Vodenjak (mitologija)

Vodenjak, otvoreni muzej, Slovačka.

Vodenjak ili vođanoj (rus. водяной) je, u slovenskoj mitologiji, duh koji boravi u vodama (u jezerima, barama i virovitim rekama), najčešće pored vodenica, i prolaznike stropoštava u vodu da bi ih učinio svojim slugama.

Vodenjaci potiču od duša utopljenika, pogotovo onih čija tela nisu sahranjena. Po drugim verovanjima, vodenjaci su duše zlih, grešnih ljudi, koje po kazni žive u vodi. Predstave o demonu vode su, u najvećoj meri razvijene kod Istočnih i Zapadnih Slovena, a manje kod Južnih.

Obično se predstalja kao: čovek sa kandžama i dugim repom, pokriven travom i mahovinom, ili starac zelene kose i brade ili kao riba pokrivena muljem. Danju se odmara u raskošnoj palati ispod vode, a svečeri izlazi i napada kupače koji se zateknu na reci posle zalaska sunca. Neprijateljski je raspoložen prema ljudima, posebno muškarcima, koje odvlači u vodu da bi ih oženio svojim kćerima ili da bi ih učinio svojim slugama. Često oštećuje vodenice, ribarske mreže i mostove. Da bi ga umilostivili, vodeničari i ribari prinose mu različite žrtve – petla, kokošku ili ovcu. Žrtvovan mu je i uhranjeni konj, koji je s kamenom oko vrata bacan u vodu.

Vodenjaci žive u vodi koju nikada ne napuštaju; ovo se ne odnosi na ženske vodenjake, rusalke, koje se tako nazivaju jednom godišnje, kada tokom rusalne nedelje izlaze na ovaj svet, zbog čega ih ponekad mešaju sa vilama. I vodenjaci i rusalke opisuju se sa raspuštenom i dugom kosom, često zelenkaste ili crvenkaste boje, zbog rastinja kojima je prekrivena.

Iz vode, najčešće pokraj vodenica i mostova gde se najviše prolazi, vodenjaci vrebaju i mame ljude kako bi ih udavili. Tačno stotinu vodenjaka čini vojsku gospodara vode (on sam je stoti, odnosno prvi), a po pričama svih slovenskih naroda ova vojska utopljenika najopasnija je za vreme oluje, verovatno jer je tada najteže primetiti njihovo približavanje kroz vodu. Svoje redove vodenjaci obnavljaju utapanjem ljudi tak što ih probodu trozupcima ili im zapliću noge repom, bičem ili bukagijama i odvlače ih na dno kako bi služili Vodenog duha, gospodara vode. Od običnog vodenjaka čovek bi se i mogao otrgnuti, ali kada je prisutan onaj stari, žrtvama nema spasa.

Verovanja

Vodenjaci se smatraju zlim bićima jer utapaju ljude, a na jugu Srbije se čak preti nestašnoj deci ukorom: „Odneo te vodenjak!“. Ipak, oni ovo ne čine iz obesti. Vodeni duh, njihov gospodar, davi ljude kako bi ig pretvorio u svoje sluge; on brine o svojim podanicima, koji žive zajedno sa njim u njegovoj kristalnoj palati, duboko pod vodom, a neke od njih i ženi svojim kćerkama, rusalkama. Po drugoj varijanti, on je okrutan gospodar, jer vodenjaci postaju samo od zlih i grešnih ljudi, koji po kazni „žive“ u vodi.

Tragove verovanja u vodenjake možemo primetiti u mnogim kulturama sveta, a verovanje mnogih naroda da se ne valja ogledati na reci ili kakvoj drugoj velikoj vodi u neposrednoj vezi je sa ovim mitskim bićima; kada se čovek ogleda, onda je blizu vode, pa ga vodenjaci, ili Vodeni duh lično, mogu povući u vodu i udaviti.

Iako su univerzalna mitološka bića, vodenjaci su najbolje i najjasnije predstavljeni u slovenskoj, što navodi na zaključak da bi moglo biti istine u teoriji koja pretpostavlja mnogo veću starost slovenskih naroda od one koju trenutno priznaje moderna istorija. Kameni ribarski tegovi iz Lepenskog Vira u Srbiji, stari sedam i po do osam i po hiljada godina, u vidu glava, čiji je gornji deo obojen u crveno, korišćeni su u ribolovu na Dunavu. Izgled ovih tegova jasno pokazuje da su oni, osim sidrolikih alatki, i kultni predmet; možda zamenjuju žrtvu ili ukazuju na sveštenstvo, ili su jednostavno sredstvo da se „prevare“ vodenjaci, ali u svakom slučaju trebalo je da omoguće praistorijskim alasima da ne postanu njihove žrtve.

O mitskom biću

To je opako i opasno božanstvo koje živi u jezerima, barama i rekama. Najčešće boravi ispod vodeničnog točka. Ponekad se više njih okupi ispod točka. Izgled Vođanoja se razlikuje od mesta do mesta. U nekim krajevima ima ljudsko lice ali nesrazmerno velike uši i šape umesto ruku, dugačke rogove, rep i oči koje svetle kao žar. U drugim krajevima, pak, takođe liči na ogromne ljude prekrivene travom i mahovinom. Može biti i potpuno crn, s iskolačenim crvenim očima i dugačkim nosem. Ima i onih koji ga zamišljaju kao starca zelene kose i brade kojem brada počinje da beli kako Mesec raste. Vođanoji su besmrtni, ali se podmlađuju i stare s mesečevim menama. Pošto ne voli ljude, Vođanoj vreba neoprezne da ih uvuče u vodu. Davljenici postaju njegovi robovi u dubini njegovog carstva koje predstavlja kristalna palata ukrašena zlatom i srebrom. Tokom dana, Vođanoj ostaje u svojoj palati, a noću izlazi i uzburkava vodu praveći veliku buku. Svaki kupač koji se nađe u vodi posle zalaska sunca je njegov plen.

Vidi još

• Rusalka
• Vila (slovenska mitologija)
• Dunavski vodeni duh