобичајене фармаколошке и психотерапијске интервенције, као што су когнитивно-бихевиорална, гесталт, психодинамска, реалитетна, интерперсонална и др., уводе и психотерапије усмерене на телесни доживљај као што су нпр. бодy-психотерапије или психотерапија покретом и плесом. У својој основи оне, уз стандардне психотерапијске технике, које укључују и прораду различитих садржаја соматоемоционалног искуства усмеравајући пажњу на став и држање тела, покрет, обрасце кретања, додир, дисање, физиолошке реакције и сл.[10][4] У том смислу, такве терапије које обухваћају целовито соматоемоционално искуство, као и тело као један од медија терапијског процеса, могле бити корисно средство у подручју дијагностике и терапије особа с депресивним, али и осталим менталним поремећајима.

Бенефити

[уреди | уреди извор]

Упознавање телесног аспекта сопствене личности, оснаживање моторичких способности, покретање спонтане експресије, прорада емоционалног искуства, као и антиципација будућих догађаја на имагинарној основи, може у оквиру психотерапије покретом и плесом непосредно утицати на стварање прихватљиве слике о себи.

Крајњи циљ стварања нових сазнања усмерен је на подржавање осећаја задовољства, релаксације и психофизичке опуштености. Такође, фокусирање на телесне садржаје, који су индуковани унутарашњим импулсима и потребама, може се покренути процес остваривања психосоматске хомеостазе при чему се различити аспекти личности из периферне перспективе постављају централно што је, како наводи Мерлау-Понтy,,,[11]

...основа да би се садржаји свиести разумели, дефинисали, усвојили или надоградили.[12]

Извори

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б Паyне, Х. (ед). (2006). Данце Мовемент Тхерапy: Тхеорy, Ресеарцх анд Працтице (2нд едн). Тавистоцк / Роутледге.
  2. ^ Бернстеин П. Тхеоретицал Аппроацхес ин Данце/Мовемент Тхерапy. Иоwа: Кендалл/Хунт, 1984.
  3. ^ „Мариан Цхаце Биограпхy”. www.адта.орг. Приступљено 2021-12-01. 
  4. ^ а б Мартинец Р. Данце Мовемент Тхерапy ин тхе Цонцепт оф Еxпрессиве Артс-тхерапy. Хрватска ревија за рехабилитацијска истраживања 2013; 49(Суппл.): 143-53.
  5. ^ Меекумс 2002
  6. ^ Фолнеговић-Шмалц V. „Уводник”. Медицус. 13: 1—5. 2004. .
  7. ^ а б Мимица Н, Фолнеговић-Шмалц V. Узун С, Макарић Г. „Сувремена класификација депресије и мјерни инструменти”. Медицус. 13: 19—29. 2004. .
  8. ^ а б Беннаби, Дјамила; Вандел, Пиерре; Папаxантхис, Цхараламбос; Поззо, Тхиеррy; Хаффен, Еммануел (2013). „Псyцхомотор Ретардатион ин Депрессион: А Сyстематиц Ревиеw оф Диагностиц, Патхопхyсиологиц, анд Тхерапеутиц Имплицатионс”. БиоМед Ресеарцх Интернатионал. 2013: 1—18. ПМЦ 3830759 Слободан приступ. ПМИД 24286073. дои:10.1155/2013/158746 Слободан приступ. /158746
  9. ^ Собин, C.; Сацкеим ХА. (1997). „Псyцхомотор Сyмптомс оф Депрессион”. Ам Ј Псyцхиатрy. 154: 4—17. .
  10. ^ Стецклер, L.; Yоунг, C. (2009). „Депрессион анд Бодy Псyцхотхерапy”. Инт Ј Псyцхотхер. 13: 32—43. 
  11. ^ Паyне, Хелен (2004-03-09). Данце Мовемент Тхерапy: Тхеорy анд Працтице (на језику: енглески). Таyлор & Францис. ИСБН 978-0-203-35926-6. 
  12. ^ Мерлеау-Понтy M. Феноменологија перцепције. Сарајево: Веселин Маслеша, 1990.

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Terapija_plesom_i_pokretom&oldid=28525698”