Deni Didro

Deni Didro
Portret Didroa, Luj-Mišel van Lu, 1767
Lični podaci
Puno ime	Deni Didro
Datum rođenja	(1713-10-05)5. oktobar 1713.
Mesto rođenja	Langr, Kraljevina Francuska
Datum smrti	31. jul 1784.(1784-07-31) (70 god.)
Mesto smrti	Pariz, Kraljevina Francuska
Obrazovanje	Licej Luj Veliki, Lycée Saint-Louis, Univerzitet Sorbona
Potpis
Zvanični veb-sajt
www.denis-diderot.com

Deni Didro (fr. Denis Diderot; Langre, 5. oktobar 1713 — Pariz, 31. jul 1784) je bio francuski pisac i filozof, istaknuta ličnost doba prosvetiteljstva i glavni urednik širom sveta poznate Enciklopedije.

Vek Prosvećenosti je uobičajen naziv za doba u kome je živeo i stvarao Didro i njegovi istomišljenici upravo zbog velikog doprinosa teorijskoj izgradnji temelja novog buržoaskog poretka. Borba koju je on vodio za pobedu svojih ideala se odvijala protiv feudalnog apsolutizma i religioznog konzervativizma, a sredstva koja je on upotrebljavao su skupljanje svih ideja nove francuske filozofske misli. Bio je neumoran sakupljač i britkoumni propagator u burnim vremenima predrevolucionarne kraljevske Francuske. Nastajući buržoaski stalež u njemu je imao svog ideologa i idejnog vođu. Sem toga, Didro je bio izuzetan organizator, uporan i vredan, što je bio uzrok tako plodnom stvaralaštvu, te izdavanju (u saradnji sa d'Alamberom) svih tomova Enciklopedije. Volter ga je, prema tome, i nazvao „pantofil“ (sveljubac).

Biografija

Deni je rođen u bogatoj zanatlijskoj porodici. Otac mu je predvideo karijeru visokog crkvenog dostojanstvenika. Zato ga šalje u jezuitsku školu, a potom u pariski koledž Garkur. Tokom školovanja mladi Didro pokazuje mnoga interesovanja. Od jezika se interesuje za latinski, grčki i engleski. Pored toga, zanima se i za filozofiju i matematiku. Nemirnog duha, posle završetka studija ne zadržava se duže ni na jednom nameštenju i izdržava se od usputnih poslova. Počinje da živi kao pariski intelektualac beskućnik. Desetak godina je sklapao razna poznanstva i suštinski životario na marginama pariskog umetničkog i intelektualnog miljea. Godine 1743. se ženi Antoanetom Šampion, ali otprilike u isto vreme počinje i njegovo intimno druženje sa gospođom de Pisje, a kasnije i sa Sofi Volan. Upravo iz pisama koje je razmenjivao sa poslednjom se može najviše saznati o atmosferi i svakodnevnom životu u filozofskim krugovima tadašnjeg Pariza.

Didro je 1743. godine preveo "Istoriju Grčke" Templa Stenijana, a zatim učestvuje u prevodu šest svezaka "Medicinskog rečnika" Džejmsa Londona. Napisao je 1745. predgovor prevodu četvrte knjige engleskog filozofa Šeftsberija "Karakteristike ljudi, običaja i mišljenja" (u Francuskoj izlazi pod nazivom Ogledi o zasluzi i vrlini, fr. Essai sur le mérite et la vertu). Ovde prvi put iznosi svoje mišljenje da se revnost ne slaže sa religijom i da vernik u prvom redu mora biti čovečan. Ubrzo posle ovoga štampa svoju prvu autorsku knjigu "Filozofske misli" (fr. Pensées philosophiques). Zbog kritike katoličke ortodoskije pariski parlament 7. jula 1746. donosi nalog da se knjiga spali. Ovo ne zaustavlja Didroa i on 1747. objavljuje "Skeptikovu šetnju" (fr. La promenade du sceptique) gde još dublje zalazi u neslaganje sa crkvenim dogmama.

Didro dalje proširuje svoj rad 1748. pisanjem romana "Indiskretan nakit" (fr. Les bijoux indiscrets), koji predstavlja izvesnu vrstu političke kritike, i pripovetke "Bela ptica" (fr. L`Oiseau blanc).

Neka dela je skrivao. Razmatranje "Prirodna religija je dovoljna" (fr. De la suffinance de la religion naturelle) je napisao 1747. godine, ali nije objavio, dok je 1749. anonimno štampao "Pismo o slepima za upotrebu onima koji vide" (fr. Lettre sur les aveugles à l'usage de ceux qui voient). Upravo posle objavljivanja "Pismo o slepima" proključava njegov sukob sa režimom, te on biva uhapšen i zatočen u tamničnoj kuli zamka Vensen, gde provodi više od tri meseca. Tu, u prisilnoj dokolici, prvi put izrađa i razrađuje ideju o "Enciklopediji".

O vremenu prosvetiteljskom

Didro stvara u vreme kada Monteskje piše "Duh zakona", Bifon piše prve sveske "Prirodopisa", Ruso piše "Razmatranja o naukama i umetnostima". Stvaralački talas se dešava u vreme zaoštravanja privrednih, društvenih i političkih suprotnosti u francuskom društvu. Mirovni ugovor u Ahenu (1748) je bio nepovoljan po kraljevinu, porezi su bili nesnosni i narod je odbijao da ih plaća. Izbijale su pobune koje su gušene vojnom silom. U isto vreme crkva zaoštrava odnos prema jensenistima na razdraženost naroda.

U toj uzbuđenoj i napregnutoj atmosferi se razvija intelektualna elita koja počinje svoju borbu za širenje napredne misli stvaralačkim i intelektualnim metodama. Klerikalni krugovi shvataju opasnost koja preti i odmah kreću u obračun sa slobodoumnicima. Međutim, istorijski tok je nemoguće zaustaviti. Opoziciona raspoloženja i opoziciona književnost postaju nerazdvojni. Intelektualci postaju perjanica novonastalog sloja društva, buržoazije.

Nastanak Enciklopedije

Naslovna strana Enciklopedije

Englez Džon Mils i Nemac Gotfrid Selius predlažu 1745. godine pariskom izdavaču Anri Le Bretonu prevod engleskog enciklopedijskog rečnika "Ciklopedija ili Univerzalni rečnik umetnosti i nauke" iz 1727. godine od Efrejma Čembersa u dve sveske. Le Breton prihvata ideju i kreće u realizaciju, međutim kada Mils i Selius napuštaju posao Le Breton je i dalje zainteresovan za prevod i nalazi Didroa, koji se dokazao dobrim prevodom medicinskog rečnika. Međutim, Didro ubrzo umesto prevoda i redigovanja zamišlja mnogo širi plan enciklopedijskog zbornika pozitivnog znanja svog vremena.

Još pre tamničenja u zamku Vensen, Didro je organizovao posao i pridobio za saradnika Žana Dalambera, znamenitog matematičara i jednog od najistaknutijih naučnih imena tog vremena. Poziv na pretplatu sledi oktobra 1750. godine uz prigodan prospekt koji opisuje šta će biti "Enciklopedija":

stvaranje rodoslovnog stabla svih nauka i umetnosti koje pokazuje poreklo svake grane naših nauka i njihove veze međusobno, kao i sa zajedničkim stablom.

Ovakva, prilično bezopasna, reklama odmah izaziva reakciju. Ispred Katoličke crkve prvi se javlja jezuitski časopis koji upozorava vlast da se jedna veoma opasna ideja rađa. Nauka je odjednom postala značajan činilac života, kasnije se pokazalo čak revolucionaran.

Kraljevskim ukazom od 7. februara 1752. obe odštampane sveske Enciklopedije su osuđene i imale su biti uništene. Razlog, antiklerikalni i antidržavni sadržaj. Dalje štampanje nije bilo zabranjeno, ali su jezuiti pokušali da preuzmu redakciju daljih izdanja. Didro se odupire i na jesen 1753. godine izlazi treća sveska. Od tada pa do 1757. izlazi svake godine po jedna sveska i raste broj pretplatnika. Novembra 1757. izlazi sedma sveska u kojoj je članak „Ženeva“ čiji je autor Dalamber. Članak je sadržao par rečenica koji su usput bačeni u lice ortodoksnom katolicizmu. Državni savet 1759. godine povlači povlasticu na štampanje "Enciklopedije", čak zabranjuje sve prethodno izašle sveske. Dalamber i Ruso napuštaju enciklopedijsko društvo i Didro ostaje sam. Međutim, "Enciklopedija" nastavlja da izlazi ilegalno. Osma sveska izlazi tajno 1759. godine. Potom sledi petogodišnja pauza tokom kojih je Didro pripremao sveske koje sadrže samo tabele i crteže kao prateći materijal, odnosno prilog sveskama.

Svojim upornim radom je Didro stekao neke moćne prijatelje i zaštitnike među evropskim aristokratama. Fridrih II Veliki je savetovao Didrou da izdavanje nastavi u Berlinu, a Katarina II mu je predlagala Petrograd. Međutim, Didro odlučuje da se ceo posao mora završiti u Francuskoj. Godine 1765. pretplatnici dobijaju poslednjih deset svezaka, ilegalno štampanih. Dodatnih jedanaest svezaka tablica i crteža završeno je 1774. godine.

Više od dvadeset godina je trajala borba oko pripreme, pisanja i štampe "Enciklopedije", a ulice su se već zagrevale događajima koji najavljuju burne i krvave revolucionarne godine. Nisu samo knjige spaljivane. "Enciklopedija" je vremenom sve jasnije postajala manifest trećeg staleža i intelektualni svetionik koji je davno prevazišao skromne najave iz predgovora prve sveske.

Urednici enciklopedije

Oko Didroa, kao redaktora-organizatora i idejnog rukovodioca, i Dalambera, najučenijeg i najupornijeg pomagača, se skupio krem francuske buržoaske inteligencije. Najboljim poznavaocima pojedinih nauka, disciplina i oblasti je bilo dodeljeno da uobličavaju znanje i pretaču u Enciklopediju.

Podela posla je bila sledeća:

• Žan le Ron d'Alamber - nauka (prvenstveno matematika), religija, filozofija
• Žan Žak Ruso - muzika i politička ekonomija
• Baron Holbah (Pol Henri Ditrih) - hemija, minerologija
• Maluen - hemija
• Bifon, Dobanton - prirodne nauke
• Tusen - pravo
• Dimarse, Boze - gramatika
• Leblon - vojne veštine
• Belen - pomorstvo
• Volter - članak „Duh“, istorija, književnost, filozofija
• Monteskje - članak „Ukus“

Pedagoški pogledi

Veliku pažnju posvećivao je pedagoškim pitanjima ali se u nekim elementima ne slaže sa Helvecijusom. To se najbolje vidi u njegovom delu „Pobijanje Helvecijevog dela o čoveku“. On smatra da se vaspitanjem može postići mnogo, ali se ne može postići sve, jer ono što dete po prirodi nema, ne može mu dati ni vaspitanje. Međutim, velika uloga vaspitanja je da razvije prirodne dispozicije i ima odlučujuću ulogu u formiranju ličnosti i njenoj sudbini. Didro je uveren da siromašna deca imaju dobre dispozicije, ali rđavo društveno uređenje, koje decu iz naroda lišava dobrog vaspitanja. Poznat je po svojoj misli: „Koliko je ljudi umrlo, i koliko će još pomreti, a da nisu pokazali šta su oni bili“. Samim tim što je odredio granice u vaspitanju i što je bio svestan njenog značaja, Didro se sve više od svih materijalista približio pravilnom rešenju ovog pitanja.

U oblasti umnog vaspitanja, Didro ima svoje originalne ideje. Ne slaže se sa paradoksalnim Rusoovim tvrđenjem da je progres nauke i prosvete snizio moral i uticaj progresa na moral čoveka. „Neznanje je sudbina robova i divljaka, prosveta pribavlja dostojanstvo“. U tom smislu on oštro kritikuje stare francuske koledže, koji zanemaruju vaspitanje dece, ali i zbog toga što mladići iz tih koledža izlaze iskvareni i neznalice. Zbog toga Didro ističe važnost škole kao društvene i državne institucije.

Osnovna školska nastava treba da bude besplatna i obavezna za svu decu od ministarske do seljačke. U tim školama deca moraju da nauče da čitaju, pišu i računaju, ali se Didro zalaže i za nastavu matematike, fizike, hemije, prirodopisa i astronomije, a nastava klasičnih jezika da se skrati.

Od učitelja zahteva visoku obrazovanost, moralnost i ljubav prema deci i prema pozivu, što je samim tim, podrazumevalo da sveštenici ne mogu i ne treba da uče druge.

Sistem škola treba da čine: osnovne škole, fakulteti i više obrazovanje.

Didro je zajedno za Helvecijusom imao veliki uticaj na nastupajuće događaje, pre svega francusku revoluciju (1789) ali i na pedagoške koncepcije socijal-utopista XIX veka.

Stvaralaštvo

I pored rada na Enciklopediji Didro je stvarao mnoga druga dela

• Kaluđerica, 1760, roman
• Fatalista Žak i njegov gospodar“, 1773, roman
• Saloni, 1761-1781, kritički osvrti na pariske umetničke izložbe
• Ogled o slikarstvu, 1765, pamflet o slikarstvu
• Razmišljanja o Terenciju, 1762, traktat o pozorištu
• Nezakoniti sin, 1757, drama
• Otac porodice, 1758, drama
• Je li dobar ili zao?, 1781, drama
• i članke Razgovori o „Nezakonitom sinu“ i Razmatranja o dramskoj poeziji

Didro umire 31. jula 1784. godine i nije doživeo da vidi kako je pet godina kasnije sazvana Skupština svih staleža kada je treći stalež sebe proglasio istinskim predstavnikom naroda i podigao revoluciju. Njegovo delo je neraskidivo vezano sa oslobađenjem građanstva, te pojavom i narastanjem buržoazije.

Vidi još

• Klerikalizam
• Ateizam
• Liberalizam

Literatura

• Petrović, Jelena (2005). Vaspitanje kroz istorijske epohe. Vranje: Učiteljski fakultet Vranje. ISBN 978-86-82695-17-2. 
• Žlebnik, Leon (1970). Opšta istorija školstva i pedagoških ideja. Beograd: Naučna knjiga. 
• Cenić, Stojan (2001). Vaspitanje u antičkoj i feudalnoj epohi. Vranje: Učiteljski fakultet Vranje. 
• Anderson, Wilda C. Diderot's Dream. Baltimore: Johns Hopkins University Press, 1990.
• App, Urs (2010). The Birth of Orientalism. Philadelphia: University of Pennsylvania Press, ISBN 978-0812242614, pp. 133–187 on Diderot's role in the European discovery of Hinduism and Buddhism.
• Azurmendi, Joxe (1984). Entretien d'un philosophe: Diderot (1713–1784), Jakin, 32: 111–121.
• Ballstadt, Kurt P.A. Diderot: Natural Philosopher. Oxford: Voltaire Foundation, 2008.
• Blom, Philipp (2010). The Wicked Company. New York: Basic Books
• Blum, Carol (1974). Diderot: The Virtue of a Philosopher
• Brewer, Daniel. Using the Encyclopédie: Ways of Knowing, Ways of Reading. Oxford: Voltaire Foundation, 2002.
• Carlyle, Thomas (1833). „Diderot”. Critical and Miscellaneous Essays: Volume III. The Works of Thomas Carlyle in Thirty Volumes. XXVIII. New York: Charles Scribner's Sons (objavljeno 1904). str. 177—248. 
• Clark, Andrew Herrick. Diderot's Part. Aldershot, Hampshire, England: Ashgate, 2008.
• Caplan, Jay. Framed Narratives: Diderot's Genealogy of the Beholder. Manchester: Manchester University Press, 1986.
• Crocker, Lester G. (1974). Diderot's Chaotic Order: Approach to a Synthesis
• Curran, Andrew S. (2019). Diderot and the Art of Thinking Freely
• D'Antuono, Giuseppina. (2021) "Historiographical heritages: Denis Diderot and the men of the French Revolution." Diciottesimo Secolo 6 (2021): 161–168. online
• De la Carrera, Rosalina. Success in Circuit Lies: Diderot's Communicational Practice. Stanford, CA: Stanford University Press, 1991.
• Dlugach, Tamara. Denis Diderot. Moscow: Progress Publishers. 1988.
• Fellows, Otis E. (1989). Diderot
• France, Peter (1983). Diderot
• Fontenay, Elisabeth de, and Jacques Proust. Interpréter Diderot Aujourd'hui. Paris: Le Sycomore, 1984.
• Furbank, P.N. (1992). Diderot: A Critical Biography. New York: A.A. Knopf,. ISBN 0679414215.
• Gregory Efrosini, Mary (2006). Diderot and the Metamorphosis of Species (Studies in Philosophy). New York: Routledge. ISBN 0415955513.
• Havens, George R (1955). The Age of Ideas. New York: Holt. ISBN 0891976515.
• Hayes, Julia Candler. The Representation of the Self in the Theater of La Chaussée, Diderot, and Sade. Ann Arbor, MI: University Microfilms International, 1982.
• Hazard, Paul (1954). European thought in the eighteenth century from Montesquieu to Lessing. . pp. 378–394
• Kavanagh, Thomas. "The Vacant Mirror: A Study of Mimesis through Diderot's Jacques le Fataliste," in Studies on Voltaire and the Eighteenth Century 104 (1973).
• Korolev, Serguei V. La Bibliothèque de Diderot: Vers une reconstitution. Ferney-Voltaire: Centre international d'etude du XVIIIe siecle, 2014. ISBN 978-2845590939.
• Kuzincki, Jason (2008). „Diderot, Denis (1713–1784)”. Ur.: Hamowy, Ronald. The Encyclopedia of Libertarianism. Thousand Oaks, CA: Sage; Cato Institute. str. 124—125. ISBN 978-1412965804. LCCN 2008009151. OCLC 750831024. doi:10.4135/9781412965811.n78. 
• Lentin, A. "Catherine the Great and Denis Diderot" History Today (May 1972), pp. 313–332.
• Mason, John H. (1982). The Irresistible Diderot ISBN 0704334690
• Peretz, Eyal (2013). "Dramatic Experiments: Life according to Diderot" State University of New York Press
• Rex, Walter E. Diderot's Counterpoints: The Dynamics of Contrariety in His Major Works. Oxford: Voltaire Foundation, 1998.
• Saint-Amand, Pierre. Diderot. Saratoga, CA: Anma Libri, 1984.
• Simon, Julia (1995). Mass Enlightenment. Albany: State University of New York Press,. ISBN 0791426386.
• Tunstall, Kate E. (2011). Blindness and Enlightenment. An Essay. With a new translation of Diderot's Letter on the Blind. Continuum
• Wilson, Arthur McCandless (1972). Diderot, the standard biography
• Vasco, Gerhard M. (1978). "Diderot and Goethe, A Study in Science and Humanism", Librairei Slatkine, Libraire Champion.
• Zaretsky, Robert (2019). Catherine and Diderot : the Empress, the philosopher, and the Fate of the Enlightenment. Harvard University Press. ISBN 978-0674737907. 
• Diderot, Denis, ed. A Diderot Pictorial Encyclopedia of Trades and Industry, Vol. 1. ISBN 0486274284. CS1 održavanje: Višestruka imena: spisak autora (veza)CS1 održavanje: Tekst viška: spisak autora (veza) (1993 reprint) excerpt and text search
• Diderot, Denis. Diderot: Political Writings. ISBN 0521369118.  ed. by John Hope Mason and Robert Wokler (1992) excerpt and text search, with introduction
• Diderot, Denis. Thoughts on Religion (2002 edition) Translated and edited by Nicolas Walter. G.W. Foote & Co. Ltd. Freethinker's Classics No. 4. ISBN 978-1911578024.
• Main works of Diderot in English translation
• Hoyt, Nellie and Cassirer, Thomas. Encyclopedia, Selections: Diderot, D'Alembert, and a Society of Men of Letters. New York: Bobbs-Merrill Company, 1965. LCCN 65-26535. ISBN 0672604795.
• Kemp, Jonathan (ed). Diderot, Interpreter of Nature: Selected Writings. New York: International Publishers, 1963.

Spoljašnje veze

• Knjiga o Didrou na projektu Gutenberg
• Tri veka od rođenja enciklopediste Didroa („Večernje novosti“, 4. oktobar 2013)
• Diderot Arhivirano 16 novembar 2016 na sajtu Wayback Machine Search engine in French for human sciences in tribute to Diderot
• Denis Diderot: Rêve d'Alembert (d'Alembert's Dream) (French and English texts) Arhivirano 22 septembar 2016 na sajtu Wayback Machine
• Conversation between D'Alembert and Diderot (alternate translation of the first part of the above)
• Denis Diderot Archive
• Denis Diderot Website (in French)
• On line version of the Encyclopédie. The articles are classified in alphabetical order (26 files).
• The ARTFL Encyclopédie, provided by the ARTFL Project of the University of Chicago (articles in French, scans of 18th century print copies provided)
• The Encyclopedia of Diderot & d'Alembert Collaborative Translation Project, product of the Scholarly Publishing Office of the University of Michigan Library (an effort to translate the Encyclopédie into English)
• Short biography
• Denis Diderot Bibliography Arhivirano 30 januar 2022 na sajtu Wayback Machine
• Le Neveu de Rameau – Diderot et Goethe
• The Encyclopédie, BBC Radio 4 discussion with Judith Hawley, Caroline Warman and David Wootton (In Our Time, 26 October 2006)