Bitka kod Čokešine
| Boj na Čokešini | |||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|
| Deo Prvog srpskog ustanka | |||||||
 Spomenik nad grobnicom srpskih ustanika u manastiru Čokešina | |||||||
| |||||||
| Sukobljene strane | |||||||
 Srpski ustanici |
 Osmansko carstvo | ||||||
| Komandanti i vođe | |||||||
 Braća Nedić† |
 Nožin-aga Imamović | ||||||
| Jačina | |||||||
| 303[traži se izvor] | 1.500–2.000[traži se izvor] | ||||||
| Žrtve i gubici | |||||||
|
Braća Nedić Damjan Kutišanac Panto Damnjanović ukupno 200 poginulih | Preko 1.000 poginulih | ||||||
Bitka kod Čokešine (srpski Termopil) je bitka vođena između srpske ustaničke vojske pod komandom braće Nedić i turske vojske kod manastira Čokešina nedaleko od Loznice na Lazarevu subotu, 28. aprila 1804. godine. Ova bitka je poznata i kao srpski Termopili, zbog toga što je srpska vojska brojala 303 hajduka.[1]
Pozadina
[uredi | uredi izvor]U proleće 1804. godine Prvi srpski ustanak je uzeo maha, a ustanici opseli veća mesta i oslobodili dobar deo Beogradskog pašaluka. Ustanike valjevskog kraja su predvodili Mateja i Jakov Nenadović. Posle pobede nad Turcima na Svileuvi 11. marta Jakov Nenadović je opseo Šabac. Turci iz Bosne, zvornički paša Vidajić i Mula Nožina pošli su u pomoć opsednutim Turcima u Šapcu. Njih je kod manastira Čokešina trebalo da dočekaju udruženi ustanici kako bi sprečili da njihovo prisustvo kod Šapca upropasti opsadu.
Kod manastira su se sastali harambaša Đorđe Ćurčija, braća Nedić i Jakov Nenadović sa delom vojske, jer je glavninu ostavio u opsadi Šapca. Oko načina suprotstavljanja Turcima najpre su se sukobili Đorđe Ćurčija i Jakov Nenadović. Ćurčija je napustio Čokešinu sa oko 300 hajduka. Jakov je zatim ušao u sukob i sa Nedićima i videvši da ne može da im komanduje i on je otišao i povukao svoju vojsku sa sobom. Na mestu sukoba sa Turcima ostali su sami braća Nedić sa svojim hajducima i vernim pratiocima Damjanom Kutišancem i Pantom Damjanovićem.
Boj na Čokešini se odigrao na Lazarevu subotu 28. aprila 1804. godine. Prema narodnoj pesmi Turaka je bilo preko sedam hiljada, ali je njihov broj verovatno preuveličan. Nedići su se suprotstavili neprijatelju na brdu Lipovica gde su se satima odupirali sve dok nisu desetkovani. Kada im je „ponestalo džebane“ njih nekoliko su se povukli prema lipovičkom potoku gde su pružili poslednji otpor.
Vuk je ovako opisao samu bitku: „Uz lupu doboša, zveket talambasa i pištanje zurli, zapisali su hroničari, približavala se turska ordija. U zracima jutarnjeg sunca presijavalo se srebrom okovano oružje i svetlucala srma na dolama bosanske gospode. Pred ordijom Nožin aga i Derviš aga razigravaju vilovite arapske atove. Za to vreme iznad tihog potoka Vranjevca, ćutali su podgorski hajduci. Do njih levo i desno bili su tamnavski i pocerski ustanici. A kada se sunce visoko diže iznad cerskih ogranaka razviše se zeleni barjaci i duga kolona ordije razli se u šareni živalj. Alaknuše Turci i kad ugledaše busije, izvališe duge puške, isukaše jatagane i jurnuše uz brdo. Zaljulja se i Plibar barjaktar, ponosni junak iz Brčkog ali tek što obode vranca planu dževerdar Ante Damljanovića i slavni barjaktar klonu na grivi svog vranca. Pokolebaše se Bošnjaci. Ali sada se brzo povi njihovo desno krilo a ispred njih Hasa zvornički beg juri sa visoko podignutim bajrakom i ispruženom krivom džordom, pravo na Damnjana kod šanca. I kada već stiže na domet malih pušaka, planu Damnjanova šara i lepršavi bajrak pade na neku travu da bi na sebe dočekao junaka. Crn zagušljiv barutni dim sleteo je između boraca. Ostrvljeni Turci naleću na hajduke ali ih oni vraćaju složnim plotunima. Zašareni se polje mrtvim Turcima, ali i Srba je sve manje. Oni vide da se neće moći održati pa reše da krenu u poslednji juriš. Ali nestaje im i džebane, sve ređe seva plamen iz hajdučkih pušaka. A od Drine pišti turska hordija. Bošnjacima dolazi pomoć od Janje. Oni se u Čokešini kao pobesneli risovi baciše na hajduke i ustanike.“ Prota Mateja Nenadoviću svojim memoarima opisuje da je njegov stric Jakov Nenadović hteo oko manastira kod Čokešini da napravi busiju i da srpska vojska tu Turke dočeka, ali da su braća Nedići to odbili i da su otišli dalje ka Lešnici. Turci su se koristili stranputicama da dođu Nedićima s leđa,posle čega se ceo dan vodio boj u nekoj vrtači i da su Turci na kraju kada je hajducima uveče nestalo džebane učinili juriš, kijački se sa hajducima tukli noževima i kundacima i na kraju su zbog brojčane snage nadvladali hajduke. Braća Nedić su bili ranjeni na više mesta; posebno su im bile teške rane na nogama, nisu mogli stajati, a ni skloniti se na sigurnije mesto. Oni su iz sedećeg stava oslonjeni leđima jedan na drugog, pucali i hrabrili ostale borce da istraju sve do svoje pogibije.[2]
Jakov se nekako izvukao iz okršaja, otišao po pomoć i vratio se ali je sve već bilo gotovo. Svi ustanici su izginuli, osim nekoliko njih koji su se pritajili među poginulim.
Posle bitke
[uredi | uredi izvor]Posle pet dana izbegli iguman Hadži Konstantin je sa meštanima i majkom braće Nedić zatekao užasan prizor: iskasapljena tela braće Nedić i njihovih 303 hajduka, spaljen manastir i devet preživelih u teškom stanju koji su umrli iako im je ukazana pomoć. Svi su sahranjeni pored manastira.
Posledice
[uredi | uredi izvor]Bojem na Čokešini bosanskim Turcima je onemogućeno da pruže pomoć opsednutom Šapcu. Ustanici su osvojili Šabac prvog maja. Junačka pogibija braće Nedić i njihovih hajduka ušla je legendu, a Leopold Ranke je boj na Čokešini nazvao „srpskim Termopilima“.
Mesto bojišta danas
[uredi | uredi izvor]Mesto bojišta, gde su braća Nedić pružila poslednji otpor, zaraslo je u gustu šumu. Samo mesto bojišta nalazi se dalje od manastira Čokešina na brdu Lipovac i kod Lipovačkog potoka, malo podalje od puta od Prnjavora ka manastiru Čokešina. Mesto bojišta obeleženo je odmah posle boja sa kamenim spomenicima, na kojima je urezan natpis na glagoljici.
Zanimljivosti
[uredi | uredi izvor]Boj na Čokešini je prikazan u strip ediciji „Nikad Robom” pod naslovom „U plamenu ustanka.”
Vidi još
[uredi | uredi izvor]Reference
[uredi | uredi izvor]- ^ „Pamte srpske Termopile”. Novosti. Pristupljeno 4. 11. 2017.
- ^ „Braća Nedić, junaci bitke kod Čokešine”. Vesti online. Pristupljeno 4. 11. 2017.
Literatura
[uredi | uredi izvor]- Stojančević, Vladimir (2004). Prvi srpski ustanak 1804-1813. Beograd: Medija centar "Odbrana". str. 326. ISBN 978-86-3350-153-8.
- Stevanović, Dr Miladin (1994). Prvi srpski ustanak. Gornji Milanovac: Dečje novine. str. 343. ISBN 978-86-3670-689-3.
- Đorđević, Dr Miroslav R. (2004). Oslobodilački rat srpskih ustanika 1804-1806. Beograd: Medija centar "Odbrana". str. 447. ISBN 978-86-335-0154-5.
- Janković, Dragoslav (1984). Srpska država Prvog srpskog ustanak. Beograd: Nolit. str. 293.
- Pavićević, Branko; Stojančević, Vladimir; Ratković-Kostić, Slavica (1998). Od Careva Laza 1712. i Boja kod Ivankovca 1805. do odlaska Turaka iz Srbije 1867. [Znamenite bitke i bojevi srpske i crnogorske vojske: od Careva Laza 1712. do Dobropoljske bitke 1918.], Knj. 1. Novi Sad: Pravoslavna reč; Beograd: Vojnoizdavački zavod. str. 616. ISBN 86-335-0038-8.
- Ljušić, Radoš (2018). Vojvode i vojvodski barjaci: Vojno uređenje ustaničke Srbije (1804-1815). Beograd: Medija centar "Odbrana". str. 344.
- Hamović, Dragan; Jovanović, Nebojša; Ilijin, Dušan (2004). Ustanička čitanka (1804 - 1815). Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva. str. 418. ISBN 86-17-11342-1.
- Priredio: Lakićević, Dragan (2004). Pesme Filipa Višnjića o ustanku. Beograd: Srpska književna zadruga. str. 132. ISBN 86-379-0883-7.
Spoljašnje veze
[uredi | uredi izvor]- Termopili a u Mačvi – Boj kod Čokešine, Politikin zabavnik, Zoran Lazarević, br. 3336, 2016.
- Pantelija Petrović: Boj na Čokešini – srpski Termopili
| |||||||||
