Anri IV

Anri IV Burbonski
Anri IV
Lični podaci
Datum rođenja	(1553-12-13)13. decembar 1553.
Mesto rođenja	Po, Francuska
Datum smrti	14. maj 1610.(1610-05-14) (56 god.)
Mesto smrti	Pariz, Francuska
Porodica
Supružnik	Margareta od Valoa, Marija Mediči
Potomstvo	Luj XIII, Izabela Burbonska, Kristina Marija od Francuske, Gaston, vojvoda od Orleana, Henrijeta Marija od Francuske, César, Duke of Vendôme, Catherine Henriette de Bourbon, Nicolas Henri, Duke of Orléans, Alexandre de Vendôme, Henri, Duke of Verneuil, Antoine de Bourbon, Jeanne-Baptiste de Bourbon, Gabriela Angélica de Bourbon
Roditelji	Antonio Burbonski Huana III od Navare
Dinastija	Burboni
Kralj Navare
Period	1572–1610.
Prethodnik	Anri III Valoa
Naslednik	Luj XIII
Kralj Francuske
Period	1589–1610.
Prethodnik	Anri III Valoa
Naslednik	Luj XIII

Anri IV od Francuske i Enrike III od Navare (fr. Henri IV; rođen kao: fr. Henri de Bourbon; 13. decembra 1553 — 14. maja 1610) je kralj Navare (1572—1610) i kralj Francuske (1589—1610). Bio je prvi kralj iz burbonske dinastije. Iako je kršten kao katolik, Anrija je majka vaspitala kao protestanta, koja je kalvinizam proglasila religijom Navare. Kao tinejdžer, Henri se pridružio hugenotskim snagama u francuskim verskim ratovima. Dana 9. juna 1572. godine, nakon smrti svoje majke, 19-godišnjak je postao kralj Navare.

Detinjstvo i mladost

Odrastao je kao protestant, i učestvovao je u verskom ratu na njihovoj strani. Kralj Navare je postao 1572. Avgusta iste godine Anri se oženio Margaritom Valoa, sestrom kralja Šarla IX. Ovaj čin, koji je trebalo da bude simbol pomirenja između protestanata i katolika, pretvorio se u brutalni masakr protestanata u Vartolomejskoj noći. Sa Margaretom nije imao dece, i od nje se razveo 1599. Druga žena mu je 1600. postala Marija Mediči.

Dolazak na presto u Francuskoj

Anri je prvi plemić protestantskog (kalvinističkog) porekla koji je stigao do francuskog prestola. Da bi bio prihvaćen kao kralj, morao je da pređe na katolicizam. Liga ne hte priznati za kralja jeretika, a nju je vojskom pomagao i španski kralj Filip II, koji htede zadobiti francuski presto za svoju kćer. Vođe katolika, Gizi su pak hteli jednog iz svoje sredine da izdignu za kralja. U isto vreme pojedine oblasne starešine pomišljahu na naslednu upravu a niže plemstvo na doba feudalnog bezvlašća. Poneki gradovi opet težahu za pređašnjom nezavisnošću.

Sve učini da je Anriju upravo trebalo izvojevati kraljevstvo. on nije bio zanesenjak i svojom je odlučnošću, dobroćudnošću, veselom naravi i vojnom i državničkom vrsnošću sve više pridobijao ljude, a osobito tako zvanu stranku političara, koju ranije ustanove trezveniji katolici, neprijatelji verskog gonjenja. Kada Anri razbi katoličku ligu, opsedne Pariz, koji mu se ne hte predati, jer ga je pomagala i španska vojska iz Nizozemske. I tek pošto ponovo pređe u katolicizam 1593. godine, koje ispovedaše većina njegovih podanika, prestonica mu otvori vrata. Posle mu se sasvim pokori i katolička liga, a odmetnute starešine pojedinih oblasti budu pobeđene ili se novcem sklone s položaja.

Nantski edikt

Prelazak Anrija u katolicizam uzbuni hugenote, te oni među sobom ustanove potpuno republikansko uređenje i namisle da se stave pod zaštitu englesku, ali Anri stupi s njima u pregovore i izda znameniti Nantski edikt ili zakon 1598. godine, kojim je zagarantovana sloboda veroispovesti za protestante, čime je okončan period verskih ratova. Po tom su zakonu protestanti izjednačeni u pravima s katolicima, osim nešto ograničenja protestantskog bogosluženja, jer nije dopušteno po svima gradovima. Radi čuvanja ovih prava, protestantima Anri ustupi nekoliko tvrđava. Da bi suzbio verske međusobice i plemićke samovolje, Anri beše zaveo potpunu apsolutnu vlast kraljevsku, te nije sazivao stalešku skupštinu. Nantski edikt je ujedno bio najznačajniji akt njegove vladavine.

Anrijev rad i nacrt

Osnivač je nove dinastije francuske, Anri IV, produžio spoljašnju politiku u istom pravcu kao i Fransoa I, a glavna je težnja te politike: borba s Habzburgovcima. On se odmah postarao da Francusku uzdigne i novčano, i privredno, i prosvetno iz onog rđavog položaja, u koji zapade za poslednjih vladara iz Valoaske porodice. Utom ga je pomagao njegov ministar Sili, koji je objavljivao njegovu zamisao i već spremljen nacrt o političkom preuređenju zapadne Evrope s novim granicama pojedinih država i novim odnosima između njih i to sve na račun Habzburgovaca. Po tom bi nacrtu katolici i protestanti svuda bili izjednačeni u pravima, a ustanovio bi se jedan viši savet (parlament) od poslanika tadašnjih država radi rešavanja sporova i sprečavanja ratova, na čem i dosadašnji pokušaji nisu uspeli i ako je na predlog ruskoga cara Nikolaja II držana (1899) konferencija izaslanika evropskih država u Hagu, gde je ustanovljena neka vrsta Vrhovnog suda izbornoga. No i sam se Anri spremao da se umeša u nemačke poslove kao protestantski saveznik, ali je ubistvom sprečen.

Smrt

Kako pak katolici behu nezadovoljni nantskim ediktom, oni su često stvarali zavere protiv Anrija, i najzad ga jedan jezuitski zanesenjak i ubije. Ubio ga je verski fanatik Fransoa Ravajak 14. maja 1610. ubovši ga nožem, dok se vozio kočijom. u Parizu. Nijedan događaj nije mogao biti zlokobniji u Francuskoj od gubitka ovog narodnog i omiljenog kralja, čija je želja bila da seljak svake nedelje ima kokošku u loncu. Posle njegove smrti, njegova supruga, Marija Mediči, bila je proglašena za regentkinju tokom maloletstva njihovog sina, Luja XIII.

Nasleđe

Anri IV, Marija Mediči i porodica

Reljef Anrija IV na fasadi Hotela de Vil u Lionu

Godine 1614, četiri godine nakon smrti Anrija IV, njegova statua je podignuta na Pont Neufu. Tokom rane faze Francuske revolucije, kada je imala za cilj stvaranje ustavne monarhije, a ne republike, Anri IV se smatrao uzorom za kralja Luja XVI. Kada se revolucija radikalizovala i potpuno odbacila monarhiju, statua Anrija IV je srušena zajedno sa drugim kraljevskim monumentima. Ipak, ona je među prvima obnovljena 1818. godine, te i danas stoji na Pont Neufu.

Anri IV je bio veoma hvaljen tokom Burbonske restauracije, pošto je obnovljena dinastija želela da umanji kontroverzne vladavine Luja XV i Luja XVI u korist dobrog kralja Anrija. Pesma Marš Anrija IV (Živeo Anri IV) bila je popularna. Nakon atentata na dofina Šarla Ferdinanda, vojvodu od Berija, od strane republikanskog fanatika, sedam meseci kasnije njegova udovica, princeza Karolina, rodila im je sina, prestolonaslednika Francuske, i upadljivo ga nazvala Anri po njegovom kraljevskom pretku. Dečak je kršten juransonskim vinom i belim lukom u tradiciji Bearna i Navare, kao što je Anri IV kršten u Pou.

Anri služi kao izvesna inspiracija za lik Ferdinanda, kralja Navare, u drami Vilijama Šekspira iz 1590-ih Izgubljeni rad ljubavi.

Konjički portret Anrija IV od Francuske sa pogledom na Pariz severno od reke Sene. Sa njegove leve strane je Bulant paviljon palate Tiljerije, a u pozadini, opatija Monmartr. Desno od njega, Tur du Bojs iza zida Karla V, a dalje desno, palata Luvr, oko 1595. godine

Biografiju iz 1661. godine, Histoire du Roy Henry le Grand, napisao je Arduen de Perefiks de Bomon za obrazovanje Anrijevog unuka Luja XIV Čarls II od Engleske, koji je takođe jedan od unuka, objavio je engleski prevod 1663. godine. Dana 14. septembra 1788. godine, kada su izbili nemiri protiv poreza tokom početne Francuske revolucije, pobunjenici su zaustavljali putnike i zahtevali da siđu sa konja da pozdrave statuu Anrija IV.

Anrijev ministar Sali objavio je svoju Kraljevska ekonomija 1611. nakon de svog pada sa vlasti, ali kasnija istraživanja su pokazala da to delo preuveličava ekonomska dostignuća Salijevog ministarstva. Mnogi zvanični izvorni dokumenti su izmenjeni, ili čak falsifikovani da bi bili impresivniji.

Porodično stablo

16. Žan VIII, grof Vendoma

8. Fransoa, grof Vendoma

17. Isabelle de Beauvau

4. Šarl, vojvoda od Vendoma

18. Pierre II de Luxembourg

9. Marie de Luxembourg

19. Margaret of Savoy

2. Antonio Burbonski

20. John II of Alençon

10. René of Alençon

21. Marie of Armagnac

5. Françoise of Alençon

22. Frederick II, Count of Vaudémont

11. Margaret of Lorraine

23. Yolande of Anjou

1. Anri IV

24. Alain I of Albret

12. Huan III od Navare

25. Françoise of Châtillon-Limoges

6. Enrike II od Navare

26. Gaston, Prince of Viana

13. Katarina od Navare

27. Magdalena od Valoa

3. Huana III od Navare

28. Žan od Orleana, grof od Angulema

14. Šarl od Orleana, grof od Angulema

29. Marguerite de Rohan

7. Margarita od Navare

30. Filip II, vojvoda Savoje

15. Lujza od Savoje

31. Margareta od Burbona

Vidi još

• Nantski edikt
• Vartolomejska noć

Literatura

• Mišić, Milan, ur. (2005). Enciklopedija Britanika. A-B. Beograd: Narodna knjiga : Politika. str. 53. ISBN 86-331-2075-5. 
• Luka, Zrnić (1927). Istorija novoga veka. Beograd: Državna štamparija Kraljevine Srba Hrvata i Slovenaca. 
• Babelon, Jean-Pierre (2009). Henri IV. Fayard. 
• de La Croix, Rene Duc de Castries (1979). The Lives of the Kings & Queens of France. New York: Alfred A. Knopf. ISBN 978-0-3945-0734-7. 
• Kamen, Henry, ur. (2000). „Henri IV Bourbon”. Who's Who in Europe 1450–1750. The Routledge who's who series. London: Routledge. str. 145. ISBN 0-4151-4727-1. 
• Knecht, Robert J. (1998). Catherine de' Medici. London; New York: Longman. ISBN 978-0-5820-8241-0. 
• Knecht, Robert J. (2013). The French Civil Wars: 1562–1598. London: Routledge. ISBN 978-0-5820-9549-6. 
• Knecht, Robert J. (2014). Hero or Tyrant? Henry III, King of France, 1574–89. London: Routledge. ISBN 978-1-4724-2930-8. 
• Le Roux, Nicolas (2022). 1559-1629 Les Guerres de Religion. Gallimard. 
• Major, J. Russell (1974). „Bellièvre, Sully, and the Assembly of Notables of 1596”. Transactions of the American Philosophical Society. 64 2. 
• Pernot, Michel (1987). Les Guerres de Religion en France 1559-1598. Sedes. 
• Pitts, Vincent J. (2009). Henri IV of France: His Reign and Age. Baltimore: The Johns Hopkins University Press. ISBN 978-1-4214-0578-0.  online
• Baird, Henry M. (1886). The Huguenots and Henry of Navarre (2 volumes). New York: Charles Scribner's Sons.  Vol. 2 (copies [1] 1 & [2] 2) at Google Books.
• Baumgartner, Frederic J. (1995). France in the Sixteenth Century. London: Macmillan. ISBN 978-0-333-62088-5. 
• Dupuy, Trevor N.; Johnson, Curt; Bongard, David L. (1995). The Harper Encyclopedia of Military Biography. Castle Books. ISBN 978-0-7858-0437-6. 
• Holt, Mack P. (2005). The French Wars of Religion, 1562–1629. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-83872-6. 
• Merlin, Paolo (2010). A 400 anni dai Trattati di Bruzolo. Gli equilibri europei prima e dopo i Trattati. Susa: Segusium (association). 
• Moote, A. Lloyd (1991). Louis XIII, the Just. Berkeley: University of California Press. ISBN 978-0-520-07546-7. 
• Baumgartner, Frederic J. (1995). France in the Sixteenth Century. London: Macmillan. ISBN 978-0-333-62088-5. 
• Briggs, Robin (1977). Early Modern France, 1560–1715. Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-289040-5. 
• Bryson, David M. (1999). Queen Jeanne and the Promised Land: Dynasty, Homeland, Religion and Violence in Sixteenth-century France. Leiden; Boston, MA: Brill Academic. ISBN 978-90-04-11378-7. 
• Buisseret, David (1990). Henry IV, King of France. New York: Routledge. ISBN 978-0-04-445635-3. 
• Cameron, Keith, ur. (1989). From Valois to Bourbon: Dynasty, State & Society in Early Modern France. Exeter: University of Exeter. ISBN 978-0-85989-310-7. 
• Finley-Croswhite, S. Annette (1999). Henry IV and the Towns: The Pursuit of Legitimacy in French Urban Society, 1589–1610. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-62017-8. 
• Frieda, Leonie (2005). Catherine de Medici. London: Phoenix. ISBN 978-0-7538-2039-1. 
• Greengrass, Mark (1984). France in the Age of Henri IV: The Struggle for Stability. London: Longman. ISBN 978-0-582-49251-6. 
• Lee, Maurice J. (1970). James I & Henri IV: An Essay in English Foreign Policy, 1603–1610. Urbana: University of Illinois Press. ISBN 978-0-252-00084-3. 
• Lloyd, Howell A. (1983). The State, France, and the Sixteenth Century. London: George Allen and Unwin. ISBN 978-0-04-940066-5. 
• Lockyer, Roger (1974). Habsburg and Bourbon Europe, 1470–1720. Harlow, UK: Longman. ISBN 978-0-582-35029-8. 
• Love, Ronald S. (2001). Blood and Religion: The Conscience of Henri IV, 1553–1593. Montreal: McGill-Queen's University Press. ISBN 978-0-7735-2124-7. 
• Major, J. Russell (1997). From Renaissance Monarchy to Absolute Monarchy: French Kings, Nobles & Estates. Baltimore: Johns Hopkins University Press. ISBN 978-0-8018-5631-0. 
• Mousnier, Roland (1973). The Assassination of Henry IV: The Tyrannicide Problem and the Consolidation of the French Absolute Monarchy in the Early Seventeenth Century. Translated by Joan Spencer. London: Faber & Faber. ISBN 978-0-684-13357-7. 
• Parker, Geoffrey (1979). Europe in Crisis: 1598-1648. Ithaca, New York: Cornell University Press. ISBN 9780801492099. 
• Pettegree, Andrew (2002). Europe in the Sixteenth Century. Oxford: Blackwell. ISBN 978-0-631-20704-7. 
• Salmon, J.H.M. (1975). Society in Crisis: France in the Sixteenth Century. London: Ernest Benn. ISBN 978-0-510-26351-5. 
• Sutherland, N.M. (1973). The Massacre of St. Bartholomew and the European Conflict, 1559–1572. London: Macmillan. ISBN 978-0-333-13629-4. 
• ——— (1980). The Huguenot Struggle for Recognition. New Haven: Yale University Press. ISBN 978-0-300-02328-2. 
• ——— (1984). Princes, Politics and Religion, 1547–1589. London: Hambledon Press. ISBN 978-0-907628-44-6. 
• ——— (2002). Henry IV of France and the Politics of Religion, 1572–1596. 2 volumes. Bristol: Elm Bank. ISBN 978-1-84150-846-7. 
• Wolfe, Michael (1993). The Conversion of Henri IV: Politics, Power, and Religious Belief in Early Modern France. Cambridge, MA: Harvard University Press. ISBN 0-674-17031-8. 
• George Chapman (1559?–1634), The Conspiracy and Tragedy of Charles, Duke of Byron (1608), éd. John Margeson (Manchester: Manchester University Press, 1988)
• Alexandre Dumas, La Reine Margot (Queen Margot) (1845)
• Heinrich Mann, Die Jugend des Königs Henry Quatre (1935); Die Vollendung des Königs Henry Quatre (1938)
• M. de Rozoy, Henri IV, Drame lyrique (1774)

Spoljašnje veze

• Istorijska biblioteka: Marija Mediči, supruga Anrija IV
• Istorijska biblioteka: Ubiti dobrog kralja (o ubici i ubistvu Anrija IV)
• Henri IV. to the Fair Gabrielle., a poem by Letitia Elizabeth Landon adjoined to a painting Henri IV and Gabrielle d'Estrées by Richard Westall.
• Henri IV – An unfinished reign Arhivirano na sajtu Wayback Machine (16. septembar 2018) Official website published by the French Ministry of Culture.