Vizantijska arhitektura

Unutrašnjost Aja Sofije u Carigradu, 537. god.

Vizantijska arhitektura je nastala na području koje se nalazi na teritoriji Istočnog rimskog carstva (Vizantija) i vezana je za Carigrad i ako nema tačne demarkacione linije njenog odeljivanja od hrišćanske umetnosti može se smatrati da je nastala u početku 5. veka. Ovaj naziv koriste moderni istoričari prilikom označavanja srednjovekovnog rimskog carstva, koje se razvilo kao prepoznatljivi kulturni i umjetnički entitet sa središtem u Konstantinopolju novom središtu carstva nakon Rima. Kao i kod Vizantijske umetnosti, rana vizantijska arhitektura je bila samo nastavak tradicije rimske arhitekture, te zbog toga istoričari umetnosti nisu bili u stanju da uspostave oštru liniju njihovog arhitektonskog stilskog razdvajanja. Tokom više od 11 vekova postojanja, Vizantijsko carstvo (koje je objedinjavalo bogatu grčko-rimsku tradiciju) je imalo ogroman uticaj na evropsku i bliskoistočnu arhitekturu, te je na taj način bilo glavna osnova za kasniji razvoj renesansne i osmanlijske arhitektonske tradicije. Ovo doba arhitekture može se grubo podeliti u tri faze: rana, srednja i kasna (komnenska i paleološka) epoha.

Ranovizantijska arhitektura

Crkva Vavedenje Bogorodice- Manastir Hilandar

Ranohrišćanska i vizantijska arhitektura Vizantijske crkve u osnovi imaju oblik krsta kod koga su svi kraci jednake dužine. Prostor u sredini krsta kao i sva četiri bočna prostora presvođavaju se kupolama. Grupisanje polukupola oko centralne kupole je karakteristično za ovu arhitekturu. Primenom pandantifa ostvareno je prelaženje sa kvadratne osnove u prizemlju na kružnu osnovu kupole. Sa konstruktivne tačke gledišta pandantifima je omogućeno da se izbegnu masivni bočni zidovi pošto se opterećenje od kupole prenosi na oporce u uglovima kvadratne osnove. Na taj način kvadratna osnova se može sa svih strana otvoriti lukovima čime se redukuju bočne zidne površine i omogućava prirodno osvetljenje. Kod građenja kupola vizantijski građevinari su uvek primenjivali lake građevinske materijale kao što je šuplja opeka, ili liveni zidovi sa agregatom od plovućca. Grandiozno dostignuće, kako u spoljnom oblikovanju tako i formiranju unutrašnjeg prostora vizantijskim zasvođavanjem, ostvareno je crkvom Sv. Sofije u Carigradu.

Posle ranovizantijskog perioda, arhitektura Vizantije teži da razvije jedinstven plan centralnog tipa sa kupolom koja simbolizuje vaseljenu. Građevine centralnog plana su najčešće u obliku krsta, slobodno razvijenog ili upisanog krsta.

Iz arhitekture hrišćanskog istoka - Vizantije usavršen je oblik upisanog krsta, koji se javlja u više varijanti:

1. Razvijeni upisani krst(sa jednom ili pet kupola),
2. Sažeti upisani krst sa jednom kupolom,
3. Razvijeni upisani krst sa obimnim brodom(jedna ili pet kupola),
4. Upisani krst sa suženim kracima,
5. Kombinovani sa elementima upisanog krsta.

Pored toga grade se i manje crkve sa planom slobodnog krsta.

Najuticajnije su bile Carigradska i Grčka škola.

Najznačajniji spomenici rane vizantijske arhitekture i umetnosti se nalaze u Carigradu — Konstantinopolju, širom Vizantijskog carstva, italijanskoj Ravenni koja je 402. g. bila prestonicom Rimskog carstva, a za vreme cara Justinijana tu je sedište vizantijske vlasti u Italiji (535. g.). Crkva San Vitale u Ravenni (526.-547. g.) ima osnovu osmougaonika iznad čijeg središnjeg dela je kupola. Središnji brod komplikovano je povezan s bočnim brodom i to nizom polukružnih niša. Crkva ovakve osnove sa kupolom preovladava u pravoslavlju sve od Justinijana, kao što na Zapadu preovladava bazilikalni tip crkve.

Crkva Aja Sofija (532.-537.) u Carigradu je najpoznatija građevina Vizantijske umetnosti. Osnova je kombinacija uzdužne bazilike i centralnog tipa sa kupolom u sredini. Tada najveću kupolu na svetu podupiru dve polu-kupole i sferni (kružni) trouglovi zvani pandatifi. Kupola je prošarana prozorima i svjetlucavim mozaicima pa se čini kao da je bez težine. Spolja je volumen zatvoren ravnim geometrijskim površinama, dok je iznutra zid potpuno dematerijalizovan mermernim oplatama i mozaicima koji mu daju slikarski karakter. U kasnijim razdobljima vizantijske arhitekture javlja se nekoliko tipova crkava, smanjuju se veliki jedinstveni prostori (koji su dominirali u zlatnom dobu), a spoljašnja obrada volumena dobija na važnosti gde se javljaju i ornamentalni ukrasi od opeke (npr. Crkva sv. Luke u Fokidi, Grčka, manastiri Svete gore, Manastir Svetog Đorđa u Starom Nagoričanu koji je zadužbina kralja Milutina ili sv. Pantelejmon kod Skoplja, Makedonija). Jedini očuvani ranovizantijski spomenik u Hrvatskoj je trobrodna Eufrazijana|Eufrazijeva bazilika u Poreču iz 5. veka, sa mozaicima iz 6. veka.

Crkva Sv. Vasilija Blaženog, Moskva, 1561. god.

Poznovizantijska arhitektura

Početkom 10. veka potpuno će se oformiti tipična građevina Vizantije, to je crkva u osnovi upisanog krsta (istokrakog) u osnovu kvadrata. Kupole će povećati svoj tambur (donji okvir kupole) i na tom visokom tamburu otvoriti će se mnogi prozori i tako obasjati tu građevinu građenu potpuno bez prozora na zidu.

Takav tip crkve je i crkva Sv. Marko u Veneciji (1063), iako nije bila pod vlašću Vizantije, bila je pod direktnim umetničkim uticajem. Ona ima osnovu grčkog upisanog krsta u osnovu kvadrata i kupole iznad središnjeg kvadrata i svakog kraka krsta - odlike vizantske gradnje. Venecijanske kupole nemaju tambur nego su obložene drvenim krovovima. Unutrašnjost je vrlo prostrana i ukrašena mozaicima.

U 13. veku Carigrad pada u ruke krstaša i formira se latinsko carstvo, što dovodi do intenzivnijeg razvoja umetničke delatnosti na periferiji Vizantije kao što je Makedonija, Srbija i Rusija. U Srbiji nastaju crkve „Raške škole“ u kojoj se osjete uticaji romanike. Dok Crkva Manastira Gračanice na Kosovu (1315. god.) zbog svoje visine podsjeća na gotičku građevinu. Ona ima predulaz spojen s centralnim prostorom kvadratne osnove (upisan grčki krst) koji je spolja naglašen stupnjevanjem četiri manje kupole iz kojih se u sredini izdvaja peta – najviša i najveća. Sjajan ritam nižih i viših tela koja skoro ne izlaze iz kvadratne osnove.

Galerija

• 
  Crkva Sv. Irine, Carigrad
• 
  Crkva Sv. Teodora, Atina
• 
  Crkva Aja Sofija, Nikeja
• 
  Crkva Sv. Mudrosti, Solun
• 
  Manastir Zograf, Gora Atos
• 
  Beogradska porta /Druga vojna vrata(Konstantinopoljska tvrđava)
• 
  Crkva Bogorodica Ljeviška, Prizren
• 
  Manastir Gračanica
• 
  Pećka patrijaršija
• 
  Manastir Vatoped, Gora Atos
• 
  Manastir Velika Lavra, Gora Atos
• 
  San Vitale u Raveni, 526.-547.
• 
  Crkva Sv. Spas, Prizren
• 
  Hram Svetog Save, Beograd
• 
  Crkva Svetog Marka u Beogradu

Vidi još

• Vizantijska umetnost

Literatura

• Enciklopedija likovnih umjetnosti, L.Z. FNRJ, Zagreb 1959.
• Mala prosvetina enciklopedija, Beograd, 1959.
• Svet umenia, IKAR, Bratislava 2002.
• Spozname umenie R. Dickensova a M. Griffildova, B. Bystrica 2004.
• Dejiny umenia, Mladé letá Bratislava 2001.
• Svetové dejiny umenia, B.F. Groslier, Larusse, Prag 1996.
• Bogdanovic, Jelena (19. 6. 2017). The Framing of Sacred Space: The Canopy and the Byzantine Church. New York: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-068137-1. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
• Ćurčić, Slobodan (1979). Gračanica: King Milutin's Church and Its Place in Late Byzantine Architecture. Pennsylvania State University Press. ISBN 9780271002187. 
• Fletcher, Sir Banister; Cruickshank, Dan (1996). Sir Banister Fletcher's a History of Architecture. Architectural Press. ISBN 9780750622677. 
• Mango, Cyril (1985). Byzantine Architecture.  (London, 1985; Electa, Rizzoli).
• Ousterhout, Robert G. (1999). Master Builders of Byzantium. Princeton University Press. ISBN 9780691005355. 
• Ash, John (1995). A Byzantine Journey. London: Random House Incorporated. ISBN 9780679409342. 
• Auzépy, M.-F. (1990). „La destruction de l'icône du Christ de la Chalcé par Léon III: propagande ou réalité?”. Byzantion. 60: 445‒492. 
• Barber, C. (1991). „The Koimesis Church, Nicaea: The Limits of Representation on the Eve of Iconoclasm”. Jahrbuch der österreichischen Byzantinistik. 41: 43‒60. 
• Bardill, J. (2000). „The Church of Sts. Sergius and Bacchus in Constantinople and the Monophysite Refugees”. Dumbarton Oaks Papers. 54: 1‒11. JSTOR 1291830. doi:10.2307/1291830. 
• Bassett, Sarah (2004). The Urban Image of Late Antique Constantinople. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 9780521827232. 
• Bauer, Franz Alto (1996). Stadt, Platz und Denkmal in der Spätantike. Mainz: P. von Zabern. ISBN 9783805318426. 
• Belting, Hans; Jephcott (tr.), Edmund (1994). Likeness and Presence: A History of the Image before the Era of Art. Chicago: Chicago University Press. ISBN 9780226042152. 
• Berenson, Bernard (1954). The Arch of Constantine, or, the Decline of Form. London: Chapman and Hall. 
• Brendel, Otto J. (1979). Prolegomena to the Study of Roman Art. New Haven: Yale University Press. ISBN 9780300022681. 
• Brubaker, Leslie; Haldon, John (2001). Byzantium in the Iconoclast Era (ca. 680-850): The Sources. Birmingham: Ashgate. 
• Brubaker, L. (1998). „Icons before iconoclasm?, Morfologie sociali e culturali in europa fra tarda antichita e alto medioevo”. Settimane di Studio del Centro Italiano di Studi Sull' Alto Medioevo. 45: 1215‒1254. 
• Brubaker, L. (2004). „Elites and Patronage in Early Byzantium: The Evidence from Hagios Demetrios in Thessalonike”. Ur.: Haldon, John; et al. The Byzantine and Early Islamic Near East: Elites Old and New. Princeton: Princeton University Press. str. 63‒90. 
• Bryer, A.; Herrin, Judith, ur. (1977). Iconoclasm: Papers Given at the Ninth Spring Symposium of Byzantine Studies, University of Birmingham, March 1975. Birmingham: Center for Byzantine Studies. ISBN 9780704402263. 
• Cavallo, Guglielmo (1992). Il codex purpureus rossanensis. Rome. 
• Creswell, Keppel A.C. (1969). Early Muslim Architecture. New York: Clarendon Press. 
• Ćurčić, Slobodan (2000). Some Observations and Questions Regarding Early Christian Architecture in Thessaloniki. Thessaloniki: Υπουργείον Πολιτισμού: Εφορεία Βυζαντινών Αρχαιοτήτων Θεσσαλονίκης. ISBN 9789608674905. 
• Cutler, A. (1993). „Barberiniana: Notes on the Making, Content, and Provenance of Louvre OA. 9063”. Tesserae: Festschrift für Josef Engemann, Jahrbuch für Antike und Christentum, Ergänzungsband. 18: 329‒339. 
• Dark, K.; Özgümüş, F. (2002). „New Evidence for the Byzantine Church of the Holy Apostles from Fatih Camii, Istanbul”. Oxford Journal of Archaeology. 21 (4): 393‒413. doi:10.1111/1468-0092.00170. 
• Deichmann, Friedrich Wilhelm (1969). Ravenna: Hauptstadt des spätantiken Abendlandes. Wiesbaden: Franz Steiner. ISBN 9783515020053. 
• Delbrueck, R. (1929). Die Consulardiptychen und Verwandte Denkmäler. Berlin: De Gruyter. 
• Dodd, Erica Cruikshank (1961). Byzantine Silver Stamps. Washington: Dumbarton Oaks Research Library and Collection, Trustees for Harvard University. 
• Elsner, J. (2002). „The Birth of Late Antiquity: Riegl and Strzygowski in 1901”. Art History. 25 (3): 358‒379. doi:10.1111/1467-8365.00326. 
• Flood, Finbarr Barry (2001). The Great Mosque of Damascus: Studies on the Making of an Umayyad Visual Culture. Leiden: Brill. 
• Forsyth, George H.; Weitzmann, Kurt (1973). The Monastery of St. Catherine at Mount Sinai: The Church and Fortress of Justinian. Ann Arbor: University of Michigan Press. 
• Fowden, Garth (1991). „Constantine's Porphyry Column: The Earliest Literary Allusion”. Journal of Roman Studies. 81: 119‒131. JSTOR 300493. S2CID 162363159. doi:10.2307/300493. 
• Grabar, André (1984). L'iconoclasme byzantin: Le dossier archéologique (2nd izd.). Paris: Flammarion. ISBN 9782080126030. 
• Grabar, André (1948). Les peintures de l'évangéliaire de Sinope (Bibliothèque nationale, Suppl. gr. 1286). Paris: Bibliothèque nationale. 
• Haldon, John (1997) [1990]. Byzantium in the Seventh Century: The Transformation of a Culture. Cambridge: Cambridge University Press. 
• Hanfmann, George Maxim Anossov (1967). Classical Sculpture. Greenwich, CT: New York Graphic Society. ISBN 9780821201787. 
• Henck, N. (2001). „Constantius ho Philoktistes?” (PDF). Dumbarton Oaks Papers. 55: 279‒304. JSTOR 1291822. doi:10.2307/1291822. Arhivirano iz originala (PDF) 2014-05-12. g. Pristupljeno 2014-09-29. 
• Kessler, Herbert L. (1988). „On the State of Medieval Art History”. The Art Bulletin. 70 (2): 166—187. JSTOR 3051115. doi:10.1080/00043079.1988.10788561. 
• Kiilerich, Bente (1998). The Obelisk Base in Constantinople. Rome: G. Bretschneider. 
• Kitzinger, Ernst (1977). Byzantine Art in the Making: Main Lines of Stylistic Development in Mediterranean Art, 3rd‒7th Century. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0571111541. 
• Krautheimer, R. (2000). Rome: Profile of a City. Princeton: Princeton University Press. ISBN 9780691049618. 
• Leader, R. (2000). „The David Plates Revisited: Transforming the Secular in Early Byzantium”. Art Bulletin. 82 (3): 407‒427. JSTOR 3051395. doi:10.2307/3051395. 
• Leroy, Jules (1964). Les manuscrits syriaques à peintures conservés dans les bibliothèques d'Europe et d'Orient; contribution à l'étude de l'iconographie des Églises de langue syriaque. Paris: Librairie orientaliste P. Geuthner. 
• Levin, I. (1985). The Quedlinburg Itala: The Oldest Illustrated Biblical Manuscript. Leiden: E.J. Brill. ISBN 9789004070936. 
• Maas, M., ur. (2005). The Cambridge Companion to the Age of Justinian. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 9781139826877. 
• Mainstone, Rowland J. (1997). Hagia Sophia: Architecture, Structure, and Liturgy of Justinian's Great Church. New York: Thames and Hudson. ISBN 9780500279458. 
• Mango, Cyril (1963). „Antique Statuary and the Byzantine Beholder”. Dumbarton Oaks Papers. 17: 53‒75. JSTOR 1291190. doi:10.2307/1291190. 
• Mathews, Thomas F. (1971). The Early Churches of Constantinople: Architecture and Liturgy. University Park: Pennsylvania State University Press. 
• Mathews, Thomas F. (2005). „The Palace Church of Sts. Sergius and Bacchus in Constantinople”. Ur.: Emerick, J.J.; Delliyannis, D.M. Archaeology in Architecture: Studies in Honor of Cecil L. Striker. Mainz: von Zabern. ISBN 9783805334921. 
• Matthiae, Guglielmo (1987). Pittura romana del medioevo. Rome: Fratelli Palombi. ISBN 9788876212345. 
• Mazal, Otto (1998). Der Wiener Dioskurides: Codex medicus Graecus 1 der Österreichischen Nationalbibliothek. Graz: Akademische Druck u. Verlagsanstalt. ISBN 9783201016995. 
• Michelis, Panayotis A. (1946). An Aesthetic Approach to Byzantine Art. Athens. 
• Nordenfalk, Carl (1938). Die spätantiken Kanontafeln. Göteborg: O. Isacsons boktryckeri a.-b. 
• Onians, J. (1980). „Abstraction and Imagination in Late Antiquity”. Art History. 3: 1‒23. doi:10.1111/j.1467-8365.1980.tb00061.x. 
• Peschlow, Urs (1977). Die Irenenkirche in Istanbul. Tübingen: E. Wasmuth. ISBN 9783803017178. 
• Runciman, Steven (1987) [1954]. A History of the Crusades: The Kingdom of Acre and the Later Crusades. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0521347723. 
• Spieser, J.-M. (1984). Thessalonique et ses monuments du IVe au VIe siècle. Athens: Ecole française d'Athènes. 
• Stein, D. (1980). Der Beginn des byzantinischen Bilderstreites und seine Entwicklung bis in die 40er Jahre des 8. Jahrhunderts. Munich: Institut für Byzantinistik und Neugriechische Philologie der Universität. 
• Stylianou, Andreas; Stylianou, Judith A. (1985). The Painted Churches of Cyprus: Treasures of Byzantine Art. London: Trigraph for the A.G. Leventis Foundation. ISBN 9780950802619. 
• Theocharidou, K. (1988). The Architecture of Hagia Sophia, Thessaloniki, from its Erection up to the Turkish Conquest. Oxford: Oxford University Press. 
• Thiel, Andreas (2005). Die Johanneskirche in Ephesos. Wiesbaden: Isd. ISBN 9783895003547. 
• Volbach, Wolfgang Fritz (1976). Elfenbeinarbeiten der Spätantike und des frühen Mittelalters. Mainz: von Zabern. ISBN 9783805302807. 
• Weitzmann, Kurt (1981). Classical Heritage in Byzantine and Near Eastern Art. London: Variorum Reprints. 
• Weitzmann, Kurt (1984). Greek Mythology in Byzantine Art. Princeton: Princeton University Press. ISBN 9780860780878. 
• Wellesz, Emmy (1960). The Vienna Genesis. London: T. Yoseloff. 
• Wright, D. H. (1985). „The Date of the Vatican Illuminated Handy Tables of Ptolemy and of its Early Additions”. Byzantinische Zeitschrift. 78 (2): 355‒362. S2CID 194111177. doi:10.1515/byzs.1985.78.2.355. 
• Wright, D. (1986). „Justinian and an Archangel”. Studien zur Spätantiken Kunst Friedrich Wilhelm Deichmann Gewidmet. Mainz. III: 75‒79. 
• Wright, David Herndon (2001). The Roman Vergil and the Origins of Medieval Book Design. Toronto: University of Toronto Press. ISBN 9780802048196. 
• Wright, David Herndon (1993). The Vatican Vergil: A Masterpiece of Late Antique Art. Berkeley: University of California Press. ISBN 9780520072404. 

Spoljašnje veze

• Overview of Byzantine architecture in Constantinople
• The temples of the new religion
• Christianization of the ancient temples
• Photographs and Plans of Byzantine Architecture in Turkey
• Ovaj članak uključuje tekst iz publikacije koja je sada u javnom vlasništvu: Chisholm, Hugh, ur. (1911). „Byzantine Art”. Encyclopædia Britannica (na jeziku: engleski) (11 izd.). Cambridge University Press.