Ekosistemi mora

Ekosistem mora predstavlja jedinstvo biocenoze i biotopa. Životna zajednica u prirodi mora zauzimati neki prostor u kome članovi te zajednice zadovoljavaju svoje potrebe: kreću se, uzimaju hranu, dišu nalaze zaklon i zaštitu. Taj prostor se naziva biotop i njega naseljavaju pripadnici odgovarajuće biocenoze. Oni uspostavljaju vrlo složene međusobne odnose i takođe se povezuju sa okolinom u kojoj žive. Biocenoza i biotop zajedno čine ekološki sistem višeg reda — ekosistem i 90% dela planete Zemlje pogodnog za život. Različiti ekosistemi u jednoj klimatskoj zoni grupišu se u veće cjeline - biome. Jedinstvo ekosistema počiva na interakcijama živih bića i ne\ive okoline: zemljišta, vode, vazduha i slično. Ekosistemi su veoma složeni i dinamični sistemi. Za razliku od kontinenata od kojih je većina uglavnom razdvojena ogromnim vodenim prostranstvima, okeani i mora su međusobno povezani i čine jednu cjelinu. Svjetsko more obuhvata oko 71% Zemljine površine. Zbog neadekvatna zaštite ekosistemi mogu biti uništeni zbog klimatskih promjena.

U morskim ekosistemima razlikuju se dva tipa staništa: morsko dno i slobodna voda. Njih naseljavaju različiti organizmi koji izgrađuju životnu zajednicu morskog dna i životnu zajednicu slobodne vode. Životnu zajednicu morskog dna čine organizmi koji mogu biti pričvršćeni za podlogu (bentos) ili se mogu slobodno kretati po morskom dnu (plankton - lebde u vodi nošeni vodenim strujama i nekton — aktivni plivači).

Geografski položaj mora

Geografski položaj mora, dubina morske vode i priroda morskog dna najznačajniji su faktori koji određuju sastav i strukturu morskih biocenoza. Tako se razlikuju životne zajednice:

• tropskih, umerenih i polarnih mora,
• plime i oseke,
• stalnog udaranja talasa o obalu,
• plitkovodnih,
• dubinskih i najdubljih delova mora.

Ekosistem mora

Za razliku od kontinenata, od kojih je većina potpuno razdvojena ogromnim vodenim prostranstvima, okeani i mora su međusobno povezani i čine jednu jedinstvenu celinu - Svetsko more, koje obuhvata oko 71% Zemljine površine.

U odnosu na dubinu morske vode i prirodu morskog dna, koji predstavljaju najznačajnije faktore koji određuju sastav i strukturu morskih biocenoza, razlikuju se zajednice u zoni stalnog udaranja talasa o obalu, zajednice u zoni plime i oseke, kao i zajednice plitkih, dubinskih i najdubljih delova mora.

Zona stalnog udaranja talasa o obalu

Granica između morske i kopnene životne sredine može biti veoma različita. Na mestima gde se iz mora odmah izdižu manje ili veće vertikalne stene morski talasi stalno udaraju u obalu, otežavajući život organizmima.

Tamo živa bića moraju biti prilagođena da povremeno žive u uslovima vazdušne, a povremeno u uslovima vodene sredine. Stalno udaranje snažnih talasa preti stanovnicima ovih staništa da budu odvojeni od podloga i odneti u dublje delove mora.

Zbog toga su se živa bića na ovakvim staništima prilagodila da se efikasno pričvrste za stenovitu podlogu, kao i na povremenu sušu.

U ovoj zoni žive mnogobrojne sluzave modrozelene alge, puževi litorine, kao i rakovi vitičari i mokrice.

Zona plime i oseke

slika

Zona plime i oseke je stanište na kome vladaju teški uslovi za život, a osnovni problem na ovim staništima je ritmično povlačenje morske vode i potpuno isušivanje obale, koja je u periodu oseke izložena jakoj Sunčevoj svetlost i visokoj temperaturi.

U vreme oseke koncentracija soli postaje velika zbog isparavanja vode, pa je i velika zaslanjenost problem koji živi organizmi u ovoj zoni moraju da reše.

U ovu zonu plima redovno donosi svežu morsku vodu sa novim količinama hrane u obliku planktona, a oseka redovno odnosi u more otpadne materije, jaja i larve stanovnika obale. U zoni plime i oseke žive mnogobrojne mrke i zelene alge, morske sase, puževi, školjke i rakovi.

Zona morskog dna

slika

Morsko dno do dubine od oko 50 m je najpovoljnije mesto za život. U ovoj zoni ima dovoljno svetlosti, toplote, kiseonika, mineralnih materija i hrane za život svih organizama koji sačinjavaju biocenozu mora.

Dejstvo talasa nije tako snažno kao na obali, a pritisak zbog malih dubina nije tako veliki kao u najdubljim delovima mora. Morske struje stalno mešaju vodu. Osim toga, raznovrsni tipovi podloge - kamen, pesak ili mulj - čine morsko dno još raznovrsnijim tipom staništa. Zbog toga je životna zajednica morskog dna u zoni do 50m najbujnija i najraznovrsnija. Na morskom dnu žive mnogobrojne vrste algi, malobrojne cvetnice, sunđeri, korali, morske sase, crvi, rakovi, puževi, školjke, glavonošci, bodljokošci i ribe.

Životna zajednica slobodne vode

Zona slobodne vode, od površine do dubina od oko 50 m, predstavlja povoljno mesto za život. I ovde ima dovoljno svetlosti, toplote, kiseonika, mineralnih materija i hrane za život najrazličitijih organizama.

Zbog osnovnih problema u ovoj životnoj zajednici kao su: kako ne potonuti na dno ili kako se odupreti stalnim morskim strujama biljke i životinje koje čine ovu biocenozu razvile najrazličitije načine aktivnog i pasivnog plivanja. U ovoj zoni žive mnogobrojne jednoćelijske i višećelijske vrste lebdećih planktonskih organizama. Plankton čine alge, koje formiraju fitoplankton i životinje, koje formiraju zooplankton. U biocenozi slobodne vode nalazi se i veliki broj najrazličitijih vrsta meduza, glavonožaca, riba i sisara, koji aktivno plivaju.

Zona dubinskih delova mora

Sa povećanjem dubine mora pogoršavaju se uslovi za život. U velikim morskim dubinama vlada potpuni mrak, temperatura je veoma niska, u nekim delovima čak blizu nule, a pritisak visok. Zbog toga su životne zajednice u najdubljim delovima mora veoma siromašne.

U najvećim morskim dubinama žive najneobičnija bića koja su tokom duge evolucije pronašla rešenja za opstanak u naizgled nemogućim životnim uslovima. Životnu zajednicu u najdubljim delovima mora čine malobrojne brste beskičmenjaka, kao što su morske sase, morski crvi, rakovi i morski krastavci, ali i najneobičnije vrste riba.

Vidi još

• Biocenoza
• Biotop

Literatura

• Janković, M., Đorđević, V: Primenjena ekologija, Naučna knjiga, Beograd, 1981.
• Đukanović, Mara: Ekološki izazov, Beograd, 1991.
• Stanković, S: Ekologija životinja, Beograd, 1979.
• Janković, M: Fitoekologija, Beograd, 1986.
• Dmitar Lakušić, Slobodan Jovanović: “Biologija za 8. razred osnovne škole” – Zavod za udžbenike, Beograd, 2010
• Britanika
• Barange M, Field JG, Harris RP, Eileen E, Hofmann EE, Perry RI and Werner F. Oxford University Press. Barange, Manuel; Field, John G.; Harris, Roger P.; Hofmann, Eileen E.; Ian Perry, R.; Werner, Francisco (2010). Marine Ecosystems and Global Change. OUP Oxford. ISBN 978-0-19-955802-5. 
• Boyd IL, Wanless S and Camphuysen CJ Volume 12 of Conservation biology series. Top predators in marine ecosystems: their role in monitoring and management. Cambridge University Press. 2006. ISBN 978-0-521-84773-5. 
• Davenport J. Volume 202 of Developments in hydrobiology. Davenport, John; Burnell, Gavin M.; Cross, Tom; Emmerson, Mark; McAllen, Rob; Ramsay, Ruth; Rogan, Emer (2008). Challenges to Marine Ecosystems: Proceedings of the 41st European Marine Biology Symposium. Springer. ISBN 978-1-4020-8807-0. 
• Levner E, Linkov I and Proth J. Springer. Volume 50 of NATO Science Series IV. Levner, Eugene; Linkov, Igor; Proth, Jean-Marie (2005). Strategic management of marine ecosystems. Springer. ISBN 978-1-4020-3158-8. 
• Mann KH and Lazier JRN (2006). Dynamics of marine ecosystems: biological-physical interactions in the oceans. Wiley-Blackwell. ISBN 978-1-4051-1118-8. 
• Moustakas A and Karakassis I (2005) "How diverse is aquatic biodiversity research?" Aquatic Ecology, 39: 367-375.