Pređi na sadržaj

Anite

Ovaj članak je dobar. Kliknite ovde za više informacija.
S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Ilustracija Anite, rad Lisjena Levi-Darmera, za Les Kitharèdes Rene Vivijen

Anite Tegejska (stgrč. ἈνύτηἈνύτη; fl. oko 300. p. n. e.) bila je helenistički pesnikinja iz Tegeje u Arkadiji.

Malo se zna o njenom životu, ali u Grčkoj antologiji sačuvana su dvadeset četiri epigrama koja joj se pripisuju, a jedan je citirao Julije Poluks; devetnaest epigrama je opšte prihvaćeno kao njeno autentično delo. Ona je u žanr uvela ruralne teme, koje su potom postale standardna tema u helenističkim epigramima. Ona je jedna od „devet izuzetnih antičkih pesnika” koje je Antipatar Solunski naveo u Palatinskoj antologiji. Njena pastirska poezija je možda uticala na Teokrita, a njena dela je adaptiralo nekoliko kasnijih pesnika, uključujući Ovidija.

Život

[uredi | uredi izvor]

Ni jedna pouzdana informacija o Aniteinom životu nije sačuvana. O njenom radu i životu možemo samo približno datirati informacije na osnovu stila njenog dela.[1] Na osnovu ovoga, kao i mogućih imitacija njenih dela u drugoj polovini 3. veka pre nove ere, generalno se smatra da je bila aktivna oko 300. godine pre nove ere.[2] Prema Julijusu Poluksu,[3] koji je pisao tokom drugog stoleća nove ere, ona je bila iz Tegeje u Arkadiji.[4] Alternativno predanje, zabeleženo u Grčkoj antologiji, gde je navedeno da je Anite iz mesta Mitilene na Lezbosu.[5] Činjenica da je koristila dorski dijalekt i to što u pesmi pominje Tegej i arkadskog boga Pana sugerišu da je verovatnija teorija o tegejskom poreklu,[6] iako je moguće da je Poluks samo pretpostavio gde je rođena na osnovu toga što pominje Tegej.[7] Priča o lezboskom poreklu je verovatno bila osmišljena u kasnijem periodu, čime je napravljena veza između pesnikinje i Salfe.[5]

Sačuvana je samo jedna priča o njenom životu. Pausanija tvrdi da ju je jednom posetio paganski bog Asklepije dok je spavala i rekao da ode u Naflaktos da tamo poseti nekog slepog čoveka. Učinivši to, čovek je izlečen i podigao je hram Asklepiju.[1] Iako se malo zna o Aniteinom životu, u poređenju sa drugim antičkim Grkinjama, izuzetv Salfe, najviše je sačuvano njene poezije.[1]

Poezija

[uredi | uredi izvor]

Sačuvano je dvadeset pet epigrama pripisanih Aniteu u antici,[5] jedan je citirao Julije Poluks, a ostatak u Palatine ili Planudean Anthology.[8] Od sačuvanih dela, za devenaest postoji konsenzus da je autorka Anite. Od preostalih šest, četiri se pripisuju i Anite i još jednom autoru bilo u Palatinskoj ili Planudskoj antologiji,[a] a dva epigrama su pripisana Aniteu u Palatinskoj antologiji, ali su uključena bez imena autora u Planudskoj antologiji.[b] Od ovih šest nesigurnih pesama, Anite smatra da su dve (AP 7.190 i 7.232) moguće ili verovatno; u ostale se uglavnom sumnja.[v][10] Verovatno je da je Anite sastavila knjigu poezije od svojih epigrama[11] — možda i kao prva koja je to učinila.[12] Grčka antologija je dva puta pominje da je „lirski pesnik“, a Pausanija pominje njenu epsku poeziju, ali ni lirska ni epska poezija Anite do danas ne opstaju sačuvani.[13]


παρθένον Ἀντιβίαν κατοδύρομαι, ἇς ἐπὶ πολλοὶ
νυμφίοι ἱέμενοι πατρὸς ἵκοντο δόμον,
κάλλευς καὶ πινυτᾶτος ἀνὰ κλέος: ἀλλ᾽ ἐπὶ πάντων
ἐλπίδας οὐλομένα Μοῖρ᾽ ἐκύλισε πρόσω.

I mourn the virgin Antibia, through the fame of whose beauty and wisdom
Many eager young men came to her father's house. Fate, the destroyer, rolls hope far away from all.

—Anyte 6 = AP 7.490 —Ričard Aldington, Antibia[14]


Njena poezija je sastavljena na mešovitom dijalektu, sa elementima dorskog i epskog jezika, kao i sa nekim primesama aticizma;[15] bilo je uobičajeno da helenistički pesnici namerno mešaju dijalekte na ovaj način.[16] Često je zainteresovana za teme žena i dece. Profesorka klasičnih nauka Ketrin Gucviler tvrdi da su njena pojedina dela namerno sastavljena u suprotnosti sa tradicionalnim epigramima, koje su pisali anonimni autori i to iz muške i urbane perspektive.[17] Od pet sačuvanih epitafa koje su joj pripisani, samo jedan označava smrt mladića, što je bilo tradicija u okviru žanra; preostale četiri odaju počast ženama koje su umrle mlade.[18] Najpoznatija je po epitafima životinjama i pastoralnim epigramima koji opisuju idilične pejzaže.[11] Sačuvana su i dva posvetna epigrama koje je napisala.[19]

Aniteina poezija je, kao i poezija njenih savremenika, sadržala je mnoge aluzije, posebno na Homera.[20] Ova poezija oponaša strukturu i sintaksu Homerove poezije,[21] koristeći homerov rečnik za pisanje o ličnim i lokalnim temama.[22] Na primer, Aniteov epigram 6, epitaf posvećen neudatoj Antibiji, više puta ponavlja fraze iz Ilijade i Odiseje.[23] Ona takođe podseća na Homera po čestoj upotrebi složenih prideva, kao što je opis zmije poikilodeiros („sa vratom mnogo boja“) u epigramu 10.[24] Njeno delo se poziva na Hesioda,[25] arhaičnu grčku liriku i atičku dramu[3] i pokazuje dokaze da je bila upoznata sa epigramima Simonida sa Keja i Anakreonta.[26] Nekoliko njenih epigrama aludira na dela Erine, pesnikinje ranog helenističkog perioda.[27]

Nasleđe

[uredi | uredi izvor]

Njeme pastoralne pesme i epitafi posevećeni kućnim ljubimcima bile su u to vreme važne inovacije. Oba žanra su kasnije postala standard u helenističkoj poeziji.[28] Njena pastoralna dela su možda uticala na Teokrita, a Ovidije i Marko Argentarije napisali su adaptacije njenih pesama;[28] epigramatičar Mnasalces je napravio zbirku epigrama koji su imitirali stil Anitea.[17] Posidipov epigram o smrti mlade žene upućuje na jednu od Aniteovih pesama, kao i na Safo i Erinu.[29] Meri Maksvel sugeriše da je stil pesnikinje Sulpicije bio pod uticajem Anite i njenog savremenika Nosisa.[30] Antipatar Solunski navodi Anite u svom kanonu (izboru najboljih) devet pesnika.[31][4] Prema Tacijanu Sirskom, statue Anite su izvajali Kefizodot i Eutikrat.[32]

Početkom dvadesetog veka pesnici imažisti su se bavili njenom poezijom a Ričard Aldington ju je u prevodu grčke i latinske poezije opisao kao „ženu-Homera“.[33] Savremeni naučnici su bili kritičniji prema Aniteinom radu, smatrajući njene teme neozbiljnim.[3] Međutim, Džozefin Balmer opisuje njenu poeziju kao „zapanjujuću“ i tvrdi da ona pokazuje i obrazovanje i tehničku veštinu.[28] H. D. je adaptirao jedan Anitein epigram u pesmi „Hermes puteva“;[34] ona je jedna od žena uključenih u Džudi Čikago Heritage Floor,[35] uključena je u seriji Anselma Kifera Žene u antici.[36] Krater na Merkuriju je nazvan po njoj.[37]

Napomene

[uredi | uredi izvor]
  1. ^ AP 7.190 se pripisuje Anite ili Leonidi Tarentskom, u delima Palatine i Planudean Anthology. AP 7.189, 7.232, i 7.236 se pripisuje Anite u Planudean Anthology ali se pripisuju Aristroiku, Antipateru Sidonskom i Antipateru Solunskom u antologiji Palatine.
  2. ^ AP 7.492 and 7.538
  3. ^ Klasičarka Džejn Makintoš Snajder takođe navodi da je moguće da je Anite autorka 7.538.[9]

Reference

[uredi | uredi izvor]
  1. ^ a b v Barnard 1978, str. 209.
  2. ^ Skinner 2005, str. 107, n.11.
  3. ^ a b v Balmer 1996, str. 67.
  4. ^ a b Barnard 1978, str. 204.
  5. ^ a b v Plant 2004, str. 56.
  6. ^ Snyder 1991, str. 67.
  7. ^ Geoghegan 1979, str. 37.
  8. ^ Gutzwiller 1993, str. 71, n. 4.
  9. ^ Snyder 1991, str. 69–70, 168, n.11.
  10. ^ Geoghegan 1979, str. 7.
  11. ^ a b Gutzwiller 1993, str. 71.
  12. ^ Bowman 2004, str. 10.
  13. ^ Plant 2004, str. 56, 60, n.2.
  14. ^ Aldington 1921, str. 15.
  15. ^ Geoghegan 1979, str. 14.
  16. ^ Geoghegan 1979, str. 19.
  17. ^ a b Gutzwiller 1993, str. 72.
  18. ^ Gutzwiller 1993, str. 75–76.
  19. ^ Martin 2021, str. 42–43.
  20. ^ Geoghegan 1979, str. 9.
  21. ^ Geoghegan 1979, str. 10.
  22. ^ Greene 2005, str. 140.
  23. ^ Greene 2005, str. 145.
  24. ^ Fain 2010, str. 43.
  25. ^ Geoghegan 1979, str. 12.
  26. ^ Bowman 2004, str. 22.
  27. ^ de Vos 2014, str. 418.
  28. ^ a b v Balmer 1996, str. 68.
  29. ^ de Vos 2014, str. 422.
  30. ^ Maxwell 2002, str. 19.
  31. ^ Palatine Anthology 9.26
  32. ^ Degani 2006.
  33. ^ Snyder 1991, str. 76.
  34. ^ Vandiver 2023, str. 153.
  35. ^ Brooklyn Museum.
  36. ^ Jesus College.
  37. ^ USGS.

Literatura

[uredi | uredi izvor]

Dodatna literatura

[uredi | uredi izvor]
  • Baale, M. J. (1903). Studia in Anytes Poetriae Vitam et Carminum Reliquias. Haarlem. 
  • Bernsdorff, Hans (2001). Hirten in der nicht-bukolischen Dichtung des Hellenismus. Stuttgart: Franz Steiner. . 91–180, on Anyte especially pp. 100–103, 110–119.
  • Highet, Gilbert; Spawforth, Anthony (2012). „Anyte”. Oxford Classical Dictionary (4th izd.). Oxford University Press. ISBN 978-0-19-173525-7. doi:10.1093/acrefore/9780199381135.013.563. 

Spoljašnje veze

[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Аните&oldid=28850953”