Pređi na sadržaj

Ivan Turgenjev

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Ivan Turgenjev
Ivan Turgenjev, fotografija Nadara
Lični podaci
Puno imeIvan Sergejevič Turgenjev
Datum rođenja(1818-11-09)9. novembar 1818.
Mesto rođenjaOrel, Ruska Imperija
Datum smrti3. septembar 1883.(1883-09-03) (64 god.)
Mesto smrtiBužival, Francuska
Književni rad
Najvažnija delaOčevi i deca
Potpis
Moskovski državni univerzitet Lomonosov, Državni univerzitet u Sankt Peterburgu, Humboltov univerzitet u Berlinu

Ivan Sergejevič Turgenjev (rus. Ива́н Серге́евич Турге́нев; Orel, 9. novembar 1818 — Bužival, 3. septembra 1883) je bio ruski književnik i dramaturg.

Njegovo delo Očevi i deca smatra se jednim od najvažnijih romana u 19. veku. U njemu je prvi put definisao pojam nihilizam kome je suprotstavio „pozitivnog heroja”. Osim toga poznat je i po zbirci pripivedaka Lovčevi zapisi koja je prvi put štampana 1852.

Biografija

[uredi | uredi izvor]

Ivan Turgenjev je rođen u bogatoj zemljoposedničkoj porodici 1818. godine.[1][2] Prvih 9 godina života proveo je na imanju svoje majke Spaskoje-Lutovinovo u Orelskoj guberniji.[3] Bogati roditelji su mu obezbedili dobro obrazovanje.[4] Školovao se kod kuće, a kasnije u internatu u Moskvi. Počeo je da studira filologiju 1833. na Univerzitetu u Moskvi, studije je nastavio u Sankt Peterburgu (1834—1837) i Berlinu (1838—1841).[5] Posle povratka u Rusiju 1841, počeo je da radi kao činovnik u ministarstvu spoljnih poslova u Sankt Peterburgu. Taj posao je napustio posle dve godine da bi se posvetio književnom radu.

Turgenjev je odbacivao politički radikalizam koji su podjednako iskazivali kritičari i pobornici carskog režima, ali je bio razočaran represivnom unutrašnjom politikom cara Nikolaja I. Aktivno je iskazivao svoje protivljenje kmetstvu što je pokazao i kada je nasledio roditeljsko imanje 1850. Tada je oslobodio sve kmetove, a posle zvaničnog ukidanja kmetstva 1861, pomogao je emancipaciju i ekonomski položaj kmetova na svome imanju. Državna vlast nije sa simpatijama gledala na njegove otvoreno iznete stavove. Uhapšen je u maju 1852. i proveo je dve godine zatočen na porodičnom imanju. Razlog je bio članak posvećen preminulom Gogolju kojim je zaobišao zvanične cenzore. Odbojnost ka preovladavajućem političkom stanju u Rusiji bila je razlog što je mnogo godina proveo u inostranstvu. Konačno je emigrirao 1861. prvo u Baden-Baden (do 1870), a kasnije u Pariz, gde je živeo do smrti.[5] U Rusiju se vraćao povremeno u posebnim prilikama.

Ljubavni život

[uredi | uredi izvor]

Pisac je imao ljubavnu vezu sa Avdotjom Jermolajevom, koja je radila kao švalja na imanju Spasko i iz te veze vanbračnu ćerku Pelagiju, što je u vreme piščevog života bilo veliko opterećenje za devojku, pa je ćerku smestio u jedan pansion u Parizu.

U jesen 1843, u Petrogradu je gostovala Italijanska opera, a među članicama i pevačica španskog porekla Polina Garsija Viardo, sa kojom se pisac upoznao i u koju se zaljubio toliko da kad je opera završila gostovanje, pisac je napustio državnu službu da bi otišao u inostranstvo sa primadonom sa kojom je živeo do njene smrti.

Književni rad

[uredi | uredi izvor]

Iako je pisao još kao student, prvo objavljeno delo Turgenjeva je Paraša. Jedna od bitnih osobina proze Turgenjeva je da je rusko selo pomerio sa periferije dešavanja u sam centar zbivanja. On prvi stvara brojnu galeriju ruskih likova seljaka. To naročito dolazi do izražaja u Lovčevim zapisima.

Turgenjev se u književnosti afirmisao pre svega kao romanopisac iako je pisao i drame, brojne zbirke pripovedaka i pesme. Najpoznatiji romani su Ruđin, Plemićko gnezdo, Očevi i deca, Uoči novih dana itd. Osobina njegovih romana je da piše o najaktuelnijim problemima svog vremena. Lik suvišnog čoveka postojao je u delima ruskih pisaca i pre Turgenjeva (Aleksandar Puškin, Mihail Ljermontov itd.), ali on je prvi uveo taj naziv u književnost pripovetkom Dnevnik suvišnog čoveka.

Od ostalih pripovedaka značajna je priča Prolećne vode, koja nosi gotovo sve osobine Turgenjevljevog motiva ljubavi. Napisao ju je kada se vraćao preko Italije i Švajcarske u Nemačku pa je doživeo zanimljiv susret u Frankfurtu na Majni. I pripovetka Prva ljubav ima autobiografske elemente. To je priča o odnosu njegovog oca i majke ispričana kroz lik šesnaestogodišnjeg Vladimira Petroviča, koji predstavlja samog pisca. Osobine Turgenjevljevog tipa ruske žene prikazane su kroz tri lika: Natalije iz romana Ruđin, Asje iz istoimene pripovetke i Marjane u romanu Novina.

Nasleđe

[uredi | uredi izvor]
Program večeri posvećene pedesetogodišnjici smrti Ivana Turgenjeva u Kolarcu 1933. godine.

Umetnička čistoća Turgenjeva učinila ga je miljenikom istomišljenika pisaca sledeće generacije poput Henrija Džejmsa i Džozefa Konrada, koji su obojica više voleli Turgenjeva nego Tolstoja i Dostojevskog. Džejms, koji je napisao ne manje od pet kritičkih eseja o Turgenjevljevom delu, tvrdio je da je "njegova zasluga forme prvog reda" (1873) i pohvalio je njegovu "izuzetnu delikatnost" zbog koje se čini da nas previše njegovih rivala drži, za poređenje nasilnim sredstvima, i upoznajte nas, za poređenje sa vulgarnim stvarima “(1896). Vladimir Nabokov, poznat po ležernom otpuštanju mnogih velikih pisaca, pohvalio je Turgenjevljevu „plastičnu muzičku prozu“ ali je kritikovao njegove „naporne epiloge“ i „banalno rukovanje zapletima“. Nabokov je izjavio da Turgenjev "nije veliki pisac, iako prijatan" i svrstao ga je na četvrto mesto među ruskim proznim piscima 19. veka, iza Tolstoja, Gogolja i Čehova, a ispred Dostojevskog. Njegove idealističke ideje o ljubavi, posebno odanost koju žena treba da pokaže mužu, cinično su pominjali likovi u Čehovljevoj „Anonimnoj priči“. Isaija Berlin pohvalio je Turgenjevljevu posvećenost humanizmu, pluralizmu i postepenim reformama nad nasilnom revolucijom kao najbolje aspekte ruskog liberalizma.

Bibliografija

[uredi | uredi izvor]

Odabrani romani

[uredi | uredi izvor]
  • 1857 - Rudin
  • 1859 - Dvorianskoie gnezdo
  • 1860 - Nakanune
  • 1862 - Ottsi i deti
  • 1867 - Dim
  • 1872 - Vesne vodi
  • 1877 - Novembar

Odabrana kraća beletristika

[uredi | uredi izvor]
  • 1850 - Dnevnik suvišne osobe
  • 1852 - Beleške jednog lovca
  • 1854 - Mumu
  • 1855 - Jakov Pasinkov
  • 1855 - Faust
  • 1858 - Asja
  • 1860 - Prva ljubav
  • 1870 - Stepski kralj Lir
  • 1881 - Pesma pobedničke ljubavi
  • 1883. - Clara Milich

Reference

[uredi | uredi izvor]
  1. ^ Turgenev coat of arms by All-Russian Armorials of Noble Houses of the Russian Empire. Part 4, December 7, 1799 (in Russian)
  2. ^ Richard Pipes, U.S.–Soviet Relations in the Era of Détente: a Tragedy of Errors, Westview Press (1981), p. 17.
  3. ^ Lutovinov coat of arms by All-Russian Armorials of Noble Houses of the Russian Empire. Part 8, January 25, 1807 (in Russian)
  4. ^ Yuri Lebedev (1990). Turgenev. — Moscow: Molodaya Gvardiya, 608 pages. ISBN 978-5-235-00789-5. str. 8-103.
  5. ^ a b Turgenjev, Ivan Sergejevič. Izabrana dela. [Knj. ]2. Sremski Karlovci ; Novi Sad : Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, 2014. str. 392—394. ISBN 978-86-7543-298-2. 

Literatura

[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze

[uredi | uredi izvor]
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Иван_Тургењев&oldid=28622718”