Бугарштица
 | Овај чланак садржи списак литературе, сродне писане изворе или спољашње везе, али његови извори остају нејасни, јер нису унети у сам текст. |
Бугарштице су старе народне пјесме дугог стиха и постојале су прије десетерачких пјесама. Назив за ове пјесме, настао је вјероватно из бугарског фолклора. Најчешћи стих им је петнаестерац или шеснаестерац са одмором (цезуром) послије седмог, односно осмог слога.[1]Постоје краћи, али и дужи стихови, од дванаест до двадесет. Стих бугарштица је састављен, по правилу, од трохеја или споја трохеја са дактилима. Вјероватно су све бугарштице имале припјев, послије сваког другог стиха и најчешће је шестосложен. Функција му се ограничава на музичку пратњу, обезбјеђивање предаха пјевачу, али и на проширивање експресије водећег саопштења, централне синтагме или главне ријечи из претходна два стиха.
Старост и осликавање средњовјековне стварности
[уреди | уреди извор]Ове пјесме спадају међу најстарије сачуване пјесме епског народног пјесништва код јужних Словена. Кроз њих се осликавају историјска лица и догађаји у XIV и XV вијеку. Вјерније од млађих десетерачких (гусларских) пјесама, бугарштице преносе слику средњовјековног властелинског живота и обичаја тога доба. Текстови који су записани у Боки которској прате окршаје Пераштана и Которана с Турцима. Нису им страни: Кнез Лазар, књегиња Милица, Милош Кобиловић, Ђурађ и Јерина Бранковић, деспот Вук и бојеви на Косову (1389. и 1448). Из њих извирује дух феудалних обичаја и обичајног права (препознатљивог и у писаним документима, као што је Душанов законик).
Илирски језик
[уреди | уреди извор]Бугарштице су суштина дубровачке и бококоторске књижевност, на основу којих потиче илирски језик. У својим реакцијама на повратку, у бугарским земљама почела је католичка пропаганда.[тражи се извор]
Записивање
[уреди | уреди извор]Ове пјесме су највише записивали људи са јадранског приморја: Дубровник, Хвар, Бока которска. Најпознатији од записивача је био пјесник и племић из Стариграда (Хвар) Петар Хекторовић (1487 – 1527). Међутим, многи су сакупљачи повриједили текстове пјесама које су записивали. Бугарштице је између осталих проучавао и Валтазар Богишић (1834 – 1908). Сакупио је мноштво пјесама и објавио зборник, али као и сви људи свога времена сматрао да су бугарштице идејно и естетски преживјеле, за разлику од борачких десетераца пјеваних уз гусле. Овај његов став је касније критикован и било је покушаја да се рехабилитују вриједности „дугих пјесама“, које је XIX вијек елиминисао. Указивано је на љепоте појединих бугарштица и на поједине мисаоне детаље – којима се не може похвалити десетерачка епика. Тако, тиха и сталожена бугарштица са Хвара „Марко Краљевић и брајан му Андријаш“ има наглашен мисаони оквир, дајући трајне истине о животу и поетски дефинишући љубав, љепоту, тугу, плаховитост, моћ и немоћ људских карактера. У овој пјесми основни пјесникови проблеми су – универзалног значаја. Неоспорно је да и велики број других бугарштица нуди примјере трајне умјетности.
Види још
[уреди | уреди извор]Литература:
[уреди | уреди извор]- Владан Недић: „О усменом пјесништву“, Београд 1976, СКЗ, књ. 462, стр.12;
- Ненад Љубинковић: „Народне пјесме дугога стиха“ – Књижевна историја, бр. 19, Београд, 1973, стр. 477;
- Валтазар Богишић: „Народне пјесме из старијих, највише приморских записа“, Београд, 1978;
- Александар Младеновић: „Језик Петра Хекторовића“, Нови Сад, 1968;
- Др. Новак Килибарда: „О бугарштицама“ (предговор издању „Бугарштице“) Рад, Београд, 1979.
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Југословенски књижевни лексикон (2. изд.). Нови Сад: Матица српска. 1984. стр. 88.