Pređi na sadržaj

Bitka kod Bakua

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Bitka za Baku

Osmanska artiljerija bombarduje grad.
Vreme26. avgust − 14. septembar 1918. [1]
Mesto
Baku, Azerbejdžan
Ishod Osmansko-Azerbejdžanska pobeda
Sukobljene strane
 Osmansko carstvo
Azerbejdžanska Demokratska Republika

Komunisti Bakua
Ruska SFSR

Srednjokaspijska diktatura
Jermenska revolucionarna federacija
Ujedinjeno Kraljevstvo Ujedinjeno Kraljevstvo
Rusija Beli Rusi
Komandanti i vođe
Osmansko carstvo Nuri Paša
Osmansko carstvo Mursel Beg
Ali Aga Šihlinski

Stepan Šaumjan Pogubljen
Grigorij Korganov Pogubljen

General Dokučaev[2]
Pukovnik Avetisov[1]
Ujedinjeno Kraljevstvo Lajonel Danstervil
Hamazasp Srvandztjan[3]
Jačina
Osmansko carstvo[1] Kavkaska Islamska armija
14,000 pešadinaca
500 konjanika
40 topova[1]		 6,000 redovnika
Armija Bakua
6,000[1]do 9,151 vojnika.[4]
40 topova[1]
Ujedinjeno Kraljevstvo Dansterfors
1,000 vojnika
1 artiljerijska baterija
1 mitraljeska sekcija
3 oklopna vozila
2 Martinsajd G.100 aviona[1]
Rusija Bičerahov odred
600[1]
Žrtve i gubici
2,000[1] Armija Bakua: 4,000
Ujedinjeno Kraljevstvo Britanska imperija: 200 [1]

Bitka za Baku (azer. Bakı Müharibəsi, tur. Bakü Muharebesi, rus. Битва за Баку) takođe poznata i kao Oslobođenje Bakua bila je bitka u Prvom svetskom ratu koja se vodila od 26. avgusta do 14. septembra 1918. godine između Osmansko–Azerbejdžanskih koalicionih snaga pod komandom Nuri Paše i zajedničkih snaga boljševika, Jermenske revolucionarne federacije i komunista iz Bakua, kojima su se kasnije pridružile britansko–jermensko–belo-ruske snage pod komandom Lajonela Danstervila a pridružila im se i Ruska SFSR ponovnim ulaskom u rat. Ovom bitkom je završena Kavkaska kampanja, ali je počeo Jermensko–azerbejdžanski rat.[5][6]

Pozadina bitke[uredi | uredi izvor]

Osmanska ofanziva Kavkaza 1918.

Rusi su se 1917. godine nakon abdikcije cara povukli sa Kavkaskog fronta. 9. marta 1917., osnovan je Specijalni Zakavkaski komitet kako bi popunio administrativne nedostatke u okupiranim oblastima na Kavkaskom frontu od strane Privremene ruske vlade u Zakavkazju. Ova administracija, u kojoj su bili predstavnici jermenskih, azerbejdžanskih i gruzijskih grupa, nije dugo trajala. U novembru 1917. godine u Tbilisiju je stvorena Prva vlada nezavisnog Zakavkazja i imenovan je Zakavkaski Komesarijat nakon što je u Sankt Petersburgu došlo do boljševičkog preuzimanja vlasti. 5. decembra 1917. godine, "Zakavkaski komitet" je dao odobrenje za primirje u Erzindžanu koje su Rusi potpisali sa komandom Osmanske Treće armije.[7] Ruski vojnici su uglavnom napustili front i vraćali se u svojim domovima. Jedan broj ruskih vojnika otišao je u Persijsku kampanju, suprotno pravilima primirja.[1] General Nikolaj Baratov ostao je u Hamadanu a u Kermanšahu ostao je ruski poručnik Lazar Bičerahov sa 10,000 vojnika. Obe trupe su dopunjene britanskim oficirima.[1]

Britanci su 1918. godine pozvali Jermene da izdrže i izaberu oficire i podoficire za formiranje "savetodavnih" snaga, organizujući ih pod komandom Lajonela Danstervila u Bagdadu.[8] Nazvane su Dansterfors po komandantu Danstervilu.[8] Vojni cilj Dansterforsa bio je da dođe do Kavkaza preko Persije iako je Persijska kampanja bila aktivna.[8] Britanci su planirali da organizuju vojsku koja će biti sastavljena od Jermena i drugih pro-savezničkih pripadnika koji su još postojali na Kavkazu.[8] Zakavkaski komesarijat je 10. februara 1918. godine doneo odluku o uspostavljanju nezavisnosti. Nezavisnost je proglašena 24. februara 1918., kada je osnovana Zakavkaska Demokratska Federativna Republika. Zakavkaski komesarijat je bio anti-boljševički u svojim političkim ciljevima i tražio je odvajanje Zakavkazja od boljševičke Rusije. 27. januara 1918. britanska misija Dansterfors krenula je iz Bagdada sa oficirima i instruktorima prema Zakavkazju.[1] Snage Dansterforsa su imale zadatak da sačuvaju front Kavkaz-Tabriz i osujete Enver-pašine planove.[1] Snage Dansterforsa su 17. februara stigle u Anzali, gde im je onemogućen prolaz do Bakua od strane lokalnih boljševika, koji su naveli promenu političke situacije kao razlog zaustavljanja Dansterforsa.[1]

Veliki vezir Mehmed Talat-paša je 3. marta 1918. godine potpisao Brest-litovski mir sa Ruskom SFSR. Brest-litovskim mirom je bilo predviđeno da se granice vrate na predratne pozicije i da se gradovi Batumi, Kars i Ardahan vrate osmanskom carstvu. U periodu od 14. marta do aprila 1918., održana je Trabzonska mirovna konferencija između delegacija Osmanskog carstva i Zakavkaskog komesarijata.

30. marta 1918., desetog dana mirovne konferencije u Trabzonu, stigla je vest o međunacionalnom sukobu i masakru nad Azerima i drugim muslimanima u Bakuu i susednim oblastima Gubernije Baku. Sledeći dani svedočili su međuetničkom sukobu koji je nazvan Dani marša. Rezultat rata je bio masakr oko 12.000 Azera od strane boljševika i naoružanih pripadnika Jermenske Revolucionarne Federacije u gradu Bakuu i drugim lokacijama u Guberniji Baku. [9][10][11] Dok su pre "Dana marša" azerbejdžanski lideri zahtevali autonomiju u Rusiji, nakon tih događaja oni su zahtevali samo nezavisnost i zatražili su podršku od Osmanskog carstva. [12]

5. aprila 1918. Akaki Čhenkeli iz zakavkaske delegacije na mirovnoj konferenciji u Trabzonu prihvatio je Brest-Litovski sporazum kao osnovu za nastavak pregovora i pozvao vladina tela da da prihvate ovu poziciju.[13] Međutim raspoloženje koje je preovladavalo u Tiflisu (gde se skupština nalazila) bilo je suprotno od dobijenih uputstava. Tiflis je priznao postojanje ratnog stanja između sebe i Osmanskog carstva.[13] Ubrzo nakon toga, osmanska Treća armija je počela da napreduje i zauzela je Erzerum, Kars i Van.[1] Situacija je bila posebno strašna na Kavkazu, gde je Enver-paša želeo da postavi Zakavkazje pod osmanski suverenitet kao deo svog panturanističkog plana.[1] To bi centralnim silama dalo brojne prirodne resurse, uključujući i naftna polja u Bakuu. Kontrola Kaspijskog mora otvorila bi put daljem napredovanju u srednjoj Aziji, a možda i ka Britanskoj Indiji.[1]

Nova mirovna konferencija u Batumu počela je 11. maja 1918. godine.[14] Na ovoj konferenciji Osmanlije su proširile svoje zahteve koji su obuhvatali i Tiflis i Aleksandropolj i Ečmiadzin kroz koje su tražili da se izgradi pruga koja će povezati Kars i Julfu sa Bakuom. Jermenski i gruzijski članovi republičke delegacije počeli su da odugovlače sa donošenjem odluka. Počev od 21. maja, osmanska vojska je ponovo napredovala. Sukob su pratile bitka za Sardarabad (21.–29. maj), bitka za Karakilisu (24.–28. maj), i bitka za Aparan (21.–24. maj).

Zakavkaska Federacija se počela raspadati 26. maja 1918. godine gruzijskom deklaracijom o nezavisnosti (Demokratska Republika Gruzija), ubrzo nakon toga nezavisnost je proglasila Jermenija (Demokratska Republika Jermenija), a potom i Azerbejdžan (Azerbejdžanska Demokratska Republika) 28. maja. Gruzija je 28. maja 1918. godine potpisala Sporazum u Potiju sa Nemačkom čime je podržala Nemačku Kavkasku Ekspediciju, videći u Nemcima zaštitnika protiv pustošenja nastalih nakon ruske revolucije i napretka osmanske vojske.[15] Azerbejdžanska vlada se preselila iz Tiflisa u Gendžu. Istovremeno, Nemačka se okrenula pregovorima sa Sovjetskom Rusijom i ponudila da zaustavi Kavkasku islamsku vojsku u zamenu za garantovani pristup izvorima nafte u Bakuu. Oni su 27. avgusta postigli dogovor da Nemačka dobije četvrtinu proizvodnje nafte u Bakuu. Nemačka vlada je zatražila od Osmanskog carstva da odloži bilo kakvu ofanzivu na Azerbejdžan. Međutim Enver Paša je ignorisao ovaj zahtev.

U maju, na Persijskom frontu, vojna misija pod Nuri-pašom, bratom Envera-paše, stacionirala se u Tabrizu da organizuje Islamsku vojsku Kavkaza u borbi protiv ne samo Jermena, već i boljševika..[1] Nuri-pašina vojska okupirala je velike delove Azerbejdžanske Demokratske Republike bez mnogo otpora, utičući na krhku strukturu novoformirane države. Osmansko uplitanje dovelo je do toga da se neki elementi azerbejdžanskog društva usprotive Turcima.[16]

Azerbejdžan i Osmansko carstvo su 4. juna 1918. godine potpisali sporazum o prijateljstvu i saradnji, čija klauzula 4 kaže da će Osmansko carstvo pružiti vojnu pomoć Azerbejdžanu, ako je takva pomoć potrebna za održavanje mira i sigurnosti u zemlji.

Uvod[uredi | uredi izvor]

Osmanska islamska armija Kavkaza bila je pod komandom Nuri-paše. Formirana je u Gendžu. Tu su bili osmanski 5. kavkaski i 15. divizija, i azerbejdžanski muslimanski korpus pod generalom Ali Agom Šihlinskim. Bilo je oko 14.000 o5 manskih trupa sa 500 konjanika i 40 artiljerijskih jedinica. [1] 30% novoformirane vojske činili su osmanski vojnici, a ostatak su azerbejdžanske snage i dobrovoljci iz Dagestana.[16]

Vojskom Bakua komandovao je bivši carski general Dokučaev,[17] njegov načelnik štaba bio je pukovnik Avetisov.[1] Pod njihovom komandom bilo je oko 6,000 vojnika Srednjokaspijske Diktature raspoređenih u Armiju Bakua ili u Bataljonu Bakua.[1] Većinu vojnika u toj vojsci su činili Jermeni, mada je među njima bilo i Rusa. Njihova artiljerija imala je oko 40 topova. Većina sovjetskih vojnika u Bakuu i praktično svi njihovi oficiri bili su Jermeni iz Jermenske revolucionarne federacije. Jedan od komandanata Crvene armije bio je zloglasni Amazasp, koji se borio kao gerilski vođa protiv Turaka i za koga je svaki musliman bio neprijatelj jednostavno zato što je bio musliman.[18]

Britansku misiju, Dansterfors, predvodio je general-major Lajonel Danstervil, koji je stigao da preuzme komandu nad misijom u Bagdadu 18. januara 1918. godine. Prvi pripadnici snaga su već bili okupljeni.[1] Danstervil je krenuo iz Bagdada 27. januara 1918. godine, sa 41 Fordovim kombijima i automobilima.[1] Britanski vojnici stavljeni pod komandom Danstervila brojali su oko 1.000. Oni su imali podršku terenske artiljerijske baterije, sekcije mitraljeze, tri oklopna vozila i dva aviona. Trebalo je da prođu kroz Persiju (počev od Mesopotamske kampanje preko Persijske kampanje) do luke Anzali.

  • Suprostavljene snage
  • Lajonel Danstervil (prvi sa leve strane) sa članovima Dansterforsa.
    Lajonel Danstervil (prvi sa leve strane) sa članovima Dansterforsa.
  • Pripadnici Dansterforsa obučavaju trupe lokalne Armije Baku.
    Pripadnici Dansterforsa obučavaju trupe lokalne Armije Baku.
  • Jermenske jedinice treniraju u Bakuu.
    Jermenske jedinice treniraju u Bakuu.
  • Murad iz Sebastije predvodio je dobrovoljce, poginuo je u bici za Baku[19]
    Murad iz Sebastije predvodio je dobrovoljce, poginuo je u bici za Baku[19]
  • Osmanska islamska vojska Kavkaza prolazi kroz Kazah
    Osmanska islamska vojska Kavkaza prolazi kroz Kazah

Bitka[uredi | uredi izvor]

Severni Stafordi, kontingent Dansterforsa, na putu za Baku.
Jermenski vojnici u rovu.

Okolina grada Bakua[uredi | uredi izvor]

Dana 6. juna 1918. godine, Grigorij Korganov, narodni komesar za vojne i pomorske poslove Sovjetskog Saveza, izdao je naređenje Crvenoj armiji da započne ofanzivne operacije protiv Gendže.[18] Budući da nije u stanju da samostalno brani nezavisnost zemlje, azerbejdžanska vlada je zatražila od Osmanskog carstva vojnu podršku u skladu sa tačkom 4 sporazuma između dve zemlje. Sovjetski vojnici iz Bakua opljačkali su i ubili muslimane dok su se kretali prema Gendži.[18] Međutim većina vojske koju je Šaumjan zatražio od Moskve za odbranu Bakua nije stigla jer je zadržana po naređenju Josifa Staljina u Caricinu. Isto tako, po Staljinovim naređenjima, žitarice sakupljeno na Severnom Kavkazu da bi nahranile izgladnele ljude u Bakuu bile su upućene u Caricinu. Šaumjan je protestovao kod Lenjina i Vojnog komiteta o Staljinovom ponašanju, gde je izjavio: "Staljin nam neće pomoći". Nedostatak trupa i hrane bio je presudan za sudbinu Sovjeta u Bakuu.[20]

U Gojčajskoj bici od 27. juna do 1. jula 1918. godine, Osmanska Islamska armija Kavkaza pobedila je Crvenu armiju i počela napredovati prema Bakuu. Početkom juna Bičerahov je bio u blizini Kazvina, pokušavajući da ode na sever.[1] Nakon što je porazio vojsku Ginalske Sovjetske Republike, nastavio je da prati situaciju u Bakuu.[1] Vrativši se 22. juna, planirao je da spasi situaciju blokiranjem Islamske Armije Kavkaza u Aljati Pristanu.[1] Međutim, stigao je prekasno, a potom je krenuo dalje na sever do Derbenta, planirajući da napadne Kavkasku islamsku armiju sa severa. U Bakuu je ostavio samo mali kozački kontingent.[1] Pored Rusa, vojska Ginalske SR je takođe napadala Dansterforse koji su išli u Anzali na putu za Baku. Nakon što su poraženi vojska Ginalse SR se raspala. Kada je stigao u Anzali krajem jula, Danstervil je takođe uhapsio lokalne boljševike koji su stali na stranu Ginalske SR.[1]

Državnim udarom 26. jula 1918. godine, boljševici su zbačeni sa vlasti u Bakuu.[1] Vlada nove države Srednjokaspijske Diktature, želela je da uhapsi Stepana Šaumjana, ali on i njegovih 1,200 vojnika Crvene armijezaplenili su lokalni arsenal i 13 brodova, i krenuli su za Astrahan. Kaspijska flota, lojalna novoj vladi, vratila ih je nazad.[1]

30. jula 1918. godine Kavkaska islamska armija stigla je nadomak Bakua, zbog čega je Danstervil odmah poslao kontingent vojnika u Baku, koji je stigao 16. avgusta.[1]

17. avgusta 1918. godine, Dokučaev je započeo ofanzivu kod Dige.[1] On je planirao da 600 Jermena pod komandom Stepanova napadne sever Bakua.[1] Čineći to, planirali su da zatvore pristup do mora i kontrolišu snažnu liniju odbrane od jednog kraja Apšeronskog poluostrva do drugog. Međutim napad je propao bez artiljerijske podrške, jer "komandant artiljerije" nije dobio upozorenje za napad.[1] Kao rezultat neuspeha, ostaci vojske su se povukli do linije malo severnije od Dige.[1]

Grad Baku[uredi | uredi izvor]

Naftne bušotine u Bakuu su granatirane tokom bitke.
Neposredno pred turski napad: ruski i jermenski vojnici blizu linije fronta.

Dok su Baku i njegova okolina bili mesto sukoba od juna do sredine avgusta, termin Bitka za Baku odnosi se na operacije od 26. avgusta do 14. septembra.[1][21] Osmanska islamska vojska Kavkaza je 26. avgusta pokrenula svoj glavni napad na položaje Vukove kapije.[1] Uprkos nedostatku artiljerije, britanske i Baku snage su zauzele položaje protiv osmanske armije. Nakon glavnog napada, osmanske snage su napale brdo Binagadi dalje na severu, ali neuspešno. Nakon ovih napada, pojačanje je upućeno na stanicu Balajari, odakle su držali visine na severu.[1] Međutim, suočeni sa povećanom artiljerijskom vatrom otsmanskih snaga, povukli su se na železničku prugu.[1]

Tokom perioda od 28. do 29. avgusta, osmanske snage su snažno granatirale grad i napale položaje na brdu Binagadi. 500 osmanlijskih vojnika u neposrednoj blizini napalo je brdo, ali su odbijeni uz pomoć artiljerije. Međutim, britanske trupe zbog malobrojnosti bile su primorane da se povuku na pozicije južnije.[1]

29. avgust - 1. septembar, osmanske snage su uspele da zauzmu položaje brda Binagadi i Dige. Nekoliko koalicionih jedinica bilo je prekoračeno, a gubici su bili teški. Savezničke trupe su bile potisnute sa strateški važnih položaja.[1] Međutim, osmanski gubici su bili toliko teški da Mursel Beg nije bio u stanju odmah nastaviti svoju ofanzivu. To je vojsci Bakua dalo neprocenjivo vreme za reorganizaciju.[1] Suočen sa sve lošijom situacijom, Danstervil je 1. septembra organizovao sastanak sa Srednjokaspijskim diktatorima. On je rekao da nije voljan da rizikuje još britanskih života i nagovestio je povlačenje. Međutim, diktatori su protestovali da će se boriti do kraja, a Britanci bi trebalo da odu tek kada vojnici Baku vojske to učine.[1] Danstervil je odlučio da ostane dok situacija ne postane beznadežna. U međuvremenu, Bičerahov je zauzeo Petrovsk, i dozvoljeno mu je da pošalje pojačanje u Baku. Poslao je 600 vojnika iz svog odreda, uključujući Kozake, što je podiglo moral u Bakuu.[1]

Od 1. do 13. septembra osmanske snage nisu napadale. Tokom ovog perioda, snage iz Bakua su se pripremale i neprestano slale patrole aviona.[1] U svom dnevniku, Danstervil je izvestio o zločinima nad muslimanskim stanovništvom koje su počinili jermenski vojnici.[22] 12. septembra, jedan arapski oficir iz osmanske 10. divizije je dezertirao, odavajući informacije koje su ukazivale da će glavni napad biti održan 14. septembra.[1]

U noći između 13. i 14. septembra, osmanske snage su počele napad. Osmanske snage su brzo zauzele Vučju kapiju (azer. Qurd qapısı) zapadno od Bakua, sa koje se moglo videti celo bojište. Međutim njihov napredak je zaustavljen kontranapadom. Borbe su se nastavile do kraja dana, a situacija je na kraju postala beznadežna. U noći 14. septembra ostaci vojske Bakua i Jermenske revolucionarne federacije evakuisane su za Anzali.[1]

Osmansko carstvo je 30. oktobra 1918. godine potpisalo Primirje sa Mudrosa. Osmanske snage su napustile Baku.

Zločini[uredi | uredi izvor]

Dani marša[uredi | uredi izvor]

General Taljšinski, koji je komandovao azerbejdžanskim divizionom, uhapšen je 9. marta 1918. godine, a neki od njegovih oficira vratili su se u Baku i povećali su antisovjetske osećaje među azerbejdžanskim stanovništvom. Na osnovu neosnovanog izveštaja od 30. marta 1918. da je azerbejdžanska (muslimanska) posada broda "Evelin" bila naoružana i spremna da se pobuni protiv Sovjetskog Saveza, Sovjeti su razoružali posadu koja se pokušala odupreti[18][23] Tri dana međuetničkih sukoba poznati su pod imenom Dani marša. U sukobima je masakrirano oko 12,000 Azera od strane boljševika i jermenskih trupa u Bakuu i njegovoj okolini. Maršovski događaji, nakon trodnevnih dešavanja, pokrenuli su čitave serije masakra u celom Azerbejdžanu.[24]

Septembarski dani[uredi | uredi izvor]

U septembru 1918. godine usledila je strašna panika u Bakuu kada je osmanska islamska armija Kavkaza počela da ulazi u grad. Jermeni su krcali luku u nemilom pokušaju da pobegnu.[25] Redovnim osmanskim trupama nije bilo dozvoljeno da uđu u grad dva dana, kako bi lokalno regrutovani vojnici mogli masakrirati nemuslimane. Ovo su im Osmanlije dozvolile kao osvetu za masakr nad Azerima u martu 1918.[26][27] Ovo je bio jedan od najvećih masakra u Prvom svetskom ratu.[28]

Posledice[uredi | uredi izvor]

Spomenik palim britanskim vojnicima u Bakuu.

Britanski gubici u bici iznosili su oko 200 vojnika i oficira ubijenih, nestalih ili ranjenih. Mursel Beg je priznao osmanske gubitke od oko 2.000.[1] Među civilima, žrtve jermenske zajednice u Bakuu, koja je brojila oko 80.000 ljudi, bile su između 9.000 i 10.000, što je približno jednako broju Azera koje su masakrirali Jermeni i boljševici za Dane marša.[16] Ukupno je ubijeno ili deportovano okoo 20.000 Jermena.[29]

Prestonica Azerbejdžana je konačno premeštena iz Gendže u Baku. Međutim, nakon primirja u Mudrosu između Ujedinjenog Kraljevstva i Osmanskog carstva 30. oktobra 1918. godine, turske trupe su zamenjene trostrukom Antantom. Na čelu sa generalom Vilijamom Tomsonom, britanske trupe od oko 5,000 vojnika, uključujući i delove Dansterforsa, stigle su u Baku 17. novembra, i u prestonici Azerbejdžanske Demokratske Republike uvedeno je vanredno stanje sve dok "civilna vlast ne bude bila dovoljno jaka da organizuje snage za održavanje javnog reda i mira".

Nafta sa naftnih polja Bakua nije stizala u Tbilisi sve dok Osmansko i Nemačko carstvo nisu potpisale primirje.[1] Do 16. novembra, Nuri i Mursel Beg su proterani iz Bakua a britanski general uplovio je u grad, na čelu s jednim od brodova koji su evakuisani u noći 14. septembra.[1]

Nasleđe[uredi | uredi izvor]

Memorijal u Bakuu je izgrađen za osmanske vojnike koji su poginuli u borbi. Tu je i spomenik britanskim vojnicima u Bakuu.

Mnogi azerbejdžanski naučnici smatraju da je bitka najznačajniji događaj koji se odigrao u istoriji Azerbejdžana pre nego što su ušli u Sovjetski Savez. Ona takođe služi kao primer azerbejdžansko-turske saradnje i prijateljstva u njihovim diplomatskim odnosima.[30]

Stogodišnjica bitke[uredi | uredi izvor]

Stogodišnjica oslobođenja Bakua (azer.: Bakının azad edilməsinin 100 illiyi) je bila proslava održana u čast oslobođenja grada od jermensko-boljševičkih snaga.[31] Godišnjica je proslavljena vojnom paradom 15. septembra 2018. godine na trgu Azadlik, ceremoniji su prisustvovali turski predsednik Redžep Tajip Erdogan i azerbejdžanski predsednik Ilham Alijev.[32] Na paradi u Bakuu učestvovali su kadeti Azerbejdžanske vojne akademije, kopnena vojska, vazduhoplovstvo, mornarica, državne granične službe, nacionalna garda i jedinice Turske kopnene armije.[33][34][35][36] Tursko ratno vazduhoplovstvo objavilo je video snimak na tviteru na godišnjici oslobođenja.[37] Koncert je bio održan u Hejdar Alijev centru.[38]

Galerija


Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b v g d đ e ž z i j k l lj m n nj o p r s t ć u f h c č dž š aa ab av ag ad ađ ae až az ai aj ak al alj am an anj ao ap ar as Missen 1984, str. 2766–2772
  2. ^ The Diaries of General Lionel Dunsterville: 1911-1922
  3. ^ Anastas Mikoyan. Tak bыlo. Moscow: Vagrius, 1999; Ch. 2.
  4. ^ Lisa Smedman. Dunsterforce. Vancouver Courier newspaper.
  5. ^ Yale, William (1968) Near East: A Modern History p. 247
  6. ^ Dadyan, Khatchatur(2006) Armenians and Baku, p. 118
  7. ^ Tadeusz Swietochowski, Russian Azerbaijan 1905–1920, page 119
  8. ^ a b v g Northcote 1922, str. 788
  9. ^ "New Republics in the Caucasus", The New York Times Current History, v. 11 no. 2 (March 1920), p. 492
  10. ^ Michael Smith. "Anatomy of Rumor: Murder Scandal, the Musavat Party and Narrative of the Russian Revolution in Baku, 1917–1920", Journal of Contemporary History, Vol 36, No. 2, (April 2001), p. 228
  11. ^ (jezik: ruski) Michael Smith. "Azerbaijan and Russia: Society and State: Traumatic Loss and Azerbaijani National Memory" Arhivirano 2011-03-10 na sajtu Wayback Machine
  12. ^ Swietochowski 2004, str. 119.
  13. ^ a b Richard Hovannisian "The Armenian people from ancient to modern times" Pages 292-293
  14. ^ Ezel Kural Shaw History of the Ottoman Empire and Modern Turkey. Page 326
  15. ^ Lang, David Marshall (1962). A Modern History of Georgia, p. 207-8. London: Weidenfeld and Nicolson.
  16. ^ a b v Swietochowski 1985
  17. ^ (jezik: ruski) Dovolьno vrednoe iskopaemoe by Alexander Goryanin
  18. ^ a b v g Firuz Kazemzadeh. Struggle For Transcaucasia (1917—1921), New York Philosophical Library, 1951
  19. ^ Pasdermadjian 1918, str. 22.
  20. ^ Kun, Miklós (2003). Stalin: An Unknown Portrait. Central European University Press. 
  21. ^ Comtois, Pierre. „World War I: Battle for Baku”. HistoryNet. Arhivirano iz originala 30. 9. 2007. g. Pristupljeno 19. 7. 2007. 
  22. ^ Dunsterville, Lionel. „The Diaries of General Lionel Dunsterville, 1918”. Great War Documentary Archive. Pristupljeno 10. 1. 2009. 
  23. ^ Dokumentы ob istorii graždanskoй voйnы v S. S. S. R., Vol. 1, pp. 282–283.
  24. ^ F. Kazemzadeh. open citation, p. 73.
  25. ^ Christopher, Armenia, page = 260
  26. ^ Marshall 2009, str. 96
  27. ^ Milne, G. F. (4. 1. 1921). „War Office, 7th January, 1921”. The London Gazette, Fourth Supplement. Pristupljeno 2. 11. 2012. 
  28. ^ Andreopoulos 1997, str. 236
  29. ^ Coppieters 1998, str. 82
  30. ^ Baku’s liberation in 1918 important event in history of Azerbaijani statehood - scientist
  31. ^ Parade to mark 100th anniversary of Baku’s liberation [PHOTO]
  32. ^ Erdogan to attend events dedicated to 100th anniversary of Baku’s liberation - envoy
  33. ^ Azerbaijan: Military parade planned in Baku September 15
  34. ^ „Archived copy”. Arhivirano iz originala 15. 9. 2018. g. Pristupljeno 16. 9. 2018. 
  35. ^ V Baku prohodit voennый parad
  36. ^ Solution in occupied Karabakh a must to normalize ties with Armenia, Erdoğan says - Daily Sabah
  37. ^ Turkish air force dedicates video to 100th anniversary of Baku's liberation
  38. ^ Baku's liberation anniversary to be celebrated by conert

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Andreopoulos, George (1997). Genocide: Conceptual and Historical Dimensions. University of Pennsylvania Press. str. 236. ISBN 978-0-8122-1616-5. 
  • Coppieters, Bruno (1998). Commonwealth and Independence in Post-Soviet Eurasia. Routlege. str. 82. ISBN 978-0-7146-4480-6. 
  • Kun, Miklós (2003). Stalin: An Unknown Portrait. Central European University Press. 
  • Marshall, Alex (2009). The Caucasus Under Soviet Rule. Taylor & Francis. str. 96. ISBN 978-0-415-41012-0. 
  • Missen, Leslie (1984). Dunsterforce. Marshall Cavendish Illustrated Encyclopedia of World War I. Marshall Cavendish Corporation. ISBN 978-0-86307-181-2. 
  • Northcote, Dudley S. (1922). Current History. New York Times Co. Pristupljeno 12. 12. 2008. 
  • Swietochowski, Tadeusz (1985). Russian Azerbaijan, 1905–1920: The Shaping of National Identity in a Muslim Community. Cambridge: Cambridge University Press. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Bitka kod Bakua na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Битка_код_Бакуа&oldid=27675512”