Википедија:Писање и изговор

Између класичног и традиционалног писања и изговора

Овај текст је намењен уже специјализованим корисницима Википедије који се баве писањем класичних тема (Антика, Рим, Средњи век итд.), али и онима које ово занима.

Реч је о писању и изговарању имена и појмова из класичних језика и литературе. У српском, као и у многим другим језицима, постоји проблем транслације страних речи, a додатну компликацију представља више посредника, као што je често случај са речима из класичних језика.

Грчке речи могу бити директно преузете, било у класичном или у традиционалном изговору. Осим тога, често могу бити преузете у латинизованој форми. Тако латинизоване могу бити посредоване неким трећим језиком. Начин на који преузимамо грчке речи представља пo правилу стандардно и углавном стандардизовано решење за преузимање свих верзија речи из класичних језика. По моме мишљењу, међутим, није неприхватљиво у одређеним приликама уводити и нестандардне форме. (Милан Будимир - Љиљана Црепајац: Cτοιχεία ελληνικά. Основи грчке глотологије. - Београд. Завод за издавање уџбеника СРС. 1965. Стр. 13.)

Ha ово питање, којем се без велике потребе придаје значај који не заслужује, може се решити са мало добре воље (која најчешће изостаје) тако што ћемо користи оба начина, зависно од текста и намене. Предност Википедије као дигиталног облика писане речи у односу на штампану (папирнату) основу, што се истовремено могу користити оба начина. То видимо из следећих примера: Кајсар и Мајкенат, или Цезар и Мецена, да споменем само драстичније примере. Овде нам такође на располагању стоје редирекције и линковање. Све то смањује могућност неспоразума.

Стандардни облик, који би био основа за стандардизовање, дефинисан je Правописом (1994):

„реч je правилна у оном облику који je усвојен и укорењен у јавном изразу, како год се односио према изворној структури".

(Правопис српскога језика. Приредили Митар Пешикан, Јован Јерковић, Мато Пижурица. - Нови Сад. Матица српска. 1994. Стр. 174. У тексту даље Правопис.) Међутим, следећа реченица je претерано рестриктивна, јер

„свако накнадно 'поправљање' у обичај уведених облика, с циљем да наш облик буде вернији изворноме, само je кварење реда у књижевном језику, подривање његове постојаности и природности".

Ово је неутемељено, јер наш Правопис углавном документује затечено стање, и то проглашава за норму, као да се језик после усвојеног правописа више неће мењати! Нешто касније наилазимо на готово исту формулацију:

„кад год je неко име у општем јавном изразу прихваћено у постојаном облику, тај облик je правилан и кад није у складу са системским поступком, пa га не треба подривати накнадним системским поправкама"16. (Правопис, стр. 178-179.)

Најзад, ето крив(а)ца за „подривање" српског језика:

„У ову спонтано створену традицију -велику су забуну унели реформаторски покушаји неких утицајних класичних филолога да радикално прераде створени изражајни обичај и уведу облике најближе античком изговору." (Правопис, стр. 179.)

Правопис при том дозвољава двојство српске и хрватске нормативне традиције према личним навикама и опредељима, a тако нешто не дозвољава унутар српског језика.

У другим, савременим језицима обично нема дилеме: класични изговор (у оба класична језика) примењује се на текстове настале у антици. У самим тим језицима латинске и грчке речи се изговарају према правилима њихових фонетика. Тако се у француском језику, на пример, изговара филозофи (philosophie), Сисерон (Ciceron), Сезар (Cesar) итд., док се на часовима грчког и латинског у школама примењује реституисани, реконструисани, научни изговор философија (односно еразмијански изговор), Кикеро, Кајсар итд. Ипак, и код њих су могућа одступања у артикулацији или у акценту.

Мислим да у српском језику има места и за класични и за традиционални изговор речи из класичних језика, уз поштовање следећег правила: традиционални изговор у свим случајевима „ниског" и „средњег" (Онако како je прихваћено у „општем јавном изразу") стила, a класични за потребе „високог" стила, ако то аутору одговара и сматра оправданим. Ова помало штура примена најстарије класификације стила ипак прецизно објашњава разлоге за употребу оба изговора. Класични изговор би требало редовно примењивати у преводима античке поезије, као и у пратећим текстовима или коментарима уз преводе (Илустративан је пример облика „пајдеја" који може бити критикован, али заиста не видим зашто би паидеја и сл. била боља, да не помињем евентуалну верзију педеја према педагог или педагогија. Правила уосталом постоје не зато да се крше него да се мењају.

доматриос