Пређи на садржај

Vigna radiata

С Википедије, слободне енциклопедије

Vigna radiata
Мунго
Научна класификација уреди
Царство: Plantae
Кладус: Tracheophytes
Кладус: Angiospermae
Кладус: Eudicotidae
Кладус: Rosids
Ред: Fabales
Породица: Fabaceae
Род: Vigna
Врста:
V. radiata
Биномно име
Vigna radiata
(L.) R. Wilczek 1753
Синоними[1]
Списак синонима ↓↓↓
  • Azukia radiata (L.) Ohwi
  • Phaseolus abyssinicus Savi
  • Phaseolus aureus Roxb.
  • Phaseolus aureus Wall.
  • Phaseolus aureus Zuccagni
  • Phaseolus chanetii (H.Lev.) H.Lev.
  • Phaseolus hirtus Retz.
  • Phaseolus novo-guineense Baker f.
  • Phaseolus radiatus L.
  • Phaseolus setulosus Dalzell
  • Phaseolus sublobatus Roxb.
  • Phaseolus trinervius Wight & Arn.
  • Pueraria chanetii H.Lev.
  • Rudua aurea (Roxb.) F.Maek.
  • Rudua aurea (Roxb.) Maekawa
  • Vigna brachycarpa Kurz
  • Vigna opistricha A.Rich.
  • Vigna perrieriana R.Vig.
  • Vigna sublobata (Roxb.) Babu & S.K.Sharma
  • Vigna sublobata (Roxb.) Bairig. & al.

Златни мунго пасуљ (Vigna radiata) је једногодишња зељаста биљка која припада роду Vigna из породице бобова (Fabaceae). Највише се узгаја на подручју Индије, Кине и у целој Југоисточној Азији, а то су уједно и подручја где се највише и користи.

У исхрани се користи осушено семе, махуне и клице.

Основне карактеристике

[уреди | уреди извор]

Златни мунго је ејдногодишња зељаста легумниоза која у висину може да нарасте и до 120 центиметара. Као и већина биљака из рода Vigna, и мунго пасуљ има крупне троделне листове формиране на дугачким лисним дршкама. Цваст је рацемозна, а појединачни цветови имају облик уснатица и жуте су до љубичасте боје. Плод је махуна у којој се налазе јестиво семе зеленкасте боје. Када се семе ољушти добија карактеристичну златножуту боју. Семе је ситно и достиже дужиину од свега 2 до 4 мм.

Доместификација и култивизација

[уреди | уреди извор]
Кувано суво семе
Нутритивна вредност на 100 g (3,5 oz)
Енергија441 kJ (105 kcal)
19,15 g
Шећери2 g
Прехрамбена влакна7,6 g
0,38 g
7,02 g
Витамини
Тиамин 1)
(14%)
0,164 mg
Рибофлавин 2)
(5%)
0,061 mg
Ниацин 3)
(4%)
0,577 mg
Витамин Б5
(8%)
0,41 mg
Витамин Б6
(5%)
0,067 mg
Фолат 9)
(40%)
159 μg
Витамин Ц
(1%)
1 mg
Витамин Е
(1%)
0,15 mg
Витамин К
(3%)
2,7 μg
Минерали
Калцијум
(3%)
27 mg
Гвожђе
(11%)
1,4 mg
Магнезијум
(14%)
48 mg
Манган
(14%)
0,298 mg
Фосфор
(14%)
99 mg
Калијум
(6%)
266 mg
Цинк
(9%)
0,84 mg

Проценти су грубе процене засноване на америчким препорукама за одрасле.
Извор: NDb USDA
Видео приказује клијање мунго пасуља у периоду од 10 дана

Мунго пасуљ настао је доместификацијом дивље врсте Vigna radiata subs. sublobata на подручју Персије (данашњи Иран).[2][3] Археолози су пронашли бројно угљенисано семе мунго пасуља, а верује се да су ову врсту за исхрану узгајали још у Харапан цивилизацији (данашње индијске државе Пенџаб и Харајана) још пре 4,5 хиљада година.[4] Најстарији археолошки докази о доместификацији на подручју јужне Индије (држава Карнатака) датирају на период од пре 4.000 година. Многи биолози сматрају да су то била два одвојена подручја доместификације ове врсте.

За кратко време ова врста поврћа се из Индије проширила на Кину и на целу југоисточну Азију. На подручју Тајланда ова врста се узгаја најмање 2.200 година.[5] Током IX и X века почиње да се узгаја и на тлу Африке (острво Пемба).[6]

Употреба

[уреди | уреди извор]

Као и све легуминозе и мунго пасуљ је висококалорична намирница са јако високим садржајем протеина биљног порекла. Садржи и природне инхибиторе протеазе, те витамине Б и Ц, калијум, магнезијум, гвожђе, фосфор, бакар и друге елементе. У традиционалној кинеској медицини користи се као детоксикатор.

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ „The Plant List: A Working List of All Plant Species”. Приступљено 13. 01. 2015. 
  2. ^ Tomooka, N.; Vaughan, D. A.; Moss, H.; Mixted, N. (2003). The Asian Vigna: genus Vigna subgenus Ceratotropis genetic resources. New York: Kluwer. 
  3. ^ Fuller, D. Q. (2007). „Contrasting patterns in crop domestication and domestication rates: recent archaeobotanical insights from the Old World”. Annals of Botany. 100 (5): 903—924. PMC 2759199Слободан приступ. PMID 17495986. doi:10.1093/aob/mcm048. 
  4. ^ Fuller, D. Q.; Harvey, E. (2006). „The archaeobotany of Indian Pulses: identification, processing and evidence for cultivation”. Environmental Archaeology. 11 (2): 219—246. doi:10.1179/174963106x123232. 
  5. ^ Castillo, Cristina; Fuller, Dorian Q. (2010). „Still too fragmentary and dependent upon chance? Advances in the study of early Southeast Asian archaeobotany”. Ур.: Bellina, B.; Bacus, E. A.; Pryce, O.; et al. 50 Years of Archaeology in Southeast Asia: Essays in Honour of Ian Glover. Bangkok/ London: River Books. стр. 91—111. ISBN 9786167339023. 
  6. ^ Walshaw, S. C. (2010). „Converting to rice: urbanization, islamization and crops on Pemba, AD 700-1500”. World Archaeology. 42: 137—154. doi:10.1080/00438240903430399. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]