Andronik Duka Anđel
Andronik Duka Anđel | |
|---|---|
| Datum rođenja | 1122 |
| Mesto rođenja | Konstantinopolj |
| Datum smrti | 1185 |
| Mesto smrti | Ako |
| Supružnik | Eufrosina Katamonitisa |
| Roditelji | Konstantin Anđeo Teodora Komnina Anđelina |
Andronik Duka Anđel (grčki: Ἀνδρόνικος Δούκας Ἄγγελος; oko 1122 - umro posle 1185) je bio vizantijski vojskovođa u Maloj Aziji, osnivač dinastije Anđeo.
Bio je vizantijski aristokrata u srodstvu sa vladajućom dinastijom Komnina. Za vreme vladavine svog rođaka, cara Manojla I Komnina, bezuspešno je služio kao vojni zapovednik protiv Turaka Seldžuka i kao izaslanik u Jerusalimskoj kraljevini. Nakon Manojlove smrti, 1182. poslat je da zaustavi pobunu Andronika I Komnina, ali je poražen i na kraju je prešao njegovu stranu. Ubrzo nakon toga, predvodio je neuspelu zaveru vodećih aristokrata protiv cara Andronika I. Kada je to otkriveno, Andronik i njegovi sinovi su pobegli iz Carstva, otišli su u Akru, gde je i umro. Bio je otac careva Isaka II Anđela i Aleksija III Anđela.
Biografija
[uredi | uredi izvor]Andronik je rođen oko 1133. godine, treći je sin Konstantina Anđela i Teodore Komnin, najmlađe ćerke cara Aleksija I Komnina (1081–1118) i Irine Duka.[1][2] Nešto pre 1155. godine, verovatno oko 1150. godine, oženio se Eufrosinom Kastamonitom, sestrom Teodora Kastamonita, koja je postala svemoćni ministar za vreme vladavine njihovog sina cara Isaka II.[3][4] Andronik je prvi put zabeležen u istorijskim izvorima tokom sinoda u martu 1166. koji je sazvan zbog tumačenja Hristove izjave „Moj Otac je veći od mene“. U njemu je učestvovao zajedno sa svojom braćom i drugim višim članovima dvorske i crkvene jerarhije.[5]
Godine 1176. Andronik i njegov stariji brat Jovan komandovali su jedinicama u prethodnici carske vojske u pohodu na Seldžučki sultanat Ikonija. Kampanja je završena teškim porazom Vizantije u bici kod Miriokefalona.[6] Sledeće godine, Andronik je predvodio poslanstvo, u kojem su bili mega hetaireiarh Jovan Duka, Aleksandar, grof od Gravine i Đorđe Sinait, u Jerusalimsko kraljevstvo da bi obnovio savez između svog bliskog rođaka, cara Manojla I Komnina (1143. –1180), i kralj Balduin IV.[7]
Godine 1179. car Manojlo I je poverio Androniku da vodi pohod protiv Turka u oblasti Haraksa u Frigiji. Međutim, tokom noći neki Turci su uspeli da se prebace u pozadinu carske vojske i digli su veliku viku. U strahu da je opkoljen, Andronik je uzjahao konja i pobegao naglo prema Honi. Videvši bekstvo svog komandanta, vizantijska vojska se uspaničila i počela da beži u istom pravcu; bežanje je zaustavljeno tek kada se drugi carski rođak, Manojlo Kantakuzin, suočio sa vojnicima u bekstvu sa mačem u ruci i istakao da ih nijedan neprijatelj ne napada. Prema izveštaju savremenog istoričara Nikite Honijata, car Manojlo I je bio toliko ljut na sramne postupke Andronika da je zapretio da će ga javno prošetati ulicama Carigrada obučenog kao žena; na kraju je ipak popustio i nije izvršio svoju pretnju.[8][9] Ubrzo potom, Andronik je pokušao da se razvede od svoje žene Eufrozine Kastamonite i oženi ljubavnicom, ali su mu car i sinod to zabranili.[10]
U proleće 1182. carica-namesnica Marija Antiohijska i njen glavni ministar Aleksije Komnin poslali su Andronika da se suoči sa drugim rođakom, Andronikom Komninom, koji se pobunio i krenuo na Carigrad. Andronik Komnin je stigao u blizinu Nikomedije, gde su mu se pridružili mnogi meštani. U bici kod Haraksa, Andronik Anđel Duka je poražen od na brzinu okupljene pobunjeničke vojske koja se sastojala, prema Honijatu, od „farmera nesposobnih za rat i kontingenta paflagonskih vojnika“, koju je predvodio čak ni iskusni komandant, već „izvesni evnuh“. Po povratku u Carigrad, Andronik je bio suočen sa optužbama da je prisvojio novac namenjen za platu vojsci. Plašeći se optužbi da podržava pobunjenike, po savetu svojih sinova zatvorio je sebe i svoju porodicu u njihovoj palati ograđenoj zidinama u Eksokionionu, pre nego što je potpuno pobegao iz grada i pridružio se Androniku Komninu u Bitiniji.[11][12][13] Ohrabren ovim prebegom, Andronik Komnin se preselio u Halkidon, preko Bosfora iz Carigrada. Nakon što je mega duks Andronik Kontostefan sa mornaricom prebegao pobunjenicima, u gradu je izbila pobuna i vrata su se otvorila Androniku Komninu, koji je sada stupio na tron kao car.[14][15]
Ubrzo su, međutim, isti oni plemići koji su pomogli Androniku Komninu da postane car, skovali zaveru protiv njega, kada je postalo jasno da on ne namerava da ih vrati na privilegovane položaje koje su imali pod carem Manojlom I. Andronik Anđel i Andronik Kontostefan, zajedno sa svojim brojnim sinovima, i logotet droma Vasilije Duka Kamater, bili su vođe zavere, koju su carevi agenti brzo otkrili. Kamater, Kontostefan i četiri njegova sina, kao i mnogi drugi članovi zavere, uhvaćeni su i oslepljeni, ali su Andronik i njegovi sinovi pobegli. Prema Honijatu, bežeći od carskih vojnika koji su ih gonili, Andronik i njegovi sinovi našli su čamac natovaren praznim amforama; bacivši teret preko palube, ukrcali su se u njega i otplovili na sigurno.[16][17] Andronik je napustio vizantijsku teritoriju i otišao u Damask i Bagdad, gde se sastao i dobio pomoć od sultana Saladina pre nego što se nastanio u Akri. Verovatno je tu i umro, nešto pre nego što je njegov sin Isak došao na presto u septembru 1185. godine.[18]
Porodica
[uredi | uredi izvor]Andronik je bio sin Konstantina Anđela, vizantijskog admirala na Siciliji sa titulom panhipersevasta. Majka mu je bila Teodora Komnina Anđelina, ćerka vizantijskog cara Aleksija Komnina (1083-1118) i Irine Dukine. Andronik se oženio Eufrosinom Katamonitom sa kojom je imao devetoro dece uključujući i:
- Konstantin Komnin Anđel (oko 1151 – posle 1199), vojni zapovednik, oslepljen po naređenju cara Andronika I Komnina, titulu sevastokratora dobio od svog brata cara Isaka II. Oženjen i imao potomstvo, imena njegove dve žene i potomaka su nepoznata.[19]
- Jovan Anđel (oko 1152 – verovatno posle 1222), oslepljen po naređenju cara Andronika I Komnina, i verovatno dobio titulu Cezara, a zatim i sevastokratora od svog brata cara Isaka II. Oženjen, verovatno Irinom Komnin, i imao jednog sina Andronika.[20]
- Aleksije III Anđel, (oko 1153 – 1211), njegov brat car Isak II dodelimo mu je titulu sevastokratora, zbacio je sa prestola svoga brata cara Isaka II 1195. i postao car. Generalno nesposoban vladar koji voli uživanje, vladao je sve dok nije pobegao pred napadima krstaša koji su pošli u Četvrti krstaški rat 1203. Pokušao je da zauzme Nikejsko carstvo 1211, ali ga je car Teodor I Laskaris porazio i ubrzo potom je umro. Oženio se Eufrosinom Duka Kamater i imao tri ćerke, Irinu, Anu i Evdokiju.[21]
- Mihailo Anđel (oko 1154 – nepoznato), neimenovan u izvorima, uslovno je identifikovan sa Cezarom ovog imena, poznatim samo iz jednog pečata. Kao i svu njegovu braću osim cara Isaka II i cara Aleksija III, i njega je car Andronik I oslepeo.[22]
- Teodor Anđel (oko 1155 – posle 1199), 1183. predvodio je pobunu protiv cara Andronika I u Prusi, i bio je poražen, oslepljen i prognan Seldžucima. Kada je Isak postao car, možda je dobio titulu cezara. Oženjen i imao potomstvo, imena njegove žene i potomaka su nepoznata.[23]
- Isak II Anđel, (1156–1204), 1183. predvodio je pobunu zajedno sa Teodorom Kantakuzinom protiv cara Andronika I u Nikeji, ali se posle Kantakuzinove smrti potčinio caru. Isakovo ubistvo omraženog glavnog ministra, Stefana Hagiohristoforita, 1185. inspirisalo je narodnu pobunu koja je zbacila cara Andronika I i dovela Isaka na presto. Vladao je sve dok ga nije zbacio njegov brat car Aleksije III 1195. godine, ali su ga krstaši vratili na presto 1203. godine, ostao je na prestolu zajedno sa svojim sinom carem Aleksijem IV do njegove smrti, neposredno pre konačnog osvajanja Konstantinopolja od strane krstaša. Oženio se prvo nepoznatom damom i imao troje dece, Anu-Eufrosinu, Irinu i cara Aleksija IV; sa svojom drugom ženom, Margaretom od Ugarske, imao je dva sina, Manojla i Jovana.[24]
- Irena Anđel (oko 1154 – nepoznato), udata za Jovana Kantakuzina, koji je tom prilikom dobio titulu cezar. Par je imao najmanje jednog sina, čije ime nije poznato.[25]
- Teodora Anđel, (oko 1160 – nepoznato), udata za markiza Konrada od Monferata, koji je tom prilikom dobio titulu cezar. Nakon što ju je Konrad napustio 1187. da bi otišao u Jerusalim, povukla se u manastir Dalmat, koji je za nju pretvoren u ženski manastir.[26]
Porodično stablo
[uredi | uredi izvor]| 4. Manojlo Anđel | ||||||||||||||||
| 2. Konstantin Anđel | ||||||||||||||||
| 1. Andronik Duka Anđel | ||||||||||||||||
| 24. Manojlo Erotik Komnin patrikije | ||||||||||||||||
| 12. Jovan Komnin domestik shola | ||||||||||||||||
| 6. Aleksije I Komnin car (1081–1118) | ||||||||||||||||
| 26. Aleksije Haron | ||||||||||||||||
| 13. Ana Dalasina | ||||||||||||||||
| 27. Hadrijana Dalasin | ||||||||||||||||
| 3. Teodora Komnina Anđelina | ||||||||||||||||
| 28. Jovan Duka cezar | ||||||||||||||||
| 14. Andronik domestik shola | ||||||||||||||||
| 29. Irina Pegonitisa | ||||||||||||||||
| 7. Irina Dukina | ||||||||||||||||
| 15. Marija Bugarska | ||||||||||||||||
Reference
[uredi | uredi izvor]- ^ Brand 1968, str. 282
- ^ Varzos 1984a, str. 264, 656
- ^ Polemis 1968, str. 86
- ^ Varzos 1984a, str. 660.
- ^ Varzos 1984a, str. 656.
- ^ Varzos 1984a, str. 656.
- ^ Varzos 1984a, str. 656–657
- ^ Varzos 1984a, str. 657
- ^ Choniates 1984, str. 110–111
- ^ Varzos 1984a, str. 658.
- ^ Varzos 1984a, str. 658–659
- ^ Brand 1968, str. 39
- ^ Choniates 1984, str. 138
- ^ Brand 1968, str. 39–41
- ^ Choniates 1984, str. 138–140
- ^ Varzos 1984a, str. 659.
- ^ Choniates 1984, str. 148
- ^ Varzos 1984a, str. 657.
- ^ Varzos 1984b, str. 715–723.
- ^ Varzos 1984b, str. 723–726.
- ^ Varzos 1984b, str. 726–801.
- ^ Varzos 1984b, str. 801–802.
- ^ Varzos 1984b, str. 802–807.
- ^ Varzos 1984b, str. 807–840.
- ^ Varzos 1984b, str. 840–842.
- ^ Varzos 1984b, str. 842–844.
Literatura
[uredi | uredi izvor]- Fine, John Van Antwerp (1994). The Late Medieval Balkans: A Critical Survey from the Late Twelfth Century to the Ottoman Conquest. University of Michigan Press. ISBN 978-0-472-08260-5.
- Angold, Michael (1997). The Byzantine Empire, 1025–1204: A Political History (2nd izd.). London and New York.
- Angelov, Dimiter (2019). The Byzantine Hellene: The Life of Emperor Theodore Laskaris and Byzantium in the Thirteenth Century. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-1-108-48071-0.
- Brand, Charles M. (1968). Byzantium Confronts the West, 1180–1204. Cambridge, Massachusetts: Harvard University Press. LCCN 67-20872. OCLC 795121713.
- Choniates, Nicetas. O City of Byzantium, Annals of Niketas Choniatēs. Magoulias. Prevod: Harry J. Detroit: Wayne State University Press. 1984. ISBN 0-8143-1764-2.
- Polemis, Demetrios I. (1968). The Doukai: A Contribution to Byzantine Prosopography. London: The Athlone Press. OCLC 299868377.
- Varzos, Konstantinos (1984). Η Γενεαλογία των Κομνηνών [The Genealogy of the Komnenoi] (PDF) (in Greek). Vol. A. Thessaloniki: Centre for Byzantine Studies, University of Thessaloniki. OCLC 834784634.
- Varzos, Konstantinos (1984). Η Γενεαλογία των Κομνηνών [The Genealogy of the Komnenoi] (PDF) (in Greek). Vol. B. Thessaloniki: Centre for Byzantine Studies, University of Thessaloniki. OCLC 834784665.
| Normativna kontrola: Ljudi |
|---|
