Пређи на садржај

Усмерена орто металација

С Википедије, слободне енциклопедије

Усмерена орто металација (ДоМ) је адаптација електрофилне ароматичне супституције у којој се електрофили везују искључиво за орто позицију директне металационе групе или ДМГ преко посредничких ариллитијумских једињења.[1] ДМГ реагује са литијумом преко хетероатома. Примери ДМГ-а су метокси група, терцијарна аминска група и амидна група. Једињење се може произвести усмереном литијацијом анизола.[2]

Шема 1. Усмерена орто металација
Шема 1. Усмерена орто металација

Општи принцип је приказан у шеми 1. Систем ароматичног прстена са ДМГ групом 1 интерагује са алкиллитијумом као што је н-бутиллитијум у свом специфичном агрегационом стању (дакле (Р-Ли)н) до међупроизвода 2 пошто је хетероатом на ДМГ Луисова база, а литијум је Луисова киселина. Сасвим базни алкиллитијум затим депротонира прстен у најближој орто позицији формирајући ариллитијум 3 уз одржавање кисело-базне интеракције. Електрофил реагује у следећој фази у електрофилној ароматичној супституцији са јаком преференцијом за литијум ипсо позицију која замењује атом литијума.

Обичне електрофилне супституције са активирајућом групом показују преференцију и за орто и за пара положај, ова реакција показује повећану региоселективност јер је циљана само орто позиција.

Шема 2. Опсег ДоМ реакција (реф. Сниецкус 1990)
Шема 2. Опсег ДоМ реакција (реф. Сниецкус 1990)

Ову врсту реакције су независно известили Хенри Гилман и Георг Витиг око 1940.[3][4]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Сниецкус, Вицтор (септембар 1990). „Дирецтед ортхо металатион. Тертиарy амиде анд О-царбамате дирецторс ин сyнтхетиц стратегиес фор полyсубститутед ароматицс”. Цхемицал Ревиеwс. 90 (6): 879—933. дои:10.1021/цр00104а001. 
  2. ^ Гсцхwенд, Хеинз W.; Родригуез, Херман Р. (1979). „Хетероатом-Фацилитатед Литхиатионс”. Органиц Реацтионс. стр. 1—360. ИСБН 0471264180. дои:10.1002/0471264180.ор026.01. 
  3. ^ Гилман, Хенрy.; Бебб, Роберт L. (1939). „Релативе Реацтивитиес оф Органометаллиц Цомпоундс. XX.* Металатион”. Јоурнал оф тхе Америцан Цхемицал Социетy. 61: 109—112. дои:10.1021/ја01870а037. 
  4. ^ Г. Wиттиг ет ал. Цхем. Бер. 1940, 73, 1197