Википедија:Pisanje i izgovor

Između klasičnog i tradicionalnog pisanja i izgovora

Ovaj tekst je namenjen uže specijalizovanim korisnicima Vikipedije koji se bave pisanjem klasičnih tema (Antika, Rim, Srednji vek itd.), ali i onima koje ovo zanima.

Reč je o pisanju i izgovaranju imena i pojmova iz klasičnih jezika i literature. U srpskom, kao i u mnogim drugim jezicima, postoji problem translacije stranih reči, a dodatnu komplikaciju predstavlja više posrednika, kao što je često slučaj sa rečima iz klasičnih jezika.

Grčke reči mogu biti direktno preuzete, bilo u klasičnom ili u tradicionalnom izgovoru. Osim toga, često mogu biti preuzete u latinizovanoj formi. Tako latinizovane mogu biti posredovane nekim trećim jezikom. Način na koji preuzimamo grčke reči predstavlja po pravilu standardno i uglavnom standardizovano rešenje za preuzimanje svih verzija reči iz klasičnih jezika. Po mome mišljenju, međutim, nije neprihvatljivo u određenim prilikama uvoditi i nestandardne forme. (Milan Budimir - Ljiljana Crepajac: Cτοιχεία ελληνικά. Osnovi grčke glotologije. - Beograd. Zavod za izdavanje udžbenika SRS. 1965. Str. 13.)

Ha ovo pitanje, kojem se bez velike potrebe pridaje značaj koji ne zaslužuje, može se rešiti sa malo dobre volje (koja najčešće izostaje) tako što ćemo koristi oba načina, zavisno od teksta i namene. Prednost Vikipedije kao digitalnog oblika pisane reči u odnosu na štampanu (papirnatu) osnovu, što se istovremeno mogu koristiti oba načina. To vidimo iz sledećih primera: Kajsar i Majkenat, ili Cezar i Mecena, da spomenem samo drastičnije primere. Ovde nam takođe na raspolaganju stoje redirekcije i linkovanje. Sve to smanjuje mogućnost nesporazuma.

Standardni oblik, koji bi bio osnova za standardizovanje, definisan je Pravopisom (1994):

„reč je pravilna u onom obliku koji je usvojen i ukorenjen u javnom izrazu, kako god se odnosio prema izvornoj strukturi".

(Pravopis srpskoga jezika. Priredili Mitar Pešikan, Jovan Jerković, Mato Pižurica. - Novi Sad. Matica srpska. 1994. Str. 174. U tekstu dalje Pravopis.) Međutim, sledeća rečenica je preterano restriktivna, jer

„svako naknadno 'popravljanje' u običaj uvedenih oblika, s ciljem da naš oblik bude verniji izvornome, samo je kvarenje reda u književnom jeziku, podrivanje njegove postojanosti i prirodnosti".

Ovo je neutemeljeno, jer naš Pravopis uglavnom dokumentuje zatečeno stanje, i to proglašava za normu, kao da se jezik posle usvojenog pravopisa više neće menjati! Nešto kasnije nailazimo na gotovo istu formulaciju:

„kad god je neko ime u opštem javnom izrazu prihvaćeno u postojanom obliku, taj oblik je pravilan i kad nije u skladu sa sistemskim postupkom, pa ga ne treba podrivati naknadnim sistemskim popravkama"16. (Pravopis, str. 178-179.)

Najzad, eto kriv(a)ca za „podrivanje" srpskog jezika:

„U ovu spontano stvorenu tradiciju -veliku su zabunu uneli reformatorski pokušaji nekih uticajnih klasičnih filologa da radikalno prerade stvoreni izražajni običaj i uvedu oblike najbliže antičkom izgovoru." (Pravopis, str. 179.)

Pravopis pri tom dozvoljava dvojstvo srpske i hrvatske normativne tradicije prema ličnim navikama i opredeljima, a tako nešto ne dozvoljava unutar srpskog jezika.

U drugim, savremenim jezicima obično nema dileme: klasični izgovor (u oba klasična jezika) primenjuje se na tekstove nastale u antici. U samim tim jezicima latinske i grčke reči se izgovaraju prema pravilima njihovih fonetika. Tako se u francuskom jeziku, na primer, izgovara filozofi (philosophie), Siseron (Ciceron), Sezar (Cesar) itd., dok se na časovima grčkog i latinskog u školama primenjuje restituisani, rekonstruisani, naučni izgovor filosofija (odnosno erazmijanski izgovor), Kikero, Kajsar itd. Ipak, i kod njih su moguća odstupanja u artikulaciji ili u akcentu.

Mislim da u srpskom jeziku ima mesta i za klasični i za tradicionalni izgovor reči iz klasičnih jezika, uz poštovanje sledećeg pravila: tradicionalni izgovor u svim slučajevima „niskog" i „srednjeg" (Onako kako je prihvaćeno u „opštem javnom izrazu") stila, a klasični za potrebe „visokog" stila, ako to autoru odgovara i smatra opravdanim. Ova pomalo štura primena najstarije klasifikacije stila ipak precizno objašnjava razloge za upotrebu oba izgovora. Klasični izgovor bi trebalo redovno primenjivati u prevodima antičke poezije, kao i u pratećim tekstovima ili komentarima uz prevode (Ilustrativan je primer oblika „pajdeja" koji može biti kritikovan, ali zaista ne vidim zašto bi paideja i sl. bila bolja, da ne pominjem eventualnu verziju pedeja prema pedagog ili pedagogija. Pravila uostalom postoje ne zato da se krše nego da se menjaju.

domatrios