Bonton u kontekstu invaliditeta

Bonton u kontekstu invaliditeta je skup smernica koje se posebno bave načinom pristupa osobi sa invaliditetom. Ne postoji konsenzus o tome kada je ova fraza prvi put ušla u upotrebu iako se veruje da je nastala iz Pokreta za prava osoba sa disabilitetom koji je započeo ranih 1970-ih.

Smernice

Većina smernica je zasnovano na principu „Ne pretpostavljajte” sa ciljem da se nadograde stvarni i uočeni nedostaci u načinu na koji društvo u celini tretira osobe sa invaliditetom. Mogu se podeliti u nekoliko opštih kategorija:

• „Ne pretpostavljajte da”
  • „osoba sa invaliditetom želi ili joj je potrebna pomoć”
  • „je odbijanje pomoći lična uvreda”
  • „po prihvatanju vaše pomoći znate, a da vam nije rečeno, koju uslugu da izvršite”
  • „osoba za koju se čini da ima jednu vrstu invaliditeta ima i druge”
  • „je osoba sa invaliditetom nezadovoljna svojim kvalitetom života, pa stoga traži sažaljenje”
  • „se osoba sa invaliditetom lako može uvrediti”
  • „da osoba koja ne izgleda invalidno ili koja koristi pomoćne uređaje povremeno umesto stalno glumi ili zamišlja svoj invaliditet”
  • „saputnici koji prate osobu sa invaliditetom su tu isključivo da pruže uslugu”
  • „osoba sa invaliditetom će biti prijemčiva za lična pitanja, posebno u javnom okruženju”
  • „kada je osoba sa invaliditetom na javnom mestu da je u pratnji čuvara umesto da putuje sama”

Svaka kategorija obuhvata specifična „pravila”. Na primer, poslednja dva bi uključivala smernice kao što su:

• „Postavljajte pitanja osobi sa invaliditetom, a ne njenim saputnicima”.
• „Predajte namirnice ili račune osobi koja ih plaća”.
• „Postavljajte pitanja o invaliditetu osobi samo ako je poznajete”.

Ljudi koji pišu o specifičnom invaliditetu su izneli svoje smernice. Korisnici invalidskih kolica mogu, na primer, uključiti pravilo „ne hvatajte ručke invalidskih kolica bez dozvole”. Osobe sa oštećenim vidom često navode zahtev da se „predstavite kada uđete u sobu”.

Jezik

Kao i mnoge druge manjinske grupe, osobe sa invaliditetom se ne slažu uvek oko toga šta je politički korektan jezik, a mnogi mogu imati suprotstavljene stavove o tome šta više vole. Nekima će možda više prijati da se o njima govori kao o „osobi sa smetnjama u razvoju” ili „osobi sa posebnim potrebama”, a ne kao o „osobi sa invaliditetom”. Iz jezika kojim neko govori o svom invaliditetu može se prepoznati da li pripada i veruje medicinskom ili socijalnom modelu invaliditeta.