Jod-pentoksid
Appearance
Nazivi | |
---|---|
IUPAC naziv
dijod-pentoksid
| |
Drugi nazivi
jod(V) oksid; anhidrid jodne kiseline
| |
Identifikacija | |
3D model (Jmol)
|
|
ChEBI | |
ChemSpider | |
ECHA InfoCard | 100.031.569 |
MeSH | Iodine+pentoxide |
| |
| |
Svojstva | |
I2O5 | |
Molarna masa | 333,81 g/mol |
Agregatno stanje | bela kristalna supstanca[3] |
Gustina | 4,980 g cm−3[3] |
Tačka topljenja | ? °C |
Tačka ključanja | ? °C |
Opasnosti | |
Glavne opasnosti | oksidant |
Ukoliko nije drugačije napomenuto, podaci se odnose na standardno stanje materijala (na 25°C [77°F], 100 kPa). | |
Reference infokutije | |
Jod-pentoksid je oksid joda hemijske formule I2O5, gde je oksidacioni broj joda +5.
Dobijanje
[uredi | uredi izvor]Može se dobiti zagrevanjem jodne kiseline na temperaturi od oko 170 °C, jer se ona tada raspada uz gubitak vode[4]:
Svojstva
[uredi | uredi izvor]Jod-pentoksid je bela kristalna supstanca, za koju važi da je postojanija nego bilo koji drugi oksid hlora ili broma. Ipak, iznad 200 °C se raspada na jod i kiseonik. Sa vodom gradi jodnu kiselinu, te se smatra njenim anhidridom.[4]
Osobina | Vrednost |
---|---|
Particioni koeficijent[5] (ALogP) | 1,3 |
Rastvorljivost[6] (logS, log(mol/L)) | 4,1 |
Polarna površina[7] (PSA, Å2) | 77,5 |
Primena
[uredi | uredi izvor]Ovaj oksid je jako oksidaciono sredstvo, pa može da oksiduje ugljen-monoksid, što je važno u otkrivanju ovog gasa u smeši, čak i u malim količinama:
Reagens koji se koristi u ovu svrhu i koji sadrži jod-pentoksid se naziva hulmanit.[4]
Reference
[uredi | uredi izvor]- ^ Li Q, Cheng T, Wang Y, Bryant SH (2010). „PubChem as a public resource for drug discovery.”. Drug Discov Today. 15 (23-24): 1052—7. PMID 20970519. doi:10.1016/j.drudis.2010.10.003.
- ^ Evan E. Bolton; Yanli Wang; Paul A. Thiessen; Stephen H. Bryant (2008). „Chapter 12 PubChem: Integrated Platform of Small Molecules and Biological Activities”. Annual Reports in Computational Chemistry. 4: 217—241. doi:10.1016/S1574-1400(08)00012-1.
- ^ a b Greenwood, Norman N.; Earnshaw, A. (1997), Chemistry of the Elements (2nd ed.), Oxford: Butterworth-Heinemann. ISBN 978-0-7506-3365-9. str. 851–852.
- ^ a b v Parkes, G. D. & Fil, D. 1973. Melorova moderna neorganska hemija. Naučna knjiga. Beograd.
- ^ Ghose, A.K.; Viswanadhan V.N. & Wendoloski, J.J. (1998). „Prediction of Hydrophobic (Lipophilic) Properties of Small Organic Molecules Using Fragment Methods: An Analysis of AlogP and CLogP Methods”. J. Phys. Chem. A. 102: 3762—3772. doi:10.1021/jp980230o.
- ^ Tetko IV, Tanchuk VY, Kasheva TN, Villa AE (2001). „Estimation of Aqueous Solubility of Chemical Compounds Using E-State Indices”. Chem Inf. Comput. Sci. 41: 1488—1493. PMID 11749573. doi:10.1021/ci000392t.
- ^ Ertl P.; Rohde B.; Selzer P. (2000). „Fast calculation of molecular polar surface area as a sum of fragment based contributions and its application to the prediction of drug transport properties”. J. Med. Chem. 43: 3714—3717. PMID 11020286. doi:10.1021/jm000942e.
Literatura
[uredi | uredi izvor]- Holleman A. F.; Wiberg E. (2001). Inorganic Chemistry (1st izd.). San Diego: Academic Press. ISBN 0-12-352651-5.
- Housecroft, C. E.; Sharpe, A. G. (2008). Inorganic Chemistry (3. izd.). Prentice Hall. ISBN 978-0-13-175553-6.