Džokjo
Džokjo (貞享) je japanska era (nenko) koja je nastala posle Tena i pre Genroku ere. Vremenski je trajala od februara 1684. do septembra 1688. godine i pripadala je Edo periodu.[1] Vladajući carevi bili su Reigen i Hagašijama.[2] Ime nove ere „Džokjo“ u prevodu znači „prihvatanje pravednosti“ i imenovana je kako bi se obeležio početak novog kruga kineskih zodijaka (godina pacova). Ipak 1684. godine šogunat preuzima zadatak vođenja kalendara (koji je u to vreme bio u rukama cara)[3] i iste godine stvara japanski kalendar koji nije toliko povezan sa kineskim.[4]
Važniji događaji Džokjo ere
[uredi | uredi izvor]
- 1684. (Džokjo 1): Požar spaljuje carsku palatu u Kjotu do temelja. Rekonstrukcija je trajala godinu dana.[5]
- 1684. (Džokjo 1): Doživevši uspeh u kabuki pozorištu u Osaki, Čikamacu Monzaemon počinje da piše dela za gledaoce u Kjotu. Popularnost njegovog rada ponajviše leži u činjenici da su mu teme trenutni događaji a likovi urbani i neuobičajni ljudi, što se publici tada veoma dopadalo.[6]
- 26. mart 1685. (Džokjo 2, dvadesetdrugi dan drugog meseca): Umire bivši car Go Sai. Tokom noći nebom je proletela velika kometa.[2]
- 13. april 1686. (Džokjo 3, dvadesetprvi dan trećeg meseca): Car Reigen abdicira u korist svoga sina koji postaje novi car Higašijama.[2] Nakon povlačenja Reigenov dom je prozvan Sento gošo (Palata bivšeg cara).[5] U oktobru izbija Džokjo pobuna.
- 20. decembar 1687. (Džokjo 4, šesnaesti dan jedanaestog meseca): Ceremonija krunisanja cara Higašijame (Daidžo sai ceremonija) koja nije izvršena još od cara Go Kašivabare, opet je uvedena zbog insistiranja šogunata.[7] Ovaj šinto ritual (koji je jedan od kontroverznih u svetu budući da se car "spaja" sa boginjom Amaterasu koja je ujedno i predak monarha čineći ga osobom božanskog porekla) se obavlja samo jednom i to po krunisanju cara.[8]
Reference
[uredi | uredi izvor]- ^ Nussbaum, Louis-Frédéric. (2005). "Jōkyō" Japan Encyclopedia, na veb-sajtu Gugl knjige
- ^ a b v Titsingh, Isaac (1834). Annales des empereurs du japon., p. 415.
- ^ Murdoch, James. (1996). A History of Japan, pp. 185-186.
- ^ Fiévé, Nicolas. Japanese Capitals in Historical Perspective, p. 236.
- ^ a b Ponsonby-Fane, Richard (1956). Kyoto: The Old Capital of Japan, 794–1869. str. 342.,.
- ^ Calvet, Robert (2003). Les Japonais. str. 182.,.
- ^ Ponsonby-Fane, p. 318.
- ^ Bock, Felicia G. (1990). "The Great Feast of the Enthronement", Monumenta Nipponica, Vol. 45, No. 1, pp. 27–38.
Literatura
[uredi | uredi izvor]- Bock, Felicia G. (1990). "The Great Feast of the Enthronement", Monumenta Nipponica, Vol. 45, No. 1.
- Calvert, Robert (2003). Les Japonais: Histoire d'un peuple. Paris: Armand Colin. ISBN 978-2-200-26317-1.; OCLC 319808494
- Nicolas Fiévé, Nicolas and Paul Waley (2003). Japanese Capitals in Historical Perspective: Place, Power and Memory in Kyoto, Edo and Tokyo. London: Routledge. ISBN 978-0-415-40581-2.; OCLC 679941527
- Murdoch, James. (1903). A History of Japan. Yokohama: Kelly & Walsh. OCLC 2482639
- Nussbaum, Louis-Frédéric; Roth, Käthe (2002). Japan Encyclopedia. Harvard University Press. ISBN 978-0-674-01753-5. OCLC 58053128.
- Ponsonby-Fane, Richard Arthur Brabazon (1956). Kyoto: the Old Capital of Japan, 794–1869. Kyoto: Ponsonby Memorial Society. OCLC 182637732.
- Screech, Timon (2006). Secret Memoirs of the Shoguns: Isaac Titsingh and Japan, 1779-1822. London: RoutledgeCurzon. ISBN 978-0-203-09985-8. OCLC 65177072.
- Titsingh, Isaac (1834). Annales des empereurs du Japon. Paris: Royal Asiatic Society, Oriental Translation Fund of Great Britain and Ireland. OCLC 5850691.
Spoljašnje veze
[uredi | uredi izvor]- Japanski kalendar - ilustracije i dodatne informacije