Basma
Basma je kraća govorna forma u okviru narodne književnosti, vrsta molitvenog pesništva protiv raznih duševnih i fizičkih bolesti. Ona je najarhaičniji vid narodne medicine koja počiva na verovanju da se magijom reči može oterati svako zlo od čoveka. Vuk Karadžić ih definiše kao „one riječi skupa što bajalica ili bajač govori kad baje“.[1]
Basma i mit
[uredi | uredi izvor]Basma je obično praćena ritualnom (magijskom) radnjom koja je zahtevala upotrebu magijskih pomagala (vosak, vatra, trn, stara metla, češalj), što je neposredno dovodi u vezu sa mitom. Prema nekim definicijama basma je „skraćeni“ mit, jer se pragmatična funkcija mita ostvaruje u ritualu. U slučaju basme to bi predstavljalo narodno verovanje da zli demoni gube svoju moć ako ih sagledamo tj. simbolički uhvatimo ponavljanjem ili zapisivanjem njihovih imena.
Kada je reč o basmi i bajanju, o bajalicama, u južnoj Srbiji, posebno u vranjskom i leskovačkom kraju, Vidosava Nikolić-Stojančević je u svojem istraživanju utvrdila, da je u prošlosti Vranjanaca posebno mesto u lečenju bolesti imala magija, to jest, magična, čarobna moć reči: „Ni jedan lek, po mišljenju narodnih lekara, neće da pomogne dok se ne 'prebaje' kakva 'basma'. Magija reči javlja se u narodnoj medicini Vranjanaca kao vrlo arhaični element preostatka primitivnih religioznih predstava“[2]
Vreme izvođenja basmi
[uredi | uredi izvor]Basme se izgovaraju u kritičnim momentima čovekovog postojanja, kada se on nalazi između bolesti i zdravlja, života i smrti, što njihovu formu i način izražavanja čini naglašeno dramatičnim.
Bajanja se izvode i u određeno vreme i na određenim mestima (pored ognjišta, praga kuće, na smetlištu, pored vodenice), sa određenim predmetima.[3][1]
Prostor u basmama
[uredi | uredi izvor]Blizina smrti uključuje graničnu situaciju i time određuje prirodu basmi, jer zahteva da se iz dubine podsvesti u basmu izmame predstave prostora neživota, „gde mrak caruje, gde đavo boluje“. Izgoneći bolest bajalice i bajači upućuju demone da se vrate tamo odakle su došli, određujući taj prostor kao negaciju života, kao onostrani svet bez svetlosti, zvuka i oblika, „gde žarko sunce ne sja, gde petao ne peva, gde koka ne kvoča“. To nepoznato tamo jeste pusta zemlja lišena svega što ovamo, u realnom svetu, postoji.
Jezik i stilska sredstva
[uredi | uredi izvor]Neposredno obraćanje duševnim ili fizičkim bolestima kao da su živa bića iziskivalo je i upotrebu posebnog jezika, jer taj dijalog između bajalice odnosno bajača i zlih sila dat je uvek u formi monologa.
Specifične lekovite čarolije reči trebalo bi da odbrane od zla i bolesti uz pomoć sugestivnih ritmičkih ponavljanja, koja se oblikuju u lirske paralelizme, simbole, anafore, epifore i simplohe:
„Pođi sinja pljusko, pođi žuta pljusko, pođi zelena pljusko.“
„Strah teram da isteram, strah bijem da izbijem.“
„Izađe krvav vrač, na krvavu konju, u krvavu konju, u krvavu sedlu, kroz krvavo sedlo, krvavo mu koplje.“
Odbrana od zla i bolesti ponekad se želi postići pomoću konkretizacije apstraktnog u poređenjima:
„Raziđite se noći kao oblak po nebu, (...) kao pena po vodi“
U basmama se, takođe, često koriste mnogobrojne onomatopeje, aliteracije i asonance ili negramatičke forme glagolskih stanja, vremena i imeničkih oblika.
Basma u savremenom društvu
[uredi | uredi izvor]Budući da se senzibilitet čoveka modernog, građanskog društva promenio u odnosu na svet u kome su basme nastajale i imale svoju praktičnu funkciju, ovaj oblik danas se doživljava pre svega kao semantički sugestivna poezija. Bogatstvo leksičkih i izražajnih mogućnosti basme prvi je kod nas primenio Đorđe Marković Koder u svom delu Romoranke. Uticaj basme primećuje se i u stvaralaštvu Branka Miljkovića, a Vasko Popa unosi veći broj basmi u antologijsku rukovet narodne poezije, Od zlata jabuka.
Referenca
[uredi | uredi izvor]- ^ a b Stambolić, Miloš, ur. (1986). Rečnik književnih termina. Beograd: Nolit. str. 69. ISBN 86-19-00635-5.
- ^ Janjić, Marina. „Projekat Rastko”.
- ^ Srpske narodne umotvorine. BEOGRAD: Kreativni centar. 2016. str. 356. ISBN 978-86-529-0327-6.
