Пређи на садржај

Вештичарство

С Википедије, слободне енциклопедије
Ханс Балдунг: Вештице, дрворез из 1508.

Вештичарство (ијек. вјештичарство) или в(ј)ештичарење у разним историјским, антрополошким, религијским и митолошким контекстима представља свако кориштење натприродних и магијских сила.[1] Мушка особа која практикује вештичарење је вештац, док се за жену користи израз вештица.

Вештичарење или врачање у ужем смислу може означавати магијску активност усмерену против нечијег живота, тела и имовине; разни термини се користе за разликовање „доброг” и „лошег” врачања, па тако постоји и врачање чији је циљ заштита или лечење од последица „лошег” врачања. Концепт врачања у многим културама често служи као објашњење за разне несреће које су из непознатих разлога затекле појединце или ширу заједницу.[2][3] У том смислу се врачање често повезује с појмом лов на вештице.[4][5]

Веровање у врачање и вештице је било раширено у свим светским културама, али је захваљујући успону институционалне религије, а касније и науке, битно смањено у западном свету и другдје. Данас га се највише може пронаћи у субсахарској Африци.

Вештицама и вешцима се данас називају следбеници огранка неопаганског покрета познатог као Вика.[6]

Вештица у словенској митологији

[уреди | уреди извор]
Народни приказ вештице, Етнографски музеј у Загребу

Код свих Словена, првобитно је била преанимистички хтонични демон, као и вампир и она је, по својој природи и функцијама женски корелат вампира. Вештице су, претрпеле велике промене од оних првобитних, па до савремених схватања и веровања. Оне су првобитно биле демони само једне уже сродничке заједнице да би касније биле жене које које у себи имају ђаволски дух, које ноћу излазе из гробља па море децу. За разлику од вампира који углавном сишу крв, вештица се храни људским срцима и џигерицом.

Ове особине и функције су изворне и све се могу пронаћи код других индоевропских народа, нарочито су сродне са грчким и римским стригама (које су се јављале у облику ноћних птица док се вештице инкарнирају у лептире). Реч вештица, са особеностима које представља, искључиво је словенска и као таква је заједничка за све балканске Словене.

Према руским схватањима, вештице се могу сврстати у две групе, док се код веровања Срба оне могу поделити на три групе. У прву групу би спадале вештице у најпримитивнијем и правом (изворном) значењу: то су женски демони манистичког порекла које устају из гробља у којем живе преко дана, а ноћу нападају људе и децу и ваде им срца или џигерицу, којом се хране. У другу групу долазе демонске жене, које су или са рођењем донеле способност да буду вештице или су је стекле касније на тај начин што их је у занат упутила старија вештица. У трећу групу би долазиле извесне старе жене које се називају вештицама, али које нису у правом смислу вештице, него су обичне врачаре.

За одбрану од вештица најчешће су коришћене басме и утуци. Најјачим утуком се сматрају бели лук и глогов колац. Често је употребљаван рог који се палио, а у приморју се против сумњивих вештица „бацају рози” (упиру испружени мали прст и кажипрст, док су остали прсти савијени).

У неким босанским пределима се за заштиту од уласка вештице у кућу користи и нож, одоздо забоден у оквир врата или прозора. Веома ефикасним су се сматрали со и покушај стварања савеза са вештицом употребом еуфемизама.

Вештици која уђе у кућу ваља дати парче хлеба по коме су посута три зрнца соли, па не може ништа наудити.

Доказ савеза са вештицом је што се понекад апострофира са речју кума. Осим речи кума употребљавани су многи други еуфемизми који су настали из осећања великог респекта и страха. I само име вештица је еуфемизам, право име за њу није познато, мада би било логично да је то вешта (ако је мушки род вештац).

По исказима особа које су наводно имале сусрет са вештицама, способност говора у том тренутку је одузета, иако је особа свесна и визуелно све доживљава.

Баба Јага

[уреди | уреди извор]
Баба Јагина колиба
Главни чланак: Бабарога

Понекад је у словенској митологији вештица називана и баба Јага (рус. Bába-Яgá, срб Бабарога, мак баба Рога, буг. Bába Я́ga, пољ. baba Jaga). Она је чаробница која живи у шуми, у изби постављеној на кокошије ноге. Око ове куће је ограда од људских костију и лобања, уместо браве су вилице оштрих зуба. Реза је људска нога, а кључ - рука.

Бабарога хвата јунаке и прождире људе, а у пећи пече украдену децу.

Најчешће је замишљана као ружна старица огромних груди, слепа или болесних очију.[7]

У неким причама се помиње да се кућа неће окренути и приказати врата док се не изговоре чаробне речи. Према неким теоријама колиба на кокошјим ногама заправо је интерпретација уобичајене конструкције номадских народа у Сибиру, Уралу и Тунгузији, намењене чувању залиха од животиња. Колиба без врата или прозора поставила би се на високе стубове од дрвећа који су личили на кокошије ноге. Сличну али мању конструкцију користили су у Сибиру за фигуре богова које су једва стале у кућу, као што у бајкама Бабарога испуни унутрашњост колибе.

Спаљивање вештица у историји

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Лов на вештице

Током средњег века у многим католичким земљама Европе постојали су закони против вештичарења, који су били један од начина борбе против јеретика. Најчешће су осуђиване жене, а казна је била спаљивање на ломачи. Прво велико спаљивање вештица одиграло се 1482. године у Севиљи.[8]

Спаљивање вештица

Остаци познатих јеретика, грешника и „вештица” често би по судском налогу били после спаљивања уситњавани и разбацивани по ђубришту.[9] Скелет индивидуе, оптужене за вештичарење, по закону званом „Акт вештичарења” (енгл. Witchcraft Act) спаљен 1582. године у енглеском месту Свети Осит, откривен је у релативно добром стању, иако је био изложен пламену и великим температурама које ломача може развити и био положен у земљу пре више од четири стотине година. Антрополози, који су анализирали пронађене остатке, претпоставили су да је тело било непотпуно спаљено и да су сродници при инхумацији успоставили анатомски распоред остатака.

Најпознатији лов на вештице одиграо се 1692. године, када је деветнаесторо људи у америчком граду Салем, у држави Масачусетс, осуђено на смрт. Салем је тако постао град који се касније и у филмовима, позоришним представама[10] и литератури користио као инспирација за приче о вештицама, а данас се тамо налази и музеј[11]. Артур Милер је 1953. написао чувени комад инспирисан вештицама из Салема.

У Кенији је, иако су распрострањене различите афричке религије, ислам и хришћанство, и данас веома изражен страх од магије који је кулминирао у мају 2008, када је у области Кисии полиција ухапсила 19 људи осумњичених да су спалили једанаесторо сународника које су оптужили за вештичарење.[12]

Спаљивање вештица у Србији

[уреди | уреди извор]

У Србији се прогон вештица дешавао пре два века. О томе се може судити на основу сачуваних докумената којих није много. Оно што се зна јесте да су наводне вештице биле изузетно озлоглашене у народу и са њима се неретко веома окрутно поступало. Према сачуваним записима публицисте Тихомира Р. Ђорђевића, у селу Жабарима у Поморављу су извесну Пауну, по Карађорђевој заповести, привезали уз ражањ и пекли је „међу две ватре“. У време Карађорђевог устанка, Антоније Пљакић, руднички војвода, испекао је насред Карановца неку бабу за коју је чуо да је вештица. Осим спаљивања, дешавало се да вештица буде убијена из пиштоља или ножевима, као што је у то време био случај са маћехом неког Петра Јоксића из Тополе. Постоји прича да је у децембру 1846. године дошао турски буљубаша у село Брдо и да су му се тамо сујеверни сељаци пожалили да им једна баба „мори“ децу. Буљубаша је батинао бабу, али и њене другарице које је ова у очајању оптужила да су такође вештице. Батинама су биле излечене од вештичарења, а за труд буљубаша је добио новчану награду. Било је још примера гоњења вештица. Кнез Средоје из Солутуше је обавестио кнеза Милоша да је 1824. године један човек убио неку бабу зато што је вештица. Кнез је добијао извештаје да су жене због оптужби да су вештице пребијане и забранио је Србима да туку жене. Тако је 1822. године заштитио извесну баба Христу из Божурње, у Крагујевачкој нахији, за коју су сељани говорили да је вештица и намеравали да је убију. Његова наредба је била да нико не сме да се усуди „да је и најмање додирне, а камоли да је и даље назива вештицом, јер она то није“. I у Црној Гори је било „лова на вештице“. У селу Крњицама у Црној Гори су пре 150 година посумњали да је једна жена вештица, па су је одвезли на језеро и бацили у воду. Пошто није потонула, то је био сигуран знак да је вештица.[13]

Изглед вештице у фолклору

[уреди | уреди извор]

Вештице се у народној традицији обично замишљају као старе, неугледне жене. Предања их већином осликавају као уседелице или удовице. Важан симбол им је метла помоћу које могу летјети те црна мачка или нека друга дивља или ноћна животиња, попут сове. Доносе сушу, неродицу на пољима, одговорне су за помор стоке и за смрт деце и дојенчади.

Савремено вештичарство

[уреди | уреди извор]
Вештичји скуп у Енглеској, 2005.

Крајем прошлог века наступа прави процват неопаганизма и вештичарства, у жељи да се очува континуитет древних традиција често се користе многи пантеони из различитих времена и култура.[14] Насупрот раширеној представи вештица које пију крв, велики број савремених вештица изражавају приврженост природи и животињама, па су вегетаријанци.

Вештичарство сматра живот сваког појединца као свети дар и наглашава испреплетаност свих ствари, како видљивих тако и невидљивих. Стицање знања о магијској употреби биља је саставни део обуке сваке вештице.

Ноћ вештица

[уреди | уреди извор]
Карактеристичан украс од бундеве
Главни чланак: Ноћ вештица (празник)

Ноћ вештица (енгл. Halloween) је светковина која се у појединим земљама прославља 31. октобра, а скраћеница је од Свето вече уочи Свих светих или енгл. All Hallow's Eve или Hallow Eve. Слави се највише у Ирској, САД, Канади, Аустралији и Новом Зеланду.

Овај празник је карактеристичан по костимима које облаче деца и коринђање слаткише од одраслих. Куће и дворишта се украшавају изрезбареним бундевама.

Види још

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Wитцхцрафт ин тхе Миддле Агес, Јеффреy Русселл, п. 4-10.
  2. ^ Бенгт Анкарлоо & Стуарт Цларк, Wитцхцрафт анд Магиц ин Еуропе: Библицал анд Паган Социетиес", Университy оф Пхиладелпхиа Пресс, 2001, п xиии: "Магиц ис централ нот онлy ин 'примитиве' социетиес бут ин 'хигх цултурал' социетиес ас wелл"
  3. ^ Бенгт Анкарлоо & Стуарт Цларк, Wитцхцрафт анд Магиц ин Еуропе: Библицал анд Паган Социетиес", Университy оф Пхиладелпхиа Пресс, 2001
  4. ^ Русселл, Јеффреy Буртон. „Wитцхцрафт – Енцyцлопæдиа Британница”. Британница.цом. Приступљено 29. 6. 2013. 
  5. ^ Пóцс 1999, стр. 9–12
  6. ^ Адлер, Маргот (1979). Драwинг Доwн тхе Моон: Wитцхес, Друидс, Годдесс-Wорсхипперс, анд Отхер Паганс ин Америца Тодаy. Бостон: Беацон Пресс. стр. 45—47, 84—5, 105. .
  7. ^ Александрина Цермановић-Кузмановић и Драгослав Срејовић, Лексикон религија и митова древне Европе, Савремена администрација, Београд, 1992
  8. ^ „Дешавања кроз векове”. Архивирано из оригинала 24. 5. 2008. г. Приступљено 6. 1. 2019. 
  9. ^ Енцyцлопедиа оф Wитцхцрафт&Демонологy, Оццтопус Боокс, Лондон, 1974.
  10. ^ „Српско народно позориште: „Вештице из Салема“”. Архивирано из оригинала 9. 2. 2010. г. Приступљено 6. 1. 2019. 
  11. ^ Музеј вештица у Салему
  12. ^ Б92 - Хапшење због спаљивања
  13. ^ „Глас јавности: „Привезали је на ражањ“”. Архивирано из оригинала 27. 04. 2019. г. Приступљено 06. 01. 2019. 
  14. ^ Пеарлман, Јонатхан (11. 4. 2013). „Папуа Неw Гуинеа ургед то халт wитцхцрафт виоленце афтер латест 'сорцерy' цасе”. Телеграпх.цо.ук. Приступљено 29. 6. 2013. 

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Вештичарство на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Veštičarstvo&oldid=28478592”