Pređi na sadržaj

Epikleza

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Epikleza (od grč. ἐπίκλησις, translit. епиклесис — „prizivanje, umoliti nekoga učtivo i fino”)[1] je prizivanje jednog ili više bogova. U grčkoj mitologiji, epikleza je bila epitet, korišćen kao prezime božanstva u religioznom kontekstu.[2][3]. Naziv je ušao u hrišćansku tradiciju, gde, u nekim hrišćanskim crkvama, označava deo anafore kojim sveštenik priziva Svetog Duha na pričasni hleb i vino.[4] U većini istočnih crkava, epikleza dolazi nakon anamneze (prisećanja Isusovih reči i dela), dok u zapadnoj tradiciji tipično ide ispred. U istorijskoj praksi zapadnih crkava, osvećenje darova je implicirano kroz reči Isusove sa Tajne večere, iako, sa razvojem liturgijskog pokreta, mnoge denominacije su uvele eksplicitnu epiklezu u njihove liturgije.[5]

Pravoslavna crkva[uredi | uredi izvor]

vrhuneća tačka kanona Evharistije (v. ANAFORA), kad se zajednica, sveštenom molitvom, obraća Bogu Ocu da pošalje Duha Svetoga radi pretvaranja darova u Telo i Krv proslavljenoga Hrista radi osvećenja vernih. U pravoslavnoj Liturgiji, osvećenje darova vrši se molitvom priziva Svetoga Duha koja sledi odmah posle reči ustanove Evharistije. Epikleza ne može zameniti ni anamnezu (v. ANAMNEZA) ni molitvu blagodarenja, niti pak obratno. Epikleza se javlja već na kraju 2. veka u različitim oblicima. Pominju je Sveti Irinej, po kome osvećenje darova biva izgovaranjem prizivanja; Sveti Justin, koji govori o rečima „molitve"; Origen; Sveti Grigorije Niski (oko 331-395), koji joj nalazi biblijsko poreklo u tekstu 1. Poslanice Timoteju (Tim. 4,4-5).

"Jer je svako stvorenje Božije dobro i ništa nije za odbacivanje kad se prima sa zahvalnošću; jer se osvećuje riječju Božijom i molitvom“. Sveti Kirilo Jerusalimski veli da se prizivanje upućuje Svetome Duhu. Sveti Vasilije Veliki (0 Svetome Duhu, XXVII, 65, str. 481) svrstava molitvu epikleze među one liturgijske elemente koji su predani kroz nepisanu tajanstvenu tradiciju. Nikolaj Kavasila napominje da su dopunske reči ustanovljenja „molitva osvećenja“ (Objašnjenje božanske Liturgije, XXIX 7-22, prev. S. Salaville, str. 185-191).

Zapadni oci govore o neophodnosti neposrednog delovanja Svetoga Duha u evharistijskom osvećenju. Za Svetog Amvrosija, epikleza je „sveta molitva"; za Avgustina, „tajanstvena molitva"; za Jeronima, „svečana molitva“.

U pravoslavnoj svetotajinskoj teologiji uloga i potreba epikleze u evharistijskoj Liturgiji posmatra se u sklopu doktrine o Trojici, posebno sa ikonomijom ipostasi Svete Trojice. Po Svetom Grigoriju Čudotvorcu, svako osvećujuće delanje polazi od Oca, prolazi kroz Sina i ostvaruje se u Duhu. Rimokatolici insistiraju na osvećujućoj sili reči ustanovljenja, u kontekstu filokvističke hristologije koja polazi od načela pokoravanja Duha Sinu. Drugi Vatikanski Koncil prihvatio je molitvu prizivanja, ali ona je stavljena pre reči ustanovljenja, upravo zbog toga da bi se izbegla ideja da je Sin „pokoran“ Duhu.

Na Istoku, Sveti Jovan Zlatousti pridaje veliku važnost i silu rečima ustanove (0 Sveštenstvu, VI, 4, str. 140). Ne samo da se Otac priziva da bi manifestovao proslavljenoga Hrista kroz Duha, nego i sam Hristos šalje Duha Svetoga na darove i zajednicu. Evharistija je Tajna koja ostvaruje to dvostruko bogojavljenje (epifaniju): stvarno prisustvo Vaskrsloga Hrista i stvarno prisustvo Duha. „Zaista, darivanje i silazak Svetoga Duha od Oca vernima ima mesto u Hristu Isusu i u svetom Njegovom imenu“ (Kalist i Ignjatije Ksantopul, Glave, 12, Rum. filok., tom 8, str. 30). U dodatku bi se moglo reći i ovo: pošto je obožujuće delanje svojstveno Svetome Duhu, epikleza je vezana sa prirodom žrtve, jer se prinos osvećuje Duhom Svetim (Rim. 15,16; Brojevi 11,9). Prema poslanici Jevrejima (9,14), Duh uzima mesto ognja, elementa koji je u starozavetnom žrtvoprinošenju vezan sa krvlju (up. 1. Car. 18,25-39 -Ilija priziva oganj koji sagoreva žrtvu svespaljenicu). Sveti Jovan Zlatousti tvrdi da sveštenik ne nizvodi oganj, nego Duha Svetoga. U tom smislu moglo bi se reći da je prisustvo Duha živo i jasno u celokupnom liturgijskom delanju, kao i u svetotajinskom delanju uopšte, jer stavljanje Crkve u situaciju da osvećuje, u stanje jedino moćne sile koja može učestvovati u Hristovoj žrtvi, jeste dar Svetoga Duha.

Po svojoj širini pojam epikleze obuhvata svako liturgijsko ili svetotajinsko delanje Svetoga Duha koje prethodi projavljivanju proslavljenoga Hrista. Epiklezi sa svojim sadržajem: „Još Ti prinosimo ovu slovesnu i beskrvnu službu, i molimo Te, i prizivamo, i preklinjemo: nispošlji Duha Tvoga Svetoga na nas i na ove predložene Darove...", prethodi, Rumunskom Služebniku (po crkvenoslovenskom tekstu, XVI vek), Tropar trećeg časa: „Gospode, koji si u treći čas Apostolima svojim nisposlao Presvetoga Duha svog, Njega, Blagi, ne oduzmi od nas, no obnovi nas, koji Ti se molimo“.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „ἐπίκλησις”. Logeion. 
  2. ^ Le Quellec & Sergent 2017, s.v. Épiclèse: "Épithète divine, dans le langage des hellénistes principalement, qui poursuivent en cela l'usage des Grecs anciens. Le mot signifie « nom » ou « surnom », et c'est ce dernier emploi qui amène à l'utiliser de préférence au mot plus courant « épithète »."
  3. ^ Brulé & Lebreton 2007.
  4. ^ „Epiklesis”. Catholic Encyclopedia. Pristupljeno 2007-02-18. 
  5. ^ Khoo, Lorna Lock-Nah (2005). Wesleyan Eucharistic Spirituality: Its Nature, Sources and Future (na jeziku: engleski). ATF Press. str. 94-95. ISBN 978-1-920691-31-8. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Brulé, Pierre; Lebreton, Sylvain (2007). „La Banque de données sur les épiclèses divines (BDDE) du Crescam : sa philosophie”. Kernos. Revue internationale et pluridisciplinaire de religion grecque antique (20): 217—228. ISSN 0776-3824. doi:10.4000/kernos.189 Slobodan pristup. 
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Епиклеза&oldid=27551119”