Vitraž

Severni ružičasti prozor katedrale u Šartru (Šartr, Francuska), koji je donirala Blanka od Kastilje. On predstavlja Devicu Mariju kao nebesku kraljicu, okruženu biblijskim kraljevima i prorocima. Ispod je Sveta Ana, majka Bogorodice, sa četvoricom pravednih vođa. Prozor uključuje grbove Francuske i Kastilje

Pogled spolja na vitraž crkve svetog Petra i Pavla u Ostendei (Belgija), izgrađene između 1899. i 1908. godine.

Vitraž (fr. Vitrail) je površina sastavljana od raznobojnih stakala likovno uređenih i spojenih olovnim trakama i služi za zastakljivanje prozora. Izraz se upotrebljava i za označavanje slikarske tehnike za njegovu proizvodnju.

Tokom svoje hiljadugodišnje istorije, termin se primenjivao skoro isključivo na prozore crkava i drugih značajnih verskih objekata. Iako se tradicionalno izrađuju u ravnim panelima i koriste kao prozori, kreacije modernih vitražnih umetnika takođe uključuju trodimenzionalne strukture i skulpture. Savremena narodna upotreba često proširuje pojam „vitraž” na domaće olovno svetlo i umetničke predmete napravljene od staklene folije sa primerima poznatih svetiljki Luisa Komforta Tifanija.

Izradom vitraža bave se vitražisti. Vitražista je najčešće i zanatlija i umetnik. Može se baviti izradom vitraža prema svojoj ili tuđoj zamisli, ili restauracijom već postojećih. Ovo je danas veoma cenjeno zanimanje. Veština izrade vitraža izučava se najčešće u umetničkim školama i na specijalističkim kursevima, a nije retkost da se zanat prenosi u porodici s kolena na koleno.

Istorija

Vitraži su počeli da se pojavljuju u gradnji srednjoevropskih gotskih katedrala koje su imale otvore suviše velike da bi se zastaklile jednim staklom i moralo se spajati više stakala u jednu celinu.

Postepeno je ovo postala umetnost. Kako se pre vitraž upotrebljavao samo u crkvama, hramovima i manastirima u današnjem vremenu on se upotrebljava i u domaćinstvima za ukrašavanje vrata i prozora kao dekoracija na njihovim delovima.

Izrada i restauracija vitraža

Vitražista Tom Holdman u svojoj radionici

Vitraž iz 13. veka, na vitražu prikazan Tomas Beket

Izradom vitraža bave se vitražisti. Vitražista uklapa precizno oblikovane komade najčešće obojenog stakla prema modelu i spaja ih pomoću posebnih olovnih profila koji se zagrevaju. U radu koristi, kalupe, klješta, makaze, pincete, lemilicu i dodatne preparate. Vitražista često može i sam da priprema staklo, koje boji metalnim oksidima, nakon čega se sve greje u pećima na visokim temperaturama. Izrada idejnih rešenja, nacrti, biranje, sečenje i bojenje stakla tradicionalnim metodama takođe spadaju u delatnosti vitražiste. Izrada vitraža je spoj kreativnosti, umetnosti i zanatstva.

Restauracija je posebno važan segment ovog umetničkog zanata. To je način da se sačuvaju neka izuzetno vredna dela starih majstora. Jedna od zakonitosti restauracije je svakako očuvanje originalnog stanja dela u što većoj meri. Trajanje restauracije nekog vitraža uglavnom zavisi od opšteg stanja samog dela.

Vitražista je zanimanje kojim se češće bave muškarci, ali ima i žena. Najteži deo posla je montaža, jer se vitraži često montiraju na visokim pozicijama, gde i vremenski uslovi mogu biti otežani.

Klasičan vitraž

Klasičan vitraž nastaje spajanjem raznobojnog stakla na hladno pomoću olovnih profila i upotrebljava se za dekorisanje prozorskih otvora ili vrata.

Tifani vitraži

Tifani vitraž je novija, filigranskija tehnika, stara nekih stotinak godina. Ona pre svega omogućava izradu vitraža od mnogo manjih komadića stakala, fuge su mnogo tanje i u prostorijama gde imate bliski kontakt sa vitražima, tifani vitraži deluju mnogo elegantnije. Zatim, tifani tehnika je omogućila da vitraži ne moraju da budu samo u jednoj ravni. Najpoznatije su tifani lampe, ali je moguće izrađivati razne umetničke i upotrebne predmete.

Lažan vitraž

Lažan vitraž pripominje na klasičan vitraž koji je stvoren za razliku od klasičnog pomoću nanošenja boje na staklo i lepljenjem olovne trake ili čak naglašavanje kontura pomoću boje. Osnovni princip da se vitraž sastoji od staklenih delova se ovde ne primenjuje.

Proizvodnja stakla

Tokom kasnog srednjeg veka, fabrike stakla su osnovane gde je bilo dostupno snabdevanje silicijum dioksidom, osnovnim materijalom za proizvodnju stakla. Silicijumu je potrebna veoma visoka temperatura za topljenje, što nisu sve fabrike stakla mogle da postignu. Takvi materijali kao što su kalijum, soda i olovo mogu se dodati da bi se smanjila temperatura topljenja. Druge supstance, poput kreča, dodaju se za obnovu oslabljene mreže i čine staklo stabilnijim. Staklo se boji dodavanjem metalnih oksidnih prahova ili fino usitnjenih metala dok je u rastopljenom stanju. Oksidi bakra proizvode zelenu ili plavičastozelenu boju, kobalt čini tamno plavu, a zlato proizvodi vinsko crveno i ljubičasto staklo. Većina modernog crvenog stakla proizvodi se koristeći bakra, koji je jeftiniji od zlata i daje svetliju, crvenu nijansu crvene boje. Staklo obojeno dok se nalazi u glinenom loncu u peći poznato je kao metalno staklo u loncu, za razliku od blistavog stakla.

Boje

Deo nemačkog panela iz 1444. godine sa Posete; različite boje metalnog lonca, uključujući belo staklo, crnu staklastu boju, žutu srebrnu mrlju, a „maslinasto-zeleni“ delovi su emajl. Obrasci biljaka na crvenom nebu nastaju grebanjem crne boje sa crvenog stakla pre pečenja. Obnovljeni panel sa novim olovnim nanosima.

„Metalni lonac” i blještavo staklo

Primarni način uključivanja boje u vitraž je upotreba stakla, prvobitno bezbojnog, koje je dobilo boju mešanjem sa metalnim oksidima u rastopljenom stanju (u retorti ili „loncu”), proizvodeći staklene ploče koje su u potpunosti obojene; ovo je poznato kao „lončano metalno” staklo. Druga metoda, koja se ponekad koristi u nekim delovima prozora, je fleš staklo, tanka prevlaka od obojenog stakla spojena sa bezbojnim staklom (ili obojenim staklom, za proizvodnju drugačije boje). U srednjovekovnom staklu se ovaj pristup posebno koristio za crveno staklo, jer je staklo napravljeno od jedinjenja zlata bilo veoma skupo i imalo je tendenciju da bude previše duboke boje za upotrebu u punoj debljini.

Boja za staklo

Druga grupa tehnika daje dodatno obojenje, uključujući linije i senčenje, tretiranjem površina obojenih ploča i često fiksiranjem ovih efekata laganim pečenjem u peći. Ove metode se mogu koristiti na širokim površinama, posebno sa srebrnom bojom, što je davalo bolje žute boje od drugih metoda u srednjem veku. Alternativno, mogu se koristiti za slikanje linearnih efekata, ili polihromnih oblasti detalja. Najčešći način dodavanja crne linearne slike neophodne za definisanje slika vitraža je upotreba onoga što se različito naziva „staklena boja”, „staklasta boja” ili „posivljavajuća boja”. Ovo je nanosilo kao mešavina staklenog praha, gvožđa ili rđe da bi se dobila crna boja, gline i ulja, sirćeta ili vode radi teksture koja se može četkati, sa vezivnim sredstvom kao što je arapska guma. Na ovon nanosu bi se slikalo na komadima obojenog stakla, a zatim bi se zagrevalo da sagore sastojci za davanje teksture, ostavljajući sloj stakla i boje spojen sa glavnim komadom stakla.

Nemačko staklo, Nirnberg, prema crtežu Zebala Behama, oko 1525. Srebrna boja proizvodi niz žutih i zlatnih boja, a obojena na poleđini plavog neba daje tamnozelenu boju krsta.

Srebrna boja

„Srebrna boja”, uvedena ubrzo nakon 1300. godine, proizvela je širok spektar žutih do narandžastih boja; ovo je „vitraž” u izrazu „vitražno staklo”. Jedinjenja srebra (naročito srebro-nitrat) se mešaju sa vezivnim supstancama, nanose na površinu stakla, a zatim peku u peći. Ona mogu proizvesti niz boja od narandžasto-crvene do žute. Koriste se na plavom staklu za proizvodnju zelenog. Način zagrevanja i hlađenja stakla može značajno uticati na boje koje proizvode ova jedinjenja. Hemija u pitanju je složena i nije dobro shvaćena. Hemikalije zapravo prodiru u staklo na koje su dodate, te tehnika daje izuzetno stabilne rezultate. Do 15. veka ovo je postalo jeftinije nego upotreba metalnog stakla i često se koristilo sa staklenom bojom kao jedinom bojom na providnom staklu. Srebrna boja se nanosila je na suprotnu stranu stakla za srebrno bojenje, jer dve tehnike nisu dobro delovale jedna na drugu. Mrlja se obično nalazila na spoljašnjoj strani, gde se čini da je staklu davala izvesnu zaštitu od vremenskih uticaja, mada to može biti tačno i za boju. Takođe su verovatno da su žareni odvojeno, mrlji je bilo potrebno manje toplote od boje.

Literatura

• "Historic England" = Practical Building Conservation: Glass and glazing. Ashgate Publishing. 2011. ISBN 978-0754645573. 
• Martin Harrison, 'Victorian Stained Glass', Barrie & Jenkins. 1980. ISBN 0214206890.
• The Journal of Stained Glass, Burne-Jones Special Issue, Vol. XXXV. 2011. ISBN 978-0-9568762-1-8.
• The Journal of Stained Glass, Scotland Issue, Vol. XXX. 2006. ISBN 978-0-9540457-6-0.
• The Journal of Stained Glass, Special Issue, The Stained Glass Collection of Sir John Soane's Museum, Vol. XXVII. 2003. ISBN 0-9540457-3-4.
• The Journal of Stained Glass, America Issue, Vol. XXVIII. 2004. ISBN 0-9540457-4-2.
• Peter Cormack, 'Arts & Crafts Stained Glass', Yale University Press, 2015. Cormack, Peter (2015). Arts & Crafts Stained Glass. Yale University Press. ISBN 978-0-300-20970-9. 
• Caroline Swash, 'The 100 Best Stained Glass Sites in London', Malvern Arts Press, 2015. Swash, Caroline (2015). The 100 Best Stained Glass Sites in London. Malvern Arts Press Limited. ISBN 978-0-9541055-2-5. 
• Nicola Gordon Bowe, 'Wilhelmina Geddes, Life and Work', Four Courts Press, 2015. Bowe, Nicola Gordon (2015). Wilhelmina Geddes: Life and Work. Four Courts Press. ISBN 978-1-84682-532-3. 
• Lucy Costigan & Michael Cullen. (2010). Strangest Genius: The Stained Glass of Harry Clarke. Dublin: The History Press. ISBN 978-1-84588-971-5. .
• Theophilus (ca. (1100). On Divers Arts. Courier Corporation. ISBN 0-486-23784-2. , trans. from Latin by John G. Hawthorne and Cyril Stanley Smith, Dover.
• Elizabeth Morris (1993). Stained and Decorative Glass. Tiger Books. ISBN 0-86824-324-8. 
• Sarah Brown (1994). Stained Glass- an Illustrated History. Bracken Books. ISBN 1-85891-157-5. 
• Painton Cowen (1985). A Guide to Stained Glass in Britain. Michael Joseph. ISBN 0-7181-2567-3. .
• Husband, TB, The Luminous Image: Painted Glass Roundels in the Lowlands, 1480-1560, 2000, Metropolitan Museum of Art
• Lawrence Lee, George Seddon, Francis Stephens. (1976). Stained Glass. Mitchell Beazley. ISBN 0-600-56281-6. CS1 održavanje: Višestruka imena: spisak autora (veza).
• Simon Jenkins (2000). England's Thousand Best Churches. Penguin. ISBN 0-7139-9281-6. .
• Robert Eberhard. „Database: Church Stained Glass Windows”. Arhivirano iz originala 29. 03. 2007. g. .
• Cliff and Monica Robinson. „Database: Buckinghamshire Stained Glass”. Arhivirano iz originala 05. 09. 2015. g. .
• Stained Glass Association of America. „History of Stained Glass”. Arhivirano iz originala 12. 02. 2010. g. .
• Robert Kehlmann (1992). 20th Century Stained Glass: A New Definition. Kyoto: Kyoto Shoin Co. Ltd. ISBN 4-7636-2075-4. 
• Kisky, Hans (1959). 100 Jahre Rheinische Glasmalerei. Neuss: Verl. Gesellschaft für Buchdruckerei. OCLC 632380232. .
• Robert Sowers (1954). The Lost Art. New York: George Wittenborn Inc. OCLC 1269795. .
• Robert Sowers (1965). Stained Glass: An Architectural Art. New York: Universe Books, Inc. OCLC 21650951. 
• Robert Sowers (1981). The Language of Stained Glass. Timber Press. ISBN 0-917304-61-6. , Forest Grove, Oregon.
• Hayward, Jane (2003). English and French medieval stained glass in the collection of the Metropolitan Museum of Art. New York: The Metropolitan Museum of Art. ISBN 1872501370. 
• Virginia Chieffo Raguin (2013). Stained Glass: Radiant Art. Los Angeles: Getty Publications. ISBN 978-1606061534. 
• Conrad Rudolph, "Inventing the Exegetical Stained-Glass Window: Suger, Hugh, and a New Elite Art," Art Bulletin 93 (2011) 399–422
• Conrad Rudolph, "The Parabolic Discourse Window and the Canterbury Roll: Social Change and the Assertion of Elite Status at Canterbury Cathedral," Oxford Art Journal 38 (2015) 1–19

Spoljašnje veze

• Isakov, Aleksandra (16. 12. 2012). „IZRADA VITRAŽA – SVETSKI MAJSTORI IZ SOMBORA: KAD BI ZNAO PRADEDA ŠTA JE POSLE BILO”. Biznis i finansije. Pristupljeno 4. 3. 2023. 
• „Zgradu Učiteljskog fakulteta krase radovi najpoznatijeg vitražiste 19. veka”. Subotica.com. 17. 5. 2022. Pristupljeno 4. 3. 2023. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
• „Galerija umetnika”. Arhivirano iz originala 15. 04. 2009. g. 
• „glassartists.org”. Arhivirano iz originala 16. 04. 2009. g. CS1 održavanje: Nepodoban URL (veza)
• The Stained Glass Museum (Ely, England)
• „Tiffany Stained Glass Windows”. Arhivirano iz originala 20. 02. 2007. g. 
• The website of the British Society of Master Glass Painters
• Stained Glass Photography
• „Church Stained Glass Window Database”. Arhivirano iz originala 12. 09. 2011. g. , covering ~2800 churches in the southeast of England
• „Vidimus”. Arhivirano iz originala 01. 05. 2009. g. CS1 održavanje: Nepodoban URL (veza), an on-line magazine devoted to medieval stained glass.
• „SGAA Sourcebook Find a Studio - The Stained Glass Association of America” (PDF). Arhivirano iz originala (PDF) 01. 07. 2017. g. 
• „Preservation of Stained Glass”. Arhivirano iz originala 15. 01. 2007. g. 
• „Institute for Stained Glass in Canada”. Arhivirano iz originala 07. 03. 2024. g. , over 10,000 photos; a multi-year photographic survey of Canada's stained glass from many countries; 1856 to present
• Vitromusée Romont (Romont (FR), Switzerland)
• Stained glass guide (UK)
• „Stained Glass”. Glass. Victoria and Albert Museum. Arhivirano iz originala 23. 12. 2012. g. Pristupljeno 16. 6. 2007. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
• Gloine – Stained glass in the Church of Ireland Research carried out by Dr David Lawrence on behalf of the Representative Church Body of the Church of Ireland, partially funded by the Heritage Council
• Stained-glass windows by Sergio de Castro in France, Germany and Switzerland