Pređi na sadržaj

Zinaida Gipijus

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Zinaida Gipijus
Gipijus između1910. i 1920.
Lični podaci
Datum rođenja(1869-11-20)20. novembar 1869.
Mesto rođenjaBeljov, Ruska Imperija
Datum smrti9. septembar 1945.(1945-09-09) (75 god.)
Mesto smrtiPariz, Francuska
Književni rad
PeriodSimbolizam
Zvanični veb-sajt

Zinaida Nikolajevna Gipijus ili Hipije (ru. Zinaída Nikoláevna Gíppius; Beljov, 20. novembar 1869 – 9. septembar 1945) bila je ruski književnik, urednik i religijski mislilac. Jedna je od vodećih ličnosti ruskog simbolizma. Priča o njenom braku sa Dimitrijem Mereškovskim je tema njene nedovršene knjige Dmitry Merezhkovsky.

Počela je da piše u ranoj mladosti, a kada je upoznala Dmitrija Mereškovskog 1888. godine, već je pesnikinja sa objavljenim delima. Par se venčao 1889. Gipijus je objavila svoju prvu knjigu poezije, Zbirku pesama. 1889–1903, 1903. i njena druga zbirka, Zbirka pesama. Knjiga 2. 1903-1909, 1910. godine. Posle Revolucije 1905. godine, Mereškovski su postali kritičari carizma; za to vreme su proveli nekoliko godina u inostranstvu, uključujući putovanja radi lečenja. Oni su osudili Oktobarsku revoluciju 1917. godine, smatrajući je kulturnom katastrofom, i 1919. su emigrirali u Poljsku.

Posle života u Poljskoj preselili su se u Francusku, a zatim u Italiju, nastavljajući da objavljuju i učestvuju u ruskim emigrantskim krugovima, iako je njena oštra književna kritika stvarala neprijatelje. Tragedija prognanog ruskog pisca bila a je glavna tema u njenom radu u emigraciji, ali je takođe nastavila da istražuje mistične i prikriveno seksualne teme, objavljujući kratke priče, drame, romane, poeziju i memoare. Smrt Mereškovskog 1941. bila je veliki udarac za Gipijusa, koja je umrla nekoliko godina kasnije 1945.

Biografija

[uredi | uredi izvor]

Gipijus je rođena u Beljovu, Tula. Bila je najstarija od četiri sestre. Njen otac, Nikolaj Romanovič Gipijus bio je ugledni advokat i viši oficir u ruskom Senatu, bio je Nemac-Rus, čiji je predak Adolf fon Gingst, kasnije fon Hipije, došao da živi u Moskvi u 16. veku.[1] Njena majka, Anastasija Vasiljevna (devojački Stepanova), bila je ćerka jekaterinburškog načelnika policije.[2][3]

Posao Nikolaja Gipijusa podrazumevao je stalna putovanja, i zbog toga su njegove ćerke dobile malo formalnog obrazovanja. Imale su lekcije od guvernanta i gostujućih nastavnika, povremeno su pohađali škole u kom god gradu u kome se desilo da je porodica boravila duži vremenski period (između ostalih u Saratovu, Tuli i Kijevu).[4][5] U 48. godini Nikolaj Gipijus je umro od tuberkuloze,[6][7] a Anastasija Vasiljevna, znajući da su sve njene devojčice nasledile predispoziciju za bolest koja ga je ubila, preselila je porodicu na jug, prvo u Jaltu (gde je Zinaida imala lečenje) zatim 1885. u Tiflis, bliže domu njihovog strica Aleksandra Stepanova.[8]

U to vreme Zinaida je već dve godine studirala u ženskoj školi u Kijevu (1877—1878) i godinu dana u Moskovskoj Gimnaziji Fišer.[9] Tek u Boržomiju, gde joj je njen imućni ujak Aleksandar iznajmio daču, počela je da se vraća u normalu posle dubokog šoka izazvanog smrću voljenog oca.[9]

Ona je počela da piše poeziju sa sedam godina. U vreme kada je upoznala Dmitrija Mereškovskog 1888, već je bila objavila svoje pesme. „Do 1880. pisala sam stihove, pošto sam bio veliki vernik u 'inspiraciju' i smatrao sam da nikada ne odvajam olovku od papira. Ljudi oko mene su ove pesme videli kao znak da sam 'razmažen', ali Nikada nisam pokušavala da ih sakrijem i, naravno, nisam bila nimalo razmažena, šta je sa svojim verskim vaspitanjem“, napisala je 1902. godine u pismu Valeriju Brjusovu.[10] Lepa devojka, Zinaida je privukla veliku pažnju u Boržomiju, ali Mereškovski, dobro obrazovani introvert, impresionirao ju je pre svega kao savršenu srodnu dušu. Jednom kada je zaprosio, prihvatila ga je bez oklevanja, i nikada nije požalila zbog toga što je to mogla izgledati kao ishitrena odluka.[3][9]

Gipijusova i Mereškovski venčali su se 8. januara 1889. u Tiflisu. Imali su kraće proputovanje u sklopu medenog mesea, boravili su na Krimu, a zatim su se vratili u Sankt Peterburg i uselili u stan u kući Muruzi, koji je majka Mereškovskog iznajmila i opremila za njih kao svadbeni poklon.[6]

Mereškovski i Gipijusova su sklopili pakt, svaki obećavajući da će se koncentrisati na ono što najbolje radi, prvi na poeziju, a drugi na prozu. Sporazum je propao pošto je Zinaida prevela Manfreda lorda Bajrona, a Dimitrij je počeo da radi na svom debitantskom romanu.[5]

1890–91. ovaj časopis je objavio njene prve pripovetke.[8] Gipijusova je svoja prozna dela smatrala prosečnim ali se prema svojoj poeziji odnosila drugačije, kao prema nečemu krajnje intimnom, nazivajući njene stihove „ličnim molitvama“. Baveći se mračnijom stranom ljudske duše i istražujući seksualnu dvosmislenost i narcizam, mnoge od tih 'molitva' su se u to vreme smatrale bogohulnim.[4] Kritičari i klevetnici su Gipijus nazivali „demonicom“, „kraljicom dualnosti“ i „dekadentnom Madonom“. Uživajući u generisanoj ozloglašenosti, iskoristila je svoj androgeni imidž, nosila je mušku odeću i pseudonime, šokirala je svoje goste uvredama („da gleda njihovu reakciju“, kako je jednom objasnila Nadeždi Tefi), i deceniju je ostala ruski simbol „seksualnog oslobođenja“. “, visoko držeći ono što je u jednom od svojih dnevničkih zapisa nazvala „krst senzualnosti”. Ova stanovišta su se 1901. transformisala u ideologiju „Nove Crkve“ čiji je ona bila pokretač.[11]

U oktobru 1903. objavila je Zbirku pesama. 1889–1903, prvu knjigu poezije; pesnik i kritičar Inokentije Anenski je kasnije knjigu nazvao „kvintesencijom petnaestogodišnjeg ruskog modernizma“. Valerij Brjusov je takođe bio veoma impresioniran delom; hvalio je „nesavladivu iskrenost kojom je dokumentovala emocionalni napredak svoje porobljene duše“.[3] Sama Gipijusova nikada nije mnogo razmišljala o društvenom značaju svoje poezije. U predgovoru debitantskoj zbirci napisala je: „Tužno je shvatiti da se moralo proizvesti nešto tako beskorisno i besmisleno kao što je ova knjiga. Ne da mislim da je poezija beskorisna, naprotiv, uverena sam da je od suštinskog značaja Bila su vremena kada se poezija čitala svuda i svi su je cenili.[5]

Početkom 1900-ih kuća Muruzi stekla je reputaciju jednog od novih kulturnih centara ruske prestonice. Gosti su prepoznali i divili se autoritetu domaćice i njenom talentu za vođstvo, čak i ako niko od njih nije smatrao da je ona posebno srdačna ili ljubazna. [9]

Portret Zinaide Gipijus, rad Leona Baksta, 1906.

Godine 1899—1901, podstaknuta radom grupe umetnika povezanih sa časopisom Mir Iskustva, sa kojim je postala bliska, Gipijusova je u njemu objavljivala kritičke eseje koristeći muške pseudonime, od kojih je najpoznatiji Anton Krajni.[3] Analizirajući korene krize u koju je zapala ruska kultura, Gipijusova je (pomalo paradoksalno, s obzirom na njenu „demonsku” reputaciju) predložila kao lek njenu „hrišćanizaciju”, što je u praksi značilo zbližavanje inteligencije i Crkve. Spajanje vere i intelekta, prema njenom mišljenju, bilo je presudno za opstanak Rusije; samo će religiozne ideje, mislila je ona, doneti narodu prosvetljenje i oslobođenje, i seksualno i duhovno.[8]

Godine 1901. Gipijusova i Mereškovski su osnovali Religijske i filozofske sastanke. Ovaj 'skup za slobodnu diskusiju', fokusirao se na sintezu kulture i religije, okupio je eklektičnu mešavinu intelektualaca i nastao je kratkotrajnim pokušajem da se Rusija povuče iz velikih društvenih prevrata ka kojima je srljala.[12] Gipijusova je bila pokretačka snaga Mitinga, kao i časopisa Novi put (1903–04), koji je prvobitno pokrenut kao sredstvo za prve. U vreme kada je Novi put prestao (zbog sukoba izazvanog odbijanjem pridošlice Sergeja Bulgakova da objavi svoj esej o Aleksandru Bloku), Gipijus (kao Anton Krajni) je postala istaknuti književni kritičar, doprinoseći uglavnom Vesiju (Vage).[11]

Nakon što su Sastanci zatvoreni 1903. godine, Gipijus je pokušala da oživi svoju početnu ideju u obliku onoga što se smatralo njenom „domaćom Crkvom“, zasnovanom na kontroverznom Trojebratstvu (Bratstvu trojice), koji su činili Mereškovskog i Dmitrija Filozofova, njihov zajednički blizak prijatelj i, na kratko, njen ljubavnik. Ovaj novi razvoj događaja razbesneo je mnoge njihove prijatelje, poput Nikolaja Berđajeva koji ih je posmatrao kao bizarnu parodiju na Trojstvo, sa sopstvenim skupom kvazi-religijskih rituala, kao profanaciju koja se graniči sa bogohuljenjem.[6]

Revolucija 1905. imala je dubok uticaj na Gipijusa. Tokom sledeće decenije, Merežkovski su bili oštri kritičari carizma, radikalni revolucionari poput Borisa Savinkova sada su bili deo uskiog kruga bliskih prijatelja. U februaru 1906. par je otišao u Francusku da provede više od dve godine u, kako su videli, samonametnutom egzilu, pokušavajući da upozna zapadne intelektualce sa svojom „novom verskom svešću“. Godine 1906. Gipijus je objavio zbirku pripovedaka Grimizni mač (Alый mečč), a 1908. izašla je drama Makov cvet, koautora Mereškovskog i Filozofova.[4]

Razočaran ravnodušnošću evropskih kulturnih elita prema njihovim idejama, trio se vratio kući. U Sankt Peterburgu se Gipijusovo zdravlje pogoršalo i narednih šest godina je (zajedno sa suprugom, koji je imao srčane probleme) redovno posećivala evropska lečilišta i klinike. Tokom jednog takvog putovanja 1911. Gipijus je kupila jeftin stan u Parizu,. Ono što je tada izgledalo kao slučajna, nepotrebna kupovina, kasnije ih je spasilo od toga da postanu beskućnici u inostranstvu.[8]

Kako su političke tenzije u Rusiji splasnule, Susreti su ponovo otvoreni kao Versko-filozofsko društvo, 1908. Ali vođe Ruske crkve su to ignorisale i ubrzo je projekat uvenuo u samo književni krug. Burna diskusija o manifestu Vehi dovela je do sukoba između Mereškovskih i Filozofova s jedne strane i Vasilija Rozanova s druge; Rozanov je prekinuo veze sa svojim starim prijateljima.

Do vremena njene Zbirke pesama. Knjiga 2. 1903-1909 izašla 1910. godine, ona je postala poznata (iako ne toliko poznata kao njen muž) evropski pisac i prevođena je na nemački i francuski. Godine 1912. izašla je njena knjiga kratkih priča Mesečevi mravi (Lunnыe muravьi), kao najbolje prozno delo koje je napisala godinama. Dva romana, Demonske lutke (Čortovы kuklы, 1911) i Roman-Carevič (1912), trebalo je da budu prva i treća knjiga trilogije Jeromonah Iliodor, koja je ostala nedovršena. Književna levica ih je ocenila kao navodno 'antirevolucionarne', a mejnstrim kritičari su smatrali da su ove knjige blede, formulaične i tendenciozne.[8]

Po izbijanju Prvog svetskog rata, Mereškovski su se izjasnili protiv uplitanja Rusije. Ipak, Gipijusova je pokrenula sopstvenu kampanju podrške vojnicima, napisala je niz pisama prosleđenih na frontu, od kojih svako kombinuje stilizovane narodne poetske poruke sa malim paketićima duvana. Neki su to odbacili kao pretencioznu i besmislenu, drugi su pozdravili ono što su videli kao njenu reakciju na džingoističku histeriju tog vremena.[4]

Merežkovski su pozdravili februarsku revoluciju 1917. i osudili Oktobarsku revoluciju, okrivljujući Aleksandra Kerenskog i njegovu Privremenu vladu za katastrofu.

Gipijusova je Oktobarsku revoluciju video kao kraj Rusije i dolazak Antihrista.[9]

Posle poraza Aleksandra Kolčaka u Sibiru i Antona Denjikina u Južnoj Rusiji, Mereškovski su se preselili u Petrograd . Krajem 1919. godine, par je pozvan da se pridruži grupi 'crvenih profesora' na Krimu, što su odbili. Dobivši dozvolu da napuste grad (pod izgovorom da će krenuti na front, sa predavanjima o Drevnom Egiptu za borce Crvene armije), Merežkovski i Gipijus, kao i njen sekretar Vladimir Zlobin i Dmitrij Filosofov, vozom su krenuli u Poljsku.[5]

Njihovo prvo odredište bio je Minsk gde su održali seriju predavanja za ruske imigrante i objavili političke pamflete u Minskom Kuriru. Tokom višemesečnog boravka u Varšavi Gipijusova je uređivala list Svoboda. Razočarani politikom Jozefa Pilsudskog, Mereškovski i Zlobin su 20. oktobra otišli u Francusku bez Filosofova, koji je odlučio da ostane u gradu sa Borisom Savinkovom.[9]

U Parizu se koncentrisala na zakazivanje sastanaka, sređivanje pošte, pregovaranje o ugovorima i prijem gostiju. Razgovori Mereškovskog, kako se seća Nina Berberova, uvek su se vrteli oko dve glavne teme: Rusije i slobode.[13] Podržavajući Merežkovskog u njegovom antiboljševičkom krstaškom ratu, bila je duboko pesimistična u pogledu onoga što je njen muž nazvao svojom 'misijom'. „Naše ropstvo je toliko nečuveno i naše spoznaje su toliko neobične da je slobodnom čoveku teško da razume o čemu govorimo“, smatrala je.[8]

Tragedija prognane ruske spisateljice postala je glavna tema njenog rada u emigraciji, ali je takođe nastavila da istražuje mistične i prikriveno seksualne teme. Ostala je oštar književni kritičar i, otpuštajući mnoge poznate pisce iz tabora simbolista i akmeista, postala je nepopularna ličnost u Francuskoj.[14][15]

Početkom 1920-ih nekoliko Gipijusovih ranijih dela ponovo je izdato na Zapadu. Gipijusova je bila pokretač društva Zelena lampa (Zelenaa lampa), nazvanog po grupi iz 19. veka povezana sa Aleksandrom Puškinom. To društvo je činilo jedini kulturni centar gde su se ruski pisci emigranti i filozofi (pažljivo birani za svaki sastanak i lično pozivani) mogli sastati i razgovarati o političkim i kulturnim temama.[3]

Godine 1928. Mereškovski su učestvovali na Prvom kongresu ruskih pisaca u egzilu održanom u Beogradu.[16] Ohrabreni uspehom serije predavanja o Da Vinčiju Merežkovskog i dobrohotnošću Benita Musolinija, par se 1933. preselio u Italiju gde su ostali oko tri godine, posećujući Pariz samo povremeno. Sa socijalističkim pokretom koji se tamo digao i antiruskim emigracijskim osećanjima podstaknutim ubistvom predsednika Pola Dumera 1932. godine, Francuska je bila neprijateljsko mesto za njih. [17] Život u egzilu im je bio veoma težak psihološki. Kako je to rekao jedan biograf, „njena metafizički grandiozna ličnost, sa svojom duhovnom i intelektualnom preopterećenošću, nije bila na mestu u onome što je ona sama videla kao „bezdušno pragmatični” period evropske istorije”.[8]

Poslednje godine

[uredi | uredi izvor]

Pošto je izbijanje Drugog svetskog rata u Evropi učinilo književnost praktično irelevantnom, ona je, uprkos svim okolnostima, sastavila i objavio Literature Tornado,, ambiciozni književni projekat postavljen da obezbedi sigurno utočište za pisce koje su izdavači odbacili iz ideoloških razloga. Ono što je u drugim vremenima moglo biti pozdravljeno kao snažan čin podrške slobodi govora, 1939. je prošlo nezapaženo.[8] Mereškovski i Gipijusova su proveli poslednju godinu zajedno u društvenom vakumu.[18] Bez obzira na to da li je tekst navodno prohitlerovskog „Radio govora” Mereškovskog natao 1944. zaista bio fabrikovana montaža (kako je tvrdio njegov biograf Zobnin), nije bilo sumnje da je par, pošto je postao previše blizak (i finansijski zavisan od) Nemcima u Parizu, izgubio poštovanje i kredibilitet u krugu svojih narodnika, od kojih su mnogi izražavali direktnu mržnju prema njima.[19]

Smrt Mereškovskog 1941. bila je težak udarac za književnicu. Posle smrti Dmitrija Filozofova i njene sestre Ane (1940. i 1942. godine) našla se sama na svetu i, kako neki izvori sugerišu, razmišljala je o samoubistvu.[19] Međutim, sa svojim sekretarom Vladimirom Zlobinom, Gipijusova je pribegla da napiše ono za šta se nadala da će jednog dana postati deo opsežne životne priče njenog pokojnog muža.

Umrla je 9. septembra 1945. Njene poslednje pisane reči bile su: „Mala je moja cena... I mudar je Bog“.[8] Sa suprugom je sahranjena na ruskom groblju u okolini Pariza. Ceremoniji je prisustvovala manja grupa ljudi, među njima i Ivan Bunjin.[11][19]

Nasleđe

[uredi | uredi izvor]
Fotografija sa početka 1910-ih
Grob Merežkovskih na ruskom groblju Sainte-Geneviève-des-Bois

Savremeni pisci smatraju da su dva najočiglednija uticaja na njen rad Semjon Nadson i Fridrih Niče.[20] Objavljivanje simbolističkog manifesta Dmitrija Mereškovskog pokazalo se kao prekretnica: Zinaida Gipijus je za kratko vreme postala glavna ličnost ruskog modernizma. Njena rana simbolistička proza nosila je snažan uticaj Dostojevskog, dok je za jedan od njenih kasnijih romana, Roman Carevič (1912), rečeno da je ponovo pod uticajem Ničea.

Navodi se da postoje paralele između njeme proze sa početka 20. veka i dela Smisao ljubavi Vladimira Solovjova, pri čemu oba autora ispituju „potragu za ljubavlju“ kao sredstvo za samoispunjenje ljudske duše.[7]

„Pesnikinja Gipijus zauzima svoje posebno mesto u ruskoj književnosti; njene pesme su duboko intelektualne, besprekorne forme i istinski uzbudljive.[20] Kritičari su hvalili njenu originalnost i tehničku virtuoznost, tvrdeći da je „prava naslednica muze Jevgenija Baratinskog .[11]

Ona je pisala o svojim unutrašnjim sukobima, punih „demonskih iskušenja“ (neizbežna za pesnika čija je misija bila „stvaranje nove, prave duše“, kako je ona rekla), komentarisao sa neobičnom iskrenošću.[5]

Njen najhvaljeniji n komad, Zeleni prsten (1916 je futuristički po zapletu, ako ne i po formi. Producirao ga je Vsevolod Mejerhold za Aleksandrinsko pozorište.[6] Anton Krajni, njen alter ego, bio je veoma cenjen književni kritičar čiji tekstova su se pisci po malo plašili. čiji su članci redovno izlazili u Novim Putu, Vesima i Russkoj misli. Njena kritička analiza je prema nekim autorima, bila pronicljiva ali povremeno preoštra i retko objektivna.[20]

Dvadesetog novembra 2019. Gugl je proslavio svoj 150. rođendan prikazivanjem Google Doodle.[21]

Odabrana dela

[uredi | uredi izvor]

Poezija

[uredi | uredi izvor]

Proza

[uredi | uredi izvor]
  • New People (1896, kratke priče)
  • Mirrors (1898, kratke priče)
  • The Third Book of kratke priče (1902)
  • Scarlet Sword (1906, kratke priče)
  • Black on White (1908, kratke priče)
  • Moon Ants (1912, kratke priče)
  • The Devil's Doll (1911, novel)
  • Roman-Tzarevich (1912, novel)
  • Words from the Heavens (1921, Pariz, kratke priče)

Drama

[uredi | uredi izvor]
  • Sacred Blood (1900, dramski komad)
  • Poppie Blossom (1908, dramski komad)
  • The Green Ring (1916, dramski komad)

Druga dela

[uredi | uredi izvor]

The Living Faces (1925, memoari)

Reference

[uredi | uredi izvor]
  1. ^ Christa Ebert Sinaida Hippius: Seltsame Nahe. — Oberbaum Verlag: Berlin, 2004. — S.22.
  2. ^ Steve Shelokhonov. „Zinaida Gippius biography”. www.imdb.com. Pristupljeno 2010-10-13. 
  3. ^ a b v g d „Gippius, Zinaida Nikolayevna”. www.krugosvet.ru. Pristupljeno 2010-10-13. 
  4. ^ a b v g „Biography and Diaries of Zinaida Gippius”. bibliotekar.ru. Pristupljeno 2010-10-13. 
  5. ^ a b v g d Makarenko, Svetlana. „Zinaida Nikolayevna Gippius. "My Soul is Love"”. www.peoples.ru. Pristupljeno 2010-10-13. 
  6. ^ a b v g „Zinaida Nikolayevna Gippius”. Bibliographical Dictionary. XX Century Russian Writers. Moscow: Prosveshcheniye Publishers. 1998. str. 352. Pristupljeno 2010-10-13. 
  7. ^ a b Sokolov, A.G. P. A. Nikolayev, ur. „Zinaida Nikolayevna Gippius”. Russian Writers. Biobibliographical Dictionary. Moscow: Prosveshcheniye Publishers. Pristupljeno 2010-10-13. 
  8. ^ a b v g d đ e ž z Fyodorov, V.S. (januar 2005). Z.N. Gippius. Russian Literature of the XX Century. OLMA Media Grupp. ISBN 9785948482453. Pristupljeno 2010-10-13. 
  9. ^ a b v g d đ Orlov, Vitaly. „Zinaida Gippius” (na jeziku: ruski). www.litwomen.ru. Arhivirano iz originala 2010-02-26. g. Pristupljeno 2010-10-13. 
  10. ^ Bogomolov, N. „Love is the One”. The Works of Zinaida Gippius. Pristupljeno 2010-10-13. 
  11. ^ a b v g „Zinaida Nikolayevna Gippius”. The Big Kirill and Mefody Encyclopedia. Arhivirano iz originala 03. 03. 2016. g. Pristupljeno 2010-10-13. 
  12. ^ Tchurakov, D.O. „The Aesthetic of Russian Decadence in the Late XIX – Early XX Centuries. P.3”. www.portal-slovo.ru. Pristupljeno 2010-01-07. 
  13. ^ Yevtushenko, Evgeny (2005-04-28). „Dmitry Merezhkovsky. Between Sharikov and Antichrist”. 2005.novayagazeta.ru. Arhivirano iz originala 29. 04. 2005. g. Pristupljeno 2010-02-14. 
  14. ^ Karlinsky, Simon; Vladimir Zlobin (1980). „Introduction”. A Difficult Soul: Zinaida Gippius. University of California Press. str. 1—21. ISBN 0520038673. 
  15. ^ Whaley, S (2019-10-20). „Who was Zinaida Gippius, Russia's first feminist?” (na jeziku: engleski). Russia Beyond the Headlines. Pristupljeno 2020-02-19. 
  16. ^ Zobnin, str. 327
  17. ^ Zobnin, str. 329
  18. ^ Volkogonova, Olga. „The Religious Anarchism of D.Merezhkovsky”. perfilov.narod.ru. Pristupljeno 2010-01-07. 
  19. ^ a b v Wolf, Vitaly. „The Decadent Madonna”. mylove.ru. Arhivirano iz originala 2011-07-27. g. Pristupljeno 2010-08-13. 
  20. ^ a b v „Gippius Zinaida Nikolayevna”. The Russian Biographical Dictionary. Brokhaus & Efron. Pristupljeno 2010-10-13. 
  21. ^ „Zinaida Gippius' 150th Birthday”. Google. 20. 11. 2019. 

Spoljašnje veze

[uredi | uredi izvor]
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Зинаида_Гипијус&oldid=28621313”