Pređi na sadržaj

Vladimir Kvačkov

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Vladimir Kvačkov
Lični podaci
Ime pri rođenjuVladimir Vasiljevič Kvačkov
Datum rođenja(1948-08-05)5. avgust 1948. (75 god.)
Mesto rođenja Kraskino, SSSR
UniverzitetVojna akademija Frunze
Porodica
SupružnikNadežda Kvačkova[1]
DecaAna Kvačkova
Elena Kvačkova
Aleksandar Kvačkov
Kiril Kvačkov

Vladimir Vasiljevič Kvačkov (rus. Влади́мир Васи́льевич Квачко́в, Kraskino, SSSR, 5. avgust 1948) je bivši pukovnik Specnaca i visokorangirani oficir ruske vojne obaveštajne službe „GRU“ (rus. Главное разведывательное управление). Sredinom devedesetih, Kvačkov je bio na čelu odeljenja za specijalne operacije GRU. Široj javnosti je postao poznat nakon što je uhapšen i optužen za pokušaj ubistva ruskog političara i privrednika Anatolija Čubaisa 2005. Nakon što je proveo tri godine u zatvoru, porota ga je oslobodila 5. juna 2008. Kvačkov nije ni priznao ni negirao svoju ulogu u pokušaju ubistva, ali je izjavio da ne smatra takav pokušaj, ako ga neko uspešno izvrši, krivičnim delom pa čak ni prekršajem. Naprotiv, smatra on, likvidacija Čubaisa je neizbežna i opravdana, kao i nacionalni prevrat i svrgavanje vladajućeg režima.[a]

Nakon neuspešnog atentata, Kvačkov je postao neka vrsta „Robina Huda“ za one Ruse koji su prezirali preživelu žrtvu. Tokom istrage i suđenja, Kvačkov je prešao put od relativno nepoznatog penzionisanog pukovnika specijalnih snaga do javne ličnosti koju su mnogi smatrali narodnim osvetnikom i herojem, a nakon drugog i trećeg boravka u zatvoru i mučenikom. Kvačkov je nakon ovih događaja postao političar i autor.[2]

Mladost[uredi | uredi izvor]

Kvačkov je rođen u porodici vojnog oficira u urbanom naselju Kraskino u Primorskoj Pokrajini u Ruskoj Sovjetskoj Federativnoj Socijalističkoj Republici. Detinjstvo je proveo u gradu Usurijsku, gde mu je otac bio prekomandovan.[3][4]

Diplomirao je 1966. sa Vojne škole Suvorov, a 1970. sa Više vojne škole u Kijevu.[3][4] Vojnu karijeru je započeo kao komandant Specnacovog voda koji je bio stacioniran u Pskovu. Kasnije je služio u sovjetskim snagama u Nemačkoj i u Zabajkalskoj vojnoj oblasti.[3]

Kvačkov je 1978. upisao Vojnu akademiju Frunze, sa koje je diplomirao 1981.[3] Bio je u istoj grupi kao i vojni oficir Pavel Popovskih, koji je kasnije optužen za ubistvo novinara Dimitrija Holodova, ali ga je sud oslobodio.[5]

Vojna karijera u GRU[uredi | uredi izvor]

Od 1981. Kvačkov je služio u Lenjingradskoj vojnoj oblasti, a 1983. premešten je u Avganistan, gde je vodio brigadu Specnaca tokom Sovjetsko-avganistanskog rata. Iste godine je doživeo šok usled jakog bombardovanja od kojeg se dugo oporavljao.[5]

Između 1984. i 1986. Kvačkov je služio u Pskovu, a između 1986. i 1989. bio je šef osoblja brigade u okviru Grupe sovjetskih snaga u Nemačkoj. Godine 1989. postao je komandir 15. brigade Specnaca, koja je bila stacionirana u Vojnoj oblasti Turkestan (a od 1992. u Uzbekistanu). Učestvovao je u vojnim sukobima u Azerbejdžanu (Rat za Nagorno-Karabah) i Tadžikistanu (Građanski rat u Tadžikistanu 1992).[3][5]

Početkom devedesetih Kvačkov je bio angažovan kao vojni konsultant za snimanje filma „Crna ajkula“ (rus. Чёрная акула) koji je bio posvećen pilotima helikoptera Kamov Ka-50 „Crna ajkula“ i Specnacu. U ovom filmu Kvačkov je igrao ulogu pukovnika Specnaca.[3][5]

Između 1994. i 1999. Kvačkov je radio za GRU. On i Popovskih su 1997. organizovali naučnu konferenciju pod nazivom „Specijalne operacije i neophodnost formiranja specijalnih snaga Ruske vojske“ (rus. Специальные операции и необходимость создания сил (войск) специального назначения в Вооруженных Силах Российской Федерации). Kvačkov i Popovskih su zagovarali pretvaranje Specnaca u „uslužnu ruku“ Oružanih snaga Ruske Federacije, međutim njihov predlog reforme je odbijen.[5]

Život nakon penzionisanja[uredi | uredi izvor]

Kvačkov se 1998. povukao iz aktivne vojne službe sa činom pukovnika. Nakon toga je počeo da radi kao viši naučni saradnik u Centru za vojna i strateška istraživanja u Ministarstvu odbrane Rusije. Tamo je radio na teoriji i praksi modernog gerilskog ratovanja. Iste godine je dobio zvanje „kandidat nauke“ (rus. кандидат наук) što je u nekim državama ekvivalent zvanju Ph.D, a naslov njegove disertacije je glasio „Razvoj sredstava i metoda za specijalne obaveštajne aktivnosti u savremenom ratovanju“. Takođe je pripremio doktorsku disertaciju sa naglaskom na specijalnim snagama.[5][b]

Prema novinama Rossiйskaя gazeta, Kvačkov je 1999. tokom NATO bombardovanja SRJ predočio Slobodanu Miloševiću svoj plan „alternativnog rata“. Prema istom izvoru, Milošević je pohvalio plan, ali je ipak odlučio da ne širi sukob.[4] Gazeta takođe navodi da je Kvačkov tvorac plana da se minira koridor koji su čečenski borci predvođeni Šamilom Basajevim koristili za izlazak iz opkoljenog Groznog tokom Drugog čečenskog rata.[5]

Pokušaj ubistva[uredi | uredi izvor]

Dana 17. marta 2005. ruski „privatizacijski car“ Anatoli Čubais, direktor državne monopolske kompanije „EЭS Rossii“ i ekonomski reformator, jedva je izbegao zasedu na putu u blizini Moskve. Na putu kojim se kretao Čubaisev konvoj postavljene su bombe, a zatim je na vozila pucano iz automatskog oružja. Improvizovana bomba koja je daljinski aktivirana oštetila je blindirani automobil u kojem se nalazio Čubais, međutim automobil je nastavio da se kreće bez stajanja. Na drugi automobil u kojem su se nalazili Čubaisevi telohranitelji je pucano iz automatskog oružja. Atentatori su navodno napustili mesto zasede u zelenom Saab automobilu.

Policijski istražioci su uskoro locirali automobil Saab koji je viđen na mestu zločina, i ispostavilo se da je u pitanju automobil žene Vladimira Kvačkova. Tužilaštvo nije otkrivalo nikakve detalje istrage.[6]

Pritvor i optužnica[uredi | uredi izvor]

Nedugo nakon napada, Kvačkov i još dva bivša pripadnika Specnaca, Aleksandar Najdenov i Robert Jašin, uhapšeni su pod sumnjom da su učestvovali u atentatu. Kvačkov, inače stručnjak za eksplozive, uhapšen je 19. marta i optužen za pokušaj ubistva državnika.[v] Iako u prvoj pretrazi njegovog stana nije pronađeno ništa što bi sugerisalo njegovu umešanost, u drugoj pretrazi je pronađen mali eksploziv[7] u njegovoj vikendici. Kvačkov je negirao svoju umešanost u atentatu i odbio je da sarađuje sa istražiocima.[5] Optužnica protiv njega je zvanično podignuta 25. marta 2005.[8]

Okružni sud u Moskvi je Kvačkovu odredio pritvor u trajanju od 10 dana. Istražioci nisu imali direktne dokaze koji bi potvrdili ili sugerisali njegovu umešanost, ali je sud izdao nalog za hapšenje na osnovu indirektnih dokaza. Odbranu Kvačkova je preuzeo advokat Igor Jartik, koji je ranije uspešno branio optužene za ubistvo Dimitrija Holodova.[9] Prema policijskoj verziji, plan za ubistvo Čubaisa napravili su Kvačkov, njegov sin Aleksandar, zatim Najdenov i Jašin, i Ivan Mironov, sin bivšeg ministra za medije i informisanje Borisa Mironova. Ova verzija je uglavnom bila zasnovana na iskazu jednog svedoka, Igora Karvatka.[5]

Prvo suđenje[uredi | uredi izvor]

Sudski proces je počeo u proleće 2006. Optuženi je tvrdio da je atentat izrežirao sam Čubais. U novembru i decembru 2006. Karvatko je promenio iskaz i optužio istražioce da su vršili pritisak na njega i da su mu pretili. Izjavio je da ga je ubrzo posle pokušaja atentata policija kidnapovala i mučila. Takođe je rekao da je pristao da svedoči protiv optuženih tek nakon što su mu zapretili da će uhapsiti njegovu ženu i nakon što su mu pokazali krivotvoreni izveštaj o pretresu njegovog stana u kojem je pisalo da su pronađeni ilegalna municija i narkotici. Karvatko je dostavio audio-snimke svojih razgovora sa policijskim istražiocima koji su vršili pritisak na njega, međutim sudija je odbio da ispita ove snimke i da ih uvrsti kao dokaz u procesu. Odmah posle Karvatkovih izjava porota je raspuštena na zahtev tužioca koji je rekao da porota ne može ostati nepristrasna nakon što su čuli na koji način je iznuđeno Karvatkovo svedočenje. Sud je prihvatio kao validan samo prvobitni Karvatkov iskaz.[10][11] Advokati tužilaštva su govorili da se na Karvatka vrši pritisak od strane osumnjičenih i njihovih prijatelja, međutim Tatjana Mironova, majka osumnjičenog Ivana Mironova, javno je optužila istražitelje da su mučili Karvatka. U decembru 2006. suđenje je nastavljeno sa novom porotom. U decembru 2007. porota je ponovo raspuštena, a suđenje je nastavljeno sa trećom porotom.[12] Mediji naklonjeni Kremlju su tražili „oštre kazne“ kako bi se primirili „narodni osvetnici“,[12] međutim, nakon tri godine koje su proveli u zatvoru, Kvačkov, Najdenov i Jašin su oslobođeni 5. juna 2008.[13][14]

Neki od optuženih su tokom suđenja izneli informacije da je Federalna služba bezbednosti odgovorna za bombaške napade na ruske stanove 1999, a ne čečenski pobunjenici kako se široko veruje. Ista teza je zastupljena i u knjizi „FSB vzrыvaet Rossiю“ koju su napisali Aleksandar Litvinjenko i Juri Felštinski.

Posle oslobađajuće presude Kvačkovu, Čubais je izjavio da je siguran da je Kvačkov planirao atentat, kao i da zna da ga je Kvačkov lično pokušao ubiti u martu 2005.[15] S druge strane, Čubais je izjavio da je bolje osloboditi krivce nego osuditi nevine.[16] Kvačkov je, kao odgovor na ovaj komentar, nazvao napad na Čubaisa „prvim aktom oružanog otpora u narodnooslobodilačkom ratu“.[17]

Posle oslobađajuće presude, Kvačkov je izjavio da sada „ima šansu da završi ono što je započeo“, misleći na svoj doktorat,[18] ali su neki mediji preneli ovu izjavu van konteksta. Kvačkov tvrdi da nije učestvovao u pokušaju ubistva, i da je Čubais sve sam izrežirao kako bi skrenuo pažnju sa svojih poslovnih problema.[19]

Slučaj je vraćen na novo suđenje nakon žalbe tužilaštva. Novo suđenje je trebalo da počne 29. septembra 2008, međutim sednica je odložena za 13. oktobar, jer se na dan selekcije porote pojavilo samo 6 od 500 potencijalnih porotnika.[20]

Dana 13. oktobra 2008, sud je poslao predmet nazad tužilaštvu kako bi optužnice protiv Čubaisa i Ivana Mironova bile spojene u jedan predmet.[21] Suđenje u novom objedinjenom predmetu je počelo 23. novembra 2009.[22] Dana 21. avgusta 2010. porota je zaključila da nema dovoljno dokaza protiv optuženih, te su svi ponovo oslobođeni.[23]

Optužbe za planiranje pobune pomoću samostrela[uredi | uredi izvor]

Samostrel (sličan ovome na slici) je jedino oružje koje je pronađeno tokom pretraživanja stana Vladimira Kvačkova. Samostrel je glavni dokaz u postupku protiv Kvačkova za planiranje državnog udara.

Vrhovni sud je 22. decembra 2010. odbacio žalbu tužilaštva i potvrdio presudu porote. Sledećeg dana, Federalna služba bezbednosti je pretražila stan Vladimira Kvačkova, u kojem su pronašli samostrel, te je on ponovo uhapšen pod optužbom za planiranje državnog udara.

Ovakva suđenja se održavaju bez porote i tajno, tako da neki mediji spekulišu da nova presuda neće biti povoljna za Kvačkova.[24][25] Kvačkov negira nove optužbe i tvrdi da Čubais stoji iza njegovog hapšenja. Čubais je izjavio da su nove optužbe ozbiljne i da je Kvačkov lud.[26][27]

Moskovski sud je odobrio hapšenje. Andrej Peršin, advokat Vladimira Kvačkova, izjavio je da veruje da je hapšenje njegovog klijenta Čubaiseva osveta. Takođe je izjavio da odbrana planira da se žali Evropskom sudu za ljudska prava. Optužbe protiv Kvačkova su povezane sa aktivnostima grupe njegovih pristalica koji sebe nazivaju „Narodni front za oslobođenje Rusije“, a čiji su članovi u Toljatiju optuženi da su trenirali gađanje samostrelom kao deo plana za svrgavanje vlasti. Po novim optužbama za pomaganje teroristima i planiranje oružane pobune, Kvačkov može dobiti i do nekoliko decenija zatvora. Ovakve optužbe takođe isključuju mogućnost suđenja pred porotom, tako da postoji veća mogućnost da Kvačkov bude proglašen krivim.[28]

Politički angažman[uredi | uredi izvor]

Izbori za Dumu 2005.[uredi | uredi izvor]

Kvačkov je, dok je bio u zatvoru, kandidovan za deputata u Državnoj dumi. Na izborima koji su održani 4. decembra 2005. zauzeo je drugo mesto u regionu na istoku Moskve sa osvojenih skoro 29% glasova.[5] Kvačkova je kandidovala grupa nacionalističkih grupa, a da ga prethodno nisu ni pitali da li želi da učestvuje na izborima.[29]

Kvačkov je izgubio od Sergeja Šavrina, bivšeg oficira Federalne službe bezbednosti.[5] U regionu Preobražensko, Kvačkov je dobio 28,91% glasova, a Šavrin 36,24%.[30] Jedino po čemu je Kvačkov bio poznat pre izbora je navodna umešanost u pokušaj ubistva Čubaisa.[31]

Izbori za Dumu 2006.[uredi | uredi izvor]

Kvačkov je nameravao da ponovo učestvuje na izborima za Dumu 12. marta 2006, ovoga puta kao kandidat u moskovskom regionu Medvedkovo. Međutim, regionalna izborna komisija je odbila da registruje Kvačkova kao kandidata. Protestujući protiv ove odluke, Najdenov i Jašin su štrajkovali glađu u zatvoru.[5] Kandidat Komunističke partije u istom regionu Jelena Lukjanova je nakon toga povukla svoju kandidaturu, izjavivši da veruje da izbori ne bi bili pošteni i da „ne može učestvovati na izborima gde jedan kandidat ne uživa ista prava kao i ona“,[32] misleći na Kvačkova.

Bibliografija[uredi | uredi izvor]

Nagrade i priznanja[uredi | uredi izvor]

SSSR[uredi | uredi izvor]

  • Orden Crvene zvezde
  • Medalja „Veterani oružanih snaga Sovjetskog Saveza“
  • Jubilarna medalja „50 godina Oružanih snaga Sovjetskog Saveza“
  • Jubilarna medalja „60 godina Oružanih snaga Sovjetskog Saveza“
  • Jubilarna medalja „70 godina Oružanih snaga Sovjetskog Saveza“
  • Medalja „Za besprekornu službu“ 1, 2. i 3. reda

Rusija[uredi | uredi izvor]

  • Dva Ordena za hrabrost
  • Jubilarna medalja „300 godina Ruske mornarice“

Zanimljivosti[uredi | uredi izvor]

U pritvorskoj jedinici „Matroska tišina“ Kvačkov je delio ćeliju sa bivšim oligarhom Mihailom Hodorovskim.[33] Kvačkov je kasnije izjavio da je Hodorovski izuzetak među oligarsima i da nije stekao utisak da je Hodorovski radio protiv države.[5]

Hodorovski je takođe planirao da učestvuje na istim izborima za Dumu kao i Kvačkov.[34] Iako je Hodorovski bio osuđen, što znači da nije mogao da glasa i da bude biran u Dumu, zakon je propisivao da osuđenik još ima sva izborna prava ukoliko u njegovom slučaju traje žalbeni postupak. Međutim, žalba Hodorovskog je obrađena vrlo brzo, za svega nekoliko sedmica, tako da je njegov plan za učešće na izborima osujećen do isteka zatvorske kazne.

Napomene[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Njegove reči su bile: Ne možete ubiti čoveka, ali morate eliminisati neprijatelja.
  2. ^ Njegova doktorska teza je već napisana i predata Vojnoj akademiji Vorošilov, međutim zbog određenih okolnosti a naročito zbog trenutnog boravka u zatvoru, Kvačkovu nije dozvoljeno da je brani, tako da je proces privremeno suspendovan.
  3. ^ Odbrana je insistirala da optužnica bude preformulisana iz „pokušaj ubistva državnika“ u „pokušaj ubistva“, jer druga formulacija nosi blažu kaznu, a Čubais de jure nije bio na državnoj funkciji, pa se nije mogao smatrati državnikom. Sud je odbacio ovaj zahtev.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Polkovnik Kvačkov na svobode!. shurigin.livejournal.com (6. 6. 2006) (jezik: ruski)
  2. ^ Valery Vyzhutovich. (2. 2. 2007). „March of the Vociferous”. Rossiйskaя gazeta (na jeziku: (jezik: ruski))— dostupno na engleskom u The Current digest of the post-Soviet press (2007, Vol.59) 
  3. ^ a b v g d đ Biography Official site of Kvachkov Arhivirano na sajtu Wayback Machine (11. jun 2008). Vkvachkov.ru. pristupljeno 27. 5. 2012.
  4. ^ a b v Sergey Ptichkin. Dosьe polkovnika Kvačkova — Rossiyskaya Gazeta, 21. 3. 2005. [1]
  5. ^ a b v g d đ e ž z i j k l Kvačkov, Vladimir, Lenta.ru (jezik: ruski)
  6. ^ „Russia: Charges In Attack On Energy Chief”. New York Times. 26. 3. 2005. Pristupljeno 26. 5. 2012. 
  7. ^ Kvačkov molčatь ne budet. Gazeta.ru, 30. 6. 2010.
  8. ^ Arkady Ostrovsky. (26. 3. 2005). „Murder case appeal planned by former Yukos security chief as life sentence is sought”. Financial Times. Pristupljeno 26. 5. 2012. 
  9. ^ Zheglov, Aleksandr; Trifonov, Vlad; Ivan Saf. (2005). „Pensioner Gets Ten Days for Attempted Murder of Anatoly Chubais”. Kommersant. Arhivirano iz originala 7. 01. 2014. g. Pristupljeno 26. 5. 2012. 
  10. ^ Svidetelь isčeznet vsled za Čubaйsom Arhivirano na sajtu Wayback Machine (10. oktobar 2012). Gazeta.ru, 5. 12. 2006.
  11. ^ Svidetelь otricaniя. Vremya.ru, 27. 11. 2006.
  12. ^ a b Afanasy Sborov. (26. 12. 2007). „Ten Cases in One Year”. Kommersant (50 (754). Arhivirano iz originala 7. 01. 2014. g. Pristupljeno 26. 5. 2012. 
  13. ^ Prisяžnыe vыnesli opravdatelьnый verdikt po delu Vladimira Kvačkova. Arhivirano na sajtu Wayback Machine (9. jun 2008) (jezik: ruski)
  14. ^ Three men accused of assassination attempt on Chubais acquitted, En.rian.ru
  15. ^ „Kvachkov ‘Should Walk’”. Moscow Times. 16. 6. 2010. Pristupljeno 26. 5. 2012. 
  16. ^ Zaяvlenie Predsedatelя pravleniя RAO „EЭS Rossii“ Anatoliя Čubaйsa na verdikt prisяžnыh po delu Kvačkova i drugih Arhivirano na sajtu Wayback Machine (8. jun 2008). Rao-ees.ru, 5. 6. 2008.
  17. ^ Arkady Ostrovsky. (30. 12. 2005). „Russian liberals fear the rising threat of nationalism”. Financial Times. Pristupljeno 26. 5. 2012. 
  18. ^ Kasparov.Ru | Sud opravdal vseh učastnikov pokušeniя na Čubaйsa. Kasparov.ru, 5. 6. 2008.
  19. ^ Kvachkov interview to Echo of Moscow (jezik: ruski)
  20. ^ „Colonel's shoulder-straps weigh upon the jurors”. Kommersant. 30. 9. 2008. Arhivirano iz originala 30. 9. 2008. g. Pristupljeno 3. 10. 2008. 
  21. ^ „Criminal cases of assassination attempt on Chubais to be merged”. Kommersant. 14. 10. 2008. Arhivirano iz originala 15. 10. 2008. g. Pristupljeno 17. 3. 2009. 
  22. ^ „New staging of old play”. Kommersant. 24. 11. 2009. Pristupljeno 7. 12. 2009. [mrtva veza]
  23. ^ „Prisяžnыe opravdali polkovnika Kvačkova”. Lenta.ru. 21. 8. 2010. Arhivirano iz originala 10. 03. 2012. g. Pristupljeno 19. 10. 2012. 
  24. ^ Ъ-Gazeta – Delo o pokušenii na Anatoliя Čubaйsa ne udalosь, Kommersant.ru, 23. 12. 2010.
  25. ^ Kvačkov ne priznaet sebя vinovnыm v podgotovke vooružennogo mяteža | Sudы | Lenta novosteй „RIA Novosti", Rian.ru, 23. 12. 2010.
  26. ^ Žurnal A. B. Čubaйsa – Moego «druga» Kvačkova opяtь arestovali Arhivirano na sajtu Wayback Machine (11. avgust 2011), A-chubais.livejournal.com 24. 12. 2010.
  27. ^ Čubaйs: obvinenie Kvačkova v mяteže – delo nešutočnoe, Gazeta.ru, 24. 12. 2010.
  28. ^ Alexander Bratersky. (19. 1. 2011). „Kvachkov in Jail for Alleged Crossbow Coup” (PDF). The St. Petersburg Times (64 (1603): 2. Arhivirano iz originala (PDF) 17. 10. 2011. g. Pristupljeno 26. 5. 2012. 
  29. ^ Nabi Abdullaev. (20. 9. 2005). „Inmates Ready To Enter Local Election Race” (PDF). The St. Petersburg Times (72 (1106): 1—2. Arhivirano iz originala (PDF) 24. 07. 2013. g. Pristupljeno 26. 5. 2012. 
  30. ^ Carl Schreck. (6. 12. 2005). „Film Director Beats Satirist In State Duma By-election” (PDF). The St. Petersburg Times (94 (1128): 3. Arhivirano iz originala (PDF) 24. 07. 2013. g. Pristupljeno 26. 5. 2012. 
  31. ^ „Scenes from an election”. Russian Life. 49 (1): 7. 2006. 
  32. ^ Francesca Mereu. (24. 1. 2006). „Calling Race Unfair, Communist Withdraws”. Moscow Times. Pristupljeno 26. 5. 2012. 
  33. ^ Election Campaign in Matrosskaya Tishina Detention Facility Arhivirano na sajtu Wayback Machine (30. mart 2012), Kommersant.com, 9. 9. 2005.
  34. ^ Khodorkovsky to stand for Dumas, CNN, 31. 8. 2005.

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Владимир_Квачков&oldid=26843164”