Ilarion Meglenski
Ilarion Meglenski | |
|---|---|
 Ilarion Meglenski | |
| Datum rođenja | 12. vek |
| Mesto rođenja | Ohrid |
| Datum smrti | 21. oktobar 1164. |
Ilarion Meglenski († 1164) je bio pravoslavni episkop meglenske eparhije, u srednjoj Makedoniji, poznat po svojoj borbi sa bogumilima, pavlićanima i manihejcima. Pravoslavna crkva ga slavi kao Svetog Ilariona Meglenskog.
Biografija[uredi | uredi izvor]
Ilarionovi roditelji su bili vrlo istaknuti i religiozni ljudi, koji su ga odmalena dali da se uči sveštenim knjigama. Kada je napunio osamnaest godina, Ilarion je napustio roditelje i otišao u manastir. Posle mnogo godina tamo provedenih, iguman mu pred smrt predade starešinstvo manastira. Zbog Ilarionove posvećenosti pravoslavlju, 1134. godine ga je trnovski arhiepiskop Jevstatije postavio za episkopa meglenskog, i na tom položaju je ostao, upravljajući eparhijom narednih 30 godina, do svoje smrti.
U Meglenu je u 12. veku živeo veliki broj pristalica bogumilskog, pavlićanskog i manihejskog učenja, koja su od crkve osuđena kao jeresi. Posle smrti makedonskog cara Samuila, Meglen je 1015. godine zauzeo vizantijki car Vasilije II Bugaroubica, i tu je naselio brojne Sirijce, Jermene, i Pečeneze.
Borba sa jereticima[uredi | uredi izvor]
Ilarion je po stupanju na čelo meglenske eparhije, odmah započeo otvorenu borbu sa verskim neistomišljenicima, koja je opisana u žitiju svetog Ilariona od strane trnovskog patrijarha Jevtimija (1375—1417).
Kada je Ilarion došao u sabornu crkvu u Meglenu, odmah je celivao ikone, koje bogumili i drugi ikonoborci nisu poštovali. Zatim je u svojoj besedi pozvao stanovništvo da se drži pravoslavne vere; da izvršuju zapovesti Gospodnje; da slede samo ono što je zapoveđeno pravoslavnima, i da beže od svake jeresi. Da veruju u Svetu Trojicu nerazdeljivu (neki hrišćani verovahu u suštinsku različitost Boga i Hrista)[1], u ovaploćenje Hristovo, i u Životvorni Krst (koji neki hrišćani smatraše mrskom spravom kojom je Isus ubijen)[2]. Da poštuju svete mošti Svetitelja (što su neki smatrali sujeverjem)[3]. Da se drže svih predanja Crkve (bogumili su mnoga crkvena predanja smatrali odstupanjem od izvornog hrišćanstva), a da proklinju sve jeretike (koje su mnogi stanovnici Meglena poštovali): Arija i Evnomija, Savelija i Makedonija, Apolinarija i Origena i njihove spise, Teodora Mopsuestijskog i Nestorija učenika njegovog, Dioskora i Sevir[potrebna odrednica]a i Evstatija i slične njima, i uz to još Manija i Pavla Samosatskog, i da se svom dušom gnušaju njih i njihovog učenja.
Ubrzo uvide Ilarion da je veliki deo naroda naklonjen manihejskom, jermenskom (monofizitskom) i bogumilskom učenju. I mnogi neistomišljenici tražahu da sa njim vode rasprave o verovanju.
Jednoga dana bogumili s Ilarionom povedoše raspravu o veri. Oni ga zapitaše: „Mi smatramo da je dobri Bog tvorac neba, a zli da je tvorac zemlje. Zašto se vi tome protivite?“ Na to im Ilarion odgovori: „U Svetom pismu piše: Gospodnja je zemlja i sve što je na njoj[4].“ Bogumili rekoše, da je Stari zavet od đavola. Na to Ilarion odgovori: “Kad bi Stari zavet bio od đavola, zar bi Hrist govorio da je prva je i najveća zapovest „Čuj Izrailju, Gospod je Bog tvoj jedini.“[5].
Bogumili tada izjaviše negodovanje prema znaku krsta, kojeg smatraše mrskom spravom za mučenje kojom je Isus ubijen[traži se izvor], a koji pravoslavni poštovaše. Ilarion im odgovori da je pre raspeća Hristova, krst beše oruđe smrti i kao takav proklet, a posle raspeća on bi osvećen Hristovom krvlju i znak njegov postade osvećenje svima vernima.
Posle još mnogo raznih argumenata, na koje je Ilarion odgovarao citatima iz Svetog pisma, on najposle zaključi raspravu, pozivom okupljenima da se pokrste: „Uvidite tamu u kojoj se nalazite, napustite sujetu i laž, poznajte Istinu i obasjajte se njenom svetlošću. Pristupite zato Sabornoj Crkvi i primite krštenje Svetoga Duha za otpuštenje grehova.“ Mnogi prisutni odmah behu pokršteni, i odrekavši se svoje dotadašnje vere, pristupiše Sabornoj Crkvi.
Kamenovanje Ilariona[uredi | uredi izvor]
Videvši pokrštavanje svog naroda, starešine njihove se ispuniše gnevom, pa stadoše vređati Ilariona, i nazivahu ga lažovom i prevarantom. A Ilarion nazva njihovo učenje zlim, bezbožnim, hulnim i bezumnim[6]. Jeretici razgnevljeni zgrabivši kamenje u ruke i nemilosrdno kamenovaše Ilariona, dok ne pade na zemlju, pa misleći da je mrtav, oni ga napustiše. Kada Ilarion dođe k sebi, podiže se i ode u svoju keliju, jer mesto na kome ga kamenjem prebiše beše daleko van grada. Saznavši za ovo nedelo, zbor pravoslavnih ljudi jednodušno odluči da napadnu na jeretike i da ih do kraja istrebe. No Ilarion, zabrani im to, govoreći: „Ne, deco moja, ne, nego se sećajte reči Gospodnjih rečenih Petru: Vrati mač svoj u korice, jer svaki koji se mača laća, od mača će i poginuti[7].“ A kada se oporavio od zadobijenih rana, Ilarion nastavi da drži besede i krštava jeretike, uvodeći ih u Sabornu Crkvu.
Rasprava o hrišćanstvu[uredi | uredi izvor]
Drugi put opet neki dođoše Ilarionu, govoreći da i oni pravoslavno misle i da drže sva crkvena predanja. Njima Ilarion odgovori: „Saborna Vaseljenska Crkva je sve dobro primila od očevidaca Sina Božjeg, svetih Apostola i sve predano ona nepokolebljivo drži do danas. To ste sve i vi Jermeni držali do Četvrtog vaseljenskog sabora u Halkidonu. Od tada ste sebe odelili od Saborne Katoličanske Crkve.“ Tada neki od okupljenih hristjana napomenuše Ilarionu da je pravoslavna crkva mnoga Hristova predanja izmenila, i da mnogi običaji nisu kao nekad. Ilarion im na to odgovori: „Jer Hristos je mnoge stvari drugačije predao, a Apostoli i naslednici učiniše da se te stvari vrše drugačije, pošto se vera širaše, i oni raširivahu tajne Hristove. Tako, na primer, kada se Hristos imao krstiti nije se okrenuo na zapad niti se jezikom odrekao satane, niti je izgovorio Simvol vere, niti je imao potrebe za molitvom krštavanja, niti se krstio u krstionici, niti je mirom pomazan, niti se odmah po krštenju pričestio Gospodnjim telom i krvlju, a mi sve to sada činimo. Ili opet, Hristos nije predao pričest po crkvama, nego u zajedničkoj sobi za opštom trpezom, a nije bio obučen ni u svešteničke odežde, niti je izgovarao molitve našeg sveštenodejstva, a mi i službe vršimo u crkvama, i stojimo obučeni u arhijerejsku odeždu, jer želimo da čin službe učinimo lepšim i prečasnijim.“
Pokrštavanje jeretika[uredi | uredi izvor]
Manojlo I Komnin, vizantijski car, episkopu Ilarionu ukazivaše poštovanje, šaljući mu različne darove i ostalo što mu trebovaše. Ilarion učini da među jereticima nastadoše sporovi i prepirke svaki dan, jer su jedni hvalili njegove reči, a drugi branili svoju veru. I sve je više pavlićana i bogumila prihvatalo Pravoslavnu veru. A videći kako stvari teku, car Manojlo veše veoma zadovoljan, i napisa Ilarionu pismo da svu bogumilsku jeres do kraja očisti iz stada hrišćanskoga, da svi oni koji se pokore dogmatima budu primljeni, a oni koji se ne pokore, da se prognaju negde daleko. I mnogi ljudi, kada to čuše, iz straha pristupiše Pravoslavnoj crkvi. A Ilarion na mestu gde se ranije okupljahu jeretici, sa svojim monasima podiže crkvu u ime slavnih Apostola. I mnoge pristalice bogumilskog učenja pribroji k pravoslavnom stadu, a one koji ostadoše nepokorni, bejahu na razne načine isterani i progrnani.
Ilarionova smrt[uredi | uredi izvor]
Pred svoju smrt, Ilarion sazva sve monahe, i pouči ih da prebivaju u pokornosti i ljubavi, čvrsto se držeći predanog im pravila. Za starešinu im postavi Petra, koji beše učenik Ilariona dugi niz godina i u svakom mu poslu dugo posluži. Ilarion je preminuo 21. oktobra 1164.
Incident u manastiru[uredi | uredi izvor]
Kada prođe neko vreme, neki od monaha u opštežitiju počeše prenebregavati pravila ustanovljena od Ilariona. Oni se usprotiviše igumanu Petru i povedoše razdore i jeresi. Iguman ih karaše, ali oni ostadoše nepokorni. A onda se jedne noći u manastiru mnogi monasi koji se protiviše igumanu Petru bejahu prebijeni, a neki i ubijeni na spavanju. Kada ostali ostali monasi ujutru videše šta se desilo, svi se ispuniše strahom, i od tada neizmenjena držahu sva manastirska pravila. A oni koji te noći bejahu od bijenja izranavljeni, ostadoše bolni dugo dana.
Nakon toga poče kružiti priča da sve to učini sveti Ilarion, koji se u snu javio nepokornim monasima, izgovorivši im mnoge reči negodovanja, i neke od njih svojim žezlom nemilostivo izudaravši, a neke usmrtivši, da ne bi druge monahe zatrovali svojim učenjem.
Prenos moštiju[uredi | uredi izvor]
Godine 1203. bugarski car Kalojan zauzima Meglen i prenosi Ilarionove mošti u prestonicu Trnovo. Za vreme turske vladavine, krajem 14. veka pravoslavni hrišćani su sakrili Ilarionove mošti u nekakvo podzemlje, gde su dugo stajale. Nakon toga se veruje da su ih grčki sveštenici otkrili i tajno preneli u Carigrad. Danas je nepoznato gde se mošti nalaze.
Napomene[uredi | uredi izvor]
- ^ vidi Arijanstvo
- ^ vidi Bogumili
- ^ vidi Beseda na jeres
- ^ Psalmi Davidovi 23, 1
- ^ mr 12, 29—30
- ^ Xrea.Com Arhivirano na sajtu Wayback Machine (28. septembar 2007), Pristupljeno 8. 4. 2013.
- ^ Mt. 26, 52
Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]
