Јерина Бранковић

Јерина Бранковић
Јерина Бранковић
	Лик Јерине Бранковић са Есфигменске повеље (1429)
Датум рођења	1400.
Место рођења	Константинопољ, Византија
Датум смрти	3. мај 1457. (56/57 год.)
Место смрти	Рудник, Српска деспотовина

Јерина Бранковић (рођена Ирина Кантакузин, грч. Ειρήνη Καντακουζηνή; у народној традицији позната као Проклета Јерина) је била српска деспотица, пореклом Гркиња из породице Кантакузина, жена деспота Ђурђа Бранковића (вл. 1427 — 1456), за кога се удала 26. децембра 1414. године. Након Ђурђеве смрти 1456. године владала је Србијом као деспотица-намесница.^[1] Њена владавина трајала је једва више од годину дана — у ноћи другог маја 1457. године умрла је, према једним изворима, као монахиња у манастиру на Руднику, док ју је према другима отровао њен син деспот Лазар, како би окончао мајчино намесништво и преузео власт.

Биографија

Не зна се тачно година њеног рођења, узима се приближно да је то 1400. година, могуће је да је рођена и неколико година раније у Константинопољу. Њен отац био је деспот Димитрије I Кантакузин, који је имао титулу севастократора од децембра 1357. године и деспота Мореје 1383. године. Рођен је био око 1343. године, а умро између 1384. и 1420. године. Деспот Димитрије I је био унук византијског цара Јована VI Кантакузина (цар 1347 — 1354).^[2] Од њене породице, у Србији је нарочито био познат Иринин брат Тома Кантакузин.

Била је непопуларна у народном предању и названа Проклета Јерина, највише због изградње града Смедерева, тадашње нове српске престонице. По народном предању њена владавина је била сурова. Изградњу тврђаве која је почела1428. године, и трајала пуних 11 година су зидали грчки неимари, а народ је теран на кулук, односно присилан и неплаћен рад. Радовима је руководио Јеринин брат Ђорђе Кантакузин са грчком војском, што је додатно стварало незадовољство у народу и што је довело до тога да она заувек буде упамћена као сурова деспотица.^[3]

Народ је такође кривио деспину Ирину због тога што се Ђурђева и њена ћерка Мара 1435. године удала за султана Мурата II.

Умрла је као монахиња у Руднику 2. или 3. маја 1457. године^[4], претпоставља се да ју је отровао њен син деспот Лазар. Стари градови широм простора насељених Србима су по њој добили имена Јеринин град.

Са деспотом Ђурђем имала је шесторо деце:

Мару Бранковић (којој је посвећена Црква на Светој Гори, јер је лично однела Свете Дарове које је Господ добио од тројице мудраца: тамјан, смирну и злато из Цариграда на Свету Гору)
Тодор Бранковић (1415—1428)
Гргур Бранковић (1416/1417 — 1459)
Стефан Бранковић (1425—1476), српски деспот 1458 — 1459
Лазар Бранковић (1421/1427 — 1458), српски деспот 1456 — 1458
Катарина Бранковић (1418/1419 — 1492), удата 20.04. 1434. године, за грофа Улриха II Цељског (1406—1456).

Турци су 1441. године, заробили Гргура и Стефана Бранковића и 8. маја те године их ослепели по наредби султана Мурата II.

Према историјским изворима, деспина Ирина Кантакузин је била друга жена деспота Ђурђа Бранковића. Не зна се име његове прве жене са којом је имао ћерку Јелену, али је извесно да је била трапезунтска принцеза. За Мару, Ђурђеву, наводно, најстарију кћерку, не зна се поуздано да ли је била Јеринина ћерка, или Ђурђева ћерка из првог брака.

За деспину Ирину Кантакузин Бранковић се може рећи да је била трагичан лик, коме је народно предање учинило велику неправду.

По њој је назван роман Сенка деспотице Видана Николића, у каснијим издањима назван „Проклета Јерина”.

Лик деспине Ирине у усменој поезији

У бугарштици Кад је Ђурађ Бранковић ставио Јанка војеводу у тамницу, деспина Јерина Бранковић је приказана као права мајка која тугује за сином и тражи од мужа да га освети. Нема ни трага од њене злобе и жеље за уништењем сопствене деце, која је описана у другим песмама. Ово је једна од ретких песама која деспину Ирину приказује као осећајну мајку. У бугарштици Јерина жена Ђурђа деспота, њезина братаница и Дамјан Шајновић, деспина Ирина се свети Дамјану јер он одбија њену братаницу Мару и затвара га у тамницу из које га пушта тек када је деспот Ђурађ сазнао за то.

У песми Ђурђева Јерина, у последњим стиховима кривица за пропаст Србије пада на деспину Ирину и клетва ју је заиста стигла. У свакој варијанти ове песме деспина Јерина је приказана као безосећајна мајка, која удаје ћерку за Турчина, неверника како би сачувала земљу и у њој владала. У народној песми Два Деспотовића деспина Ирина своју ћерку Мару наговара да ослепи своја два брата када јој дођу у посету. Овај план је остварен и деспину Јерину несрећа њених синова нимало не погађа.

У песмама Женидба Ђурђа Смедеревца и Кад је Јанко војвода ударао Ђурђа деспота буздоханом деспина Ирина је приказана као верна жена, која иако не мари за животе других, своме мужу никада ништа нажао није учинила. Она решава важне државне проблеме и доноси најтеже одлуке уместо свог мужа.

У народној песми Облак Радосав певач деспину Јерину приказује као охолу, сурову владарку. Свесна је своје моћи и показује да њено зло нема границе. У песми Старина Новак и кнез Богосав народни певач је кроз говор хајдука Старине Новака исказао Иринину самовољу.

Лик деспине Ирине у песмама из „Ерлангенског рукописа старих српскохрватских народних песама“

У десетерачким песмама забележеним у XIX веку, деспина Јерина је приказана као самовољна, окрутна жена, која повређује, мучи, па чак и жели смрт своје деце, да би сачувала власт и богатство.

У Песми број 21 из Ерлангенског рукописа деспини Ирини је важнији опстанак турског царства него живот унука.

Постоје и две песме у којима је деспина Јерина приказана као неверна жена. Оне се налазе у Ерлангенском рукопису под бројем 18 и 186. У једној она заводи Дамјана Шаиновића, а у другој младог Милкина.

Види још

Референце

^ Donald Nicol: The Byzantine Family of Kantakouzenos (Cantacuzenus) ca 1100-1460: A Genealogical and Prosopographical Study, (Вошингтон, 1968)
^ Град градила проклета Јерина
^ Митови о Јерини Бранковић
^ Лука Мичета: Деспот Стефан Лазаревић. ISBN 978-86-521-2077-2.

Литература

Валтазар Богишић Народне пјесме из старијих, највише приморских записа, преснимљена издања v, издао Слободан Обрадовић, ЛИО Горњи Милановац 2003.
Герхард Геземан Ерлангенски рукопис старих српскохрватских народних песама , Зборник за историју, језик и књижевност српског народа. Прво одељење, књига XII, Српска краљевска академија, Сремски Карловци, 1925.
Вук Стефановић Караџић Српске народне пјесме , књига друга, Сабрана дела Вука Стефановића Караџића, књига пета, приредила Радмила Пешић, Просвета, Београд 1988.
Вук Стефановић Караџић Српске народне пјесме , књига трећа. Скупио их и на свијет издао Вук Стефановић Караџић, приредио Др Владан Недић, Просвета, Београд 1976.
Мило Вукчевић Ђурђева Јерина у традицији и науци , Вршац 1934.
Томо Маретић Наша народна епика , Загреб 1909, друго издање, Београд, Нолит, 1966.

Спољашње везе

Смедерево - престоница средњовековне Србије (РТС Траг - Званични канал)
Фајфрић, Жељко. Света лоза Бранковића. Шид: Графосрем. ISBN 978-86-85269-09-7.
Потомци Јерине и Ђурђа Бранковића
Под влашћу проклете Јерине
Јерина није проклета („Вечерње новости“, 4. фебруар 2011)
Мистерија три саркофага, С. Ћирић, Политика, 2. јун 2018.

[1] Donald Nicol: The Byzantine Family of Kantakouzenos (Cantacuzenus) ca 1100-1460: A Genealogical and Prosopographical Study, (Вошингтон, 1968)

[2] Град градила проклета Јерина

[3] Митови о Јерини Бранковић

[4] Лука Мичета: Деспот Стефан Лазаревић. ISBN 978-86-521-2077-2.

[1]

[2]

[3]

[4]