Pređi na sadržaj

Jicak Rabin

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Jicak Rabin
Jicak Rabin
Lični podaci
Datum rođenja(1922-03-01)1. mart 1922.
Mesto rođenjaJerusalim, Britanska Palestina
Datum smrti4. novembar 1995.(1995-11-04) (73 god.)
Mesto smrtiTel Aviv, Izrael
Državljanstvoizraelsko
Politička karijera
Politička
stranka		Radnička stranka Izraela
Potpis
Govor Rabina

Jicak Rabin (hebr. יצחק רבין‎; *1. mart 1922 — 4. novembar 1995) je bio izraelski vojnik i političar.

Biografija

[uredi | uredi izvor]

Rođen je u Jerusalimu, u porodici Nehemije i Roze Rabin. Njegov otac je rođen kao Nehemija Rubicov u naselju Sidoroviči kod Ivankiva (današnja Ukrajina).[1] gde je završio poljoprivrednu školu. Jicakova majka, Roza Koen, rođena je 1890. godine u Mogilevu u Belorusiji. Godine 1919. otputovala je u Palestinu a posle rada u kibucu na obali Galilejskog mora, preselila se u Jerusalim.[2] Rabinovi roditelji su se upoznali u Jerusalimu tokom nemira 1920. godine.[3] Nehemija je postao radnik Palestinske električne korporacije, a Rosa je bila računovođa i lokalni aktivista. Postala je član Gradskog veća Tel Aviva.[4] Porodica se preselila 1931. godine u dvosoban stan u ulici Hamagid u Tel Avivu.[5] Jicak je pohađao Tel Avivski „Školski dom za radničku decu“ (בית חינוך לילדי עובדים) od 1928. do 1935. godine. Škola je učila decu poljoprivredi kao i cionizmu.[6] Rabin je uglavnom dobijao dobre ocene u školi, ali je bio toliko stidljiv da je malo ljudi znalo da je inteligentan.[7] Pridružio se socijalističko-cionističkom omladinskom pokretu HaNoar HaOved.[8]Godine 1937. upisao se u dvogodišnju poljoprivrednu školu, isticao se u brojnim predmetima vezanim za poljoprivredu, ali nije voleo da uči engleski jezik — jezik britanskog „neprijatelja“.[9][10] Kada je završio školu, avgusta 1940. godine,[11] Rabin je razmišljao da studira inženjerstvo navodnjavanja na Kalifornijskom univerzitetu u Berkliju, ali je na kraju odlučio da ostane i bori se u Palestini.[12]

Vojnička karijera

[uredi | uredi izvor]

Rabin se borio u jevrejskom Palmaču protiv britanskih vlasti a učestvovao je i u oružanim akcijama protiv Višijevske Francuske u Siriji i Libanu.[13] Kao Palmačnici, Rabin i njegovi ljudi morali su da se pritaje da ne bi izazvali istragu britanske administracije. Većinu vremena su provodili na poljoprivredi, trenirajući tajno sa skraćenim radnim vremenom.[14] Za to vreme nisu nosili uniforme i nisu dobili javno priznanje.[15] Godine 1943. Rabin je preuzeo komandu nad vodom u Kfar Giladiju. Obučavao je svoje ljude modernoj taktici i kako da izvode munjevite napade.[16] Tokom Prvog izraelsko-arapskog rata 1948. komandovao je odbranom Jerusalima (bio je prvi komandir brigade Harel), a u završnoj fazi rata vodio je operacije protiv Egipćana u pustinji Negev. Rabin je bio na čelu izraelske severne komande od 1956. do 1959. godine.[17]

Rabin je brzo napredovao u redovima izraelske armije pa je 1964. postao načelnik glavnog štaba. Njegove zamisli o brzoj mobilizaciji rezerve i uništenju neprijateljskog vazduhoplovstva na zemlji pokazale su se odlučujućim u ratu 1967. U danima koji su prethodili ratu, objavljeno je da je Rabin doživeo nervni slom i da nije mogao da funkcioniše.[18] Nakon ove kratke pauze, ponovo je preuzeo punu komandu nad odbrambenim snagama.

Politička karijera

[uredi | uredi izvor]

Godinu dana nakon rata okončao je vojnu karijeru i preuzeo mesto ambasadora u SAD. Godine 1973. ušao je u politiku - postavljen je za izraelskog ministra rada u martu 1974. u kratkotrajnoj 16. vladi koju je predvodila Golda Meir.[19] Nakon ostavke Golde Meir 1974. postao je peti izraelski premijer i prvi koji je rođen u Izraelu. U aprilu 1977, nakon serije skandala, bio je prisiljen da vođstvo stranke prepusti Šimonu Peresu. Dana 15. marta 1977, novinar Haaretz-a Dan Margalit otkrio je da je zajednički račun u dolarima na imena Jicaka i Lije Rabin, otvoren u banci u Vašingtonu, DC tokom Rabinovog mandata kao izraelskog ambasadora (1968–1973), još uvek bio otvoren, kršeći izraelski zakon.[20] Prema tadašnjim izraelskim valutnim propisima, bilo je nezakonito da građani bez prethodnog odobrenja vode račune u stranim bankama. Rabin je dao ostavku 7. aprila 1977, nakon otkrića novinara Mariva S. Isaka Mekela da su Rabinovi imali dva računa u Vašingtonu, a ne jedan, koji je sadržavao 10.000 dolara, i da ih je komisija pri Ministarstvu finansija kaznila sa 150.000 IL.[21][22] Rabin se povukao sa rukovodstva stranke i kandidature za premijera.

Od 1984. do 1990. Rabin je bio ministar odbrane i delimično je odgovoran za politiku čvrste ruke prema Palestincima u početku Intifade. Godine 1992. vratio se na čelo Laburista i nakon izbora postao premijer. Nakon tajnih pregovora, 1993. je potpisao sporazum s dugogodišnjim neprijateljem Jaserom Arafatom, a 1994. dobio je Nobelovu nagradu za mir zajedno sa izraelskim ministrom spoljnih poslova Šimonom Peresom i palestinskim vođom Jaserom Arafatom.[23][24]

Rabin je značajno reformisao izraelsku ekonomiju, kao i sistem obrazovanja i zdravstvene zaštite. Njegova vlada je značajno proširila privatizaciju poslovanja, udaljavajući se od tradicionalno socijalizovane privrede zemlje. Takođe je pokrenula nove projekte javnih radova kao što su mreža autoputeva u Izraelu i proširenje aerodroma Ben Gurion.[25][26][27][28]

Na mirovnom skupu u Tel Avivu 1995, uveče 4. novembra,[29] Rabina je ubio Jigal Amir, student prava i desničarski ekstremista koji se protivio potpisivanju sporazuma iz Osla, a njegovom je smrću bliskoistočni mirovni proces usporen. U trenutku smrti imao je 73 godine.

Reference

[uredi | uredi izvor]
  1. ^ izrus.co.il (18. 3. 2010). „Dokazano ukrainskoe proishoždenie Ichaka Rabina | Evreйskie novosti mira i Ukrainы | VEK – Vseukrainskiй evreйskiй kongress”. Jewish.kiev.ua. Arhivirano iz originala 26. 4. 2012. g. Pristupljeno 31. 8. 2011. 
  2. ^ Yitzhak Rabin – from soldier to Nobel Peace Prize Laureate Arhivirano 16 maj 2010 na sajtu Wayback Machine Dadalos
  3. ^ Slater, Robert (1993). Rabin of Israel: Biography of the Embattled Prime Minister. New York: St. Martin's Press. str. 25. ISBN 978-0-312-09368-6. 
  4. ^ Slater, pp. 27–28
  5. ^ Slater, p. 34
  6. ^ Slater, pp. 28–29
  7. ^ Slater, p. 31
  8. ^ Slater, pp. 37, 39–40
  9. ^ Kurzman, Dan (1998). Soldier of Peace: The Life of Yitzhak Rabin, 1922–1995 (1st izd.). New York: HarperCollins. str. 75. ISBN 978-0-06-018684-5. 
  10. ^ Slater, p. 41
  11. ^ Slater, pp. 42–43
  12. ^ Kurzman, p. 81
  13. ^ Slater, pp. 46–47
  14. ^ Kurzman, p. 88
  15. ^ Slater, p. 50
  16. ^ Slater, p. 49
  17. ^ Yitzhak Rabin Center (n.d). „Biography of Yitzhak Rabin” (PDF). str. 3. Arhivirano (PDF) iz originala 10. 10. 2013. g. 
  18. ^ Krauthammer, Charles (18. 5. 2007). „Prelude to the Six Days”. The Washington Post. 
  19. ^ Jewish Virtual Library Yitzhak Rabin
  20. ^ Avner, Yehuda (2010). The Prime Ministers: An Intimate Narrative of Israeli Leadership. The Toby Press. ISBN 978-1-59264-278-6. 
  21. ^ „Rabin Resigns Following Probe into Illegal Bank Accounts Held by Him and His Wife in Washington” (PDF). JTA. 8. 4. 1977. Pristupljeno 9. 6. 2013. „Jerusalem, April 7 (JTA) – Premier Yitzhak Rabin announced tonight that he was resigning...” 
  22. ^ Torgerson, Dial (8. 4. 1977). „Israel's Rabin Quits in Financial Scandal – Prime Minister Resigning to Share Trial With Wife Over Illegal Bank Account”. Los Angeles Times. str. I-1. 
  23. ^ „Yitzhak Rabin – Biographical”. Nobelprize.org. Pristupljeno 31. 8. 2011. 
  24. ^ Nobel Prize.org 1994 Nobel Prize Laureates
  25. ^ Asa-El, Amotz. „Yitzhak Rabin's little-known economic legacy”. 
  26. ^ „Be Careful What You Privatize”. Haaretz. 30. 8. 2015. 
  27. ^ „The Bottom Line / When the Horses Are Far, Far Away”. Haaretz. 26. 9. 2001. 
  28. ^ „Silicon Israel”. 23. 12. 2015. 
  29. ^ 4 November 1995 hebcal

Spoljašnje veze

[uredi | uredi izvor]
Prethodnik:

Golda Meir

Premijer Izraela,
prvi mandat
(1974-1977) 		Naslednik:
Menahem Begin
Prethodnik:

Jicak Šamir

drugi mandat
(1992-1995) 		Naslednik:
Šimon Peres
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Јицак_Рабин&oldid=29009239”