Зенон из Китијума
- Зенона из Китијума не треба мешати са Зеноном из Елеје.
Зенон | |
---|---|
Лични подаци | |
Пуно име | Зенон |
Датум рођења | 333. п. н. е. |
Место рођења | Китион, |
Датум смрти | 264. п. н. е. |
Место смрти | Атина, |
Филозофски рад | |
Епоха | Античка филозофија |
Идеје | Оснивач стоицизма, три гране филозофије (физика, етика, логика),[1] Логос, рационалност људске природе, фантазија, каталепса, светско држављанство[2] |
Зенон из Китијума (грч. Ζήνων ὁ Κιτιεύς, 333-264 год. п. н. е.) био је антички грчки филозоф, оснивач стоичке филозофије.[3]:Сецтионс 2, 15, 24, 30. Води порекло из Китијума (места такође познатог под називом Китијон, данашња Ларнака). Био је трговац, као и отац. Кажу да је почео са стоичким изучавањима, када је изгубио све што је имао у једном бродолому. Једно време је провео у Атини и ту се упознао са Сократовим радовима који су га веома привукли. Његов учитељ је био Кратет из Тебе, припадник киничке школе.[4][5]
Зенон је био присталица идеје идеално уредене светске државе (космополиса) коју, по њему, људи могу да успоставе удруживањем и заменом општег политичког закона моралним законом због чега је сматран једним од првих анархиста. Јасно је да је киничка школа извршила велики утицај на њега - Зенон је био аскета, одбацивао је савремене друштвене вредности и трудио се да се отараси порока.
Живот[уреди | уреди извор]
Младост и одгој[уреди | уреди извор]
Зенон је рођен око 334. п. н. е.[а] у Китију на Кипру. Већина детаља познатих о његовом животу потиче из биографије и анегдота које је сачувао Диоген Лаертије у својим Животима и мишљењима знаменитих филозофа, од којих неколико потврђује и Суда (византијска енциклопедија из 10. века).[6] Диоген извештава да је Зенонов интерес за филозофију започео кад се „посаветовао с пророчиштем да би сазнао што треба да учини да постигне најбољи живот и да је божји одговор био да преузме изглед мртвих. Схвативши што то значи, проучавао је древне ауторе”.[3]:п. 1 Зенон је постао богати трговац. На једном путовању из Феникије до Пиреја преживио је бродолом, након чега је отишао у Атену и посетио једног продавача књига. Тамо је наишао на Ксенофонтове Успомене. Био је толико задовољан тиме како је Сократ приказан у тој књизи, да је питао продавца где се могу наћи љиди попут Сократа. Управо тада је случајно пролазио Кратет из Тебе, најпознатији киничар који је у то време живио у Грчкој, и продавац књига показао је на њега.[3]:пп. 2–3
Зенон је описан као измучен, тамнопут човек,[3]:п. 1 који живи слободан, аскетски живот,[3]:пп. 26–27 упркос свом богатству. То се подудара с утицајима киничког учења, а барем је делом настављено у његовој стоичкој филозофији. Од дана кад је Зенон постао Кратетов ученик, показивао је снажну склоност филозофији, премда с превише урођене скромности да би асимилирао киничарску бестидност. Стога му је Кратет, желећи да излечи ову ману, дао лонац супе од леће да је пронесе кроз Керамеик (четврт у Атини); а кад је видио да се Зенон стиди и да лонац покушава да држи даље од погледа других људи, Кратет је ударцем палице разбио посуду. Кад је Зенон почео неугодно да бежи с супом од леће која му је текла низ ноге, Кратет је замерио: „Зашто бежиш, мој мали Феничанине? Ништа те страшно није снашло”".[3]:п. 3
Осим код Кратета, Зенон је учио код филозофа мегарске школе, укључујући Стилпона,[3]:пп. 2, 23 као и код дијалектичара Диодора Крона[3]:пп. 16, 25 и Филона.[3]:п. 16 Такође се наводи да је проучавао платонистичку филозофију под водством Ксенократа[3]:п. 2 и Полемона.[3]:пп. 2, 25
Оснивање стоичке школе[уреди | уреди извор]
Зенон је почео да предаје у колонади на атинској Агори познатој као Стоа поикиле (стгрч. Στοὰ Ποικίλη) 301. п. н. е. Његови су се ученици у почетку звали „Зенонци”, али на крају су постали познати као „стоици”, име које се раније примењивало на песнике који су се окупљали у Стоа поикиле.
Међу Зеноновим поштоватељима био је и македонски краљ Антигон II Гоната,[3]:пп. 6–9, 13–15, 36[7] који би посетио Зенона кад год је дошао у Атену. Зенон је наводно одбио позив да посети Антигона у Македонији, иако је њихова наводна преписка коју је сачувао Лертије[3]:пп. 6–9 несумњиво додатак неког каснијег писца.[8] Уместо тога, Зенон је послао свог пријатеља и ученика Персеја,[3]:пп. 6–7 који је живео са Зеноном у његовој кући.[3]:пп. 13,36 Међу осталим Зеноновим ученицима били су Аристон с Хија, Сфер и Клеант, који је наследио Зенона на месту водитеља (схоларха) стоичке школе у Атени.[3]:п. 37
Наводи се да је Зенон одбио атенско држављанство кад му је било понуђено, бојећи се да ће се показати неверним својој родној земљи,[9][3]:п. 12 где је био врло цењен и где је придонео обнови њезиних купалишта, након чега је његово име на тамошњем стубу урезано као „Зенон филозоф”.[3]:п. 6 Такође се наводи да је Зенон био озбиљне, тмурне нарави;[3]:п. 16,26[10] да је више волео друштво неколицине него многих;[3]:п. 14 да је волео да се удуби у истраживања;[3]:п. 15 и да није волео опширне и разрађене говоре.[3]:п. 18, 22 Диоген Лаертије сачувао је многе мудре и духовите Зенонове примедбе,[3]:п. 18–25 премда се ове анегдоте генерално сматрају непоузданима.[8]
Зенон је умро око 262. п. н. е. Диоген Лаертије о његовој смрти каже: „Кад је излазио из школе, спотакнуо се и пао, сломивши ножни прст. Ударивши шаком о земљу, цитирао је стих из [Есхилове] Ниобе: 'Стижем, стижем, зашто ме дозиваш?' и умро је на месту задржавајући дах”.[3]:п. 28
Током свог живота Зенон је био цењен због својих филозофских и педагошких учења. Између осталог, Зенон је почашћен златном круном,[3]:пп. 6, 11 а подигнут му је и надгробни споменик у част његовог моралног утицаја на младе свог времена.[3]:пп. 10–12
У његову част назван је кратер Зено на Месецу.
Филозофија[уреди | уреди извор]
Следећи идеје Старе академије, Зенон је филозофију поделио у три дела: логику (широка област која укључује реторику, граматику и теорије перцепције и мишљења), физику (која укључује не само науку, већ и божанску природу свемира) и етику, чији је крајњи циљ био да се постигне блаженство исправним начином живљења у складу с природом. Будући да су Зенонове идеје касније проширили Хрисип и други стоици, може бити тешко тчно одредити шта је он мислио. Али његови се општи ставови могу изнети на следећи начин.
Логика[уреди | уреди извор]
У обради логике логике, Зенон је био под утицајем Стилпона и осталих припадника Мегарске школе. Зенон је позвао на потребу да се постави основа за логику јер мудра особа мора знати како да избегне обману.[11] Цицерон је оптужио Зенона да је инфериоран у односу на своје филозофске претходнике у начину на који обрађује логику,[12] и могуће је да су тачнију обраду ове теме поставили његови наследници, укључујући Хризипа.[13] Зенон је истинске концепције поделио на разумљиве и несхватљиве,[14] допуштајући слободној вољи снагу пристанка (sinkatathesis / συνκατάθεσις) у разликовању чулних утисака.[15] Зенон је рекао да у том процесу постоје четири фазе које доводе до истинског знања, што је илустровао примером равне, испружене руке и поступним затварањем шаке:
Зенон је испружио прсте и показао длан, – „Перцепција”, – рекао је, – „јесте таква ствар”. – Затим, кад је мало затворио прсте, – „Пристанак је такав”. – После, кад је потпуно затворио руку и показао шаку, „то је”, рекао је, „разумевање”. Из тог поређења дао је том стању и ново име, назвавши га каталепсис (κατάληψις). Али кад је леву руку прислонио на десну и чврсто је примио за шаку: – „Знање” – рекао је, „тог је карактера”; и то је било оно што поседује само мудра особа.
— Цицерон, Ацадемица, II, 145.
Физика[уреди | уреди извор]
Универзум је, по Зеноновом мишљењу, Бог:[16] божански разумни ентитет, где сви делови припадају целини.[17] У овај пантеистички систем уградио је Хераклитову физику; универзум садржи божанску занатску ватру, која све предвиђа,[18] и која се простире по целој васељени, мора да произведе све:
Зенон, дакле, дефинише природу говорећи да је она уметнички делујућа ватра, која напредује утврђеним методама ка стварању. Јер он тврди да је главна функција уметности да ствара и производи и да оно што рука постигне у производњи уметности коју користимо, постиже се много више уметнички по природи, односно, као што сам рекао, уметнички радном ватром, која је мајстор других уметности.[18]
Ова божанска ватра,[15] или етар,[19] је основа за сву активност у универзуму,[20] која делује на иначе пасивну материју, која се нити повећава нити умањује.[21] Примарна супстанца у универзуму потиче од ватре, пролази кроз ниво ваздуха, а затим постаје вода: дебљи део постаје земља, а тањи део поново постаје ваздух, а затим се поново разређује у ватру.[22] Појединачне душе су део исте ватре као и светска душа универзума.[23] Следећи Хераклита, Зенон је усвојио став да је универзум пролазио кроз редовне циклусе формирања и уништења.[24]
Напомене[уреди | уреди извор]
- ^ Датирање Зеноновог живота представља контроверзно питање. Према Аполодору, како га наводи Филодем, Зенон је умро током Архенидесовог архонтата (262/261. п. н. е.). Према Перзеју (Диоген Лаертије, Животи и мишљења знаменитих филозофа, VII, 28), Зенон је живео 72 године. Тако се закључује да је рођен 334/333. п. н. е.. Уверљива хронологија за његов живот је следећа: рођен је 334/333. п. н. е., а у Атину је дошао 312/311. п. н. е. кад му је било 22 године.[3]:п. 28 Отприлике 10 година студирао је филозофију;[3]:п. 2 отворио властиту школу за време Клеархова архонтата 301/300. п. н. е.. (Филодем, О стоицима, 4); и био је на челу школе 39 година и 3 месеца (Филодем, О стоицима, 4), а умро је 262/261. п. н. е.. За више информација погледајте Фергусон 1911, стр. 185–186 и Доранди 2005, стр. 38
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ „Стоицисм - Интернет Енцyцлопедиа оф Пхилосопхy”. www.иеп.утм.еду. Приступљено 19. 3. 2018.
- ^ Буннин & Yу (2004). Тхе Блацкwелл Дицтионарy оф Wестерн Пхилосопхy. Оxфорд: Блацкwелл Публисхинг.
- ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л љ м н њ о п р с т ћ у ф х ц ч Диогенес Лаертиус. Ливес оф тхе Еминент Пхилосопхерс, БООК VII.
- ^ „Зено оф Цитиум Хелленистиц пхилосопхер”. Британница. Приступљено 16. 1. 2021.(језик: енглески)
- ^ „Зено оф Цитиум”. Неw Wорлд Енцyцлопедиа. Приступљено 16. 1. 2021.(језик: енглески)
- ^ Суда, с.в. "Зено".
- ^ Епиктет, Разговори, II, 13, 14–15; Симпликије, Ин Епицтетус Енцхиридион, 51; Елијан, Разноврсне приче, IX, 26.
- ^ а б Брунт, П. А. (2013). „Тхе Политицал Аттитудес оф тхе Олд Стоа”. Ур.: Гриффин, Мириам; Самуелс, Алисон. Студиес ин Стоицисм. Оxфорд Университy Пресс. стр. 87. ИСБН 9780199695850.
- ^ Плутарх, Де стоицорум репугнантиис, п. 1034
- ^ Сидоније Аполинар, Писма, IX. 9.
- ^ Цицерон, Ацадемица, II, 20.
- ^ Цицерон, Де финибус, IV 4.
- ^ Секст Емпирик, Против учитеља, VII, 253.
- ^ Цицерон, Ацадемица, II, 6, 24.
- ^ а б Цицерон, Ацадемица, I, 11.
- ^ Лаëртиус 1925, § 148.
- ^ Сеxтус Емпирицус, адв. Матх. иx. 104, 101; Цицеро, де Натура Деорум, ии. 8.
- ^ а б Цицеро, де Натура Деорум, ии. 22.
- ^ Цицеро, Ацадемица, ии. 41.
- ^ Цицеро, де Натура Деорум, ии. 9, иии. 14.
- ^ Лаëртиус 1925, § 150.
- ^ Лаëртиус 1925, § 142, цомп. 136.
- ^ Цицеро, Тусцуланае Qуаестионес, и. 9, де Натура Деорум, иии. 14; Лаëртиус 1925, § 156.
- ^ Стобаеус, Ецл. Пхyс. и.
Литература[уреди | уреди извор]
- Доранди, Тизиано (2005). „Цхаптер 2: Цхронологy”. Ур.: Алгра, Кеимпе; et al. Тхе Цамбридге Хисторy оф Хелленистиц Пхилосопхy. Цамбридге: Цамбридге Университy Пресс. стр. 38. ИСБН 9780521616706.
- Фергусон, Wиллиам Сцотт (1911). Хелленистиц Атхенс: Ан Хисторицал Ессаy. Лондон: Мацмиллан. стр. 185–186.
- Лаëртиус, Диогенес (1925). „Тхе Стоицс: Зено”. Ливес оф тхе Еминент Пхилосопхерс. 2:7. Превод: Хицкс, Роберт Дреw (Тwо волуме изд.). Лоеб Цлассицал Либрарy. § 1–160.
- Хунт, Харолд. А Пхyсицал Интерпретатион оф тхе Универсе. Тхе Доцтринес оф Зено тхе Стоиц. Мелбоурне: Мелбоурне Университy Пресс, 1976. ISBN 0-522-84100-7
- Лонг, Антхонy А., Седлеy, Давид Н. Тхе Хелленистиц Пхилосопхерс, Волуме 1. Цамбридге: Цамбридге Университy Пресс, 1987. ISBN 0-521-27556-3
- Масон, Тхеодоре; Сцалтсас, Андреw С., ур. (2002). Тхе пхилосопхy оф Зено: Зено оф Цитиум анд хис легацy. Муниципалитy оф Ларнаца. ИСБН 978-9963603237.
- Пеарсон, Алфред C. Фрагментс оф Зено анд Цлеантхес, (1891). Греек/Латин фрагментс wитх Енглисх цомментарy.
- Реале, Гиованни. А Хисторy оф Анциент Пхилосопхy. III. Тхе сyстемс оф тхе Хелленистиц Аге, (транслатед бy Јохн Р. Цатан, 1985 Зено, тхе Фоундатион оф тхе Стоа, анд тхе Дифферент Пхасес оф Стоицисм)
- Сцхофиелд, Малцолм. Тхе Стоиц Идеа оф тхе Цитy. Цамбридге: Цамбридге Университy Пресс, 1991. ISBN 0-226-74006-4