Пређи на садржај

Руси

Уреди везе
С Википедије, слободне енциклопедије
За друге употребе, погледајте страницу Руси (вишезначна одредница).
За друге употребе, погледајте страницу Рус (народ).
Руси
Укупна популација
133–150 милиона[1]
Региони са значајном популацијом
 Русија111.016.896[2]
 Украјина8.334.141[3]
 Казахстан3.793.764[4]
 САД3.072.756[5]
 Белорусија785.084[6]
 Узбекистан620.000[7]
 Бразил578.000[8]
 Киргистан500.000[7]
 Летонија487.250[9]
 Естонија342.000[10]
 Канада500.600[11]
 Литванија278.000[12]
 Молдавија259.000[13]
 Немачка178.600[14]
 Азербејџан119.300[15]
 Туркменистан142.000[7]
 Француска115.000
 Уједињено Краљевство100.000
 Аргентина100.000
 Таџикистан79.000[16]
 Грузија70.000[17]
 Аустралија67.055[18]
 Парагвај55.000
 Куба50.200[тражи се извор]
 Абхазија22.077
 Србија3.247 (2011)[19]
 Република Српска177[20]
Језици
руски
Религија
доминира православље са 75% верника, али има атеиста.
Сродне етничке групе
остали Источни Словени: Белоруси и Украјинци

Руси (рус. русские) су најбројнији словенски и европски народ, који претежно живи у Русији, где према попису из 2010. чине више од 80% становништва.[21]

Руси су етничка мањина у Украјини гдје према попису из 2001. године чине 17,3% од укупног становништва Украјине. Руси су већином православне вероисповести, а говоре руским језиком, који спада у групу источнословенских језика.

Руски је један од службених језика у државама Белорусија, Казахстан и Киргистан, тако да су Руси у тим земљама признати као један од државних народа.

Руси чине и 0,8% становништва у САД.

Фактички независном непризнатом државом Придњестровље, која се оцепила од Молдавије, управљају углавном Руси (30,35%) и Украјинци (28,81%), иако су најбројнији народ на том подручју Молдавци (32,10%).

Етноним

[уреди | уреди извор]

Постоје две руске речи које се обично преводе као „Руси“. Један је "русские" (русские), што у модерној Русији најчешће значи "етнички Руси". Други је „россиане“ (россијане), што означава „руске грађане“, без обзира на етничку или верску припадност.[22]

Име Руса потиче од народа раног средњег века, групе нордијских трговаца и ратника који су се преселили са друге стране Балтичког мора и основали државу са средиштем у Новгороду која је касније постала Кијевска Рус.[23]

Од раног деветнаестог века развијено је неколико политички набијених теорија о руској националности, међу њима и идеје о јединственој „сверуској нацији“ која обухвата источнословенске народе, или „троједину нацију“: „Великоруса“, „Малоруса“ и „Белоруса“.

Историја

[уреди | уреди извор]

Преци модерних Руса су словенска племена, за чији изворни дом неки научници сматрају да су била шумовита подручја Пинских мочвара, једне од највећих мочвара у Европи.[24] Источни Словени су постепено насељавали Западну Русију у два таласа: један се кретао од Кијева према данашњем Суздаљу и Мурому и други од Полоцка према Новгороду и Ростову .[25] Од 7. века па надаље, источни Словени су чинили највећи део становништва у западној Русији,[25] и, према неким научницима, полако су али мирно асимиловали домородачке финске народе, укључујући Мерје,[26] Муроме,[27][28] и Мешчера[29]

Изван археолошких остатака, мало се зна о претходницима Руса уопште пре 859. године нове ере, када Примарна хроника почиње своје записе.[30] Верује се да су се Словени до 600. године лингвистички поделили на јужне, западне и источне гране.[тражи се извор]

Средњовековна историја

[уреди | уреди извор]

Традиционални датум почетка специфично руске историје је успостављање руске државе на северу 862. којом су владали Викинзи.[31] Стара Ладога и Новгород су постали први већи градови нове заједнице досељеника из Скандинавије са Словенима и Финцима. 882. Новгородски кнез Олег заузео је Кијев, чиме је ујединио северне и јужне земље источних Словена под једном влашћу. Држава је прихватила хришћанство из Византијског царства 988. године, чиме је започела синтеза византијске и словенске културе које су дефинисале православну словенску културу следећих хиљаду година. Кијевска Рус се на крају распала као држава због сукоба између чланова кнежевске породице која је њоме колективно владала.[тражи се извор] Кијевској Русији је припадала данашња западна Русија, Бјелорусија и деелови Украјине, Пољске и Балтичких држава.

После 13. века Москва је постала политички и културни центар. Москва је постала центар уједињења руских земаља. До краја 15. века Москва је ујединила североисточне и северозападне руске кнежевине, 1480. коначно је збацила монголски јарам. Територије Великог московског војводства су постале Руско царство 1547. године.

Ново доба

[уреди | уреди извор]

Цар Петар Велики је 1721. преименовао своју државу у Руско царство, надајући се да ће је повезати са историјским и културним достигнућима древне Русија. Држава се сада простирала од источних граница Пољско-литванске заједнице до Тихог океана и постала велика сила; и једна од најмоћнијих држава у Европи после победе над Наполеоном. Сељачке буне су биле уобичајене, и све су жестоко угушене. Цар Александар II је укинуо руско кметство 1861. године, али су сељаци слабо прошли и револуционарни притисци су расли. У наредним деценијама, реформски напори као што су Столипинске реформе 1906–1914, устав из 1906. и Државна дума (1906–1917) покушали су да отворе и либерализују економију и политички систем, али су цареви одбили да се одрекну аутократске владавине и одолеле да поделе своју моћ.[тражи се извор]

Комбинација економског слома, умора од рата и незадовољства аутократским системом власти покренула је револуцију у Русији 1917. године. Збацивање монархије је у почетку довело на власт коалицију либерала и умерених социјалиста, али је њихова неуспела политика довела до преузимања власти од стране комунистичких бољшевика 25. октобра 1917. (7. новембра).

Године 1922, Совјетска Русија, заједно са Совјетском Украјином, Совјетском Белорусијом и Закавкаском СФСР-ом, потписале су Уговор о стварању СССР-а, званично спајајући све четири републике и формирајући Совјетски Савез као државу. Између 1922. и 1991. историја Русије је у суштини постала историја Совјетског Савеза, заправо идеолошки засноване државе која је отприлике истоветна Руском царству пре Брест-Литовског споразума из 1918. године. Од првих година, власт у Совјетском Савезу заснивала се на једнопартијској владавини комуниста, како су себе називали бољшевици, почев од марта 1918. Приступ изградњи социјализма, међутим, варирао је у различитим периодима совјетске историје: од мешовите економије и разноликог друштва и културе 1920-их преко командне економије и репресије из доба Јосифа Стаљина до „ере стагнације“ од 1960-их до 1980-их. Током овог периода, Совјетски Савез (заједно са својим савезницима) је победио у Другом светском рату, а затим је постао суперсила која се супротстављала западним земљама током Хладног рата . СССР је развио успешан свемирски програм, постигавши разне пионирске успехе, укључујући лансирање космонаута у свемир.

До средине 1980-их, када су совјетске економске и политичке слабости постале акутне, совјетски лидер Михаил Горбачов је кренуо у велике реформе; они су кулминирали распадом Совјетског Савеза, остављајући Русију поново саму и означавајући почетак постсовјетског руског периода. Руска Совјетска Федеративна Социјалистичка Република преименовала је себе у Руску Федерацију и постала једна од неколико наследница Совјетског Савеза.

Географска дистрибуција

[уреди | уреди извор]

Постоје и мале руске заједнице на Балкану — укључујући Липованце у делти Дунава[32] — централноевропске нације као што су Немачка и Пољска, као и Руси настањени у Кини, Јапану, Јужној Кореји, Мексику, Бразилу, Аргентини и Аустралији.

Значајан број Руса је емигрирао у Канаду, Аустралију и Сједињене Државе . Брајтон Бич, Бруклин и Саут Бич, Стејтен Ајленд у Њујорку су примери великих заједница недавних руских и руско-јеврејских имиграната. Друга места која насељавају Руси су Сани Ајлс Бич, северно предграђе Мајамија, и Западни Холивуд у области Лос Анђелеса.[тражи се извор]

Након руске револуције 1917. године, многи Руси који су идентификовани са Белом војском преселили су се у Кину — већина их се настанила у Харбину и Шангају.[33] До 1930-их Харбин је имао 100.000 Руса. Многи од ових Руса су се вратили у Совјетски Савез после Другог светског рата. Данас, велика група у северној Кини и даље говори руски као други језик. Руси (елуосизу) су једна од 56 етничких група које је Народна Република Кина званично признала (као Руси).

Међу Русима се издваја низ етнографских група, као што су: Северни Руси, Јужни Руси, Козаци, Горјуни, Камчадали, Полехи, Помори, руски Кинези, Сибирци (Сибирци), Старожиљи, неке групе старовераца (каменшчици, липовци, семејци) и др.[34] Главне су северне и јужноруске групе.

Генетика

[уреди | уреди извор]

У складу са резултатима истраживања руских и естонских генетичара из 2008. године разликују се две групе Руса: северна и јужна популација.[35]

Централни и Јужни Руси, којима припада већина руске популације, према Y хромозому Р1а, укључени су у општи „источноевропски“ генетски кластер са осталим источним и западним Словенима (Словаци и Чеси), као и несловенима Мађари и Аромуни.[36] Генетски, сви источни Словени су идентични са западним Словенима; таква генетска чистоћа је донекле неуобичајена за генетику са тако широким насељавањем Словена, посебно Руса.[37] Откривено је високо јединство аутозомних маркера источнословенских популација и њихове значајне разлике од суседних финских, туркијских и кавкаских народа.[35]

Северни Руси, према мДНК, Y хромозому и аутозомном маркеру ЦЦР5де132, укључени су у северноевропски генетски кластер (Пољаци, Балти, германски и балтички фински народи).[35]

Сходно томе, већ постојеће биологогенетичке студије су све хипотезе о мешању Руса са несловенским етничким групама или руском „несловенству“ су довели до тога да се такве теорије сматрају застарелим. Истовремено, потврђена је дугогодишња идентификација северноруске и јужноруске етнографске групе од стране етнолога. Претходни закључци физичких антрополога,[38] историчара и лингвиста о близини древних Новгородских Словена и њиховог језика не источним, већ западним балтичким Словенима. Као што се види из генетских ресурса, савремени северни Руси су такође генетски блиски од свих словенских народа само Пољацима и слични Балтима. Међутим, то не значи да су северни Руси пореклом од Балта или Пољака, вероватније је да су сви народи нордијског генофонда потомци палеоевропске популације, која се задржала око Балтичког мора.[35]

Језик

[уреди | уреди извор]

Руски је званични и претежно говорни језик у Русији.[39] То је матерњи језик са највише говорника у Европи[40] и географски најраспрострањенији језик Евроазије,[41] као и најраспрострањенији словенски језик у свету.[41] Руски је други најчешће коришћени језик на Интернету после енглеског[42] и један је од два званична језика на Међународној свемирској станици[43] као и један од шест службених језика Уједињених нација.[44]

Култура

[уреди | уреди извор]

Књижевност

[уреди | уреди извор]

Руска књижевност се сматра једном од најутицајнијих и најразвијенијих у свету.[45] Може се пратити од средњег века, када су настајали епови и хронике на староисточном словенском језику.[46] До доба просветитељства, књижевност је добила на значају, са делима Михаила Ломоносова, Дениса Фонвизина, Гаврила Державина и Николаја Карамзина.[47] Од раних 1830-их, током златног доба руске поезије, књижевност је прошла кроз златно доба у поезији, прози и драми.[48] Романтизам је дозволио процват песничког талента: Василиј Жуковски, а касније и његов штићеник Александар Пушкин, дошли су до изражаја својим делима.[49] По Пушкиновим стопама, настала је нова генерација песника, укључујући Михаила Љермонтова, Николаја Некрасова, Алексеја Константиновича Толстоја, Фјодора Тјучева и Афанасија Фета.[47]

Први велики руски романсијер био је Николај Гогољ.[50] После њега је стварао Иван Тургењев, који је савладао и форму кратке приче и романа.[51] Фјодор Достојевски и Лав Толстој убрзо су постали међународно познати. Иван Гончаров је упамћен углавном по роману Обломов.[52] Михаил Салтиков-Шчедрин писао је прозну сатиру,[53] док је Николај Лесков највише упамћен по краћој белетристици.[54] У другој половини века Антон Чехов се истакао кратким причама и постао водећи руски драматург.[55] Други важни догађаји у 19. веку укључивали су баснописца Ивана Крилова[56] писце нефикцијске књижевности као што су критичар Висарион Бјелински[57] и драматурге попут Александра Грибоједова и Александра Островског.[58][59] Почетак 20. века сврстава се у Сребрно доба руске поезије. Ово доба је имало песнике као што су Александар Блок, Ана Ахматова, Борис Пастернак, Константин Балмонт,[60] Марина Цветајева, Владимир Мајаковски и Осип Мандељштам. У овом периоду је било и неколико прворазредних романописаца и писаца кратких прича, као што су Александар Куприн, добитник Нобелове награде Иван Буњин, Леонид Андрејев, Јевгениј Замјатин, Дмитриј Мережковски и Андреј Бели.[61]

После руске револуције 1917, руска књижевност се поделила на совјетске и белоемигрантске делове. Тридесетих година 20. века, социјалистички реализам је постао преовлађујући тренд у Русији. Његова главна фигура био је Максим Горки, који је поставио темеље овог стила.[62] Михаил Булгаков је био један од водећих писаца совјетске ере.[63] Роман Николаја Островског Како се калио челик спада међу најуспешнија дела руске књижевности. Утицајни писци емигранти су Владимир Набоков,[64] и Исак Асимов; који је важио за једног од писаца научне фантастике „велике тројке”.[65] Неки писци су се усудили да се супротставе совјетској идеологији, као што је романописац Александар Солжењицин, добитник Нобелове награде, који је писао о животу у гулазима.[66]

Пушкин
(1799–1837) 		Љермонтов
(1814–1841) 		Тургењев
(1818–1883) 		Достојевски
(1821–1881) 		Толстој
(1828–1910) 		Чехов
(1860–1904) 		Ахматова
(1889–1966) 		Булгаков
(1891–1940)

Филозофија

[уреди | уреди извор]

Руска филозофија је оставила велики утицај на светску филозифију. Александар Херцен је познат као један од родоначелника аграрног популизма.[67] Михаила Бакуњина називају оцем анархизма.[68] Петар Кропоткин је био најважнији теоретичар анархо-комунизма.[69] Списи Михаила Бахтина значајно су инспирисали научнике.[70] Хелена Блаватски је стекла међународну подршку као водећи теоретичар теозофије и суоснивала је Теозофско друштво.[71] Владимир Лењин, велики револуционар, развио је варијанту комунизма познату као лењинизам. Лав Троцки је, са друге стране, основао троцкизам. Александар Зиновјев је био истакнути филозоф друге половине 20. века.[72]

Бакуњин
(1814–1876) 		Самарин
(1819–1876) 		Блаватска
(1831–1891) 		Кропоткин
(1842–1921) 		Соловјев
(1853–1900) 		Шестов
(1866–1938) 		Бердјајев
(1874–1948) 		Рерих
(1874–1947)

Наука

[уреди | уреди извор]

Руски буџет за истраживање и развој је девети по величини у свету, са расходима од приближно 422 милијарде рубаља на домаћа истраживања и развој.[73] Русија је 2019. године била десета на свету по броју научних публикација.[74] Русија је заузела 45. место у Глобалном индексу иновација 2021.[75] Од 1904. Нобелова награда је додељена двадесет и шест Совјета и Руса у области физике, хемије, медицине, економије, књижевности и мира.[76]

Михаил Ломоносов је предложио очување масе у хемијским реакцијама, открио атмосферу Венере и утемељио модерну геологију.[77] Од времена Николаја Лобачевског, који је био пионир нееуклидске геометрије, и истакнутог учитеља Пафнутија Чебишева, руски математичари су постали међу најутицајнијим светским математичарима.[78] Дмитриј Мендељејев је измислио периодни систем, главни оквир модерне хемије.[79] Софија Ковалевскаја је била пионир међу женама у математици у 19. веку.[80] Девет совјетских/руских математичара је награђено Филдсовом медаљом. Григорију Перелману је 2002. године понуђена прва миленијумска награда за проблеме Клеја за последњи доказ Поенкареове претпоставке, као и Филдсова медаља 2006. године, а он је обе одбио.[81][82]

Александар Попов је био међу проналазачима радија,[83] док су Николај Басов и Александар Прохоров били копроналазачи ласера и масера.[84] Жореш Алферов је значајно допринео стварању савремене физике и електронике хетероструктуре.[85] Олег Лосев је дао кључни допринос у области полупроводничких спојева и открио диоде које емитују светлост.[86] Владимир Вернадски се сматра једним од оснивача геохемије, биогеохемије и радиогеологије.[87] Ели Мечников је познат по свом револуционарном истраживању у имунологији.[88] Иван Павлов је познат углавном по свом раду у класичном кондиционирању.[89] Лев Ландау је дао фундаменталне доприносе многим областима теоријске физике.[90]

Николај Вавилов је био најпознатији по томе што је идентификовао центре порекла култивисаних биљака.[91] Трофим Лисенко је био познат углавном по лисенковству.[92] Многи познати руски научници и проналазачи били су емигранти. Игор Сикорски је био пионир авијације.[93] Владимир Зворикин је био проналазач телевизијских система иконоскопа и кинескопа.[94] Теодосије Добжански је био централна личност у области еволуционе биологије за свој рад на обликовању модерне синтезе.[95] Џорџ Гамов је био један од најистакнутијих заговорника теорије Великог праска.[96] Многи страни научници су дуго живели и радили у Русији, као што су Леонард Ојлер и Алфред Нобел .[97][98]

Ломоносов
(1711–1765) 		Лобачевски
(1792–1856) 		Мендељејев
(1837–1906) 		Јаблочков
(1847–1894) 		Павлов
(1849–1936) 		Ковалевскаја
(1850–1891) 		Корољов
(1907–1966) 		Сахаров
(1921–1989)

Истраживање свемира

[уреди | уреди извор]

Роскосмос је руска национална свемирска агенција. Достигнућа Русије у области свемирске технологије и истраживања свемира могу се пратити од Константина Циолковског, оца теоријске астронаутике, чији су радови инспирисали водеће совјетске ракетне инжењере, као што су Сергеј Корољов, Валентин Глушко и многи други који су допринели развоју успех совјетског свемирског програма у раним фазама свемирске трке и даље.[99]


Године 1957. лансиран је први вештачки сателит у орбити око Земље, Спутњик 1. Јуриј Гагарин је 1961. године успешно извео прво људско путовање у свемир. Уследили су многи други совјетски и руски записи о истраживању свемира. Године 1963, Валентина Терешкова је постала прва и најмлађа жена у свемиру, након што је летела у соло мисији на Восток 6.[100] Године 1965. Алексеј Леонов је постао први човек који је извео свемирску шетњу, излазећи из свемирске капсуле током Восхода 2.[101]

Године 1957. Лајка, совјетски пас у свемиру, постала је прва животиња која је орбитирала око Земље, на Спутњику 2.[102] Године 1966. Луна 9 је постала прва свемирска летелица која је успела да преживи слетање на небеско тело, Месец.[103] Године 1968. Зонд 5 је довео прве облике живота са Земље (две корњаче и друге облике живота) на Месец.[104] Године 1970. Венера 7 је постала прва свемирска летелица која је слетела на другу планету, Венеру.[105] Године 1971. Марс 3 је постао прва свемирска летелица која је слетела на Марс.[106] Током истог периода, Луноход 1 је постао први ровер за истраживање свемира,[107] док је Саљут 1 постао прва свемирска станица на свету.[108] Русија је 2021. имала 176 активних сателита у свемиру,[109] што је трећи највећи број на свету.[110]

Музика

[уреди | уреди извор]

До 18. века, музика у Русији се састојала углавном од црквене музике и народних песама и игара.[111] У 19. веку дефинисала сцену класичне музике је обележила напетост између класичног композитора Михаила Глинке и других чланова Велике петроке и Руског музичког друштва на челу са композиторима Антоном и Николајем Рубинштајном.[111] Каснију традицију Петра Иљича Чајковског, једног од највећих композитора епохе романтичара, наставио је у 20. век Сергеј Рахмањинов, један од последњих великих шампиона романтичног стила европске класичне музике.[112] Светски познати композитори 20. века су Александар Скрјабин, Александар Глазунов, Игор Стравински, Сергеј Прокофјев, Дмитриј Шостакович, Георгиј Свиридов и Алфред Шнитке.[111]

Совјетски и руски конзерваторијуми су створили генерације светски познатих солиста. Међу најпознатијим су виолинисти Давид Ојстрах и Гидон Кремер,[113][114] виолончелиста Мстислав Ростропович,[115] пијанисти Владимир Хоровиц,[116] Свјатослав Рихтер,[117] и Емил Гилелс,[118] и вокал Галина Вишњевскаја.[119]

Глинка
(1804–1857) 		Мусоргски
(1839–1881) 		Чајковски
(1840–1893) 		Римски Корсаков
(1844–1908) 		Рахмањинов
(1873–1943) 		Стравински
(1882–1971) 		Прокофјев
(1891–1953) 		Шостакович
(1906–1975)

У совјетско време, популарна музика је била широко слушана и увој музичкој грани су били популарна два баладера — Владимир Висоцки и Булат Окуџава,[120] и извођачи као што је Ала Пугачева.[121] Џез је, чак и уз санкције совјетских власти, процветао и еволуирао у једну од најпопуларнијих музичких форми у земљи.[120] Трио Ганелин су критичари описали као највећи ансамбл фри-џеза у континенталној Европи.[122] До 1980-их, рок музика је постала популарна широм Русије и произвела је бендове као што су Ариа, Акуариум,[123] ДДТ,[124] и Кино.[125][126] Поп музика у Русији је наставила да цвета од 1960-их, са светски познатим извођачима као што су т. АТу[127] У скорије време, Little Big, рејв бенд, стекао је популарност у Русији и широм Европе.[128]

Кинематографија

[уреди | уреди извор]
Poster of Battleship Potemkin (1925) by Sergei Eisenstein, which was named the greatest film of all time at the Brussels World's Fair in 1958.[129]

Руска, а касније и совјетска кинематографија била је изврој бројних изума у свету филма, што је резултирало светски познатим филмовима као што је Бојни брод Потемкин.[130] Филмски ствараоци из совјетске ере, пре свега Сергеј Ајзенштајн и Андреј Тарковски, постали су међу најиновативнијим и најутицајнијим светским режисерима.[131][132] Ајзенштајн је био ученик Лава Кулешова, који је развио револуционарну совјетску теорију монтаже филмске монтаже у првој филмској школи на свету, Свесавезном институту за кинематографију.[133] Теорија Кино-око Џиге Вертова имала је огроман утицај на развој документарног филма и биоскопског реализма.[134] Многи филмови совјетског социјалистичког реализма били су уметнички успешни, укључујући Чапајева, Лете ждралови и Баладу о војнику .[тражи се извор]

Шездесетих и седамдесетих година 20. века у совјетској кинематографији је забележен већи избор уметничких стилова. Комедије Елдара Рјазанова и Леонида Гајдаја тог времена биле су изузетно популарне, а многе од фраза које се користе и данас.[135][136] У периоду 1961–68. Сергеј Бондарчук режирао је Оскаром награђену филмску адаптацију епа Лава Толстоја Рат и мир, који је био најскупљи филм снимљен у Совјетском Савезу.[137] Године 1969. објављен је филм Владимира Мотила Бело сунце пустиње, веома популаран филм у жанру остерна; филм традиционално гледају космонаути пре било каквог путовања у свемир.[138] Године 2002. Руски ковчег је био први дугометражни филм икада снимљен у једном кадру.[139] Данас руска филмска индустрија наставља да се шири.[140]

Архитектура

[уреди | уреди извор]

Историја руске архитектуре почиње раним дрвеним грађевинама старих Словена[141] и архитектуром Кијевске Русије.[142] Након христијанизације Кијевске Русије, неколико векова архитектура је била претежно под утицајем Источног римског царства.[143] Аристотел Фиораванти и други италијански архитекти донели су ренесансне трендове у Русију.[144] У 16. веку су се развиле јединствене шаторске цркве ; и дизајн куполе од лука, што је карактеристична карактеристика руске архитектуре.[145] У 17. веку, ватрени стил орнаментике је цветао у Москви и Јарослављу, постепено отварајући пут наришкинском бароку 1690-их. Након реформи Петра Великог, руска архитектура је постала под утицајем западноевропских стилова.[146] Наклоност ка употребиа рококо архитектуру током 18. века довело је до сјајних дела Бартоломеа Растрелија и његових следбеника.[147] Током владавине Катарине Велике, Санкт Петербург је претворен у музеј неокласичне архитектуре на отвореном.[148] Током владавине Александра I, стил ампира је постао дефакто архитектонски стил, а Николај I је увео еклектицизам у Русију. У другој половини 19. века доминирао је неовизантијски и руски стил препорода. Почетком 20. века, руски неокласични препород је постао тренд.[146] Преовлађујући стилови касног 20. века били су сецесија, конструктивизам,[149] и социјалистички класицизам.[150]

Религија

[уреди | уреди извор]
Благовештенска саборна црква у Вороњежу

Највећа религија Русије је хришћанство. Русија има највећу православну популацију на свету.[151][152] Што се тиче различитих социолошких истраживања о религионизим убеђењима појединца; између 41% и преко 80% укупног становништва Русије припада Руској православној цркви.[153][154][155]

Нерелигиозни Руси могу имају повезаност са православном вером из културолошких разлога. Неки Руси су староверци: релативно мала расколничка група руског православља која је одбацила литургијске реформе уведене у 17. веку. Други расколи од православља укључују духоборе који су у 18. веку одбацили секуларну власт, руске православне свештенике, иконе, све црквене ритуале, Библију као врховни извор божанског откривења и природу Исусовог божанства, а касније емигрирали у Канаду. Још ранија секта били су Молокани који су се формирали 1550. године и одбацили царско божанско право да влада, иконе, Тројство како је наведено у Никејском симболу вере, православне постове, војна службу и обичаје, укључујући крштење у води.[тражи се извор]

Друге светске религије имају занемарљиву заступљеност међу етничким Русима. Највеће од ових група су ислам са преко 100.000 следбеника из националних мањина[156] и баптисти са преко 85.000 руских присталица.[157]

Од пада Совјетског Савеза појавили су се различити нови верски покрети који су окупили следбенике међу етничким Русима. Најистакнутији од њих су Родноверија, оживљавање словенске изворне религије која је заједничка и другим словенским народима,[158] Други покрет, веома мали у поређењу са другим новим религијама, је висарионизам, синкретичка група са православним хришћанским пореклом.[тражи се извор]

Спорт

[уреди | уреди извор]

Фудбал је најпопуларнији спорт у Русији.[159] Фудбалска репрезентација Совјетског Савеза постала је први европски шампион освајањем Европског првенства у фубалу 1960. године[160] и тим се пласирао до финала ЕП. 1988. године.[161] Године 1956. и 1988. Совјетски Савез је освојио злато на Олимпијском фудбалском турниру. Руски клубови ЦСКА Москва и Зенит Санкт Петербург освојили су Куп УЕФА 2005. и 2008.[162][163] Фудбалска репрезентација Русије пласирала се у полуфинале Еура 2008.[164] Русија је била домаћин ФИФА купа конфедерација 2017.[165] и Светског првенства у фудбалу 2018. године.[166]

Хокеј на леду је веома популаран у Русији.[167] Мушка репрезентација Совјетског Савеза у хокеју на леду доминирала је овим спортом на међународном нивоу током свог постојања,[168] а савремена мушка репрезентација Русије у хокеју на леду је међу најуспешнијим тимовима у спорту.[167] Бенди је руски национални спорт и историјски је био земља са највишим достигнућима у том спорту.[169] Кошаркашка репрезентација Русије освојила је Евробаскет 2007,[170] а руски кошаркашки клуб ЦСКА Москва је међу најуспешнијим европским кошаркашким саставима. Годишња Велика награда Русије Формуле један одржава се на Сочи Аутодрому у Олимпијском парку у Сочију.[171]

Историјски гледано, руски спортисти су били једни од најуспешнијих такмичара на Олимпијским играма,[172] заузимајући друго место по укупном броју медаља на Олимпијским играма.[173] Русија је водећа нација на свету у ритмичкој гимнастици ; а руско синхроно пливање се сматра најбољим на свету.[174] Уметничко клизање је још један популаран спорт у Русији, посебно клизање у пару и плес на леду.[175] Русија је дала велики број познатих тенисера.[176] Шах је такође веома популарна забава у земљи, а многи од најбољих светских шахиста су Руси деценијама.[177] Летње олимпијске игре 1980. одржане су у Москви,[178] а Зимске олимпијске игре 2014. и Зимске параолимпијске игре 2014. биле су домаћини у Сочију.[179][180]

Александар Овечкин Светлана Ромашина Марија Шарапова Лев Јашин Светлана Хоркина Федор Јемељанеко Василиј Алексејев Марија Ласицкене

Види још

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Анатольев, Сергей (29. 9. 2003). „Нас 150 миллионов Немного. А могло быть меньше.”. russkie.org. Приступљено 20. 2. 2012. 
  2. ^ „Ethnic groups in Russia”. Архивирано из оригинала 23. 12. 2021. г. Приступљено 15. 2. 2012. , 2010 census, Rosstat. (језик: руски)
  3. ^ Попис становништва у Украјини 2001.
  4. ^ „(2009 census)”. Архивирано из оригинала 23. 07. 2011. г. Приступљено 22. 7. 2012. 
  5. ^ „American FactFinder - Results”. Data Access and Dissemination Systems (DADS). Архивирано из оригинала 12. 02. 2020. г. Приступљено 24. 01. 2017. 
  6. ^ „CIA — The World Factbook — Belarus”. Cia.gov. Архивирано из оригинала 15. 10. 2015. г. Приступљено 13. 1. 2012. 
  7. ^ а б в Greenall, Robert (23. 11. 2005). „BBC NEWS. Asia-Pacific. Russians left behind in Central Asia”. BBC News. Приступљено 13. 1. 2012. 
  8. ^ „Россия-Бразилия”. Brasil-russia.com.br. Архивирано из оригинала 25. 05. 2020. г. Приступљено 13. 1. 2012. 
  9. ^ Latvijas statistika Архивирано на сајту Wayback Machine (20. јул 2020), Приступљено 2018.
  10. ^ „CIA — The World Factbook”. Cia.gov. Архивирано из оригинала 07. 04. 2009. г. Приступљено 13. 1. 2012. 
  11. ^ „2006 Census of Canada: Topic-based tabulations”. Приступљено 24. 4. 2013. 
  12. ^ „CIA — The World Factbook”. Cia.gov. Архивирано из оригинала 13. 05. 2020. г. Приступљено 13. 1. 2012. 
  13. ^ „CIA — The World Factbook”. Cia.gov. Архивирано из оригинала 07. 01. 2019. г. Приступљено 13. 1. 2012. 
  14. ^ „Statistisches Bundesamt Deutschland”. Destatis.de. 20. 10. 2008. Приступљено 13. 1. 2012. 
  15. ^ [1] Архивирано на сајту Wayback Machine (7. фебруар 2012), Приступљено 24. 4. 2013.
  16. ^ „CIA — The World Factbook”. Cia.gov. Архивирано из оригинала 31. 03. 2001. г. Приступљено 13. 1. 2012. 
  17. ^ „CIA — The World Factbook”. Cia.gov. Архивирано из оригинала 16. 10. 2015. г. Приступљено 13. 1. 2012. 
  18. ^ „Australian Bureau of Statistics”. Abs.gov.au. Приступљено 22. 07. 2012. 
  19. ^ Становништво према националној припадности Архивирано 2013-04-16 на сајту Archive.today, Републички завод за статистику Србије, 2011.
  20. ^ „Резултати Пописа 2013, Етничка/национална припадност, вјероисповијест, матерњи језик”. Републички завод за статистику. Приступљено 23. 3. 2017. 
  21. ^ „CIA World Factbook”. Cia.gov. Архивирано из оригинала 03. 07. 2015. г. Приступљено 13. 1. 2012. 
  22. ^ „РУССКИЕ И РОССИЯНЕ”. pravoslavie.ru. Приступљено 12. 1. 2020. 
  23. ^ Duczko, Wladyslaw (2004). Viking Rus. Brill Publishers. стр. 10—11. ISBN 978-90-04-13874-2. Приступљено 29. 6. 2021. 
  24. ^ For a discussion of the origins of Slavs, see Barford, P. M. (2001). The Early Slavs. Cornell University Press. стр. 15—16. ISBN 978-0-8014-3977-3. 
  25. ^ а б Christian, D. (1998). A History of Russia, Central Asia and Mongolia. Blackwell Publishing. стр. 286—288. ISBN 978-0-631-20814-3. 
  26. ^ Paszkiewicz, H.K. (1963). The Making of the Russian Nation. Darton, Longman & Todd. стр. 262. 
  27. ^ McKitterick, R (15. 6. 1995). The New Cambridge Medieval History. Cambridge University Press. стр. 497. ISBN 0521364477. 
  28. ^ McKitterick, R (15. 6. 1995). The New Cambridge Medieval History. Cambridge University Press. стр. 497. ISBN 0521364477. 
  29. ^ Mongaĭt, A.L. (1959). Archeology in the U.S.S.R. Foreign Languages Publishing House. стр. 335. 
  30. ^ The Primary Chronicle is a history of the Ancient Rus' from around 850 to 1110, originally compiled in Kiev about 1113.
  31. ^ „Повесть временных лет”. www.hrono.info. 
  32. ^ "Saving the souls of Russia's exiled Lipovans".
  33. ^ "The Ghosts of Russia That Haunt Shanghai".
  34. ^ Alexandrov, Vlasova & Polishchuk 1997, стр. 107–123.
  35. ^ а б в г Balanovsky & Rootsi 2008, стр. 236–50.
  36. ^ Malyarchuk & Derenko 2004, стр. 877–900.
  37. ^ Balanovsky 2012, стр. 13.
  38. ^ Sankina 2000, стр. 98.
  39. ^ „Chapter 3. The Federal Structure”. Constitution of Russia. Приступљено 22. 4. 2015. „"1. The Russian language shall be a state language on the whole territory of the Russian Federation."” 
  40. ^ „The 10 Most Spoken Languages in Europe”. Tandem. 12. 9. 2019. Приступљено 31. 5. 2021. 
  41. ^ а б „Russian”. University of Toronto. Приступљено 9. 7. 2021. „"Russian is the most widespread of the Slavic languages and the largest native language in Europe. Of great political importance, it is one of the official languages of the United Nations – making it a natural area of study for those interested in geopolitics."” 
  42. ^ „Usage statistics of content languages for websites”. W3Techs. Приступљено 17. 7. 2021. 
  43. ^ Wakata, Koichi. „My Long Mission in Space”. JAXA. Приступљено 18. 7. 2021. „"The official languages on the ISS are English and Russian, and when I was speaking with the Flight Control Room at JAXA's Tsukuba Space Center during ISS systems and payload operations, I was required to speak in either English or Russian."” 
  44. ^ „Official Languages”. United Nations. Приступљено 16. 7. 2021. „"There are six official languages of the UN. These are Arabic, Chinese, English, French, Russian and Spanish. The correct interpretation and translation of these six languages, in both spoken and written form, is very important to the work of the Organization, because this enables clear and concise communication on issues of global importance."” 
  45. ^ Kahn, Andrew; Lipovetsky, Mark; Reyfman, Irina; Sandler, Stephanie (2018). A History of Russian Literature. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-966394-1. 
  46. ^ Letopisi: Literature of Old Rus'.
  47. ^ а б Glenn E. Curtis, ур. (1998). „Russia – Literature”. Washington D.C.: Federal Research Division of the Library of Congress.  Непознати параметар |access-date A= игнорисан (помоћ)
  48. ^ Prose, Francine; Moser, Benjamin (25. 11. 2014). „What Makes the Russian Literature of the 19th Century So Distinctive?”. The New York Times. Приступљено 19. 7. 2021. 
  49. ^ Emerson, Caryl (1998). „Pushkin, Literary Criticism, and Creativity in Closed Places”. New Literary History. The Johns Hopkins University Press. 29: 653—672. JSTOR 20057504. doi:10.1353/nlh.1998.0040. „...and Pushkin, adapting to the transition with ingenuity and uneven success, became Russia's first fully profes-sional writer.” 
  50. ^ Strakhovsky, Leonid I. (октобар 1953). „The Historianism of Gogol”. The American Slavic and East European Review (Slavic Review). Association for Slavic, East European, and Eurasian Studies. 12: 360—370. JSTOR 2491790. doi:10.2307/2491790. 
  51. ^ Henry Chamberlin, William (1946). „Turgenev: The Eternal Romantic”. The Russian Review. Wiley. 5: 10—23. JSTOR 125154. doi:10.2307/125154. 
  52. ^ Pritchett, V.S. (7. 3. 1974). „Saint of Inertia”. The New York Review of Books. Приступљено 29. 7. 2021. 
  53. ^ Neuhäuser, Rudolf (1980). „The Early Prose of Saltykov-Shchedrin and Dostoevskii: Parallels and Echoes”. Canadian Slavonic Papers. 22: 372—387. JSTOR 40867755. doi:10.1080/00085006.1980.11091635. 
  54. ^ Muckle, James (1984). „Nikolay Leskov: educational journalist and imaginative writer”. New Zealand Slavonic Journal. Australia and New Zealand Slavists’ Association: 81—110. JSTOR 40921231. 
  55. ^ Boyd, William (3. 7. 2004). „A Chekhov lexicon”. The Guardian. Приступљено 15. 1. 2022. „...Chekhov, whatever his standing as a playwright, is quite probably the best short-story writer ever.” 
  56. ^ Pirie, Gordon; Chandler, Robert (2009). „Eight Tales from Ivan Krylov”. Translation and Literature. Edinburgh University Press. 18: 64—85. JSTOR 40340118. doi:10.3366/E096813610800037X. 
  57. ^ Gifford, Henry (1948). „Belinsky: One Aspect”. The Slavonic and East European Review. 27: 250—258. JSTOR 4204011. 
  58. ^ Brintlinger, Angela (2003). „The Persian Frontier: Griboedov as Orientalist and Literary Hero”. Canadian Slavonic Papers. 45: 371—393. JSTOR 40870888. doi:10.1080/00085006.2003.11092333. 
  59. ^ Beasly, Ina (1928). „The Dramatic Art of Ostrovsky. (Alexander Nikolayevich Ostrovsky, 1823–86)”. The Slavonic and East European Review. 6: 603—617. JSTOR 4202212. 
  60. ^ Markov, Vladimir (1969). „Balmont: A Reappraisal”. Slavic Review. 28: 221—264. JSTOR 2493225. doi:10.2307/2493225. 
  61. ^ Glenn E. Curtis, ур. (1998). „Russia – Literature”. Washington D.C.: Federal Research Division of the Library of Congress. Приступљено 27. 7. 2021. 
  62. ^ Tikhonov, Nikolay (новембар 1946). „Gorky and Soviet Literature”. The Slavonic and East European Review. Modern Humanities Research Association. 25: 28—38. JSTOR 4203794. 
  63. ^ Lovell, Stephen (1998). „Bulgakov as Soviet Culture”. The Slavonic and East European Review. Modern Humanities Research Association. 76: 28—48. JSTOR 4212557. 
  64. ^ Grosshans, Henry (1966). „Vladimir Nabokov and the Dream of Old Russia”. Texas Studies in Literature and Language. University of Texas Press. 7: 401—409. JSTOR 40753878. 
  65. ^ Freedman, Carl (2000). Critical Theory and Science Fiction. Wesleyan University Press. стр. 71. ISBN 978-0-819-56399-6. 
  66. ^ Rowley, David G. (јул 1997). „Aleksandr Solzhenitsyn and Russian Nationalism”. Journal of Contemporary History. SAGE Publishing. 32: 321—337. JSTOR 260964. doi:10.1177/002200949703200303. 
  67. ^ Kelly, Aileen (1980). „The Destruction of Idols: Alexander Herzen and Francis Bacon”. Journal of the History of Ideas. University of Pennsylvania Press. 41: 635—662. JSTOR 2709278. doi:10.2307/2709278. 
  68. ^ Rezneck, Samuel (1927). „The Political and Social Theory of Michael Bakunin”. The American Political Science Review. American Political Science Association. 21: 270—296. JSTOR 1945179. doi:10.2307/1945179. 
  69. ^ Adams, Matthew S. (2014). „Rejecting the American Model: Peter Kropotkin's Radical Communalism”. History of Political Thought. Imprint Academic. 35: 147—173. JSTOR 26227268. 
  70. ^ Schuster, Charles I. (1985). „Mikhail Bakhtin as Rhetorical Theorist”. College English. National Council of Teachers of English. 47: 594—607. JSTOR 377158. doi:10.2307/377158. 
  71. ^ Bevir, Mark (1994). „The West Turns Eastward: Madame Blavatsky and the Transformation of the Occult Tradition”. Journal of the American Academy of Religion. Oxford University Press. 62: 747—767. JSTOR 1465212. doi:10.1093/jaarel/LXII.3.747. 
  72. ^ Brom, Libor (1988). „Dialectical Identity and Destiny: A General Introduction to Alexander Zinoviev's Theory of the Soviet Man”. Rocky Mountain Review of Language and Literature. Rocky Mountain Modern Language Association. 42: 15—27. JSTOR 1347433. doi:10.2307/1347433. 
  73. ^ Уровень финансирования российской науки недостаточен для обеспечения технологического прорыва [The level of funding for Russian science is insufficient to ensure a technological breakthrough]. ach.gov.ru (на језику: руски). Accounts Chamber of Russia. 7. 2. 2020. Архивирано из оригинала 09. 11. 2020. г. Приступљено 8. 11. 2020. 
  74. ^ „SJR – International Science Ranking”. www.scimagojr.com. SCImago Journal & Country Rank. април 2020. Приступљено 9. 11. 2020. 
  75. ^ „RUSSIAN FEDERATION” (PDF). World Intellectual Property Organization. United Nations. Приступљено 17. 11. 2021. 
  76. ^ Кто из российских и советских ученых и литераторов становился лауреатом Нобелевской премии [Which of the Russian and Soviet scientists and writers became the Nobel Prize laureate] (на језику: руски). TASS. 10. 12. 2019. Приступљено 8. 11. 2020. 
  77. ^ Usitalo, Steven A. (2011). „Lomonosov: Patronage and Reputation at the St. Petersburg Academy of Sciences”. Jahrbücher für Geschichte Osteuropas. Franz Steiner Verlag. 59: 217—239. JSTOR 41302521. doi:10.25162/jgo-2011-0011. 
  78. ^ Vucinich, Alexander (1960). „Mathematics in Russian Culture”. Journal of the History of Ideas. University of Pennsylvania Press. 21: 161—179. JSTOR 2708192. doi:10.2307/2708192. 
  79. ^ Leicester, Henry M. (1948). „Factors Which Led Mendeleev to the Periodic Law”. Chymia. University of California Press. 1: 67—74. JSTOR 27757115. doi:10.2307/27757115. 
  80. ^ Rappaport, Karen D. (октобар 1981). „S. Kovalevsky: A Mathematical Lesson”. The American Mathematical Monthly. Taylor & Francis. 88: 564—574. JSTOR 2320506. doi:10.2307/2320506. 
  81. ^ Overbye, Dennis (1. 7. 2010). „A Math Problem Solver Declines a $1 Million Prize”. The New York Times. Приступљено 8. 1. 2022. 
  82. ^ Chang, Kenneth (22. 8. 2006). „Highest Honor in Mathematics Is Refused”. The New York Times. Приступљено 8. 1. 2022. 
  83. ^ Marsh, Allison (30. 4. 2020). „Who Invented Radio: Guglielmo Marconi or Aleksandr Popov?”. IEEE Spectrum. Institute of Electrical and Electronics Engineers. Приступљено 12. 7. 2021. 
  84. ^ Shampo, Marc A.; Kyle, Robert A.; Steensma, David P. (јануар 2012). „Nikolay Basov—Nobel Prize for Lasers and Masers”. Mayo Clinic Proceedings. 87 (1): e3. PMC 3498096 Слободан приступ. PMID 22212977. doi:10.1016/j.mayocp.2011.11.003. 
  85. ^ Ivanov, Sergey (10. 9. 2019). „Remembering Zhores Alferov”. Nature Photonics. 13: 657—659. Bibcode:2019NaPho..13..657I. doi:10.1038/s41566-019-0525-0. 
  86. ^ Zheludev, Nikolay (април 2007). „The life and times of the LED — a 100-year history”. Nature Photonics. 1 (4): 189—192. Bibcode:2007NaPho...1..189Z. doi:10.1038/nphoton.2007.34. 
  87. ^ Ghilarov, Alexej M. (јун 1995). „Vernadsky's Biosphere Concept: An Historical Perspective”. The Quarterly Review of Biology. The University of Chicago Press. 70: 193—203. JSTOR 3036242. doi:10.1086/418982. 
  88. ^ Gordon, Siamon (3. 2. 2016). „Elie Metchnikoff, the Man and the Myth”. Journal of Innate Immunity. 8: 223—227. PMC 6738810 Слободан приступ. PMID 26836137. doi:10.1159/000443331 Слободан приступ. 
  89. ^ Anrep, G. V. (децембар 1936). „Ivan Petrovich Pavlov. 1849–1936”. Obituary Notices of Fellows of the Royal Society. Royal Society. 2: 1—18. JSTOR 769124. doi:10.1098/rsbm.1936.0001. 
  90. ^ Gorelik, Gennady (август 1997). „The Top-Secret Life of Lev Landau”. Scientific American. Scientific American, a division of Nature America, Inc. 277: 72—77. Bibcode:1997SciAm.277b..72G. JSTOR 24995874. doi:10.1038/scientificamerican0897-72. 
  91. ^ Janick, Jules (1. 6. 2015). „Nikolai Ivanovich Vavilov: Plant Geographer, Geneticist, Martyr of Science” (PDF). HortScience. 50: 772—776. doi:10.21273/HORTSCI.50.6.772 Слободан приступ. 
  92. ^ Wang, Zhengrong; Liu, Yongsheng (2017). „Lysenko and Russian genetics: an alternative view”. European Journal of Human Genetics. 25: 1097—1098. ISSN 1476-5438. PMC 5602018 Слободан приступ. PMID 28905876. doi:10.1038/ejhg.2017.117. 
  93. ^ Hunsaker, Jerome C. (15. 4. 1954). „A Half Century of Aeronautical Development”. Proceedings of the American Philosophical Society. American Philosophical Society. 98: 121—130. JSTOR 3143642. 
  94. ^ „Vladimir Zworykin”. Lemelson–MIT Prize. Приступљено 12. 7. 2021. 
  95. ^ Ford, Edmund Brisco (новембар 1977). „Theodosius Grigorievich Dobzhansky, 25 January 1900 – 18 December 1975”. Biographical Memoirs of Fellows of the Royal Society. 23: 58—89. ISSN 1748-8494. PMID 11615738. doi:10.1098/rsbm.1977.0004 Слободан приступ. 
  96. ^ „The Distinguished Life and Career of George Gamow”. University of Colorado Boulder. 11. 5. 2016. Приступљено 21. 1. 2022. 
  97. ^ Gautschi, Walter (март 2008). „Leonhard Euler: His Life, the Man, and His Works”. SIAM Review. Society for Industrial and Applied Mathematics. 50: 3—33. Bibcode:2008SIAMR..50....3G. JSTOR 20454060. doi:10.1137/070702710. 
  98. ^ Jorpes, J. Erik (3. 1. 1959). „Alfred Nobel”. The British Medical Journal (The BMJ). 1: 1—6. JSTOR 25386146. PMC 1992347 Слободан приступ. PMID 13608066. doi:10.1136/bmj.1.5113.1. 
  99. ^ Siddiqi, Asif A. (2000). Challenge to Apollo: The Soviet Union and the Space Race, 1945–1974. United States Government Publishing Office. ISBN 978-0-160-61305-0. 
  100. ^ „Soviet cosmonaut Valentina Tereshkova becomes the first woman in space”. History. A&E Networks. 9. 2. 2010. Приступљено 18. 1. 2022. „On June 16, 1963, aboard Vostok 6, Soviet Cosmonaut Valentina Tereshkova becomes the first woman to travel into space.” 
  101. ^ Rincon, Paul (13. 10. 2014). „The First Spacewalk”. BBC. Приступљено 31. 5. 2021. 
  102. ^ Wellerstein, Alex (3. 11. 2017). „Remembering Laika, Space Dog and Soviet Hero”. The New Yorker. Приступљено 18. 1. 2022. 
  103. ^ „Luna 9”. NASA. Приступљено 1. 6. 2021. „Luna 9 was the first spacecraft to achieve a lunar soft landing and to transmit photographic data from the Moon's surface to Earth...” 
  104. ^ Betz, Eric (19. 9. 2018). „The First Earthlings Around the Moon Were Two Soviet Tortoises”. Discover. Приступљено 18. 1. 2022. „...on September 18, 1968, the Soviet Union's Zond 5 spacecraft circled the moon, ferrying the first living creatures known to have orbited another world. On board were two Russian steppe tortoises along with some worms, flies and seeds.” 
  105. ^ Avduevsky, V. S.; Ya Marov, M.; Rozhdestvensky, M. K.; Borodin, N. F.; Kerzhanovich, V. V. (1. 3. 1971). „Soft Landing of Venera 7 on the Venus Surface and Preliminary Results of Investigations of the Venus Atmosphere”. Journal of the Atmospheric Sciences. Moscow: Academy of Sciences of the Soviet Union. 28 (2): 263—269. Bibcode:1971JAtS...28..263A. doi:10.1175/1520-0469(1971)028<0263:SLOVOT>2.0.CO;2 Слободан приступ. 
  106. ^ Perminov, V.G. (јул 1999). The Difficult Road to Mars – A Brief History of Mars Exploration in the Soviet Union (PDF). NASA History Division. ISBN 0-16-058859-6. Архивирано из оригинала (PDF) 14. 07. 2019. г. Приступљено 04. 04. 2023. 
  107. ^ „Lunokhod 01”. NASA. Архивирано из оригинала 31. 3. 2022. г. Приступљено 1. 6. 2021. „The Lunokhod 1 rover was delivered to the lunar surface by the Luna 17 spacecraft and was first successful rover to operate beyond Earth.” 
  108. ^ „50 Years Ago: Launch of Salyut, the World's First Space Station”. NASA. 19. 4. 2021. Приступљено 1. 6. 2021. „On April 19, 1971, the Soviet Union placed into orbit Salyut, the world's first space station.” 
  109. ^ Burgueño Salas, Erick (21. 7. 2021). „Number of satellites in orbit by country as of January 1, 2021”. Statista. Приступљено 18. 1. 2022. 
  110. ^ Wood, Johnny (4. 3. 2019). „The countries with the most satellites in space”. World Economic Forum. Приступљено 18. 1. 2022. „...and Russia is third with 147.” 
  111. ^ а б в Excerpted from Glenn E. Curtis (ed.) (1998). „Russia – Music”. Washington, D.C.: Federal Research Division of the Library of Congress. Приступљено 25. 6. 2021. 
  112. ^ Norris, Gregory (1980). Stanley, Sadie, ур. The New Grove Dictionary of Music and Musicians (2nd изд.). London: Macmillan. стр. 707. ISBN 978-0-333-23111-1. 
  113. ^ Roth, Henry (1997). Violin Virtuosos: From Paganini to the 21st CenturyНеопходна слободна регистрација. ISBN 1-879395-15-0. 
  114. ^ Higgins, Charlotte (22. 11. 2000). „Perfect isn't good enough”. The Guardian. Приступљено 7. 7. 2021. „"Thirty years ago Gidon Kremer was rated as one of the world's outstanding violinists. Then he really started making waves..."” 
  115. ^ Wilson, Elizabeth (2007). Mstislav Rostropovich: Cellist, Teacher, Legend. London: Faber & Faber. ISBN 978-0-571-22051-9. 
  116. ^ Dubal, David (1993). Remembering Horowitz: 125 Pianists Recall a Legend. Schirmer Books. ISBN 0-02-870676-5. 
  117. ^ Hunt, John (2009). Sviatoslav Richter: Pianist of the Century: Discography. London: Travis & Emery. ISBN 978-1-901395-99-0. 
  118. ^ Carrick, Phil (21. 9. 2013). „Emil Gilels: A True Giant of the Keyboard”. ABC Classic. Архивирано из оригинала 26. 1. 2015. г. Приступљено 7. 7. 2021. 
  119. ^ Spreng, Sebastian (19. 12. 2012). „Galina Vishnevskaya, the Russian tigress”. Knight Foundation. Приступљено 7. 7. 2021. 
  120. ^ а б „Russia – Music”. Encyclopedia Britannica. Приступљено 7. 7. 2021. 
  121. ^ Smale, Alison (28. 2. 2000). „A Superstar Evokes a Superpower; In Diva's Voice, Adoring Fans Hear Echoes of Soviet Days”. The New York Times. Приступљено 7. 7. 2021. 
  122. ^ Scaruffi, Piero. „Ganelin Trio”. Приступљено 7. 7. 2021. „"The Ganelin Trio was the greatest ensemble of free-jazz in continental Europe, namely in Russia. Like other European improvisers, pianist Vyacheslav Ganelin, woodwind player Vladimir Chekasin and percussionist Vladimir Tarasov too found a common ground between free-jazz and Dadaism. Their shows were as much music as they were provocative antics."” 
  123. ^ McGrane, Sally (21. 10. 2014). „Boris Grebenshikov: 'The Bob Dylan of Russia'”. BBC. Приступљено 7. 7. 2021. 
  124. ^ Pellegrinelli, Lara (6. 2. 2008). „DDT: Notes from Russia's Rock Underground”. National Public Radio. Приступљено 10. 7. 2021. „"For the Russian band DDT, it was hard enough being a rock group under the Soviet regime. The band, which formed in 1981, gave secret concerts in apartments, bomb shelters, and even kindergarten classrooms to avoid the attention of authorities... Later, the policies of perestroika allowed bands to perform out in the open. DDT went on to become one of Russia's most popular acts..."” 
  125. ^ O'Connor, Coilin (23. 3. 2021). „'Crazy Pirates': The Leningrad Rockers Who Rode A Wind Of Change Across The U.S.S.R.”. Radio Free Europe/Radio Liberty. Приступљено 7. 7. 2021. 
  126. ^ „Musician, Songwriter, Cultural Force: Remembering Russia's Viktor Tsoi”. Radio Free Europe/Radio Liberty. 12. 8. 2015. Приступљено 19. 7. 2021. „"Also in 1982, Tsoi formed the band Kino and the group recorded its first album, 45... Tsoi and Kino quickly became a sensation... In 1986, the band released Khochu peremen – an anthem calling on the young generation to become more active and demand political change. The song made Kino's reputation across the Soviet Union..."” 
  127. ^ „Tatu bad to be true”. The Age. 14. 6. 2003. Приступљено 7. 7. 2021. 
  128. ^ Faramarzi, Sabrina (12. 5. 2019). „Little Big: camp, outrageous Russian rave”. Medium. Приступљено 7. 7. 2021. 
  129. ^ Hodgson, Jonathan (4. 12. 2020). „EISENSTEIN, Sergei – BATTLESHIP POTEMKIN – 1925 Russia”. Middlesex University. Приступљено 10. 7. 2021. 
  130. ^ Miller, Jamie.
  131. ^ Brown, Mike (22. 1. 2018). „Sergei Eisenstein: How the "Father of Montage" Reinvented Cinema”. Inverse. Приступљено 27. 5. 2021. 
  132. ^ Gray, Carmen (27. 10. 2015). „Where to begin with Andrei Tarkovsky”. British Film Institute. Приступљено 27. 5. 2021. 
  133. ^ „All-Union State Institute of Cinematography”. Encyclopedia Britannica. Приступљено 29. 6. 2021. 
  134. ^ Teare, Kendall (12. 8. 2019). „Yale film scholar on Dziga Vertov, the enigma with a movie camera”. Yale University. Приступљено 21. 6. 2021. 
  135. ^ „Eldar Ryazanov And His Films”. Radio Free Europe. 30. 11. 2015. Приступљено 27. 5. 2021. „"Eldar Ryazanov, a Russian film director whose iconic comedies captured the flavor of life and love in the Soviet Union while deftly skewering the absurdities of the communist system... His films ridiculed Soviet bureaucracy and trained a clear eye on the predicaments and peculiarities of daily life during the communist era, but the light touch of his satire helped him dodge government censorship."” 
  136. ^ Prokhorova, Elena (2008). „The Man Who Made Them Laugh: Leonid Gaidai, the King of Soviet Comedy”. Ур.: Beumers, Birgit. A History of Russian Cinema. стр. 519—542. ISBN 978-1845202156. . Berg Publishers,
  137. ^ Birgit Beumers.
  138. ^ „White Sun of the Desert”. Film Society of Lincoln Center. Архивирано из оригинала 5. 9. 2008. г. Приступљено 18. 1. 2008. 
  139. ^ Dickerson, Jeff (31. 3. 2003). „'Russian Ark' a history in one shot”. The Michigan Daily. Приступљено 25. 5. 2021. 
  140. ^ Aris, Ben (18. 1. 2019). „The Revival of Russia's Cinema Industry”. The Moscow Times. Приступљено 25. 5. 2021. 
  141. ^ Koolhaas, Rem; Westcott, James; Petermann, Stephan (2017). Elements of Architecture. Taschen. стр. 102. ISBN 978-3-8365-5614-9. 
  142. ^ Rappoport, Pavel A. (1995). Building the Churches of Kievan Russia. Routledge. стр. 248. ISBN 9780860783275. 
  143. ^ Voyce, Arthur (1957). „National Elements in Russian Architecture”. Journal of the Society of Architectural Historians. 16 (2): 6—16. ISSN 0037-9808. JSTOR 987741. doi:10.2307/987741. 
  144. ^ Jarzombek, Mark M.; Prakash, Vikramaditya; Ching, Frank (2010). A Global History of Architecture 2nd Edition. стр. 544. ISBN 978-0470402573. 
  145. ^ Lidov, Alexei (2005). „The Canopy over the Holy Sepulchre. On the Origin of Onion-Shaped Domes”. Academia.edu: 171—180. 
  146. ^ а б Shvidkovsky, Dmitry (2007). Russian Architecture and the West. Yale University Press. стр. 480. ISBN 9780300109122. 
  147. ^ Ring, Trudy; Watson, Noelle; Schellinger, Paul (1995). Northern Europe: International Dictionary of Historic Places. стр. 657. ISBN 9781884964015. 
  148. ^ Munro, George (2008). The Most Intentional City: St. Petersburg in the Reign of Catherine the Great. Cranbury: Farleigh Dickinson University Press. стр. 233. ISBN 9780838641460. 
  149. ^ Lodder, Christina (1985). Russian Constructivism. Yale University Press. стр. 328. ISBN 978-0300034066. 
  150. ^ Tarkhanov, Alexei; Kavtaradze, Sergei (1992). Architecture of the Stalin Era. стр. 192. ISBN 9780847814732. 
  151. ^ „Religious Belief and National Belonging in Central and Eastern Europe”. Pew Research Center's Religion & Public Life Project. 10. 5. 2017. 
  152. ^ „Orthodox Christianity in the 21st Century”. Pew Research Center's Religion & Public Life Project. 10. 11. 2017. 
  153. ^ There is no official census of religion in Russia, and estimates are based on surveys only.
  154. ^ Верю — не верю.
  155. ^ Опубликована подробная сравнительная статистика религиозности в России и Польше (на језику: руски). Архивирано из оригинала 2. 12. 2015. г. Приступљено 6. 1. 2016. 
  156. ^ „Арена”. Архивирано из оригинала 2. 12. 2013. г. Приступљено 21. 7. 2013. 
  157. ^ „statistics”. Adherents.com. Архивирано из оригинала 10. 8. 2018. г. Приступљено 2012-07-22. 
  158. ^ Victor Shnirelman.
  159. ^ Murdico, Suzanne J. (2005). Russia: A Primary Source Cultural Guide. Rosen Publishing. стр. 132. ISBN 978-1-4042-2913-6. Приступљено 19. 11. 2013. 
  160. ^ „EURO 1960: all you need to know”. UEFA Champions League. 13. 2. 2020. Приступљено 31. 5. 2021. 
  161. ^ „Classics: Soviet Union vs Netherlands, 1988”. UEFA Champions League. 29. 5. 2020. Приступљено 31. 5. 2021. 
  162. ^ „Sporting-CSKA Moskva: watch their 2005 final”. UEFA Champions League. 7. 8. 2015. Приступљено 31. 5. 2021. 
  163. ^ Terry, Joe (18. 11. 2019). „How a brilliant Zenit Saint Petersburg lifted the UEFA Cup in 2008”. These Football Times. Приступљено 31. 5. 2021. 
  164. ^ Ingle, Sean (26. 6. 2008). „Euro 2008: Russia v Spain – as it happened”. The Guardian. Приступљено 31. 5. 2021. 
  165. ^ „2018 FIFA Confederations Cup Russia 2017”. FIFA. Приступљено 31. 5. 2021. 
  166. ^ „2018 FIFA World Cup Russia™”. FIFA. Архивирано из оригинала 24. 2. 2020. г. Приступљено 31. 5. 2021. 
  167. ^ а б Crandell, Lisa; Wilson, Josh (3. 12. 2009). „Russians on Ice: A Brief Overview of Soviet and Russian Hockey”. GeoHistory. Приступљено 3. 6. 2021. 
  168. ^ VanDerWerff, Emily (22. 2. 2019). „How Soviet hockey ruled the world — and then fell apart”. Vox. Приступљено 27. 6. 2021. 
  169. ^ Trisvyatsky, Ilya (14. 2. 2013). „Bandy: A concise history of the extreme sport”. Russia Beyond. Приступљено 7. 7. 2021. 
  170. ^ Gancedo, Javier (16. 9. 2007). „EuroBasket 2007 final: September 16, 2007”. EuroLeague. Приступљено 31. 5. 2021. 
  171. ^ „Russia – Sochi”. Formula One. Приступљено 31. 5. 2021. 
  172. ^ Parks, Jenifer (2016). The Olympic Games, the Soviet Sports Bureaucracy, and the Cold War: Red Sport, Red Tape. Lexington Books. стр. 178—179. ISBN 978-1-4985-4119-0. 
  173. ^ „All-time Summer Olympics medals table 1896-2016”. Statista. 22. 8. 2016. Приступљено 4. 6. 2021. 
  174. ^ „Russian mastery in synchronized swimming yields double gold”. USA Today. 19. 8. 2016. Приступљено 21. 6. 2021. 
  175. ^ Jennings, Rebecca (18. 2. 2021). „Figure skating is on thin ice. Here's how to fix it.”. Vox. Приступљено 21. 6. 2021. 
  176. ^ Cioth, Peter (9. 2. 2021). „Roots of The Fall And Rise of Russian Tennis.”. Medium. Приступљено 3. 6. 2021. 
  177. ^ Beam, Christopher (25. 9. 2009). „Why are the Russians so good at chess?”. Slate. Приступљено 21. 6. 2021. 
  178. ^ „Moscow 1980 Summer Olympics – Athletes, Medals & Results”. Olympics.com. 24. 4. 2018. Приступљено 31. 5. 2021. 
  179. ^ „Sochi 2014 Winter Olympics – Athletes, Medals & Results”. Olympics.com. 23. 4. 2018. Приступљено 31. 5. 2021. 
  180. ^ „Sochi 2014”. International Paralympic Committee. Приступљено 31. 5. 2021. 

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Руси&oldid=28932350”