Žak Lakan

Žak Lakan
Datum rođenja	(1901-04-13)13. april 1901.
Mesto rođenja	Pariz, Francuska
Datum smrti	9. septembar 1981.(1981-09-09) (80 god.)
Mesto smrti	Pariz, Francuska
Supružnik	Sylvia Bataille, Marie-Louise Blondin

Žak Mari Emil Lakan (fr. Jacques Marie Émile Lacan; Pariz, 13. april 1901 — Pariz, 9. septembar 1981) bio je francuski psihoanalitičar i psihijatar koji se između ostalog smatrao „najkontroverznijim psihoanalitičarem posle Frojda“. Držeći godišnje seminare u Parizu od 1953. do 1981, Lakan je uticao na mnoge vodeće francuske intelektualce u periodu između 1960. i 1970, posebno na one povezane sa poststrukturalizmom. Njegove ideje imale su značajan uticaj na kritičku teoriju, teorije književnosti, francusku filozofiju 20. veka, sociologiju, feminističku teoriju, teoriju filma i kliničku psihoanalizu.

Biografija

Detinjstvo i mladost

Žak Lakan je rođen u Parizu, 13. aprila 1901, kao najstariji sin od troje dece Emilije i Alfreda Lakana. Njegov otac bio je uspešan prodavac sapuna i ulja. Njegova majka bila je posvećeni katolik, a njegov mlađi brat otišao je u manastir 1929. U Parizu se obrazovao na privatnom jezuitskom Koledžu Stanislas (Le College Stanislas de Paris), a nakon bakalaureata studirao je medicinu. Tokom ranih 1920-ih godina, Lakan je prisustvovao desno orijentisanim političkim skupovima Francuske akcije prema kojima će kasnije biti veoma kritičan, gde se upoznao sa osnivačem Šarlom Morasom. Do sredine 1920-ih, Lakan je postao nezadovoljan religijom i postao je ateista. Oko ovog pitanja se razišao se sa svojom porodicom, koja je predano negovala katoličku tradiciju.

Godine 1920, pošto ga je vojska odbila jer je bio premršav za vojnu službu, otišao je u medicinsku školu. 1926. i 1927. radio je prvo kao stažista u Specijalnoj bolničkoj službi za psihijatrijske bolesnike u bolnici „Sveta Ana” (Saint Ana) u Parizu u kojoj je ordinaciju imao psihijatar Gaetan Anri Alfred Eduar Leon Mari Gasjen de Klerambo (1872—1934) koji je na Lakana ostavio snažan utisak. Svoj „ulazak u psihoanalizu” Lakan je uglavnom pripisivao uticaju koji je na njega izvršio De Klerambo koga je smatrao svojim „jedinim učiteljem u oblasti psihijatrije”.

1930te

Lakan se specijalizovao u domenu psihijatrije, postao je licencirani forenzički psihijatar, 1932. stekao je naziv doktora nauka odbranivši doktorsku disertaciju iz psihijatrije pod naslovom „O paranoičnoj psihozi i njenom odnosu prema ličnosti” („De la psychose paranoiaque dans ses rapports avec la personalite”). Zbog sveobuhvatnosti i produbljenosti sadržaja doktorske teze, a naročito zbog analize slučaja pacijentkinje Eme (Aimee), Lakanovo delo odmah 1933. su pozdravili i visoko cenili nadrealistički umetnici. Međutim, psihoanalitičari su to delo ignorisali i ona je imala ograničen uspeh (ipak, četiri decenije kasnije ona će biti vrlo čitana i slavna). Paralelno, Lakan je bio posebno zainteresovan za filozofiju Karla Jaspersa i Martina Hajdegera i pohađao je 1939. seminar „Kako čitati Hegela” (posvećen razumevanju Hegelove Fenomenologije duha) koji je Aleksandar Kožev držao na „Ecole Pratique des Hautes Etudes”. U januaru 1934. venčao se Mari-Luiz Blonden (Marie-Louise Blondin). Lakan je bio podvrgnut „didaktičkoj” trening psihoanalizi kod Rudolfa Leveštajna (Rudolph Loewenstein), koja je trajala šest i po godina i završila se 1938. neuspehom.

Od 1937. do 1940. dobio je s Mari-Luiz troje dece, ćerku Karolin (Caroline, 1937—1973), sina Tiboa (Thibaut, rođen 1939) i Sibil (Sybille, rođena 1940). Postao je član Pariskog psihoanalitičkog društva.

U 1936. godini, Lakan je predstavio svoj prvi analitički izveštaj na kongresu Međunarodne psihoanalitičke asocijacije u Marijenbadu na temu „Ogledalo“ faze. Predsednik kongresa, Ernest Džons, prekinuo je predavanje pre njegovog zaključenja, jer nije bio voljan da produži Lakanovo vreme prezentacije. Uvređen, Lakan je napustio kongres i otišao da prisustvuje Olimpijskim igrama u Berlinu. Nije preostala nijedna kopija originalnog predavanja.

Lakan je bio aktivan intelektualac iz međuratnog perioda, povezan sa Andre Bretonom, Žoržom Batajom, Salvadorom Dalijem, Pablom Pikasom i sl. „Lakanov interes za nadrealizam prethodio je njegovom interesovanju za psihoanalizu“, objašnjava Dilan Evans, spekulišući da „Lakan možda nikada nije napustio svoje rane nadrealističke simpatije, svoj neoromantični pogled na ludilo kao vrstu 'konvulzivne lepote', svoju proslavu iracionalnosti, i njeno neprijateljstvo prema naučniku koji ubija prirodu tako što je secira.

1940te

Psihoanalitičko društvo Pariza (Société Psychanalytique de Paris) rasformiranoje zbog okupacije Francuske od strane nacističke Nemačke 1940. godine. Lakan je potom pozvan da služi u francuskoj vojsci u Val-de-Grac (Val-de-Grace), vojnoj bolnici u Petom pariskom arondismanu, gde je proveo sve vreme trajanja rata. Njegovo treće dete, Sibila, rođena je 1940-e. Tokom nemačke okupacije ne učestvuje ni u kakvim javnim aktivnostima i prima samo privatne pacijente. Od svoje prve supruge Mari-Luiz Blonden Lakan se razveo u decembru 1941.

Posle rata, Psihoanalitičko društvo Pariza obnavlja delovanje, ponovo održava svoje sastanke. Lakan sa Sašom Nahtom (Sacha Nacht) i Danijelom Lagašem (Daniel Lagache) je zadužen za didaktičke analize i kontrolne analize (poznate i kao „analize rada kandidata za psihoanalitičara koje se vrše pod supervizijom određenog analitičara-didaktičara” i igra važnu ulogu i u teorijskom i u institucionalnom smislu. Lakan odlazi u petonedeljnu studijsku posetu Engleskoj gde se sastao sa engleskim analitičarima Vilfred Bionom i Džon Rikmanom. Bionov analitički rad sa grupama uticao je na Lakana koji je kasnije posebno akcentovao značaj grupa kao struktura unutar kojih napreduje teorijski rad u psihoanalizi. Godine 1949. Lakan je predstavio novi rad o „fazi ogledala” na šesnaestom kongresu IPA u Cirihu.„”

1950te

U 1951. godini, Lakan je počeo da drži privatne nedeljne seminare u Parizu, tokom kojih je pozivao na, kako je govorio, „povratak Frojdu“, i koncentrisanje na jezičku prirodu psihološke simptomatologije. Postajući javni 1953. godine, Lakanovi seminari postali su veoma uticajni u pariskom kulturnom životu, kao i u psihoanalitičkoj teoriji i kliničkoj praksi. Međutim, u Psihoanalitičkom društvu Pariza počinje da se postavlja pitanje Lakanove psihoanalitičke prakse, posebno njegovih kratkih seansi nasuprot uobičajenom, ustanovljenom jednočasovnom trajanju psihoanalitičke seanse. (Lakan je ustanovio psihoanalitičku praksu sa seansama promenljivog trajanja, završavajući kada je smatrao za shodno, čak i posle svega nekoliko minuta).

U januaru 1953. godine, Lakan je izabran za predsednika Psihoanalitičkog društva Pariza, šest meseci potom on je podneo ostavku nakon neslaganja oko promenljive dužine seanse, Lakan i mnoge njegove kolege (Danijel Lagaš, Fransoaz Dolto (Francoise Dolto) i Žilijet Fave-Butonije (Juliette Favez-Boutonier), među ostalima) napustili su Parisko psihoanalitičko društvo kako bi formirali novoosnovano „Francusko psihoanalitičko društvo” („Société Française de Psychanalyse”Société”) (SFP). Posledica toga bila je lišavanje ove grupe članstva u okviru Međunarodnog psihoanalitičkog udruženja. Na Kongresu održanom 26. i 27. septembra 1953. u „Institut za psihologiju Univerziteta u Rimu” („Instituto psicologia della Universita di Roma”) Lakan je održao predavanje (poznato kao „Rimski govor”) „Funkcija i polje govora i jezika u psihoanalizi” („Fonction et champ de la parole et du langage en psychanalyse”). Lakan je 17. jula 1953. sklopio brak sa Silvijom Makles (Sylvia Makles). (Silvija M. bila je bivša supruga Žorža Bataja od koga se ona razvela u avgustu 1946. godine.) Još dok je bio u braku s Mari-Luiz Blonden, iz njegove izvanbračne veze sa Silvijom Makles-Bataj, Lakan je 3. jula 1941. dobio kćerku Židit (Judith). (Židit je u knjigu rođenih upisana pod prezimenom Bataj, a prezime svog biološkog oca, Lakan, mogla je da uzme tek 1964. godine.) Počev od jeseni 1953. godine Lakan je (tokom deset deset narednih godina, dva puta mesečno) držao svoje seminare u bolnici „Sveta Ana” na kojima je predstavljao istorije slučajeva njegovih pacijenata. Ohrabren prijemom njegove ideje o „povrataku Frojdu“ i njegovim izveštajem Funkcija i polje govora i jezika u psihoanalizi, Lakan je počeo da ponovo čita Frojdove radove u relaciji sa savremenom filozofijom, lingvistikom, etnologijom, biologijom, i topologijom. Tokom ovog perioda od 1953. do 1964. napisao je ključne studije izložene u tekstovima koji se nalaze u zbirci „Spisi” (Écrits), koja je prvi put objavljena 1966. godine. U prvih deset seminara bavi se razmatranjem temeljnih teorija i shvatanja o tehnici psihoanalize, detaljnim izlaganjem suštinskih pojmova psihoanalize i razradom njene etike. Tokom tog perioda Lakan piše na osnovu seminara koje drži, konferencija na kojima učestvuje i obraćanja na različitim kolokvijumima.

U radu Etika psihoanalize (1959—60)., Lakan definiše etičke temelje psihoanalize i predlaže „Etiku za naše vreme“ - koja će, po rečima Frojda, dokazati da je jednaka tragediji savremenog čoveka i „nezadovoljstvu civilizacije." U korenu etike je želja: jedino obećanje psihoanalize je ulaz-u--Ja (neprevodiva igra reči na francuskom). „Moram doći do mesta gde je Id," gde analizant otkriva, u apsolutnoj razgolićenosti, istinito poreklo svoje želje. Kraj psihoanalize podrazumeva „prečišćavanje želje." Ovaj tekst formira osnove Lakanovog rada u narednim godinama. On je branio tri tvrdnje: da psihoanaliza mora imati naučni status, da su frojdovske ideje radikalno promenile koncept subjekta, znanja, i želje, i da je analitičko polje jedino mesto iz kojeg je moguće dovesti u pitanje nedostatke nauke i filozofije.

Njegovi seminari privlačili su mnoge poznate ličnosti (dobro je poznat primer kada je Žan Ipolit (Jean Hyppolite), tokom prvog seminara, analizirao Frojdov tekst „Negacija”, (napisan u julu 1925. i objavljen te godine). Lakanove seminare su posećivali, između ostalih, Aleksandr Koare (Alexandre Koyre), Klod Levi-Stros, Moris Merlo-Ponti (Maurice Merleay-Ponty), etnolog i antropolog Marsel Griol (Marcel Griaule), semiotičar i lingvista Emil Benvenist.

1960te

Počevši od 1962. godine, počela su ozbiljnija pregovaranja kako bi se utvrdio status članova Francuskog psihoanalitičkog društva SFP-a okviru Međunarodnog psihoanalitčkog udruženja IPA. Lakanova praksa (sa kontroverznim dužinama sesija) i njegov kritički stav prema psihoanalitičkoj ortodoksiji, doveli su do toga da je, u avgustu 1963., u okviru Međunarodnog psihoanalitičkog udruženja IPA postavljanjen uslov (ultimatum) da registracija Francuskog psihoanalitičkog društva SFP-a zavisi od uklanjanja Lakana sa liste Francuskog psihoanalitičkog društva SFP sa krajnjim rokom do 31. oktobra 1963. da Žak Lakan mora biti razrešen svojih didaktičkih delatnosti, to jest da mu mora biti ukinuto pravo da obrazuje psihoanalitičare. Dve sedmice pre isteka krajnjeg roka koji je postavilo Međunarodno psihoanalitičko udruženje, odbor analitičara-didaktičara Francuskog psihoanalitičkog društva odustao je od do tada svog hrabrog stava koji je zauzeo 1962. i izjasnio se u prilog zabrani: i Lakan više nije jedan od analitičara-didaktičara. Lakanu su efektivno oduzeta prava da sprovodi analitički trening i na taj način je bio ograničen u pogledu formiranja svoje institucije gde bi primao kandidate koji su želeli da nastave svoje analize sa njim. Naredne godine, 1964. Lakanovci formiraju Psihoanalitičku studijsku grupu koju organizuje Žan Klavrel (Jean Clavreul), pre nego što je Lakan zvanično osnovao Francusku školu psihoanalize.

Konačno, to je i učinio, 21. juna 1964., stvorivši tim putem Frojdijansku školu u Parizu (École Freudienne de Paris-EFP) gde je nastavio rad sa mnogim značajnim predstavnicima „treće generacije“ psihoanalitičara: među kojima su bili i Mod Oktav Manjoni, Serž Lekler ... i Žan Klavrel.

Uz podršku Levi-Strosa i Altisera, Lakan je imenovan za predavača (docenta) na École Pratique des Hautes Etudes. Svoja predavanja počeo je novim seminarom „Četiri temeljna pojma psihoanalize” u januaru 1964. godine na Višoj normalnoj školi („Ecole Normale Superieure”). Seminar su pohađali analitičari i mladi studenti filozofije na „Ecole Normale Superieure”, posebno Žak-Alen Miler (Jacques-Allain Miller).

Godine 1966. izašla je publikacija Lakanovi skupljeni „Spisi”, (Écrits), sa indeksom pojmova koji je sastavio Žak-Alan Miler, štampana je u prestižnoj izdavačkoj kući Éditions du Seuil, što je učinilo da „Spisi ” (Écrits) dođu i do mnogo šire publike i podignu Lakanov ugled u široj javnosti. Uspeh publikacije donelo je i naknadno dvotomno izdanje 1969. godine. Knjiga je u ogromnoj meri skrenula pažnju na Parisku frojdovsku školu, značajno i neočekivano je pobudila interes i kod publike koja nije pripadala u intelektualnu elitu.

Do 1960-ih, Lakan je, u očima javnosti, povezivan, sa krajnjom levicom u Francuskoj. Godine 1967. Lakan je izložio „Osnivački akt” („Acte de Fondation”) Pariske frojdovske škole. Novina „Akta” sastoji se u proceduri prolaza-prolaska-prelaza („passe”). Passe se sastoji od svedočenja koje, o samoiskustvu kao (bivšeg) analizanta a posebno o onom ključnom trenutku vlastitog prelaza s pozicije analizanta na poziciju analitičara, „osoba koja je prošla kroz analizu” passant - i koja je u ulozi kandidata za zvanje analitičara Škole - izlaže u prisustvu dvoje svedoka (koji se u proceduri „prolaza” nazivaju passeurs) koje biraju njihovi analitičari (obično su to analitičari Pariske frojdovske škole).

U maju 1968, Lakan je izrazio simpatije i podršku za studentske proteste. Posledično njegovi sledbenici, otvorili su Odeljenje za psihologiju na Univerzitetu u Vensenu. Međutim, Lakanovi nedvosmislen komentari revolucionarnih ideala u politici (1971), povući će oštru liniju između delovanja nekih od njegovih sledbenika i njegovog ličnog stila „pobune“. Godine 1969, Lakan je preselio svoje javne seminare na Faculté de Droit (Panteon) gde je nastavio sa predavanjem analitičke teorije i sa psihoanalitičkom praksom do raspada njegove škole 1980-e.

1970te

Tokom poslednje decenije svog života, Lakan je nastavio da drži svoje naširoko prihvaćene seminare. Tokom ovog perioda, on je razvio svoj koncept muškog i ženskog jouissance-a i stavio jači naglasak na koncept „Realnog“ kao tačku nemoguće protivrečnosti u „Simboličkom poretku“. Lakan je nastavio da crpi saznanja iz širokog spektra disciplina, blisko sarađujući sa Fransoa Čengom na klasičnoj kineskoj književnosti i na životu i radu Džejmsa Džojsa sa Žakom Obertom. Ovaj kasni rad imao je najveći uticaj na feminističku misao, kao i na neformalni pokret koji je nastao 1970-e ili 1980-e pod nazivom postmodernizam. U međuvremenu raste uspeh njegovog dela Écrits, koji je preveden (u skraćenom obliku) na nemački i engleski jezik. Držao je predavanja 1975., na Jejlu, Kolumbiji i MIT-u.

Poslednje godine

Pogoršanje Lakanovog zdravlja otežalo mu je da ispuni zahteve i standarde Seminara koji su do tad trajali pedeset godina, pa ipak njegovo učenje nastavljeno je i u prvim godinama osamdesetih. Posle raspadanja njegove škole, EFP, u januaru 1980-e. Lakan odlazi u Karakas da bi osnovao Freudian Field Institute 12. jula. Karakas je trebalo da bude poslednja Lakanova javna adresa. Njegovi poslednji tekstovi iz proleća 1981. su kratki institucionalni dokumenti koji se odnose na novoformirani institut u Karakasu.

Žak Lakan je preminuo u Parizu 9. septembra 1981.

Glavni koncepti

Lakanov „povratak Frojdu“ podrazumeva obnovljeno intresovanje za originalne tekstove Frojda, i uključuje radikalnu kritiku Ego psihologije. Ovde je pokušao „da se vrati pojmu relacije prema objektu. Kroz nju znamo funkciju imaginarnog primordijalnog okvira koji formira imago tela majke. Dok pojam tranzicionog objekta koji je uveo D. V. Vinkot, predstavlja ključnu tačku za objašnjenje geneze fetišizma. Ipak, Lakan je sistematski ispitivao one psihoanalitičke pravce razvoja u periodu od 1930-e do 1970-e, koji su se sve više i skoro isključivo usredsređivali na ispitivanje ranih odnosa deteta sa majkom-pre-edipovska majka. Otuda Lakanovo ponovno čitanje Frojda formira osnovnu konceptualnu polaznu tačku u kreiranju adekvatne opozicione strategije, ovakvim usmerenjima.

Lakan je mislio da Frojdove ideje „govornih omaški“, šala, i tumačenja snova sve zajedno, naglašavaju agenciju jezika u subjektivnm konstrukcijama. U In The Agency of the Letter in the Unconscious, or Reason Since Freud, on pretpostavlja da " je nesvesno struktuirano kao jezik." Nesvesno nije primitivan ili arhetipski deo uma odvojen od svesnog, jezičkog Ega, objašnjava Lakan, već formacija složene i sofisticirane strukture podjednako kao i sama svest. Jedna od posledica nesvesnog strukturiranog poput jezika jeste da se sopstvu negira bilo kakva referentna tačka kojoj bi se moglo „vratiti“ nakon traume ili krize identiteta.

Andre Grin prigovorio je da „ako ste pročitali Frojda, očigledno je da ovaj predlog ne funkcioniše, jer Frojd vrlo jasno kontrastira nesvesno (za koje kaže da se sastoji samo od reprezentacija stvari i ničeg drugog) pred-svesnom. Ono što se odnosi na jezik, otuda, može pripadati samo pred-svesnom Frojd je svakako suprotstavljao predstave reči i predstave stvari...u njegovoj metapsihologiji, nesvesna predstava je predstava stvari po sebi. Grinova kritika Lakana otišla je još dalje sa optužbama za intelektualno nepoštenje- "[On] je varao svakoga ... povratak Frojdu je bio izgovor, to samo znači ići putem Lakana."

Faza ogledala

Prvi zvanični doprinos Lakana psihoanalizi je koncept ogledalo-faze, koje je opisao kao „formatiranje funkcije Ja, prepozante u psihoanalitičkom iskustvu." Do ranih 1950-ih, on je počeo da posmatra ogledalo-fazu kao nešto više od trenutka u životu deteta, već kao formiranje dela stalne strukture subjektivnosti. U „imaginarnom poretku," vlastita slika trajno hvata i pleni subjekat. Lakan objašnjava „faza ogledala predstavlja fenomen kojem sam dodelio dvostruku vrednost Na prvom mestu, ona ima istorijsku vrednost, jer obeležava odlučujuću prekretnicu u mentalnom razvoju deteta. Na drugom mestu, ona simbolizuje suštinski libidinalni odnos sa predstavom tela. Kako je ovaj koncept razvijan dalje, akcenat je prešao sa njegove istorijske vrednosti na njegovu strukturalnu vrednost. U svom četvrtom seminaru, "La relation d'objet," Lakan kaže da je „faza ogledala daleko od pukog fenomena koji se javlja u razvoju deteta. Ona ilustruje konfliktnu prirodu dvojnog odnosa." Faza ogledala opisuje formiranje Ega putem procesa objektivizacije, jer je Ego rezultat sukoba između nečijeg doživljenog vizuelnog izgleda i nečijeg emotivnog iskustva. Ova identifikacija je ono što je Lakan nazvao otuđenjem. Sa šest meseci, beba još uvek nema fizičku koordinaciju. Dete je u stanju da prepoznaje sebe u ogledalu pre ostvarivanja kontrole nad svojim telesnim pokretima. Dete vidi svoju sliku u celini i sinteza ove slike proizvodi osećaj koji je u kontrastu sa nedostatkom koordinacije tela, koji se doživljava kao fragmentirano telo. Dete doživljava ovaj kontrast u početku kao rivalstvo sa svojom slikom, jer celovitost slike preti detetovoj fragmentiranosti-čime faza ogledala dovodi do agresivne napetost između subjekta i slike. Da bi se rešio ova agresivna napetost, dete se identifikuje sa slikom: ova primarna identifikacija formira Ego. Lakan shvata ovaj trenutak identifikacije kao trenutak slavlja, jer to dovodi do imaginarnog osećaja gospodarenja, ovladvanja, kada dete poredi svoje nesigurne osećaje ovladavanja sa omnipotencijom majke, depresivna reakcija može pratiti inicijalnu razdraganost.

Lakan naziva spekularnu sliku „ortopedskom," jer to vodi dete ka anticipaciji prevazilaženja svog „specifičnog preranog rođenja. „Vizija tela kao integrisane celine u protivstavu sa detetovim stvarnim iskustvom motorne nesposobnosti i doživljaja tela kao fragmentiranog, izaziva kretanje od „insuficijencije ka iščekivanju-anticipiranju." Drugim rečima, slika u ogledalu inicira i onda potpomaže, poput štaka, proces formiranja integrisanog osećaja sopstva. U fazi ogledala „nesporazum“ (méconnaissance) predstavlja Ego (moi). Ja postaje otuđeno od sebe kroz uvođenje imaginarne dimenzije subjekta. Faza ogledala takođe ima značajnu simboličku dimenziju, zbog prisustva lika, figure odraslog koji nosi bebu. Pošto dete preuzima reflektovanu sliku kao vlastitu, ono potom okreće glavu ka odrasloj osobi, koja predstavlja veliko Drugo, prizivajući odraslog da ratifikuje ovu sliku.

Drugo/drugo

Dok Frojd koristi termin „drugo“, pozivajući se na der Andere (drugo lice) i das Andere (drugost), pod uticajem Aleksandra Koževa, Lakanova upotreba termina bliža je Hegelovoj. Lakan je često koristio algebarsku simboliku za svoje koncepte:. Veliko „Drugo“ je određeno sa „A“ (za francuski autre), a malo drugo je odredio sa „a“ (francuski autre). On tvrdi da je svesno prepoznavanje ove razlike fundamentalno za analitičku praksu: analitičar mora biti svestan razlika između A i a, kako bi mogao da se zamisli na mestu Drugog, a ne drugog.

To objašnjava Dilan Evans:

1. „Malo drugo je drugo koje nije u stvari drugo, već je odraz i projekcija Ega. To je duplikat, slika u ogledalu. Malo drugo je stoga potpuno upisano u imaginarnom poretku.
2. Veliko Drugo označava radikalnu drugost, koja prevazilazi iluzornu drugost imaginarnog poretka, jer ne može biti asimilovno kroz identifikaciju. Lakan izjednačava ovu radikalnu drugost sa jezikom i zakonom, a samim tim veliko Drugo je upisano u simbolički poredak. Zaista, veliko Drugo je simbolično utoliko što je partikularno za svaki predmet. Drugo je, dakle, istovremeno i drugi predmet, u svom radikalnoj drugosti i jedinstvenosti, a takođe i simbolički poredak koji posreduje u vezi sa tim drugim subjektom.

"Drugo se pre svega mora uzeti u obzir kao lokus," piše Lakan, „lokus u kome je konstituisan govor“. Možemo govoriti o Drugom, kao o predmet u sekundarnom smislu tek onda kada subjekt zauzima ovu poziciju i time otelotvoruje Drugo za drugog subjekta.

Tvrdeći da govor ne potiče ni iz Ega niti iz subjekta već iz Drugog, Lakan naglašava da se govor i jezik nalaze van svesne kontrole subjekta. Oni dolaze iz drugog mesta, izvan svesti-"nesvesno je otuda diskurs Drugog“. Kada koncipira Drugo kao mesto, Lakan se oslanja na Frojdov pojam psihičkog lokaliteta u kojem je nesvesno opisano kao „druga scena“.

"Majka je ta koja prva zauzima položaj velikog Drugog za dete," Dilan Evans objašnjava, „ona je ta koja prima detetove primitivne krike i retroaktivno ih sankcioniše formirajući pritom posebne poruke“. Kastracioni kompleks formira se onda kada dete otkriva da ovo Drugo nije kompletno jer postoji "Nedostatak (manque)" u Drugom. To znači da uvek postoji nedostajući označitelj iz skupa označtelja konstituisanog od strane Drugog. Lakan ilustruje ovu nepotpuno Drugo grafički povlačeći liniju kroz simbol A; ". Otuda, drugo ime za nepotpuno, kastrirano Drugo je „zabranjno Drugo“.

Feministički mislioci su i koristili i kritikovali Lakanove koncepte kastracije i Falusa. Neke feministkinje tvrde da Lakanova falocentriča analiza pruža koristan uvid u razumevanje rodnih predrasuda i nametnutih uloga, dok ostali feministički kritičari, naročito Liz Irigaraj, optužuju Lakana za održavanje seksističkih tradicija u psihoanalizi. Za Irigaraja, Falus ne definiše jednu osu roda svojoim prisustvom / odsustvom, umesto toga, rod ima dve pozitivne ose. Druge feministkinje, poput Džudit Batler, Avital Ronel, Džejn Galop, tumačili su Lakanov rad kao prozor ka novim mogućnostima u domenu feminističke teorije.

Tri poretka

Imaginarni

Imaginarni poredak je polje slika, mašte, i prevare. Glavne iluzije ovog poretka su sinteza, autonomija, dualnost, i sličnost. Lakan smatra da odnos koji se stvorio u fazi ogledala između Ega i reflektovane slike znači da su Ego i Imaginarni poredak mesta radikalnog otuđenja: " Otuđenje je konstitutivan deo imaginarnog poretka“. Ovaj odnos je takođe narcisoidan.

U četiri osnovna koncepta psihoanalize, Lakan tvrdi da Simbolički poredak struktuira vizuelno polje Imaginarnog poretka, što znači da on podrazumeva jezičku dimenziju. Ako je označitelj temelj Simboličkog porteka, označeno i značenje su deo imaginarnog poretka. Jezik ima Simboličke i Imaginarne konotacije-u svom Imaginarnom aspektu, jeziku je „jezički zid“ koja obrće i iskrivljuje diskurs Drugog. S druge strane, Imaginarno je ukorenjeno u odnosima subjekta sa sopstvenom slikom tela. U delu Fetishism: the Symbolic, the Imaginary and the Real, Lakan tvrdi da se na seksualnom planu imaginarno pojavljuje kao seksualni displej.

U meri u kojoj je identifikacija sa analitičarem cilj analize, Lakan je optužio velike psihoanalitičke škole za svođenje prakse psihoanalize do reda Imaginarnog Umesto toga, Lakan predlaže korišćenje Simboličkog za oslobađanje od onemogućavajućih fiksacija Imaginarnog -analitičar pretvara slike u reči. „Upotreba Simboličkog," tvrdio je on, „je jedini način da analitičku proces pređe ravan identifikacije."

Simbolički poredak

U svom Seminaru, "La relation d'objet“. Lakan je tvrdio da su pojmovi „zakona“ i „struktura“ nezamislivi bez jezika-čime je Simboličko jezička dimenzija. Ovaj poredak nije ekvivalent jeziku, pošto jezik podrazumeva Imaginarno i Realno podjednako. Dimenzija odgovarajuća jeziku u Simboličnom jeste označitelj-to jest, dimenzija u kojoj elementi nemaju pozitivno postojanje, već se ono konstituiše na bazi njihovih međusobnih razlika. Simboličko je takođe polje radikalne Drugosti-to jest, drugo. Nesvesno je diskurs ove Drugosti. To je oblast Zakona koji reguliše želju u okviru Edipalnog kompleksa. Simboličko je usto i domen kulture nasuprot Imaginarnom poretku prirode. Podjednko važni elementi u Simboličkom, jesu koncepti smrti i nedostatka (manque) koji učestvuju u stvaranju principa zadovoljstva, regulatora udaljenosti od Stvari ("das Ding an sich") i nagona smrti koji ide „izvan principa zadovoljstva putem ponavljanja“. „Nagon smrti je samo maska Simboličkog poretka "

Radeći na nivou simboličkog poretka, analitičar je u stanju da proizvede promene u subjektivnoj poziciji analizanta. Ove promene će proizvesti imaginarne efekte jer je Imaginarno organizovano i struktuirano od strane Simboličkog.

Poredak realnog

Lakanov koncept realnog datira 1936. i njegove doktorske teze o psihozi. To je termin koji je bio popularan u to vreme, naročito sa Emilom Mejersonom, koji se prema istom odnosio kao „ontološki apsolutnom, istinskim bićem po sebi“. Lakan se vratio na temu Realnog 1953. godine i nastavio je da ga razvija sve do svoje smrti. Realno, za Lakana, nije sinonim za realnost. Ne samo što je suprotno Imaginarnom, Realno je takođe spoljašnje u odnosu na Simbolično. Za razliku od Simboličkog, koje se konstituiše u smislu suprotnosti (tj. prisustvo/odsustvo), „ne postoji odsustvo u sferi Realnog." Dok Simbolička opozicija „prisustvo/odsustvo“ podrazumeva mogućnost da nešto možda nedostajeu Simboličkom, „Realno je uvek na svom mestu." Ako je Simboličko skup diferenciranih elemenata (označitelja), Realno je neizdiferencirano-te ne nosi u sebi nikakvu pukotinu. Simboličko uvodi „rez u realno“ u procesu označivanja: „To je svet reči koji stvara svet stvari-stvari prvobitno konfuznih. Realno je ono što je izvan jezika i što se opire apsolutnoj simbolizaciji. U okviru jednog od svojih seminara Lakan definiše Realno ka „nemoguće“ jer ga je nemoguće zamisliti, nemoguće ga je integrisati u Simboličko, i nemoguće postići. To je taj otpor simbolizaciji koji Realnom daje traumatičan kvalitet. Konačno, Realno je predmet anksioznosti, jer mu nedostaje adekvatno i moguće posredovanje i „suštinski je objekat koji više noije objekat, nešto sa čime suočene sve reči i sve kategorije zakazuju, predmet anksioznosti par excellence. "

Želja

Lakanova koncepcija želje je centralna u njegovim teorijama i prati Frojdov koncept Wunsch. Cilj psihoanalize jeste da vodi analizanta ka tome da otkrije istinu o poreklu svoje želje, ali to je moguće samo ako je to želja artikulisana. Lakan je napisao da ako je „samo jednom formulisana, imenovana u prisustvu Drugog, razvija se želja u punom smislu te reči. " Ovo imenovanje želja“ nije pitanje priznavanja nečega što je dato, već se kroz prosces imenovanja stvara, rađa, novo prisustvo u svetu. " Psihoanaliza uči pacijenta da prenese“ želju u postojanje. " Istina o želji je nekako uvek prisutna u diskursu, mada diskurs nikada nije u stanju da artikuliše celu istinu o želji-kad god diskurs pokušava da artikuliše želju, uvek postoji ostatak ili višak.

U „Značenja falusa," Lakan razlikuje želju iz potrebe i zahteva. Potreba je biološki instinkt koji je artikulisan u zahtevu, a ipak zahtev ima dvostruku funkciju: s jedne strane, on artikuliše potrebu, a sa druge, deluje kao zahtev za ljubavlju. Čak i nakon što je potreba artikulisana u zahetvu zadovoljena, zahtev za ljubavlju ostaje nezadovoljen. Ovaj ostatak je želja. Za Lakana, „želja nije ni apetit za zadovoljstvo, niti zahtev ljubavi, već razlika koja proizilazi iz oduzimanja prvog od drugog." Lakan dodaje da je „želja počinje da se oblikuje na margini u kojoj zahtev postaje odvojen od potrebe." Otuda želja nikada ne može biti zadovoljena, ili kako Slavoj Žižek kaže, "raison d etre želje nije da ostvari svoj cilj, da pronađe punu satisfakciju, već da se reprodukuje kao želja." Takođe je važno da se napravi razlika između želje i nagona. Nagoni su parcijalne manifestacije jedinstvene sile zvane želja Lakanov koncept "objet petit a" je objekat želje, iako ovaj objekat nije ono prema čemu želja teži, već uzrok želje. Želja nije odnos prema objektu, već odnos prema nedostatku (manque).

Nagoni

Lakan zadržava Frojdovu distinkciju između nagona i instinkta. Nagoni se razlikuju od bioloških potreba, jer oni nikada ne mogu biti zadovoljeni i ne ciljaju na objekat već kruže stalno oko njega. Pravi izvor jouissance je ponavljanje pokreta ovog zatvorenog kruga. Lakan postavlja nagone istovremeno i kao jedinice kulturne i simboličke konstrukcije - otuda „nagon nije nešto dato, nešto arhaično, iskonski." On sadrži četiri elementa nagona definisanih od strane Frojda (pritisak, kraj, predmet i izvor) u svojoj teoriji: Nagon potiče iz erogene zone, kruži oko objekta, i vraća se u Erogenu zonu. tri gramatička glasa struktuiraju ovo kolo:

1. aktivni glas (videti)
2. refleksivan glas (videti sebe)
3. pasiv (biti viđen)

Aktivni i refleksivni glasovi su autoerotski – nedostaje im tema. Samo kada nagon završi svoj pun krug sa pasivnim glasom pojavljuje se novi predmet. Uprkos tome što je“ pasivan " glas, nagon je u suštini aktivan : " da se uspostavi viđenost ", a ne samo“ da se bude viđen. " Kolo pogona je jedini način za pojedinca da transgresira princip zadovoljstva.

Lakan identifikuje četiri delimične nagona:

1. oralni magon ( erogene zone su usne, delimični objekat dojke ),
2. analni nagon (anusa i fekalije)
3. Skopski nagon (oči i pogled)
4. Prizivajući nagon (uši i glas)

Prva dva se odnose na zahtev a poslednje dve na želju. Ako su nagoni usko povezani sa željom, oni su parcijalni aspekti u kojima se realizuju želja - želja je jedna i nepodeljena, dok su nagoni njene parcijalne manifestacije.

Kritika

Alan Sokal i Žan Brikmont su kritikovali upotrebu termina iz matematičkih oblasti, kao što su topologija, ( iako bez ulaska u raspravu oko čisto psihoanalitičkog dela njegovog rada ), optužujući ga za " površnu erudiciju " i zloupotrebljavanja naučnih koncepata koje ne razume.

Drugi kritičari odbacili su Lakanov rad generalno. Fransoa Rustang nazvao ga je „nepovezanim sistemom pseudo-naučnih lupetanja“, i citirao je mišljenje lingviste Čomskog koji smatra da je Lakan „zabavan i savršeno samosvesan šarlatan“. Bivši lakanovski analitičar, Dilan Evans, na kraju je odbacio Lakanizam kao teoriju i praksu smatrajući da joj nedostaje čvrsta naučna osnova i da nanosi više štete nego što pomaže pacijentima. Kritikovao je i Lakanove sledbenike za tretiranje njegovih tekstova kao " Svetog pisma ".

Njegova vrsta harizmatičnog autoriteta povezivana je sa mnogim sukobima, kako među njegovim sledbenicima, tako i u okvirima analitičkih škola kojima je prisutvovao. Njegov intelektualni stil je takođe bi predmet mnogih kritika. Eklektičan u pogledu korišćenja izvora, Lakan je optužen za prikrivanje svoje misli iza očiglednih objašnjenja preuzetih od drugih Tako je njegov ' Povratak na Frojda " istovremeno bio usmeren i protv Frojda.

Bouvi je takođe predložio da Lakan pati istovremeno od ljubavi prema sistemima i duboko ukorenjenog protivljenja svim oblicima sistema;

Njihove teškoće je samo pojačalo ono što je Didijer Anziju opisao kao neku vrstu mamca za zadirkivanje u Lakanovom diskursu — " fundamentalne istine će biti otkrivene...ali uvek u nekom drugom trenutku - aspekt koji možda potiče od sadističkog narcizma koji su feministkinje posebno dobro detektovale u njegovoj prirodi.

Ali, ako je za mnoge bio narcisoidan, prepuštao se omnipotentnim fantazijama putem svojih sistema mišljenja, on sigurno ostaje primer onoga što Majkl Makobi naziva“ produktivna narcisoidnost " - jedan od onih koji je kroz svoje moći da uvuče druge u svoje vizije konačno promenio same parametre našeg kulturnog sveta.

Vidi još

• Ime Oca
• Nedostatak (manque)
• Grafik želje
• Matema
• Četiri diskursa
• Objet petit a

Literatura

• Žižek, Slavoj (2012). Kako čitati Lakana. Loznica: Karpos. str. 195. 
• Žižek, Slavoj (1997). The Plague of Fantasies. London: Verso. str. 39. 
• Fink, Bruce (1996). The Lacanian Subject: Between Language and Jouissance. Princeton University Press. ISBN 978-0-691-01589-7. 
• Martin, Michael (2007). The Cambridge Companion to Atheism. Cambridge University Press. str. 310. ISBN 9780521842709. Pristupljeno 31. 5. 2012. „Among celebrity atheists with much biographical data, we find leading psychologists and psychoanalysts. We could provide a long list, including...Jacques Lacan...”