Pređi na sadržaj

Žan Renoar

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Ukoliko ste tražili drugog dramskog umetnika sličnog imena, pogledajte članak Žan Reno.
Žan Renoar
Lični podaci
Puno imeŽan Renoar
Datum rođenja(1894-09-15)15. septembar 1894.
Mesto rođenjaPariz, Francuska
Datum smrti12. februar 1979.(1979-02-12) (84 god.)
Mesto smrtiBeverli Hils, SAD
Umetnički rad
Poljefilmski reditelj, filmski scenarista, filmski producent, pisac
Uticao naOrson Vels, italijanski neorealizam
Porodica Renoar: otac Pjer-Ogist, majka Alin i sinovi Pjer (najstariji), Žan (srednji) i Klod (najmlaći)
Pjer-Ogist Renoar: Gabrijela i Žan (fr. Gabrielle et Jean). Portret malog Žana Renoara sa dadiljom Gabrijelom
Keramika koju je radio mladi Žan Renoar pre nego što se opredelio za filmsku karijeru

Žan Renoar (fr. Jean Renoir; Pariz, 15. septembar 1894 – Beverli Hils, 12. februar 1979) bio je francuski filmski reditelj, scenarista, producent i pisac. Često se u svojim filmovima pojavljivao i kao glumac. Smatra se jednim od najvećih i najznačajnijih umetnika francuskog poetskog realizma[1] i najvećim francuskim rediteljem do 60-ih godina 20. veka.[2] Tokom karijere, počevši još u periodu nemog filma,[3] snimio je više od 40 filmova, od kojih se neki ubrajaju u najznačajnija svetska filmska ostvarenja ikada.[4]

Bio je sin čuvenog francuskog slikara impresioniste Pjer-Ogista Renoara. Osim Žana Renoara i drugi članovi ove porodice bili su poznati filmski stvaraoci. Njegov brat Pjer Renoar bio je glumac, a bratanac Klod Renoar filmski snimatelj.[2]

Detinjstvo i poreklo

[uredi | uredi izvor]

Žan Renoar rođen je u Parizu, u čuvenoj četvrti Monmartr, kao srednji od tri sina čuvenog francuskog slikara Pjer-Ogista Renoara. Odrastao je u okruženju u kome je dominirala umetnost, među slikarima i njihovim modelima.[3] Kao dete često je bio model ocu, koji ga je portretisao zajedno sa ostalim članovima porodice. [5] Renoarova majka je umrla rano, a njenu ulogu preuzela je dadilja i rođaka Gabrijela Renard, samo 15 godina stariji od Žana, koja je ujedno bila i model njegovom ocu. Gabrijela je u starosti živela u kući pored Renoarove, na Beverli Hilsu, gde je i umrla 1959. godine.[6]

Školovanje i mladost

[uredi | uredi izvor]

Godine 1913. diplomirao je na univerzitetu u gradu Eks an Provans, gdje je pisao i poeziju. Po završetku studija prijavio se u konjicu, sa namerom da započne vojnu karijeru. Po izbijanju Prvog svetskog rata odlazi na front, gde je ranjen u nogu. Tokom oporavka provodio je vreme u pariskim bioskopima, gdje je otkrio filmove Čarlija Čaplina. Nakon oporavka priključio vojnoj službi u vazduhoplovstvu. Kraj rata dočekao je sa činom poručnika.[3]

Kao mladić, na očev nagovor Žan Renoar se bavio keramikom.[2] Zajedno sa bratom studirao je keramiku u gradiću Kanj na Moru u blizini Nice, gde se njegova porodica preselila. Početkom 1920. godine, nekoliko meseci posle očeve smrti Žan se oženio sa Andrée Heurschling, devojkom koja je bila jedan od slikarevih modela. Sa njom se preselio u Buron Marlot blizu Pariza. U nameri da tu osnuju fabriku keramike, Žanu Renoaru se pridružio i njegov prijatelj Pol Sezan,[3] sin čuvenog slikara.[7] Međutim, Renoar ubrzo napušta ovu ideju i okreće se radu na filmu.

Porodični život

[uredi | uredi izvor]

U svojoj knjizi Žan Renoar: Projekcija raja[8] Ronald Bergan tvrdi da je Renoar prodao većinu očevih slika kako bi svojoj ženi Andre omogućio život na „visokoj nozi”. On takođe sugeriše da je Renoir napravio i svoj prvi film Kučka (La Chienne 1932), u kome se ona prvi put pojavila pod imenom Ketrin Hesling, kako bi joj omogućio da postane zvezda, da bi se na kraju ipak razveli. U braku sa Ketrin Renoar je imao sina Alana.[6] Posle Ketrin Žan Renoar je deset godina bio u vezi sa montažerkom Margarit Hul, sa kojom se nikada nije oženio, ali je ona nosila njegovo prezime Margarit Renoar. Godine 1944, tokom boravka u SAD, Renoar se oženio ćerkom brazilskog režisera Alberta Kavalkantija, Dido Freire.[3]

Jean Renoir je umro 12. februara 1979. godine na Beverli Hilsu u Kaliforniji. Njegovo telo preneto je u Francusku i sahranjen je pored svoje porodice, na groblju u mestu Esoa u departmanu Ob, u Francuskoj.[9]

Početak filmske karijere - nemi film

[uredi | uredi izvor]

Sa svetom glumaca i pozorišta Žan Renoar je došao u kontakt preko snaje, žene svog starijeg brata, glumice Vere Seržin (Vera Sergine) i oduševljen filmskom umetnošću, koja se tada tek razvijala, odlučio je da napiše scenario. Tako je 1923. nastao njegov prvi film Katarina ili Život bez radosti (fr. Catherine ou Une vie sans Joie). Glavnu ulogu u filmu igrala je njegova žena, koja se od ovog filma pa nadalje pojavljuje pod imenom Ketrin Hesling. Filmsku karijeru Renoar je započeo neujednačenom serijom od osam nemih filmova. Kao režiser debitovao je 1924. godine sa filmom Devojka od vode (fr. La Fille de l’eau), u kome je takođe glumila njegova supruga.[3] Među nemim filmovima izdvajaju se filmovi Nana iz 1926, adaptacija Zolinog istoimenog romana inspirisan filmom Luckaste žene, čuvenog austrijskog reditelja Eriha fon Štrohajma (nem. Erich von Stroheim), zatim adaptacija Andersenove bajke Mala prodavačica šibica (fr. La Petite marchande d’allumettes) iz 1927. i Zabušanti (fr. Tire-au flanc) iz 1928. Ostali nemi filmovi su bili komercijalni.[10] Ovaj početak u nemom filmu bio je prilično haotičan. Renoar, koji je uvek tvrdio da nije reditelj već pripovedač, postao je pravi umetnik tek sa pojavom zvučnog filma.[11]

Zvučni film - francuski period

[uredi | uredi izvor]

Pojavom zvučnoga filma Renoar se brzo prilagodio novoj medijskoj poetici i retorici. Njegov prvi zvučni film bio je Beba dobija sredstvo za čišćenje (fr. On purge bébé, 1931),[a] relativno trivijalna komedija iz porodičnog života koja postiže veliki komercijalni uspeh, što mu omogućuje da, godinu dana kasnije, snimi svoj prvi značajni zvučni film Kučka (fr. La Chienne 1932),[b]. Već svojim prvim filmovima Kučka, Noć na raskršću (fr. La Nuit dduu carrefour, 1932),[v] i Budi, spašen iz vode (fr. Boudu sauvé des eaux, 1932), [g][2] postao je jedna od vodećih ličnosti francuskoga filma. Sledeći film koji je Renoar snimio bilo je Madam Bovari (fr. Madame Bovary, 1934) adaptacija istoimenog romana francuskog pisca Gistava Flobera. Ovaj fil, kao i prethodna dva koja se bave socijalnim temama (Nana i Budi, spašen iz vode) bili su u komercijalnom smislu potpuni promašaji. Srećom, 1935. godine pružila mu se prilika da se rihvati mnogo hvaljenog projekta Marsela Panjola, filma Toni. Toni je priča o italijanskim emigrantima koji rade u kamenolomima u južnoj Francuskoj.[12] Izabravši za snimanje autentične lokacije u Marseju i malo poznate glumce kao aktere glavnih uloga, dok su se u sporednim pojavljivali naturščici, Renoar je pokušao da ovaj film, prema sopstvenim rečima, „što više približi dokumentarnom”. Ovo ostvarenje se u istoriji filma smatra sledbenikom sovjetskog realizma i prethodnikom italijanskog neorealizma.[13]

Posle filma Toni Renoar se vraća svom jedinom saradniku na scenarijima, pesniku Žaku Preveru i film koji tada nastaje, Zločin gospodina Lanža (fr. Le Crime de Monsieur Lange, 1936) predstavlja prekretnicu u njegovom radu. Sniman u vreme velikih izbornih pobeda Narodnog fronta ovaj film predstavlja političku parabolu o potrebi kolektivne akcije protiv „pokvarenog kapitalizma” i najavio je novi duh socijalnog angažmana koji će preovladavati u Renoarovim filmovima snimljenim pred izbijanje Drugog svetskog rata. Usledio je film Život je naš (fr. La vie est à nous, 1936), propagandni dokumentarac posvećen izborima za Komunističku partiju, u kome su snimci iz filmskih novosti pomešani sa dramatičnim rekonstrukcijama kako bi se upozorilo na pretnju koju predstavlja nadolazeći fašizam.[14] Finansiran isključivo od javnih pretplata, ovaj film je zabranjen za prikazivanje u komercijalnim bioskopima, ali je bio popularan u kino-klubovima i specijalizovanim bioskopskim salama.[d] Sledeća dva filma, oba snimljena 1936. godine bile su adaptacije književnih dela: Izlet (fr. Un Partie de campagne), snimljen po motivima Mopasanove pripovetke i pod uticajem francuskih slikara impresionista, montiran i prikazan tek 1946. i jedna neubedljiva verzija drame Na dnu (Les Bas-fonds) Maksima Gorkog.[15]

Pjer Freni i Erih fon Štrohajm u sceni iz filma Velika iluzija
Žan Renoar bio je u Prvom svetskom ratu član izviđačke eskadrile. Zanimljivo je da je tokom snimanja Velike iluzije tražio da Žan Gaben, jedan od glavnih glumaca, nosi njegovu uniformu, istu onu koju je sam Renoar nosio tokom rata. O ovom filmu Renoar je rekao: „Priča iz Velike iluzije sasvim je verodostojna. Nekoliko mojih drugova iz Prvog svetskog rata ispričalo mi je podrobno šta se događalo, posebno Pensar. On je bio pilot lovac, a ja sam bio na osmatračkom zadatku. Više puta spasao mi je život, onda kada bi se nemačka avijacija okomila na nas. Srušen je sedam puta, sedam puta je bio zarobljen, sedam puta je uspeo da pobegne...”[16]

Godine 1937. Renoar snima svoje remek-delo[17] čuveni film Velika iluzija (La Grande illusion). Radnja filma smeštena je u zatvoreničke logore iz Prvog svetskog rata. Ovim filmom Renoar je pokušao da pokaže da je rat uzaludan, a klasni sistem, koji može da dovede samo do pada civilizacije, nepotreban. Gebels ga je smatrao „filmskim neprijateljem broj jedan”[18] i bio je zabranjen za prikazivanje u Italiji i Nemačkoj. Uprkos tome film je u prvoj godini prikazivanja dobio specijalnu nagradu na Venecijanskom festivalu, a iste godine dobio je i nagradu njujorške kritike za najbolji film na stranom jeziku. Na Svetskoj izložbi u Briselu (1958), proglašen je za jedan od dvanaest najvećih filmova svih vremena.[19]

Godine 1938. film Velika iluzija nominovan je i za Oskara za najbolji film i to je prvi film van engleskog govornog područja od ukupno devet koji su ikada nominovani za ovu prestižnu nagradu. Ni jedan je nikada nije osvojio.[20]

Glavni članak: Velika iluzija

Sledeći Renoarov projekat bio je poludokumentarni film Marseljeza (La Marseillaise, 1937), rekonstrukcija najvažnijih događaja tokom Francuske revolucije, koji su finansirali sindikati i bio je obojen politikom Narodnog fronta. Posle toga nastao je film Čovek zver (La Bête humaine, 1938), adaptacija istoimenog romana Emila Zole.[21]

Poslednji film koji je Renoar snimio u Francuskoj pre Drugog svetskog rata je još jedno njegovo remek-delo,[22] film Pravilo igre (Le Règle du jeu, 1939). Ujedno je i jedan od filmova u kojima se Žan Renoar pojavljuje i kao glumac. Film je realizovao u produkciji sopstvene produkcijske kuće Les Nouvelles Editions Françaises (NEF) koju je, posle uspeha prethodnih filmova, osnovao sa svojim bratancem Klodom i trojicom prijatelja.[23]

Film Pravilo igre je još jedna kritika društva, vrcav i elegantan, ali duboko pesimističan film koji se na kraju ipak bavi socijalnim slomom i dekadencijom u kulturi u izuzetno kritičnom trenutku evropske istorije. Sam Renoar očekivao je da film bude smatran kontroverznim, ali nije mogao ni da pretpostavi tako ekstremnu reakciju kakva je nastala posle prikazivanja. Na pariskoj premijeri film je izazvao političke nemire, distributer ga je skratio i premontirao sa 113 na 80 minuta, da bi ga najzad, 1939. godine, vojni cenzori zabranili kao „demorališući”. Nacisti su ga zabranili tokom okupacije, a originalni negativ je uništen 1942. godine, za vreme Drugog svetskog rata. Godine 1956, pod Renoarovim nadzorom, dva francuska producenta restaurirala su integralnu verziju filma i od tada Pravilo igre uživa svetski ugled. Godine 1962. i 1972. na međunarodnom skupu filmskih kritičara svrstan je među deset najvećih ikad snimljenih filmova.[24]

Glavni članak: Pravilo igre (film)

U leto 1939. godine Renoar prihvata poziv da predaje u italijanskoj nacionalnoj filmskoj školi Centro Sperimentale u Rimu i da režira obradu Pučinijeve opere Toska (La Tosca). Renoarova ekipa je započela posao, ali je 10. juna 1940. Italija objavila rat Francuskoj, pa je Renoar, koji je zbog svojih levičarskih političkih ideja bio na nacističkoj „listi za odstrel”, morao da emigrira u SAD. Film su dovršili sasvim drugi ljudi.[25]

Život i rad u Americi

[uredi | uredi izvor]

Po dolasku u SAD Renoar je snimio za razne studije nekoliko izrazito realističkih filmova.[2] Prvi je bio komercijalni film Močvara (Swamp Water, 1941), koji na neki način predstavlja američku, komercijalnu verziju filma Toni. Za njim su usledila dva ratno-propagandna filma: To je moja zemlja (This Land is Mine, 1943) i Pozdrav Francuskoj (Salute to France, 1944). Sledeći film koji snima je ujedno i njegov najbolji američki film Južnjak (The Southerner, 1945) , poludokumentarni film o teškom životu belih farmera na američkom jugu, snimljen na autentičnim lokacijama. Više nego u svim ostalim filmovi snimljeni u Americi u ovom filmu se Renoar vraća poetskom realizmu 30-ih godina 20. veka.[26] Južnjak je proglašen za najbolji film po oceni novinarskog žirija na Filmskom festivalu u Veneciji 1946. godine („Zlatni lav” se dodeljuje tek od 1949. godine).[27]

Sledećim filmom Dnevnik jedne sobarice (The Diary of a Chambermaid), snimljenim 1946. godine prema istoimenom romanu Oktava Miraboa Renoar se vraća francuskim izvorima, ali ovaj film o dekadenciji francuskog buržoaskog društva s kraja 19. veka naišao je na opštu osudu širom Evrope u kojoj je Renoarov predratni ugled već počeo da pada u zaborav. Poslednji film koji je Žan Renoar snimio u Americi je romantična priča Žena na pesku (The Woman on the Beach 1947) i bio je potpuni promašaj i u estetskom i u komercijalnom pogledu.[28]

Prvi film u boji

[uredi | uredi izvor]

Iz Holivuda Renoar odlazi u Indiju[2] da bi 1951. godine, na obalama reke Gang, snimio film Reka (The River, 1951), prelepu priči o utiscima četrnaestogodišnje britanske devojčice o Indiji. Ovo je prvi Renoarov film u boji, a sjajnu fotografiju uradio je njegov bratanac Klod Renoar.[28]

Povratak u Evropu

[uredi | uredi izvor]

Iz Indije Renoar odlazi u Italiju. Povratkom u Europu on je promenio tematiku svojih filmova i okrenuo se kulturnoj istoriji, kao nenadmašivi majstor u slikanju prošlih vremena.[2] U Italiji snima film Zlatna kočija (La carrozza d’oro, 1952), film u koloru o pozorišnoj trupi u Peruu, u kome pokušava da istraži veze između filma, pozorišta i stvarnosti. [28]

Godine 1954. Renoar se, prvi put po završetku Drugog svetskog rata, vratio u svoju domovinu Francusku, gde je započeo novu značajnu seriju svojih francuskih filmova. Frenč Kankan (French CanCan, 1955) je priča o Monmartru iz vremena Renoarovog detinjstva tokom poslednje decenije 19. veka i impresariju koji je osnovao čuveni Mulen ruž. Sledeći film, Helena i muškarci (Éléna et les hommes, 1956), romantična je drama iz vremena francusko-pruskog rata, a slede filmovi Testament doktora Kordeljera (Le Testament du Dr. Cordelier, 1959), modernistička adaptacija romana Doktor Džekil i Mister Hajd Roberta Luisa Stivensona i futuristička fantazija Doručak na travi (Le Déjeneur sur l’herbe, 1960). Svoj poslednji film, laku komediju Zarobljeni kaplar (Le Caporal epinglé) o pokušajima bekstva francuskog kaplara iz nemačkog logora tokom Drugog svetskog rata, Renoar je snimio 1962. U ovom filmu on se vratio temi ratnih zarobljenika.[29]

Svoju filmsku karijeru Žan Renoar je okončao 1969. godine serijom kratkih komada snimljenih za francusku televiziju, pod nazivom Malo pozorište Žana Renoara (Le Petit théâtre de Jean Renoir). Njegova poslednja tri filma, od Testamenta doktora Kordeljera, kao ni televizijska serija, ne postižu lepotu i kreativnost njegovih ostvarenja iz prve polovine 20. veka[3][22]

Doprinos filmskoj tehnici

[uredi | uredi izvor]

Žan Renoar bio je prvi veliki reditelj zvučnog filma koji je, uprkos nerazvijenoj tehnologiji, dubinski komponovao svoje kadrove. Dubinu je postizao veštački, neprestanim podešavanjem oštrine kamere koja prati dramsku akciju u kadru. Eksperimente sa ovom tehnikom snimanja Renoar je započeo na svojim prvim zvučnim filmovima, ali ju je usavršio u filmu Velika iluzija.[30] Komponovao je film uglavnom od pokretnih kadrova-sekvenci, čime je odbacio tada tradicionalne tehnike montaže i dramsku napetost stvarao preciznim smeštanjem likova na različite prostorne nivoe unutar kadra.[18] Kasnije je ovu tehniku usavršio Orson Vels u svojim filmovima.[31]

Filmografija

[uredi | uredi izvor]
  • Katarina ili Život bez radosti (Catherine ou Une vie sans Joie, 1923)
  • Devojka od vode (La Fille de l’eau, 1924)
  • Nana (Nana, 1926)
  • Mala prodavačica šibica (La Petite marchande d’allumettes, 1927)
  • Zabušanti (Tire-au flanc, 1928)
  • Beba dobija sredstvo za čišćenje (On purge bébé, 1931)
  • Kučka (La Chienne 1932)
  • Noć na raskršću (La Nuit dduu carrefour, 1932)
  • Šotar i kompanija (Chotard et cie, 1932)
  • Budi, spasen iz vode (Boudu sauvé des eaux, 1932)
  • Madam Bovari (Madame Bovary, 1934)
  • Toni (Toni, 1935)
  • Zločin gospodina Lanža (Le Crime de Monsieur Lange, 1936)
  • Život je naš (La vie est à nous, 1936)
  • Izlet (Un Partie de campagne, 1936)
  • Na dnu (Les Bas-fonds, 1936)
  • Velika iluzija (La Grande illusion, 1937)
  • Marseljeza (La Marseillaise, 1937)
  • Čovek zver (La Bête humaine, 1938)
  • Pravilo igre (Le Règle du jeu, 1939)
  • Močvara (Swamp Water, 1941)
  • To je moja zemlja (This Land is Mine, 1943)
  • Pozdrav Francuskoj (Salute to France, 1944)
  • Južnjak (The Southerner, 1945)
  • Dnevnik jedne sobarice (The Diary of a Chambermaid, 1946)
  • Žena na pesku (The Woman on the Beach 1947)
  • Reka (The River, 1951)
  • Zlatna kočija (La carrozza d’oro, 1952)
  • Frenč Kankan (French CanCan, 1955)
  • Helena i muškarci (Éléna et les hommes, 1956)
  • Testament doktora Kordeljera (Le Testament du Dr. Cordelier, 1959)
  • Doručak na travi (Le Déjeneur sur l’herbe, 1960)
  • Zarobljeni kaplar (Le Caporal epinglé, 1962)

TV serija

  • Malo pozorište Žana Renoara (Le Petit théâtre de Jean Renoir, 1969)

Bibliografija

[uredi | uredi izvor]

Osim u filmskoj umetnosti Renoar se takođe oprobao i u pozorištu i književnosti:[3]

  • Orvet (Orvet, 1955), drama - premijerno izvedena 12. marta 1955. godine u Pariskom pozorištu Renesans[32]
  • Sveske kapetana Džordža (Les cahiers du Capitaine Georges, 1966), roman[33]
  • Renoar, moj otac (Renoir, mon père, 1962) - memoarska proza[34]
  • Moj život i moji filmovi (My Life and My Films, 1974) - memoarska proza[22]

Nagrade

[uredi | uredi izvor]
  • 1937. - Film Velika iluzija dobio je nagradu njujorške kritike za najbolji film na stranom jeziku i specijalnu nagradu na Venecijanskom festivalu, iako je tada u Italiji i Nemačkoj bio zabranjen za komercijalno prikazivanje.[30]
  • 1946. - Film Južnjak je proglašen za najbolji film po oceni novinarskog žirija na Filmskom festivalu u Veneciji („Zlatni lav” se dodeljuje tek od 1949. godine).[27]

Uticaj

[uredi | uredi izvor]
Tabla u ulici Žana Renoara, u 3. arondismanu u Lionu
Bioskop Žan Renoar u Madridu

Renoarov uticaj na Orsona Velsa dobro je poznat, posebno snimateljska tehnika koju je Renoar razvio, a Vels kasnije usavršio. Takođe je jak uticaj Žan Renoar imao na italijanski realizam.[35]

Čak šest filmova Žana Renoara uvršteno je na spisak hiljadu i jednog najboljeg filmskog ostvarenja među filmovima snimljenim do 2007. godine:

  • Kučka,[36]
  • Budi, spasen iz vode,[37]
  • Izlet,[38]
  • Velika iluzija[39] (Na Svetskoj izložbi u Briselu 1958. godine proglašen je za jedan od dvanaest najvećih filmova svih vremena),[21]
  • Pravilo igre[23] (Godine 1962. i 1972. na međunarodnom skupu filmskih kritičara svrstan je među deset najvećih ikad snimljenih filmova)[25] i
  • Zlatna kočija[40]

Napomene

[uredi | uredi izvor]
  1. ^ Film Beba dobija sredstvo za čišćenje je komedija iz porodičnog života, adaptacija komada francuskog dramskog pisca Žorža Fejdoa
  2. ^ Film Kučka je melodramatična priča o strasti frustriranog sredovečnog bankarskog službenika prema prostitutki. Godine 1945. Fric Lang je u SAD snimio rimejk ovoga filma pod nazivom Skarletna ulica (fr. Scarlet Street)
  3. ^ Ostvarenje Noć na raskršću je napeti detektivski film i ujedno prva adaptacija nekog romana francuskog pisca detektivskih romana Žorža Simenona, sa likom čuvenog inspektora Megrea
  4. ^ Budi, spašen iz vode je komedija u kojoj se pojavljuje lik anarhičnog klošara, karakterističan za Renoarov opus
  5. ^ Zanimljivo je da je film Život je naš doživeo svoj prvi komercijalni uspeh u Francuskoj tek krajem 60-ih godina. Naime, verovalo se da su tokom Drugog svetskog rata sve kopije filma uništene, a onda je iznenada 1969. godine otkrivena jedna kopija, pa je film postao popularan u vreme vrhunca studentsko-radničke pobune u Francuskoj

Reference

[uredi | uredi izvor]
  1. ^ Kuk 2005, str. 529-542
  2. ^ a b v g d đ e „Renoir, Jean”. Hrvatska enciklopedija. Leksikografski zavod Miroslav Krleža. Pristupljeno 20. 3. 2018. 
  3. ^ a b v g d đ e ž Leprohon, Pierre. „Jean Renoir”. Encyclopaedia Britannica. Pristupljeno 21. 3. 2018. 
  4. ^ 1001 film ... 2008, str. 92, 95, 124, 134, 156, 275
  5. ^ Mihić, Velibor (7. 6. 2014). „Žan Renoar o svojoj umetnosti”. Bašta Balkana. Pristupljeno 20. 3. 2018. 
  6. ^ a b Thomas, Kevin (11. 9. 1994). „View From Behind the Camera : An affectionate biography marks the centennial of Jean Renoir's birth : JEAN RENOIR: Projections of Paradise, By Ronald Bergan”. Los Angeles Times. Pristupljeno 26. 3. 2018. 
  7. ^ Levesque 2006, str. 69
  8. ^ Bergan 1995
  9. ^ Thompson and LoBianco 2006, str. 555
  10. ^ Kuk 2005, str. 529
  11. ^ Parkinson 2014, str. 120
  12. ^ Kuk 2005, str. 530
  13. ^ Parkinson 2014, str. 121-122
  14. ^ Parkinson 2014, str. 122
  15. ^ Kuk 2005, str. 530-532
  16. ^ Virilio 2003, str. 32
  17. ^ Kuk 2005, str. 532
  18. ^ a b Parkinson 2014, str. 123
  19. ^ Kuk 2005, str. 532-537
  20. ^ „Academy Awards Best Picture”. Filmsite. American Movie Classics Company LLC. Pristupljeno 28. 3. 2018. 
  21. ^ a b Kuk 2005, str. 537
  22. ^ a b v Kuk 2005, str. 541
  23. ^ a b 1001 film ... 2008, str. 156
  24. ^ Kuk 2005, str. 537-539
  25. ^ a b Kuk 2005, str. 539
  26. ^ Kuk 2005, str. 539-540
  27. ^ a b „La Biennale di Venezia From the beginnings until the Second World War (odeljak: 1930-1945)”. La Biennale di Venezia. Pristupljeno 24. 3. 2018. 
  28. ^ a b v Kuk 2005, str. 540
  29. ^ Kuk 2005, str. 540-541
  30. ^ a b Kuk 2005, str. 536
  31. ^ Kuk 2005, str. 535
  32. ^ Durgnat 1974, str. 297
  33. ^ Durgnat 1974, str. 373
  34. ^ Durgnat 1974, str. 368
  35. ^ Kuk 2005, str. 542
  36. ^ 1001 film ... 2008, str. 92
  37. ^ 1001 film ... 2008, str. 955
  38. ^ 1001 film ... 2008, str. 124
  39. ^ 1001 film ... 2008, str. 134
  40. ^ 1001 film ... 2008, str. 275

Literatura

[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze

[uredi | uredi izvor]
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Жан_Реноар&oldid=28817315”