Пређи на садржај

Јицак Рабин

С Википедије, слободне енциклопедије
Јицак Рабин
Јицак Рабин
Лични подаци
Датум рођења(1922-03-01)1. март 1922.
Место рођењаЈерусалим, Британска Палестина
Датум смрти4. новембар 1995.(1995-11-04) (73 год.)
Место смртиТел Авив, Израел
Држављанствоизраелско
Политичка каријера
Политичка
странка		Радничка странка Израела
Потпис
Говор Рабина

Јицак Рабин (хебр. יצחק רבין‎; *1. март 1922 — 4. новембар 1995) је био израелски војник и политичар.

Биографија

[уреди | уреди извор]

Рођен је у Јерусалиму, у породици Нехемије и Розе Рабин. Његов отац је рођен као Нехемија Рубицов у насељу Сидоровичи код Иванкива (данашња Украјина).[1] где је завршио пољопривредну школу. Јицакова мајка, Роза Коен, рођена је 1890. године у Могилеву у Белорусији. Године 1919. отпутовала је у Палестину а после рада у кибуцу на обали Галилејског мора, преселила се у Јерусалим.[2] Рабинови родитељи су се упознали у Јерусалиму током немира 1920. године.[3] Нехемија је постао радник Палестинске електричне корпорације, а Роса је била рачуновођа и локални активиста. Постала је члан Градског већа Тел Авива.[4] Породица се преселила 1931. године у двособан стан у улици Хамагид у Тел Авиву.[5] Јицак је похађао Тел Авивски „Школски дом за радничку децу“ (בית חינוך לילדי עובדים) од 1928. до 1935. године. Школа је учила децу пољопривреди као и ционизму.[6] Рабин је углавном добијао добре оцене у школи, али је био толико стидљив да је мало људи знало да је интелигентан.[7] Придружио се социјалистичко-ционистичком омладинском покрету ХаНоар ХаОвед.[8]Године 1937. уписао се у двогодишњу пољопривредну школу, истицао се у бројним предметима везаним за пољопривреду, али није волео да учи енглески језик — језик британског „непријатеља“.[9][10] Када је завршио школу, августа 1940. године,[11] Рабин је размишљао да студира инжењерство наводњавања на Калифорнијском универзитету у Берклију, али је на крају одлучио да остане и бори се у Палестини.[12]

Војничка каријера

[уреди | уреди извор]

Рабин се борио у јеврејском Палмачу против британских власти а учествовао је и у оружаним акцијама против Вишијевске Француске у Сирији и Либану.[13] Као Палмачници, Рабин и његови људи морали су да се притаје да не би изазвали истрагу британске администрације. Већину времена су проводили на пољопривреди, тренирајући тајно са скраћеним радним временом.[14] За то време нису носили униформе и нису добили јавно признање.[15] Године 1943. Рабин је преузео команду над водом у Кфар Гиладију. Обучавао је своје људе модерној тактици и како да изводе муњевите нападе.[16] Током Првог израелско-арапског рата 1948. командовао је одбраном Јерусалима (био је први командир бригаде Харел), а у завршној фази рата водио је операције против Египћана у пустињи Негев. Рабин је био на челу израелске северне команде од 1956. до 1959. године.[17]

Рабин је брзо напредовао у редовима израелске армије па је 1964. постао начелник главног штаба. Његове замисли о брзој мобилизацији резерве и уништењу непријатељског ваздухопловства на земљи показале су се одлучујућим у рату 1967. У данима који су претходили рату, објављено је да је Рабин доживео нервни слом и да није могао да функционише.[18] Након ове кратке паузе, поново је преузео пуну команду над одбрамбеним снагама.

Политичка каријера

[уреди | уреди извор]

Годину дана након рата окончао је војну каријеру и преузео место амбасадора у САД. Године 1973. ушао је у политику - постављен је за израелског министра рада у марту 1974. у краткотрајној 16. влади коју је предводила Голда Меир.[19] Након оставке Голде Меир 1974. постао је пети израелски премијер и први који је рођен у Израелу. У априлу 1977, након серије скандала, био је присиљен да вођство странке препусти Шимону Пересу. Дана 15. марта 1977, новинар Haaretz-а Дан Маргалит открио је да је заједнички рачун у доларима на имена Јицака и Лије Рабин, отворен у банци у Вашингтону, ДЦ током Рабиновог мандата као израелског амбасадора (1968–1973), још увек био отворен, кршећи израелски закон.[20] Према тадашњим израелским валутним прописима, било је незаконито да грађани без претходног одобрења воде рачуне у страним банкама. Рабин је дао оставку 7. априла 1977, након открића новинара Марива С. Исака Мекела да су Рабинови имали два рачуна у Вашингтону, а не један, који је садржавао 10.000 долара, и да их је комисија при Министарству финансија казнила са 150.000 ИЛ.[21][22] Рабин се повукао са руководства странке и кандидатуре за премијера.

Од 1984. до 1990. Рабин је био министар одбране и делимично је одговоран за политику чврсте руке према Палестинцима у почетку Интифаде. Године 1992. вратио се на чело Лабуриста и након избора постао премијер. Након тајних преговора, 1993. је потписао споразум с дугогодишњим непријатељем Јасером Арафатом, а 1994. добио је Нобелову награду за мир заједно са израелским министром спољних послова Шимоном Пересом и палестинским вођом Јасером Арафатом.[23][24]

Рабин је значајно реформисао израелску економију, као и систем образовања и здравствене заштите. Његова влада је значајно проширила приватизацију пословања, удаљавајући се од традиционално социјализоване привреде земље. Такође је покренула нове пројекте јавних радова као што су мрежа аутопутева у Израелу и проширење аеродрома Бен Гурион.[25][26][27][28]

На мировном скупу у Тел Авиву 1995, увече 4. новембра,[29] Рабина је убио Јигал Амир, студент права и десничарски екстремиста који се противио потписивању споразума из Осла, а његовом је смрћу блискоисточни мировни процес успорен. У тренутку смрти имао је 73 године.

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ izrus.co.il (18. 3. 2010). „Доказано украинское происхождение Ицхака Рабина | Еврейские новости мира и Украины | ВЕК – Всеукраинский еврейский конгресс”. Jewish.kiev.ua. Архивирано из оригинала 26. 4. 2012. г. Приступљено 31. 8. 2011. 
  2. ^ Yitzhak Rabin – from soldier to Nobel Peace Prize Laureate Архивирано 16 мај 2010 на сајту Wayback Machine Dadalos
  3. ^ Slater, Robert (1993). Rabin of Israel: Biography of the Embattled Prime Minister. New York: St. Martin's Press. стр. 25. ISBN 978-0-312-09368-6. 
  4. ^ Slater, pp. 27–28
  5. ^ Slater, p. 34
  6. ^ Slater, pp. 28–29
  7. ^ Slater, p. 31
  8. ^ Slater, pp. 37, 39–40
  9. ^ Kurzman, Dan (1998). Soldier of Peace: The Life of Yitzhak Rabin, 1922–1995 (1st изд.). New York: HarperCollins. стр. 75. ISBN 978-0-06-018684-5. 
  10. ^ Slater, p. 41
  11. ^ Slater, pp. 42–43
  12. ^ Kurzman, p. 81
  13. ^ Slater, pp. 46–47
  14. ^ Kurzman, p. 88
  15. ^ Slater, p. 50
  16. ^ Slater, p. 49
  17. ^ Yitzhak Rabin Center (n.d). „Biography of Yitzhak Rabin” (PDF). стр. 3. Архивирано (PDF) из оригинала 10. 10. 2013. г. 
  18. ^ Krauthammer, Charles (18. 5. 2007). „Prelude to the Six Days”. The Washington Post. 
  19. ^ Jewish Virtual Library Yitzhak Rabin
  20. ^ Avner, Yehuda (2010). The Prime Ministers: An Intimate Narrative of Israeli Leadership. The Toby Press. ISBN 978-1-59264-278-6. 
  21. ^ „Rabin Resigns Following Probe into Illegal Bank Accounts Held by Him and His Wife in Washington” (PDF). JTA. 8. 4. 1977. Приступљено 9. 6. 2013. „Jerusalem, April 7 (JTA) – Premier Yitzhak Rabin announced tonight that he was resigning...” 
  22. ^ Torgerson, Dial (8. 4. 1977). „Israel's Rabin Quits in Financial Scandal – Prime Minister Resigning to Share Trial With Wife Over Illegal Bank Account”. Los Angeles Times. стр. I-1. 
  23. ^ „Yitzhak Rabin – Biographical”. Nobelprize.org. Приступљено 31. 8. 2011. 
  24. ^ Nobel Prize.org 1994 Nobel Prize Laureates
  25. ^ Asa-El, Amotz. „Yitzhak Rabin's little-known economic legacy”. 
  26. ^ „Be Careful What You Privatize”. Haaretz. 30. 8. 2015. 
  27. ^ „The Bottom Line / When the Horses Are Far, Far Away”. Haaretz. 26. 9. 2001. 
  28. ^ „Silicon Israel”. 23. 12. 2015. 
  29. ^ 4 November 1995 hebcal

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Претходник:

Голда Меир

Премијер Израела,
први мандат
(1974-1977) 		Наследник:
Менахем Бегин
Претходник:

Јицак Шамир

други мандат
(1992-1995) 		Наследник:
Шимон Перес
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Јицак_Рабин&oldid=29009239”