Pređi na sadržaj

Ežen Delakroa

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Ežen Delakroa
Ežen Delakroa
Lični podaci
Puno imeEžen Ferdinand Viktor Delakroa
Datum rođenja(1798-04-26)26. april 1798.
Mesto rođenjaSen Moris, Francuska
Datum smrti13. avgust 1863.(1863-08-13) (65 god.)
Mesto smrtiPariz, Francuska
Potpis

Ežen Ferdinand Viktor Delakroa (fr. Delacroix Ferdinand Victor Eugène; Sen Moris, 26. april 1798 — Pariz, 13. avgust 1863) bio je francuski slikar, glavni predstavnik romantizma.[1][2] Radio je portrete, istorijske kompozicije, predele i mrtve prirode. On se borio protiv sivila u slikarstvu neoklasicista.

Ežen Delakroa, Sloboda vodi narod 1830.

U koloritu njegovih slika ima jakih tonova boje, obojenih senki i naporedo postavljenih komplementarnih boja. Delakroovo slikarstvo se oslanja na barokno slikarstvo, posebno Rubensovo. Javnosti je postao poznat 1824. godine nakon izlaganja njegove slike Pokolj na Hiosu (gde prikazuje borbe Grka protiv Turaka). Pun naziv slike glasi Pokolj na Hiosu: grčke porodice u iščekivanju smrti ili ropstva. Konzervativci su sliku nazvali pokoljem slikarstva, dok su je drugi oduševljeno pozdravili.

Nije slikao po narudžbini, već je ljude s kojima je dolazio u kontakt, a na koje je gledao kao žrtve romantične patnje. Tako imamo i slike poput Odaliske i Frederik Šopen. Između ostalog naslikao je i Zauzeće Carigrada, kao i Grčka umire na ruševinama Misolungija. Takođe je i ilustrovao dela romantičara ali i drugih, čega je jedinstven primer delo Sardanapalova smrt i veliki broj Šekspirovih, Bajronovih i Danteovih likova ušao je u nasleđe evropske kulture zahvaljujući najviše slikama Ežena Delakroa.[3] Slikao je i portrete od kojih su najpoznatiji Šopen i Žorž Sand.

Odlazi u Afriku (Alžir, Maroko), gde slika život i običaje lokalnog stanovništva.[4] Tu se ističu etnografske kompozicije kao : Alžirske žene u haremu, Jevrejska svadba u Maroku, Beli konj u vihoru (gde koristi kombinaciju svetlo-tamnog).[5]

Uz slike, ostavio je i Dnevnik,[6] u kojem je četiri decenije beležio misli i uočavanja o umetničkim pojavama svog doba; njegova bogata korespondencija objavljena je u dva toma 1878. godine.[7]

Biografija

[uredi | uredi izvor]
Dante i Vergilije u Paklu (1822), ulje na platnu, Luvr, Pariz

Delakroa je rođen u Sen Moris an Šalansonu, u jugoistočnoj Francuskoj. Nagađa se da je njegov pravi otac bio političar i diplomata Šarl Moris de Taleran, koji je bio prijatelj porodice i kojem je po izgledu i karakteru sličio.[8][9]

Pokolj na Híosu (1824), Luvr, Pariz
Grčka umire na ruševinama Misolongija (1826), Muzej lepih umetnosti, Bordo.

Godine 1815, u 17. godini života, Ežen Delakro je stupio u atelje Pjer-Narcisa Guerina, koji je svojim strogim akademskim shvatanjima mogao malo uticati na Delakroa.[10] Tu je kopirao dela P. P. Rubensa i Veroneza, a cenio je i engleske pejsažiste (R. P. Bonington, Džon Konstabl) koje je upoznao tokom svog putovanja u Englesku 1825. godine. U pariskom je Salonu debitovao 1822. godine delom Dante i Vergilije u paklu, kojim je obeležen prelom između akademskog klasicizma J. L. Dejvida i novog naziranja, koje se istodobno s književnim romantizmom, borilo za slobodu likovnog izraza. Slika je nastala pod uticajem Žerikove slike Splav Meduze.

Alžirke u Haremu (1834), Luvr, Pariz

Godine 1832. putuje u Alžir i Maroko, gde dozreva njegov smisao za jake kolorističke ekspresije.[7] Delakroa je velikom upornošću radio skice i studije svega što je video, nastojeći naročito da fiksira ritmove pokreta. Boravak u kraju egzotičnih nošnja, krajolika, flore i faune fiksiraće na brojnim platnima u više verzija, neobično bogato ekspresivnog kolorita (Alžirke u haremu, 1834, Židovsko venčanje u Maroku, 1839, Borba konja u staji).[11]

Od 1833. do 1861. godine izvodio je po narudžbi velike dekoracije u pariskim javnim ustanovama (plafon u Senatu, 1846, i Luvru, 1850), palatama i crkvama (nedovršena Burbonska palata 1831-37; Borba Jakova s anđelom u crkvi Sveti Sulpis, 1855)[7].

Delakroa je 1862. učestvovao u stvaranju Francuskog društva umetnika (Société Nationale des Beaux-Arts). Njegov prijatelj, pisac Teofil Gotje, postao je predsedavajući, a slikar Eme Mije bio je zamenik predsednika.

Zima 1862–63 bila je izuzetno teška za Delakroa. Bolovao je od teške upale grla koja se pogoršala tokom proleća. Svojoj pouzdanoj domaćici, Ženi Le Giju, ostavio je dovoljno novca za život, dok je naredio da se sve u njegovom studiju proda.[12] Dana 13. avgusta 1863. Delakro je preminuo i sahranjen je na groblju Per Lašez.

Delo

[uredi | uredi izvor]

Svojom imaginacijom, dinamikom, te rodoljubivim zanosom Ežen Delakroa se suprotstavljao akademskim formulama i ustrajavao na slobodi likovnog izraza. Tako je u vreme Španske revolucije 1830. godine, u rodoljubivom zanosu naslikao čuvenu sliku Sloboda predvodi narod. Slika prikazuje alegorijski lik slobode među stvarnim učesnicima ustanka koje mu je opisao brat, učesnik revolucije. U odabiru tema i tehnika (uljene boje, akvarel, freska, i drugo) bio je vrlo raznolik, a bio je i neobično dobar crtač.[11]

Slikao je velike kompozicije, u kojima je prikazivao dramatične trenutke iz istorije (Car Justinijan sastavlja zakonik, 1826; Krstaši osvajaju Carigrad, 1841), mitološku tematiku (Medeja, 1838), biblijske prizore (Dobri Samaritanać', 1850; Tobija i anđeo, 1863), egzotične zveri i konje (Lov na lavove, 1854), teme iz dela Dantea, Vilijama Šekspira, Dž. G. Bajrona, V. Skota i J. V. Getea (većinom u grafici).[7] Slika Pokolj na Hiosu (1824) prikazuje patnje Grka pod osmanskom vlašću, čime je umetnik podupirao opštu podršku za Grčki rat za nezavisnost. Ono je prožeto dramom, unutrašnjom napetošću i saosećanjem za ljude koji pate, kao i većina njihovih slika.

Velikim fresknim kompozicijama istorijskih, mitoloških i alegorijskih tema odslikao brojne zidove i plafone javnih i privatnih rezidencija u Parizu i Versaju[11]. Radio je i portrete, posebno likove muzičara (Frederik Šopen, Ektor Berlioz, Nikolo Paganini). Time što je rehabilitirao boju kao početak slikarske kreacije, nagovestio je impresionizam, te nadahnuo slikare kao što su Pjer Ogist Renoar, Žorž-Pjer Sera i Vinsent van Gog.[7]

Galerija

[uredi | uredi izvor]

Reference

[uredi | uredi izvor]
  1. ^ Jones, Daniel (2011). Roach, Peter; Setter, Jane; Esling, John, ur. Cambridge English Pronouncing Dictionary (18. izd.). Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-15255-6. 
  2. ^ Noon, Patrick (2003). Crossing the Channel: British and French Painting in the Age of Romanticism. Tate Publishing. ISBN 1-85437-513-X. 
  3. ^ Delakroa, Ežen (2010). Slikanje života : Izabrane stranice Dnevnika. Beograd: Službeni glasnik. ISBN 978-86-519-0386-4. 
  4. ^ Gombrich, E. H. (1995). The Story of Art - 16th Edition. Phaidon Press. str. 504—6. ISBN 0-7148-3355-X. 
  5. ^ Clark, Kenneth, Civilisation, page 313. Harper and Row, 1969.
  6. ^ Le Journal d’Eugène Delacroix, I–II, 1932.
  7. ^ a b v g d Delacroix, Eugène, Hrvatska enciklopedija, mrežno izdanje. Leksikografski zavod Miroslav Krleža, 2020. Pristupljeno 29. 5. 2020.
  8. ^ J.F. Bernard, Talleyrand: A Biography, Putnam, New York. Talleyrand; a biography. New York, Putnam. 1973. str. 210. ISBN 0-399-11022-4. 
  9. ^ "Eugène Delacroix biography", Web Gallery of Art Pristupljeno 29.5.2020. André Castelot u svom djelu Talleyrand ou le cynisme (Paris, Librairie Perrin, 1980) raspravlja i odbacuje ovu teoriju ističući kako korespondencija između Charlesa i njegove supruge tijekom trudnoće ne pokazuje nikakve znakove tenzija ili zamjerki.
  10. ^ Jobert, Barthélémy; Delacroix, Eugène (1997). Delacroix. Princeton University Press. str. 62. ISBN 0-691-00418-8. 
  11. ^ a b v Delacroix, Eugène, Hrvatska enciklopedija, proleksis, Matica Hrvatska. Pristupljeno 29. 5. 2020.
  12. ^ Yvonne Deslandres, Delacroix: A pictorial biography, Translated by Jonathan Griffin, Viking Press, New York, 1963. str. 126. OCLC 518099

Literatura

[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze

[uredi | uredi izvor]
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Ежен_Делакроа&oldid=28983315”