Јод-пентоксид
(преусмерено са Iodine pentoxide)
| |
| |
| Називи | |
|---|---|
| IUPAC назив
дијод-пентоксид
| |
| Други називи
јод(V) оксид; анхидрид јодне киселине
| |
| Идентификација | |
3Д модел (Jmol)
|
|
| ChEBI | |
| ChemSpider | |
| ECHA InfoCard | 100.031.569 |
| MeSH | Iodine+pentoxide |
| |
| |
| Својства | |
| I2O5 | |
| Моларна маса | 333,81 g/mol |
| Агрегатно стање | бела кристална супстанца[3] |
| Густина | 4,980 g cm−3[3] |
| Тачка топљења | ? °C |
| Тачка кључања | ? °C |
| Опасности | |
| Главне опасности | оксидант |
Уколико није другачије напоменуто, подаци се односе на стандардно стање материјала (на 25°C [77°F], 100 kPa). | |
| Референце инфокутије | |
Јод-пентоксид је оксид јода хемијске формуле I2O5, где је оксидациони број јода +5.
Добијање
[уреди | уреди извор]Може се добити загревањем јодне киселине на температури од око 170 °C, јер се она тада распада уз губитак воде[4]:
Својства
[уреди | уреди извор]Јод-пентоксид је бела кристална супстанца, за коју важи да је постојанија него било који други оксид хлора или брома. Ипак, изнад 200 °C се распада на јод и кисеоник. Са водом гради јодну киселину, те се сматра њеним анхидридом.[4]
| Особина | Вредност |
|---|---|
| Партициони коефицијент[5] (ALogP) | 1,3 |
| Растворљивост[6] (logS, log(mol/L)) | 4,1 |
| Поларна површина[7] (PSA, Å2) | 77,5 |
Примена
[уреди | уреди извор]Овај оксид је јако оксидационо средство, па може да оксидује угљен-моноксид, што је важно у откривању овог гаса у смеши, чак и у малим количинама:
Реагенс који се користи у ову сврху и који садржи јод-пентоксид се назива хулманит.[4]
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Li Q, Cheng T, Wang Y, Bryant SH (2010). „PubChem as a public resource for drug discovery.”. Drug Discov Today. 15 (23-24): 1052—7. PMID 20970519. doi:10.1016/j.drudis.2010.10.003.
- ^ Evan E. Bolton; Yanli Wang; Paul A. Thiessen; Stephen H. Bryant (2008). „Chapter 12 PubChem: Integrated Platform of Small Molecules and Biological Activities”. Annual Reports in Computational Chemistry. 4: 217—241. doi:10.1016/S1574-1400(08)00012-1.
- ^ а б Greenwood, Norman N.; Earnshaw, A. (1997), Chemistry of the Elements (2nd ed.), Oxford: Butterworth-Heinemann. ISBN 978-0-7506-3365-9. стр. 851–852.
- ^ а б в Паркес, Г. Д. & Фил, Д. 1973. Мелорова модерна неорганска хемија. Научна књига. Београд.
- ^ Ghose, A.K.; Viswanadhan V.N. & Wendoloski, J.J. (1998). „Prediction of Hydrophobic (Lipophilic) Properties of Small Organic Molecules Using Fragment Methods: An Analysis of AlogP and CLogP Methods”. J. Phys. Chem. A. 102: 3762—3772. doi:10.1021/jp980230o.
- ^ Tetko IV, Tanchuk VY, Kasheva TN, Villa AE (2001). „Estimation of Aqueous Solubility of Chemical Compounds Using E-State Indices”. Chem Inf. Comput. Sci. 41: 1488—1493. PMID 11749573. doi:10.1021/ci000392t.
- ^ Ertl P.; Rohde B.; Selzer P. (2000). „Fast calculation of molecular polar surface area as a sum of fragment based contributions and its application to the prediction of drug transport properties”. J. Med. Chem. 43: 3714—3717. PMID 11020286. doi:10.1021/jm000942e.
Литература
[уреди | уреди извор]- Holleman A. F.; Wiberg E. (2001). Inorganic Chemistry (1st изд.). San Diego: Academic Press. ISBN 0-12-352651-5.
- Housecroft, C. E.; Sharpe, A. G. (2008). Inorganic Chemistry (3. изд.). Prentice Hall. ISBN 978-0-13-175553-6.
