Пређи на садржај

Бонтон у контексту инвалидитета

С Википедије, слободне енциклопедије

Бонтон у контексту инвалидитета је скуп смерница које се посебно баве начином приступа особи са инвалидитетом. Не постоји консензус о томе када је ова фраза први пут ушла у употребу иако се верује да је настала из Покрета за права особа са дисабилитетом који је започео раних 1970-их.

Смернице

[уреди | уреди извор]

Већина смерница је засновано на принципу „Не претпостављајте” са циљем да се надограде стварни и уочени недостаци у начину на који друштво у целини третира особе са инвалидитетом. Могу се поделити у неколико општих категорија:

  • „Не претпостављајте да”
    • „особа са инвалидитетом жели или јој је потребна помоћ”[1]
    • „је одбијање помоћи лична увреда”
    • „по прихватању ваше помоћи знате, а да вам није речено, коју услугу да извршите”
    • „особа за коју се чини да има једну врсту инвалидитета има и друге”
    • „је особа са инвалидитетом незадовољна својим квалитетом живота, па стога тражи сажаљење”
    • „се особа са инвалидитетом лако може увредити”
    • „да особа која не изгледа инвалидно или која користи помоћне уређаје повремено уместо стално глуми или замишља свој инвалидитет”
    • „сапутници који прате особу са инвалидитетом су ту искључиво да пруже услугу”
    • „особа са инвалидитетом ће бити пријемчива за лична питања, посебно у јавном окружењу”
    • „када је особа са инвалидитетом на јавном месту да је у пратњи чувара уместо да путује сама”

Свака категорија обухвата специфична „правила”. На пример, последња два би укључивала смернице као што су:

  • „Постављајте питања особи са инвалидитетом, а не њеним сапутницима”.
  • „Предајте намирнице или рачуне особи која их плаћа”.
  • „Постављајте питања о инвалидитету особи само ако је познајете”.

Људи који пишу о специфичном инвалидитету су изнели своје смернице. Корисници инвалидских колица могу, на пример, укључити правило „не хватајте ручке инвалидских колица без дозволе”.[2] Особе са оштећеним видом често наводе захтев да се „представите када уђете у собу”.

Као и многе друге мањинске групе, особе са инвалидитетом се не слажу увек око тога шта је политички коректан језик, а многи могу имати супротстављене ставове о томе шта више воле. Некима ће можда више пријати да се о њима говори као о „особи са сметњама у развоју” или „особи са посебним потребама”, а не као о „особи са инвалидитетом”. Из језика којим неко говори о свом инвалидитету може се препознати да ли припада и верује медицинском или социјалном моделу инвалидитета.[3]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ „Wheelchair Etiquette”. WheelchairNet. 2006. Архивирано из оригинала 15. 12. 2018. г. 
  2. ^ „Wheelchair Etiquette”. WheelchairNet. 2006. Архивирано из оригинала 15. 12. 2018. г. 
  3. ^ „What are person- and identity- first language?”. DisabilityStudies101. 12. 12. 2018. Архивирано из оригинала 10. 12. 2022. г. Приступљено 21. 5. 2021.