Pređi na sadržaj

Artur Č. Klark

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Artur Klark
Artur Č. Klark 1965. godine
Lični podaci
Puno imeArtur Čarls Klark[1][2]
Datum rođenja(1917-12-16)16. decembar 1917.
Mesto rođenjaMajnhed, Ujedinjeno Kraljevstvo
Datum smrti19. mart 2008.(2008-03-19) (90 god.)
Mesto smrtiKolombo, Sri Lanka
ObrazovanjeKings koledž
Zvanični veb-sajt
arthurcclarke.org

Ser Artur Čarls Klark (engl. Sir Arthur Charles Clarke; Majnhed, 16. decembar 1917 — Kolombo, 19. mart 2008) je bio britanski pisac[3] i pronalazač. Uz Isaka Asimova smatra se najpoznatijim piscem naučne fantastike, ali za razliku od njega Klark se čvrsto drži nauke i njenih realnih dometa i hipoteza. Glavne teme njegovih romana i priča su istraživanje kosmosa, mora i vremena, mesto čoveka u vasioni i posledice ljudskih kontakata sa vanzemaljskim inteligencijama.[4]

On je koautor scenarija za film iz 1968. 2001: Odiseja u svemiru, koji se smatra jednim od najuticajnijih filmova svih vremena.[5][6] Klark je bio pisac naučne fantastike, strastveni popularizator svemirskih putovanja i futurista izuzetnih sposobnosti. Napisao je mnoge knjige i mnoge eseje za popularne časopise. Godine 1961, dobio je Kalinga nagradu, nagradu Uneska za popularizaciju nauke. Klarkovi naučni i naučnofantastični spisi doneli su mu nadimak „Prorok svemirskog doba“.[7] Njegovi naučnofantastični spisi su mu doneli posebno brojne nagrade Hjugo i Nebula, što ga je, uz veliku čitalačku publiku, učinilo jednom od vrhunskih figura žanra. Dugi niz godina Klark, Robert Hajnlajn i Isak Asimov bili su poznati kao „Velika trojka“ naučne fantastike.[8]

Klark je bio doživotni zagovornik svemirskih putovanja. Godine 1934, dok je još bio tinejdžer, pridružio se BIS-u, Britanskom interplanetarnom društvu. Godine 1945, predložio je satelitski komunikacioni sistem koji koristi geostacionarne orbite.[9] Bio je predsednik Britanskog interplanetarnog društva od 1946. do 1947. i ponovo 1951–1953.[10]

Klark je emigrirao na Cejlon (danas Šri Lanka) 1956. godine, da bi sledio svoje interesovanje za ronjenje.[11] Te godine je otkrio podvodne ruševine drevnog originalnog hrama Konesvaram u Trinkomaliju. Klark je povećao svoju popularnost 1980-ih, kao voditelj televizijskih emisija kao što je Misteriozni svet Artura Č. Klarka. Do svoje smrti je živeo na Šri Lanki.[12]

Klark je 1989. imenovan za Komandanta Reda Britanske imperije (CBE) „za zasluge britanskim kulturnim interesima u Šri Lanki“.[13] Proglašen je vitezom 1998.[14][15] i nagrađen je najvišom građanskom počasti Šri Lanke, Šri Lankabimanjom, 2005. godine.[16]

Biografija

[uredi | uredi izvor]

Rođen je u Majnhedu u Samersetu u Engleskoj. Posle srednje škole, pošto nije imao para da plati univerzitetsko obrazovanje, zaposlio se kao revizor u jednom ministarstvu. Tokom Drugog svetskog rata služio je u RAF-u kao specijalista za radare i učestvovao je u izgradnji prvih sistema za rano uzbunjivanje i automatsko navođenje pilota sa zemlje. Njegova jedina ne-naučno-fantastična knjiga Glide Path bazirana je na tom radu. Posle rata završio je Kraljevski Koledž u Londonu i magistrirao matematiku i fiziku 1948. Oženio se Amerikankom Merilin Mejfild u junu 1953. ali su se već u decembru iste godine razveli. Kako je sam kasnije rekao "To je bio ključni dokaz da ja nisam za brak. Ali mislim da svaki čovek to mora da proba barem jednom u životu".

Njegov najveći doprinos nauci je ideja da bi geostacionarni sateliti mogli da se koriste kao komunikacioni releji. U njegovu čast, Međunarodna astronomska unija nazvala je geostacionarnu orbitu (42.000 km) Klarkovom orbitom. Godine 1951 napisao je kratku priču Stražar (engl. The Sentinel) koju je poslao na jedno BiBiSi-jevo takmičenje. Priča je odbijena na tom takmičenju i komisija ju je ocenila veoma lošom. Međutim, 1964. će ta priča postati glavna inspiracija za delo i film koje je napisao zajedno sa Stenlijem Kjubrikom - 2001: Odiseja u svemiru (premijerno prikazan 1968). Iako se na koricama knjige ne nalazi Kjubrikovo ime a na špici filma pod reditelj ne stoji i Klarkovo, sam Klark je često govorio da bi na knjizi moralo da stoji: "Napisali Artur Klark i Stenli Kjubrik“ a na filmu „Režirali Stenli Kjubrik i Artur Klark“. Od 1956. godine živi u Kolombu u Šri Lanki. 1988. konstantovano je da boluje od post poli sindroma i od tada je vezan za invalidska kolica. Britanska kraljica Elizabeta II ga je 1998. godine proglasila vitezom. Preminuo je 19. marta 2008.[17]

Rane godine

[uredi | uredi izvor]

Klark je rođen u Majnhedu, Somerset, u Engleskoj,[18] i odrastao u obližnjem Bišops Lajderdu. Kao dečak, živeo je na farmi, gde je uživao u posmatranju zvezda, sakupljanju fosila i čitanju američkih naučnofantastičnih časopisa. Srednje obrazovanje stekao je u Hjuišovoj gimnaziji u Tauntonu. Neki od njegovih ranih uticaja uključivali su dinosauruske cigaretne karte, što je dovelo do entuzijazma za fosile počevši oko 1925. Klark je svoje interesovanje za naučnu fantastiku pripisao čitanju tri članka: novembrsko 1928. izdanje Neverovatnih priča godine 1929; Poslednji i prvi ljudi Olafa Stejpldona 1930; i Osvajanje svemira Dejvida Lasera 1931. godine.[19]

U tinejdžerskim godinama pridružio se Juniorskoj astronomskoj asocijaciji i doprineo Uraniji, časopisu društva, koji je u Glazgovu uređivala Marion Edi. Na Klarkov zahtev, dodala je odeljak „Astronautika“ u kome se nalazio niz njegovih članaka o svemirskim letelicama i putovanjima u svemir. Klark je takođe dao priloge za „Debatni i diskusioni ugao“, kontrapunkt članku Uranije koji nudi slučaj protiv svemirskih putovanja, kao i svoja sećanja na film Volta Diznija Fantazija. Preselio se u London 1936. i pridružio se Odboru za obrazovanje kao revizor penzija.[20] On i neke kolege pisci naučne fantastike delili su stan u Grejs In Roudu, gde je dobio nadimak „Igo“ zbog zaokupljenosti temama koje su ga zanimale,[21] a kasnije je svoju kancelariju punu suvenira nazvao svojom „igo komorom“.[22]

Drugi svetski rat

[uredi | uredi izvor]

Tokom Drugog svetskog rata od 1941. do 1946. služio je u Kraljevskom vazduhoplovstvu kao specijalista za radare i bio je uključen u radarski odbrambeni sistem ranog upozorenja, što je doprinelo uspehu RAF-e tokom Bitke za Britaniju. Klark je veći deo svoje ratne službe proveo radeći na radaru za pristup kontrolisan sa zemlje (GCA), kao što je dokumentovano u poluautobiografskoj Glajd stazi, njegovom jedinom romanu koji nije naučnofantastičnog žanra. Iako GCA nije imao mnogo praktične upotrebe tokom rata, nakon nekoliko godina razvoja pokazao se vitalnim za Berlinski vazdušni transport 1948–1949. Klark je u početku služio u trupama i bio je kaplar instruktor na radaru u Radio školi broj 2, RAF Jetsberi u Viltširu. Kao pilot oficir (tehnička grana) postavljen je 27. maja 1943. godine.[23] U čin letećeg oficira unapređen je 27. novembra 1943. godine.[24] On je postavljen za glavnog instruktora obuke u RAF Honiliju u Vorvikširu i demobilisan je u činu letačkog poručnika.

Posleratni period

[uredi | uredi izvor]

Posle rata, stekao je prvorazrednu diplomu iz matematike i fizike na Kraljevskom koledžu u Londonu.[25][26][27] Nakon toga, radio je kao pomoćnik urednika u Physics Abstracts.[28] Klark je bio predsednik Britanskog interplanetarnog društva od 1946. do 1947. i ponovo od 1951. do 1953. godine.[29]

Iako nije bio začetnik koncepta geostacionarnih satelita, jedan od njegovih najvažnijih doprinosa u ovoj oblasti bila je ideja da bi to bili idealni telekomunikacioni releji. Ovu ideju je unapredio u radu koji je privatno kružio među ključnim tehničkim članovima Britanskog interplanetarnog društva 1945. Koncept je objavljen u magazinu Wireless World u oktobru te godine.[9] Klark je takođe napisao veliki broj nefikcijskih knjiga koje su opisivale tehničke detalje i društvene implikacije raketiranja i svemirskih letova. Najznačajnije od njih mogu biti Međuplanetarni let: Uvod u astronautiku (1950), Istraživanje svemira (1951) i Obećanje svemira (1968). Kao priznanje za ove doprinose, geostacionarna orbita 36.000 km (22.000 mi) iznad ekvatora je zvanično priznata od strane Međunarodne astronomske unije kao Klarkova orbita.[30]

Njegovu knjigu iz 1951. godine, Istraživanje svemira, koristio je pionir raketa Verner fon Braun da ubedi predsednika Džona F. Kenedija da je moguće otići na Mesec.[31]

Nakon objavljivanja dela 2001 1968. godine, Klark je postao veoma tražen kao komentator nauke i tehnologije, posebno u vreme svemirskog programa Apolo. Klark se 20. jula 1969. pojavio kao komentator za CBS News emisiju o sletanju Apola 11 na Mesec.[32][33]

Šri Lanka i ronjenje

[uredi | uredi izvor]

Klark je živeo na Šri Lanki od 1956. do svoje smrti 2008. godine, prvo u Unavatuni na južnoj obali, a zatim u Kolombu.[34] U početku su on i njegov prijatelj Majk Vilson putovali po Šri Lanki, ronili u koralnim vodama oko obale sa Bičkombers klubom. Godine 1957, tokom ronjenja kod Trinkomalija, Klark je otkrio podvodne ruševine hrama, što je kasnije učinilo region popularnim među roniocima.[35] Opisao ga je u svojoj knjizi Grebeni Taprobane iz 1957. godine. Ovo je bila njegova druga knjiga o ronjenju nakon Obale korala iz 1956. godine.[36] Iako je Klark živeo uglavnom u Kolombu, osnovao je malu školu ronjenja i jednostavnu ronilačku radnju u blizini Trinkomalija. Često je ronio u Hikaduvi, Trikomaliju i Nilaveliju.[37]

Vlada Šri Lanke ponudila je Klarku status rezidentnog gosta 1975. godine.[38] On je bio toliko cenjen da je, kada je njegov kolega pisac naučne fantastike Robert A. Hajnlajn došao u posetu, Vazduhoplovstvo Šri Lanke obezbedilo helikopter da ih provede širom zemlje.[39] Početkom 1970-ih, Klark je potpisao ugovor o izdavanju tri knjige, što je bio rekord za pisca naučne fantastike u to vreme. Prva od tri je bila Sastanci sa Ramom 1973, koja je osvojila sve glavne nagrade za žanr[40] i iznedrila nastavke koji su zajedno sa 2001 serijom činili okosnicu njegove kasnije karijere.

Klark prima nagradu Markonijeve međunarodne stipendije od princa Klausa od Holandije 1982. godine.

Godine 1986, Klarka su Pisci naučne fantastike Amerike proglasili za Velikog majstora.[41]

Godine 1988, dijagnoziran mu je post-poliomijelitisni sindrom, pošto je prvobitno oboleo od dečije paralize 1962. godine, i morao je da koristi invalidska kolica većinom vremena nakon toga.[34] Klark je dugi niz godina bio vice-pokrovitelj Britanskog polio društva.[42]

U čast Kraljičinog rođendana 1989. godine, Klark je imenovan za Komandanta Reda Britanske imperije „za usluge britanskim kulturnim interesima u Šri Lanki“.[13] Iste godine je postao prvi kancelar Međunarodnog svemirskog univerziteta, koji je delovao od 1989. do 2004. Takođe je bio kancelar Moratuva univerziteta u Šri Lanki od 1979. do 2002. godine.

Godine 1994, Klark se pojavio u naučnofantastičnom filmu; portretisao je sebe u filmu Bez upozorenja, američkoj produkciji o apokaliptičnom scenariju prvog kontakta sa vanzemaljcima predstavljenom u obliku lažne vesti.

Klark je takođe postao aktivan u promovisanju zaštite gorila i postao pokrovitelj Gorila organizacije koja se bori za očuvanje gorila.[43] Kada je iskopavanje tantala za proizvodnju mobilnih telefona ugrozilo gorile 2001. godine, on je dao svoj glas za pomoć njihovoj zaštiti.[44] Ronilačka radnja koju je postavio nastavlja da radi iz Trinkomalija preko Fondacije Arthur Č Klark.

Voditelj televizijske serije

[uredi | uredi izvor]

Tokom 1980-ih i ranih 1990-ih, Klark je predstavio svoje televizijske programe Misteriozni svet Artura Č. Klarka, Svet čudnih moći Artura Č. Klarka i Misteriozni univerzum Artura Č. Klarka.

Lični život

[uredi | uredi izvor]

Na putovanju na Floridu 1953. godine,[1] Klark je upoznao i brzo se oženio Merilin Mejfild, 22-godišnjom američkom raspuštenicom sa malim sinom. Trajno su se razdvojili nakon šest meseci, iako je razvod okončan tek 1964. godine.[45] „Brak je bio inkompatibilan od početka“, rekao je Klark.[45] Merilin se nikada nije preudala i umrla je 1991. godine. Klark se takođe nikada nije ponovo oženio, ali je bio blizak sa čovekom iz Šri Lanke, Leslijem Ekanajakijem (13. jul 1947 – 4. jul 1977), koga je Klark nazvao svojim „jedinim savršenim prijateljem u životu” u posveti njegovog romana Rajske fontane.[n. 1] Klark je sahranjen sa Ekanajakijem, koji je preminuo tri decenije pre njega, na centralnom groblju u Kolombu.[46] U svojoj biografiji Stenlija Kjubrika, Džon Bakster navodi Klarkovu homoseksualnost kao razlog zašto se preselio, zbog tolerantnijih zakona u pogledu homoseksualnosti u Šri Lanki.[47] Novinarima koji su pitali Klarka da li je gej rečeno je: „Ne, samo blago veseo.“[34] Međutim, Majkl Murkok je napisao:

Svi su znali da je gej. Pedesetih sam izlazio na piće sa njegovim dečkom. Upoznali smo njegove štićenike, zapadne i istočne, i njihove porodice, ljude koji su za njegovu dobrotu imali samo najizdašnije pohvale. On može biti samozaokupljen i trezvenjak, ali besprekoran gospodin do kraja.[48]

U intervjuu u izdanju iz jula 1986. časopisa Plajboj, na pitanje da li je imao biseksualno iskustvo, Klark je rekao: „Naravno. Ko nije?”[49] U njegovoj čitulji, Klarkov prijatelj Keri O'Kvin je napisao: „Da, Artur je bio gej ... Kao što mi je jednom rekao Isak Asimov, 'Mislim da je jednostavno otkrio da više voli muškarce.' Artur nije objavljivao svoju seksualnost – to nije bio fokus njegovog života – ali ako su ga pitali, bio je otvoren i iskren.”[50]

Klark je akumulirao ogromnu kolekciju rukopisa i ličnih memoara, koju je održavao njegov brat Fred Klark u Tontonu, Somerset, Engleska, a koja se naziva „Klarkivsi”. Klark je rekao da neki od njegovih privatnih dnevnika neće biti objavljeni do 30 godina nakon njegove smrti. Na pitanje zašto su zapečaćeni, on je odgovorio: „Pa, u njima bi moglo biti svakakvih neugodnih stvari.“[3]

Viteštvo

[uredi | uredi izvor]

Dana 26. maja 2000. godine proglašen je za viteza prvostupnika „za zasluge u književnosti“ na ceremoniji u Kolombu.[15][n. 2][51] Dodela viteškog zvanja objavljena je na spisku Novogodišnjih počasti 1998. godine,[14][52] ali je investitura nagrade odložena, na Klarkov zahtev, zbog optužbe tabloida Sunday Mirror da plaća dečacima za seks.[53][54] Policija Šri Lanke je kasnije utvrdila da je optužba neosnovana.[55][56] Prema The Daily Telegraph, novine Mirror su kasnije objavile izvinjenje, a Klark je odlučio da ih ne tuži za klevetu.[57] The Independent je izvestio da slična priča nije objavljena, navodno zato što je Klark bio prijatelj novinskog tajkuna Ruperta Mardoka.[58] Sam Klark je rekao: „Imam izuzetno mutan pogled na ljude koji se zezaju sa dečacima“, a Rupert Mardok mu je obećao da odgovorni novinari nikada više neće raditi u Flit Stritu.[59] Klark je zatim regularno proglašen vitezom.

Kasnije godine

[uredi | uredi izvor]
Klark u svom domu na Šri Lanci, 2005.

Iako su on i njegov dom ostali neoštećeni u cunamiju zemljotresa u Indijskom okeanu 2004. godine, njegova „Škola ronjenja Artura Č. Klarka“ (sada zvana „Podvodni safari“)[60] u Hikaduvi blizu Galea bila je uništena.[61] On je uputio humanitarne pozive, a Fondacija Arthur Č. Klark je radila na boljim sistemima za obaveštavanje o katastrofama.[62]

Zbog njegovih postpolio deficita, koji su ograničavali njegovu sposobnost putovanja i ostavljali mu zastoj u govoru, većina Klarkovih komunikacija u njegovim poslednjim godinama bila je u obliku snimljenih adresa. U julu 2007. dao je video obraćanje za stogodišnjicu Roberta A. Hajnlajna u kojoj je završio svoje komentare pozdravom sa svojim fanovima. Septembra 2007, obezbedio je video pozdrav za prelet NASA sonde Kasini pored Japeta (koji igra važnu ulogu u knjizi 2001: Odiseja u svemiru).[63] U decembru 2007. na svoj 90. rođendan, Klark je snimio video poruku svojim prijateljima i fanovima u kojoj se oprašta od njih.[64]

Klark je umro u Kolombu 19. marta 2008. u 90. godini.[34][65][66][67] Njegov pomoćnik je opisao uzrok kao respiratorne komplikacije i srčanu insuficijenciju uzrokovanu postpolio sindromom.[68]

Samo nekoliko sati pre Klarkove smrti, veliki prasak gama zraka (GRB) stigao je do Zemlje. Poznat kao GRB 080319B, rafal je postavio novi rekord kao najudaljeniji objekat koji se može videti od Zemlje golim okom.[69] To se dogodilo pre oko 7,5 milijardi godina, i svetlosti je trebalo toliko da stigne do Zemlje.[69] Lari Sešons, naučni pisac za blog Sky and Telescope magazina na earthsky.org, predložio je da se rafal nazove „Klarkov događaj“.[70][71] American Atheist Magazine je pisao o toj ideji: „Bila bi to prikladna počast čoveku koji je toliko doprineo i pomogao da podignemo naše oči i naše umove ka kosmosu za koji se nekada smatralo da je oblast samo bogova.“[72]

Nekoliko dana pre nego što je umro, pregledao je rukopis svog finalnog dela, Poslednja teorema, na kome je sarađivao putem e-pošte sa savremenikom Frederikom Polom.[73] Knjiga je objavljena nakon Klarkove smrti.[74] Klark je sahranjen u Kolombu na tradicionalni način Šri Lanke 22. marta. Njegov mlađi brat Fred Klark i njegova usvojiteljska porodica iz Šri Lanke bili su među hiljadama prisutnih.[75]

Klarkovi papiri su poklonjeni Nacionalnom muzeju vazduhoplovstva i svemira 2014. godine.[76][77]

Dana 8. januara 2024, deo Klarkovog pepela je lansiran na Peregrine misiji jedan na Mesec.[78] Letelica Peregrin nije uspela da sleti na Mesec i raspala se u Zemljinoj atmosferi 19. januara 2024. godine.[79][80]

Pogledi

[uredi | uredi izvor]

O religiji

[uredi | uredi izvor]

Tema religioznosti i duhovnosti se pojavljuje u mnogim spisima Artura Klarka. Govorio je: „Svaki put do znanja je put do Boga – ili Stvarnosti, koja god reč vam je draža“.[81] O sebi je govorio da je „fasciniran konceptom Boga“. J. B. S. Haldane je, nešto pre svoje smrti, naglasio Klarku u privatnom pismu da bi Klark trebalo da dobije nagradu iz teologije jer je tek jedan od nekolicine koji su napisali nešto novo u tom polju, i u nastavku je čak napisao da bi Klark predstavljao pretnju, da njegovi spisi nisu sadržali više kontradiktornih teoloških stanovišta.[82] Kada je stupio u britansko Kraljevsko ratno vazduhoplovstvo, Klark je insistirao da na (vojnim identifikacijskim) pločicama ipak bude obeležen kao panteista, a ne kao što je uobičajeno – Engleska crkva.[45] U eseju „Kredo“ iz 1991. je napisao za sebe da je logički pozitivista još od desete godine.[82] Za šrilančanske novine „Ostrvo“ je 2000. izjavio „Ne verujem u Boga niti u zagrobni život"[83] i izjasnio se kao ateista.[84] Bio je počasni laureat humanista na Međunarodnoj akademiji za humanizam.[85] Takođe se izjašnjavao kao „kripto-budista“, insistirajući na tome da budizam nije religija.[86] U ranijem životu je pokazao malo interesovanja za religiju, npr, nekoliko meseci nakon venčanja je otkrio da mu je supruga prezviterijanac.
Čuvena Klarkova rečenica, koja se često citira je „Jedna od najvećih tragedija čovečanstva je što je religija kidnapovala moral“.[86] Takođe su citirane njegove reči u vezi sa religijom 2004. u časopisu „Popularna nauka“ „Najzlokobniji i najuporniji od svih umnih virusa. Treba da ga se otarasimo što pre."[87] U trodnevnim „dijalozima o čoveku i njegovom svetu“ sa Alanom Votsom je naveo da je bio pristrasan u borbi protiv religije i da nije mogao da oprosti religijama nesposobnost da vremenom spreče zverstva i ratove.[88] U osvrtu na dijalog, u kom je još jasnije naglasio „čovečanstvo“, u pretposlednjoj epizodi emisije „Misteriozni svet“ imena „Čudna nebesa“, rekao je: „Ponekad pomislim da je univerzum zapravo mašina napravljena da neprestano iznenađuje astronome“. Pri kraju te iste epizode, u poslednjem segmentu, u kom se govorilo o Vitlejemskoj zvezdi, Klark je naveo da je njegova najomiljenija teorija[89] da bi to mogao biti pulsar. S obzirom na to da su pulzari otkriveni u vremenskom intervalu između pisanja kratke priče „Zvezda“ 1995. i pravljenja „Misterioznog sveta“ 1980. i s obzirom na najnovije otkriće pulsara PSR B1913+16, Klark je rekao „Kako romantično, ako i sada možemo da čujemo umirući glas zvezde koji je najavio hrišćansku eru."[89]

Klark je ostavio pisane instrukcije za sahranu, koje glase: „Apsolutno nijedan religijski ritual bilo koje vrste koji se odnosi na bilo koju religijsku veru ne sme da ima veze sa mojom sahranom“.[90]

O paranormalnim fenomenima

[uredi | uredi izvor]

Klark je ranije u svojoj karijeri bio opčinjen paranormalnim i naveo je da je to bila inspiracija za njegov roman „Kraj detinjstva“. Citirajući gomilu obećavajućih tvrdnji o paranormalnom koje su kasnije opovrgnute, Klark je opisao kako je njegova ranija otvorenost prema paranormalnom prerasla u „gotovo apsolutni skepticizam“ do njegove biografije iz 1992. godine.[45] Tokom intervjua, i 1993. i 2004 – 2005, govorio je da ne veruje u reinkarnaciju, jer ne postoji mehanizam koji bi to omogućio, mada je često i navodio ."Uvek parafraziram Dž. B. S. Haldana: Univerzum nije samo čudniji više nego što zamišljamo, čudniji je više nego što možemo da zamislimo.".[91][92] Nazvao je ideju o reinkarnaciji fascinantnom, ali je preferirao konačnost u postojanju.[93]

Klark je veoma poznat i po tv serijama koje su se bavile istraživanjem paranormalnih fenomena –Artur Klarkov misteriozni svet- (1980), -Artur Klarkov misteriozni univerzum- (1985) i -Artur Klarkov svet čudesnih moći- (1994) – što je rezultiralo parodijom u jednoj od epizoda serije "The Goodies", u kojoj je Klarkov šou otkazan nakon tvrdnje da Klark - ne postoji.

Bibliografija

[uredi | uredi izvor]

Vidi još

[uredi | uredi izvor]

Napomene

[uredi | uredi izvor]
  1. ^ Potpuna posveta glasi: „Za još uvek neizbledelo sećanje na LESLIJA EKANAJAKIJA (13. jul 1947 – 4. jul 1977), jedinog savršenog prijatelja života, u kome su bili jedinstveno spojeni vernost, inteligencija i saosećanje. Kada je tvoj blistavi duh pun ljubavi nestao sa ovog sveta, svetlo je nestalo iz mnogih života“.
  2. ^ Pisma patenta je izdala Elizabeta II iz Ujedinjenog Kraljevstva 16. marta 2000. da bi ovo odobrila.

Reference

[uredi | uredi izvor]
  1. ^ a b Liukkonen, Petri. „Arthur C. Clarke”. Books and Writers (kirjasto.sci.fi). Finland: Kuusankoski Public Library. Arhivirano iz originala 6. 3. 2008. g. 
  2. ^ „Summary Bibliography: Arthur C. Clarke”. Internet Speculative Fiction Database (ISFDB). Arhivirano iz originala 29. 12. 2022. g. Pristupljeno 11. 1. 2024. 
  3. ^ a b Adams, Tim (12. 9. 1999). „Man on the moon”. The Guardian. Arhivirano iz originala 13. 1. 2020. g. Pristupljeno 15. 12. 2014. 
  4. ^ Bakić, Ilija (2015). 101 lice fantastike. Novi Sad, Zrenjanin: Agora. str. 121—123. 
  5. ^ Ranked number 15 by the American Film Institute in 2007. „AFI's 100 Years...100 Movies – 10th Anniversary Edition”. American Film Institute. 2007. Arhivirano iz originala 7. 6. 2015. g. Pristupljeno 11. 1. 2024. 
  6. ^ Ranked number 6 in the British Film Institute/Sight and Sound critics' poll in 2012. Christie, Ian (septembar 2012). „The Top 50 Greatest Films of All Time”. Sight & Sound. 22 (9). Arhivirano iz originala 1. 3. 2017. g. Pristupljeno 11. 1. 2024. 
  7. ^ Reddy, John (april 1969). „Arthur Clarke: Prophet of the Space Age”. Reader's Digest. 9 (564). 
  8. ^ Toiati, L. (2023). The History of Science Fiction and Its Toy Figurines. Pen and Sword. str. 97. ISBN 978-1399005579. 
  9. ^ a b Clarke, Arthur C. (oktobar 1945). „Extra-Terrestrial Relays – Can Rocket Stations Give World-wide Radio Coverage?”. Wireless World. sv. 51 br. 10. str. 305—308. 
    „– via lsi.usp.br.org”. Arhivirano iz originala 5. 2. 2007. g. Pristupljeno 8. 2. 2007. 
    „– via sciencemuseum.org”. Arhivirano iz originala 7. 11. 2006. g. Pristupljeno 8. 2. 2007. 
    „– via clarkeinstitute.org” (PDF). Arthur C. Clarke Institute for Space Education. oktobar 1945. Arhivirano (PDF) iz originala 20. 3. 2017. g. Pristupljeno 1. 1. 2021. 
  10. ^ Benford, G. (2008). „Obituary: Arthur C. Clarke (1917–2008)”. Nature. 452 (7187): 546. Bibcode:2008Natur.452..546B. PMID 18385726. doi:10.1038/452546a Slobodan pristup. 
  11. ^ Caiman, Roche (20. 3. 2008). „Remembering Arthur C. Clarke”. Nature Seychelles. Arhivirano iz originala 20. 6. 2008. g. Pristupljeno 27. 3. 2008. 
  12. ^ Mintowt-Czyz, Lech; Bird, Steve (18. 3. 2008). „Science fiction author Arthur C. Clarke dies aged 90”. The Times Online. Arhivirano iz originala 14. 5. 2009. g. Pristupljeno 19. 3. 2008. 
  13. ^ a b „No. 51772”. The London Gazette (Supplement). 16. 6. 1989. str. 16. 
  14. ^ a b „The new knight of science fiction”. BBC News. BBC. 1. 1. 1998. Arhivirano iz originala 27. 3. 2012. g. Pristupljeno 26. 8. 2009. 
  15. ^ a b „Arthur C Clarke knighted”. BBC News. BBC. 26. 5. 2000. Arhivirano iz originala 27. 3. 2012. g. Pristupljeno 26. 8. 2009. 
  16. ^ „Government Notification – National Honours” (PDF). Arhivirano iz originala (PDF) 24. 7. 2010. g. Pristupljeno 20. 10. 2008. , November 2005. Retrieved 20 October 2008
  17. ^ „Writer Arthur C Clarke dies at 90”. news.bbc.co.uk. 19. 3. 2008. Pristupljeno 1. 7. 2018. 
  18. ^ „Campaign for Sir Arthur C Clarke memorial in Minehead”. BBC News. 25. 7. 2012. Arhivirano iz originala 22. 11. 2018. g. Pristupljeno 12. 2. 2017. 
  19. ^ Clarke, Arthur C., 1983, Of Sand and Stars: New York Times Book Review, 6 March 1983, reprinted in Clarke, Arthur C., 1984, 1984: Spring / A Choice of Futures: New York, Ballantine Books, p. 151–157.
  20. ^ „No. 34321”. The London Gazette. 8. 9. 1936. str. 5798. 
  21. ^ „"Close to tears, he left at the intermission": how Stanley Kubrick upset Arthur C Clarke”. www.newstatesman.com. 8. 1. 2017. Arhivirano iz originala 21. 1. 2020. g. Pristupljeno 15. 3. 2019. 
  22. ^ Bernstein, Jeremy (9. 8. 1969). „Arthur C. Clarke: Out of the Ego Chamber”. The New Yorker. Arhivirano iz originala 17. 2. 2020. g. Pristupljeno 7. 2. 2018. 
  23. ^ „No. 36089”. The London Gazette (Supplement). 9. 7. 1943. str. 3162—3163. 
  24. ^ „No. 36271”. The London Gazette (Supplement). 30. 11. 1943. str. 5289. 
  25. ^ „Arthur C. Clarke”. Harper Collins. Arhivirano iz originala 13. 2. 2017. g. Pristupljeno 12. 2. 2017. 
  26. ^ Lee, John A. N., ur. (1995). International Biographical Dictionary of Computer Pioneers. Taylor & Francis. str. 166. ISBN 9781884964473. Arhivirano iz originala 7. 5. 2021. g. Pristupljeno 24. 8. 2017. 
  27. ^ „King's College London – Notable figures from NMS”. www.kcl.ac.uk. Arhivirano iz originala 26. 1. 2017. g. Pristupljeno 23. 1. 2017. 
  28. ^ „Arthur C Clarke dies at 90”. Physics World. 19. 3. 2008. Arhivirano iz originala 16. 7. 2018. g. Pristupljeno 16. 7. 2018. 
  29. ^ „History”. The British Interplanetary Society. Arhivirano iz originala 2. 12. 2017. g. Pristupljeno 18. 4. 2018. 
  30. ^ „Clarke Foundation Biography”. Arhivirano iz originala 25. 7. 2011. g. Pristupljeno 19. 3. 2008. 
  31. ^ Das, Saswato R. (20. 3. 2008). „Final thoughts from Arthur C. Clarke”. The New York Times. Arhivirano iz originala 7. 5. 2021. g. Pristupljeno 20. 12. 2020. 
  32. ^ Mondo Cult Presents Walter Cronkite Apollo 11 Interview with Robert A. Heinlein & Arthur C. Clarke na sajtu YouTube
  33. ^ McAleer, Neil (2010). „20”. Sir Arthur C. Clarke: Odyssey of a Visionary: A Biography. Clarke Project. ISBN 978-0615-553-22-1. Arhivirano iz originala 7. 5. 2021. g. Pristupljeno 24. 8. 2017. 
  34. ^ a b v g Jonas, Gerald (18. 3. 2008). „Arthur C. Clarke, Premier Science Fiction Writer, Dies at 90.”. The New York Times. Arhivirano iz originala 26. 11. 2012. g. Pristupljeno 19. 3. 2008. 
  35. ^ „Sri lanka's underwater ruins”. Ceylon digest. Arhivirano iz originala 21. 9. 2018. g. Pristupljeno 21. 9. 2018. 
  36. ^ „Book review – Reefs of Taprobane”. www.kirkusreviews.com/. Kirkus Book Reviews. Arhivirano iz originala 21. 9. 2018. g. Pristupljeno 21. 9. 2018. 
  37. ^ „Underwater safaris – company details”. Arhivirano iz originala 12. 6. 2017. g. Pristupljeno 21. 9. 2018. 
  38. ^ „Sir Arthur Clarke dies at age 90”. The Arthur C. Clarke Foundation. 19. 3. 2008. Arhivirano iz originala 10. 7. 2010. g. Pristupljeno 21. 3. 2012. 
  39. ^ Pournelle, Jerry (april 1982). „The Osborne 1, Zeke's New Friends, and Spelling Revisited”. BYTE. str. 212. Pristupljeno 19. 10. 2013. 
  40. ^ „Clarke, Arthur C.”. The Locus Index to SF Awards: Index of Literary Nominees. Locus Publications. Arhivirano iz originala 20. 9. 2012. g. Pristupljeno 24. 3. 2013. 
  41. ^ „SFWA Grand Masters”. Arhivirano iz originala 21. 6. 2009. g. Pristupljeno 4. 1. 2013. 
  42. ^ „British Polio Fellowship”. www.britishpolio.org.uk. Arhivirano iz originala 25. 5. 2012. g. Pristupljeno 4. 1. 2013. 
  43. ^ „Gorilla Organization mourns loss of patron Sir Arthur C Clarke – a true champion for gorillas”. London: Gorilla Organization. 27. 3. 2008. Arhivirano iz originala 13. 4. 2011. g. Pristupljeno 5. 5. 2010. 
  44. ^ „Campaign for gorilla-friendly mobiles – News – This is London”. Arhivirano iz originala 26. 6. 2009. g. Pristupljeno 20. 3. 2008. 
  45. ^ a b v g McAleer, Neil. "Arthur C. Clarke: The Authorized Biography", Contemporary Books, Chicago, 1992. ISBN 0-8092-3720-2
  46. ^ Wilson, Scott. Resting Places: The Burial Sites of More Than 14,000 Famous Persons, 3d ed.: two (Kindle Locations 8622–8623). McFarland & Company, Inc., Publishers. Kindle Edition.
  47. ^ Baxter, John (1997). Stanley Kubrick: A Biography. New York: Carroll & Graff. str. 203. ISBN 0-7867-0485-3. „But Clarke and Kubrick made a match. ... Both had a streak of homoeroticism ...” 
  48. ^ Moorcock, Michael (22. 3. 2008). „Brave New Worlds”. The Guardian. London. Arhivirano iz originala 2. 10. 2013. g. Pristupljeno 25. 8. 2008. 
  49. ^ „Arthur C. Clarke: Playboy Interview”. Playboy.com. Arhivirano iz originala 6. 6. 2011. g. Pristupljeno 12. 8. 2009. 
  50. ^ „In honor of Sir Arthur C. Clarke”. Toby Johnson. Arhivirano iz originala 22. 2. 2008. g. Pristupljeno 18. 3. 2008. 
  51. ^ „No. 55796”. The London Gazette. 21. 3. 2000. str. 3167. 
  52. ^ „No. 54993”. The London Gazette (Supplement). 30. 12. 1997. str. 2. 
  53. ^ „It Doesn't Do Any Harm ... Most of the Damage Comes from Fuss Made by Hysterical Parents”. Sunday Mirror. 1. 2. 1998. 
  54. ^ Schaverien, Tracy; Insall, Roger (8. 2. 1998). „SMIRK OF A PERVERT AND A LIAR; Police probe links Clarke to international child sex ring.”. Sunday Mirror. 
  55. ^ „Sci-fi novelist cleared of sex charges”. BBC News. 6. 4. 1998. Arhivirano iz originala 28. 3. 2012. g. Pristupljeno 11. 2. 2008. 
  56. ^ „Child sex file could close on sci-fi writer”. Irish Examiner. 13. 8. 1998. Arhivirano iz originala 29. 6. 2011. g. Pristupljeno 19. 3. 2007. 
  57. ^ „Sir Arthur C Clarke”. The Telegraph. 19. 3. 2008. Arhivirano iz originala 23. 6. 2018. g. Pristupljeno 16. 7. 2018. 
  58. ^ „NOTW editor 'spiked paedophilia scoop on Arthur C Clarke for fear of Murdoch'”. The Independent. 7. 7. 2012. Arhivirano iz originala 11. 11. 2019. g. Pristupljeno 14. 2. 2020. 
  59. ^ Harding, Luke (27. 9. 2000). „The space Odysseus”. The Guardian. Arhivirano iz originala 11. 2. 2018. g. Pristupljeno 10. 2. 2018. 
  60. ^ „About us”. Underwater safaris. Arhivirano iz originala 24. 2. 2021. g. Pristupljeno 21. 9. 2018. 
  61. ^ „Arthur C Clarke loses diving school”. www.writerswrite.com. Writers write. Arhivirano iz originala 21. 9. 2018. g. Pristupljeno 21. 9. 2018. 
  62. ^ Clarke, Arthur C. (februar 2005). „Letter from Sri Lanka”. Wired. 13 (2). San Francisco: Condé Nast. ISSN 1059-1028. Arhivirano iz originala 28. 10. 2009. g. Pristupljeno 17. 8. 2009. 
  63. ^ „Video greeting to NASA JPL by Arthur C. Clarke”. Arhivirano iz originala 12. 10. 2007. g. Pristupljeno 24. 9. 2007. 
  64. ^ „Sir Arthur C Clarke 90th Birthday reflections”. YouTube. 10. 12. 2007. Arhivirano iz originala 7. 5. 2021. g. Pristupljeno 22. 2. 2008. 
  65. ^ „Writer Arthur C Clarke dies at 90”. BBC News. 19. 3. 2008. Arhivirano iz originala 12. 12. 2022. g. Pristupljeno 11. 1. 2024. 
  66. ^ „Sci-fi guru Arthur C. Clarke dies at 90”. NBC News. Associated Press. 18. 3. 2008. Arhivirano iz originala 29. 12. 2022. g. Pristupljeno 11. 1. 2024. 
  67. ^ „Arthur C. Clarke: The Wired Words”. Wired Blog Network. 18. 3. 2008. Arhivirano iz originala 20. 3. 2008. g. Pristupljeno 22. 3. 2008. 
  68. ^ Gardner, Simon (19. 3. 2008). „Sci-fi guru Arthur C. Clarke dies at 90”. Reuters India. Arhivirano iz originala 7. 5. 2021. g. Pristupljeno 6. 2. 2010. 
  69. ^ a b „NASA Satellite Detects Naked-Eye Explosion Halfway Across Universe”. NASA. 21. 3. 2008. Arhivirano iz originala 3. 3. 2012. g. Pristupljeno 21. 3. 2008. 
  70. ^ „Why not the Clarke Event?”. EarthSky Blogs. 21. 3. 2008. Arhivirano iz originala 28. 3. 2008. g. Pristupljeno 17. 4. 2011. 
  71. ^ kdawson (25. 3. 2008). „The Arthur C. Clarke Gamma Ray Burst”. Slashdot. Arhivirano iz originala 10. 12. 2015. g. Pristupljeno 12. 1. 2015. 
  72. ^ Goeringer, Conrad F. (2008). „Writer, Visionary, Futurist & Atheist Arthur C. Clarke Died on March 18, 2008 at Age 90 – An Appreciation”. American Atheist Magazine. str. 21. Arhivirano iz originala 10. 4. 2015. g. 
  73. ^ Pohl, Frederik (5. 1. 2009). „Sir Arthur and I”. The Way the Future Blogs. Arhivirano iz originala 23. 1. 2009. g. Pristupljeno 22. 1. 2009. 
  74. ^ „Last odyssey for sci-fi guru Arthur C. Clarke”. Agence France-Presse. 18. 3. 2008. Arhivirano iz originala 24. 3. 2008. g. Pristupljeno 6. 2. 2010. „Just a few days before he died, Clarke reviewed the final manuscript of his latest novel, "The Last Theorem" co-written with American author Frederik Pohl, which is to be published later this year.” 
  75. ^ „Sci-fi writer Clarke laid to rest”. BBC. 22. 3. 2008. Arhivirano iz originala 25. 3. 2008. g. Pristupljeno 22. 3. 2008. 
  76. ^ „Sir Arthur C. Clarke Collection Arrives at National Air and Space Museum”. National Air and Space Museum. Smithsonian Institution. 20. 4. 2015. Arhivirano iz originala 9. 4. 2021. g. Pristupljeno 22. 3. 2022. 
  77. ^ Love, Tyler. „Arthur C. Clarke Collection of Sri Lanka”. Smithsonian Institution Virtual Archives. Arhivirano iz originala 5. 3. 2022. g. Pristupljeno 22. 3. 2022. 
  78. ^ „The first US moon lander in more than 50 years launched with human remains on board, paving the way for space burials”. Business Insider. 8. 1. 2024. 
  79. ^ Wattles, Jackie (2024-01-15). „The first US lunar lander to launch in over 50 years is headed for a fiery end. Here's what it got done in space”. CNN (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2024-01-17. 
  80. ^ Rich Stanton (2024-01-19). „The ashes of Arthur C. Clarke and Star Trek creator Gene Rodenberry just burned up on re-entry to Earth's atmosphere after a failed moonshot”. PC Gamer (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2024-01-20. 
  81. ^ Mintowt-Czyz, Lech (19. 3. 2008). „Sir Arthur C. Clarke: The Times obituary”. The Times. London. Pristupljeno 6. 8. 2008. 
  82. ^ a b Clarke 1999, str. 358–363
  83. ^ [„Midwee”. Arhivirano iz originala 05. 02. 2008. g. Pristupljeno 16. 05. 2014.  Midwee01]
  84. ^ "... Stanley [Kubrick] is a Jew and I'm an atheist". Clarke quoted in Jeromy Agel (Ed.) (1970). The Making of Kubrick's 2001: pp. 306.
  85. ^ The International Academy Of Humanism Arhivirano na sajtu Wayback Machine (24. april 2008) at the web site of the Council for Secular Humanism. Pristupljeno 18 October 2007.
  86. ^ a b Cherry, Matt (1999). „God, Science, and Delusion: A Chat With Arthur C. Clarke”. Free Inquiry. 19 (2). Amherst, New York: Council for Secular Humanism. ISSN 0272-0701. Arhivirano iz originala 3. 4. 2008. g. Pristupljeno 16. 4. 2008. 
  87. ^ Matthew, Teague (1. 8. 2004). „Childhood's End: A too-brief encounter with Arthur C. Clarke, the grand old man of science-fiction visionaries”. Popular Science. ISSN 0161-7370. Arhivirano iz originala 19. 11. 2008. g. Pristupljeno 29. 12. 2010. 
  88. ^ Clarke, Arthur C.; Watts, Alan (januar 1972). At the Interface: Technology and Mysticism. Playboy. 19. Chicago, Ill.: HMH Publishing. str. 94. ISSN 0032-1478. OCLC 3534353. 
  89. ^ a b „Mysterious world strange skies 3 of 3”. YouTube. Pristupljeno 6. 8. 2008. 
  90. ^ „TIME Quotes of the Day”. Time. 19. 3. 2008. Arhivirano iz originala 24. 3. 2008. g. Pristupljeno 20. 3. 2008. 
  91. ^ Greenwald, Jeff. „Arthur C. Clarke on Life”. Wired. sv. 1 br. 3. San Francisco: Condé Nast. ISSN 1059-1028. Pristupljeno 17. 8. 2009. 
  92. ^ Cordeiro, José. „The Futurist Interviews Sir. Arthur C. Clarke”. 42 (4). Bethesda, Maryland: World Future Society. ISSN 0016-3317. Arhivirano iz originala 15. 7. 2011. g. 
  93. ^ Robinson, Andrew (10. 10. 1997). „The cosmic godfather”. Times Higher Education. London: TSL Education Ltd. ISSN 0049-3929. Pristupljeno 17. 8. 2009. 

Literatura

[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze

[uredi | uredi izvor]
Artur Č. Klark na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Артур_Ч._Кларк&oldid=28545317”