Pređi na sadržaj

Karate

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Karate
(空手)
Drugi nazivKaratedo
(空手道)
StilNapad
Zemlja poreklaOkinava
Osnivač/iKanga Sakugava, Sokon Matsumura
Poreklo stilaKineske borilačke veštine, koje su prenete na Okinavu

Karate ili karatedo (jap. 空手; u prevodu prazna ruka ili put prazne ruke) je borilačka veština, poreklom iz Japana, iz tadašnjeg Rukju kraljevstva. U bukvalnom prevodu, kara znači prazna (gola) ili kineska (po načinu izgovora), te ruka ili šaka, dakle prazna ruka, i misli se na način odbrane, odnosno borbe „bez oružja u rukama“. Moderni naziv karatedo (Karate-dō) treba da svrsta karate u liniju sa drugim budo stilovima (Budō); mada se još uvek uglavnom koristi uobičajni izraz karate. Karatista se naziva karateka (空手家). Nastanak karatea vezuje se za stare borilačke veštine ostrva Okinave, 19. veka, gde su se lokalne tradicije mešale sa kineskim i japanskim uticajima.[1][2] Početkom 20. veka karate stiže u Japan, a posle Drugog svetskog rata raširio se po svetu.

Karate pripada tvrdim stilovima. Nasuprot mekim stilovima (aikido, ving cun itd.) koji gledaju da koriste snagu i energiju napadača, tvrdi stilovi ističu telesnu kondiciju, pre svega brzinu i snagu iz brzine. Tehnički, karate koristi udarce pesnicom, šakom, prstima, laktovima, kolenom i nogama, razne blokade, a ponekad se uče i poluge, bolni hvatovi, udarci u vitalne tačke (u oči, grlo, nos itd.), i tehnike rukovanjem oružja - kobudo. Istorisjki, i u nekim od modernih stilova, takođe se podučavaju rvanje, bacanja, zglobna zaključavanja, ograničavanja.[3] Moderni karate je često sportski orijentisan, te time takmičenja imaju veliki značaj. Ovo može da bude na štetu realnih tehnika samoodbrane, koje su isto deo karatea.

Rukju kraljevstvo je aneksirao Japan 1879. godine. Karate je prispeo u Japan početkom 20. veka tokom vremena migracija, pošto su Rukjuanci, posebno iz Okinave, tražili posao u Japanu.[4] Ovaj sport je bio sistematski predavan u Japanu nakon Tajšove ere.[5] Godine 1922. Japansko ministarstvo obrazovanja je pozvalo Gičin Funakošija u Tokio da daje karate demonstracije. Godine 1924. je univerzitet Keio uspostavio prvi univerzitetski karate klub na Japanskoj teritoriji i do 1932. godine, glavni japanski univerziteti su imali karate klubove.[6] U toj eri eskalirajućeg japanskog militarizma,[7] ime je bilo promenjeno iz 唐手 („kineska ruka” ili „tangova ruka”")[8] u 空手 („prazna ruka”) – oba od kojih se izgovaraju karate u japanskom – da bi se stavilo na znanje da Japanci žele da razviju borbeni oblik u japanskom stilu.[9] Nakon Drugog svetskog rata, Okinava je postala važna vojna lokacija Sjedinjenih država i karate je postao popularan među vojnim osobljem koje je bilo tamo stacionirano.[10]

Filmovi o borilačkim veštinama iz šezdesetih i sedamdesetih godina 20. veka služili su velikom povećanju popularnosti borilačkih veština širom sveta, i u engleskom jeziku je reč karate počela da se koristi na generičan način kojim se obuhvataju sve na udarcima zasnovane orijentalne borilačke veštine.[11] Škole karatea su počele da se pojavljuju širom sveta, služeći onima sa prolaznim interesom, kao i onima zainteresovanim za dublje izučavanje veštine.

Šigeru Egami, glavni instruktor stila Šotokan Dođo, je mišljenja da je „većina sledbenika karatea u inostranim zemljama zainteresovana za karate samo zbog njegovih borbenih tehnika ... Filmovi i televizija ... prikazuju karate kao misteriozni način borbe koji može izazvati smrt ili povredu jednim udarcem ... masovni mediji predstavljaju pseudo umetnost koja je daleko od stvarne stvari.”[12] Šošin Nagamin je izjavio, „Karate se može smatrati konfliktom u sebi ili kao životni maraton koji se može ostvariti samo kroz samodisciplinu, napornu obuku i sopstvene kreativne napore.”[13]

Dana 28. septembra 2015, karate je bio u užem izboru sportova, zajedno sa bejzbolom, softbolom, skejtbordom, surfovanjem i sportskim penjanjem, koje bi trebalo uzeti u obzir za uključivanje na Letnju olimpijadu 2020. godine. Dana 1. juna 2016, izvršni odbor Međunarodnog olimpijskog komiteta objavio je da podržava uključivanje svih pet sportova (računajući bejzboli i softbol kao jedan sport) u igre 2020. godine.

Veb Japan (koga sponzoriše Japansko ministarstvo spoljnih poslova) navodi da ima preko 50 miliona karatista širom sveta,[14] dok Svetska karate federacija tvrdi da ima preko 100 miliona karatista širom sveta.[15]

Istorija[uredi | uredi izvor]

Ime[uredi | uredi izvor]

Karatedo (japanski = prazna ruka), ranije se zvalo samo karate, i tako se i dan danas najčešće koristi. Dodatak do dodaje se radi isticanja filozofije karatea i njegovog značaja kao životnog puta. Do tridesetih godina 20. veka karate se na japanskom pisao sa 唐手, što znači kineska ruka. Ova su slova bile navodno u vezi sa Kinom Tang-dinastije (618. do 907. godine). Time je kinesko poreklo ove borilačke veštine bilo ispoljeno u samom imenu. Onda se u Japanu iz političkih razloga (nacionalizam) počelo za karate pisati 空手, dakle prazna ruka. Nova slova su se isto kao stara čitale sa kara-te i odgovarale su istom, to jest da se bori uglavnom sa praznim, golim rukama bez oružja.

Poreklo[uredi | uredi izvor]

Legende govore, da je u 6. veku budistički monah Taiši Bodidarma iz Kanči Purama u južnoj Indiji došao u kineski manastir Šaolin (jap. Šorinji) i tu ne samo osnovao Zen-budizam, nego i monahe uputio u posebna telesna vežbanja kako bi izdržali duga meditiranja. Nastao je šaolinski kungfu (pravilno transkribirano kvanfa, jap. kempo), iz kojeg su se razvili najveći broj kineskih borilačkih veština.

Pošto i karate zna za svoje kinesko poreklo, sebe isto rado vidi naslednikom ove tradicije, čija je istorijska istinitost sumnjiva.

Iz Kine na Okinavu[uredi | uredi izvor]

Karate u današnjem obliku nastao je na pacifičkim riukiu-ostrvima, tu posebno na glavnom ostrvu Okinava.[16] Okinava se nalazi oko 600 km južno od japanskih centralnih ostrva u južnokineskom moru i danas je najjužnija japanska prefektura. Još u 14. veku Okinava je, tada jedna samostalna kraljevina, imala tesne trgovačke kontakte sa Japanom, Kinom i Korejom. Urbani centri ostrva, Naha, Šuri i Tomari, bili su značajna trgovačka središta i nudile živi forum kulturne razmene sa kineskim kopnom.[17] Time su na Okinavu dospeli i prvi utisci kineskih borilačkih veština iz kvanfa/kempo, gde su se izmešali sa domaćom borilačkom veštinom iz te/de i razvili u tode i okinava-te.[18] Te bukvalno prevedeno znači ruka, a u daljem smislu označava isto tehniku odnosno ručnu tehniku. Prvobitni naziv za karate, okinava-te, može se, dakle, prevesti isto kao ručna tehnika iz Okinave (misli ali naravno na razne tehnike sveukupno).

Ekonomski značaj riukiu-ostrva dovodilo je do stalnih nemira i ustanka. Godine 1416. kralj Šo Šin (isto Šo Haši) uspeo je da ujedini sva ostrva. Radi održavanja mira u pobunjenom narodu zabranio je nošenje svakog oružja. Da bi kontrolisao sve regione, obavezao je svakog lokalnog kneza na trajno prisustvo na svom dvoru u Šuri - ovaj način kontrole kasnije su preuzeli japanski tokugava-šoguni. Zbog zabrane oružja, borilačka veština okinava-te postajala je sve više omiljena i mnogi njegovi majstori putovali su za Kinu da bi se tamo usavršavali u kvanfau (kungfu).[19][20]

Godine 1609. japanski klan Sacuma je ostrva Rjukju, i njihov namesnik na Okinavi, Šimacu, zaoštrio je zabranu oružja u takvoj meri, da se svojstvo svakog oružja, pa i ceremonijalnih, strogo kažnjavalo. Ova zabrana oružja zvala se katanagari, što bi značilo blizu „lov na mačeve“. Mačevi, kame, noževi i sve oštre alatke bile su sistematski prikupljene. Išlo se čak do toga, da se jednom selu priznavao samo jedan jedini nož, sa konopcem vezan pri seoskom bunaru (ili na drugom centralnom mestu) i strogo čuvan. Zaoštrena zabrana oružja trebalo je da spreči nemire i naoružane otpore protiv novih vladara. Međutim, japanski samuraji imali su pravo na „probu mačeva“, po kojom su oštrinu svog mača mogli da isprobaju na leševima, ranjenima ali i samovoljno na seljacima, što se i desilo. Tako je japanska aneksija dovela do povećavanja potrebe samoodbrane, jesu pored ostalog na feudalnoj Okinavi falile isto policijska uprava i pravni postupak, koje bi pojedinca štitile od samovolje drugih. Nedostatak pravnih institucija i povećana potreba samoodbrane od samovolje novih vladara pokrenuli su, dakle, proces intenziviranja i suptiliziranja od te (=borilački sistem) u karate (=borilačka veština).

Oko dvadeset godina trajalo je, dokle su se veliki majstori okinava-tea ujedinili u jedan opozicioni savez i odredili, da se okinava-te u dalje predaje tajno i jedino izabranim ljudima.

Međuvremenom se u seljačkom stanovništvu razvio kobudo, koji je alatke i svakodnevne stvari sa svojim specijalnim tehnikama upotrebljavao kao oružje. Pri tome su izgubljeni spiritualni, mentalni i zdravstveni aspekti, kao što ih je bilo u kvanfau (kungfu). Da bi se uzdigla eficijentnost borbene veštine nisu se vežbale tehnike, koje su u sebi nosile nepotrebne rizike. Kobudo i njegova iz alatka i svakodnevnih stvari izvedena oružja nisu se mogle iz samih ekonomskih razloga zabraniti, jesu prosto služile za snabdevanje seljaka i okupatora. Ali ipak je bilo veoma teško suprotstaviti se s takvim oružjem jednom usavršenom i dobro naoružanom ratniku.

Zbog toga se razvila u okinava-te i kobudo, koje su se tad zajednički povezano učile, maksima da se ne bude pogođen, istovremenom iskoristi retke mogućnosti koje bi se nudile, da se protivnik sa jednim udarcem usmrti. Taj za karate specifični princip zove se iken hisacu (iken hisatsu). Prirodna selekcija od što moguće efikasnijih borbenih tehnika i iken-hisacu-princip donele su karate reputaciju jednog agresivnog borilačkog sistema, pa i da je „najgrublji od svih borilačkih veština“.

Neke jako visoke tehnike udarcima nogama imaju očigledno specifičnu pozadinu. Kad bi neki ratnik na konju jahao kroz selo, jednom naprednom borcu okinava-tea bilo je moguće, da u pravom trenutku potrči preko jedne drvene rampe i ratnika šutne s konja (joko tobi geri). Verovatnoća da bi ovakav napad uspeo bila je relativno mala, ali ipak postoji šansa u jednoj inače više beznadežnoj borbi.

Smrtonosno dejstvo ove borilačke veštine izazvalo je japanske okupatore da zaoštre zabranu i učenje okinava-tea stave pod veoma oštrim kaznama. Međutim, ono se i dalje u tajnosti predavalo. Time je znanje o borilačkim veštinama bilo ograničeno na nekoliko manjih elitnih škola i pojedine porodice, pošto je studiranje borilačkih veština na kineskom kopnu bilo moguće samo malom broju bogatih građana.

Dvadeseti vek[uredi | uredi izvor]

Do kraja 19. veka karate se predavalo uvek u tajnome i od majstora na učenika. Za vreme meiji-restauracije Okinava je 1875. postala zvanično japanska prefektura. U tom vremenu društvene promene, kada se stanovništvo Okinave počelo prilagoditi japanskim načinima života a sam Japan posle viševekovne izolacije otvarati prema svetu, počelo je i karate da se ponovo vraća u javnost.[21]

Ogava Šintaro, komesar za vaspitanje u prefekturi Okinava, zapazio je 1890. u toku smotre za vojne jedinice u jedne grupe mladića njihovu naročito dobru kondiciju. Mladići su izjavili, da su u jinjo koto šogako (jinjo koto osnovna škola) učili karate. Na to je lokalna vlada dala nalog majstoru Jasucune Itosu da sastavi lekcije, koje su među drugim sadržavale jednostavne i osnovne kate (pinan i hajan), iz kojih je izdvojio taktiku i metodiku borbe i u prvi plan stavio zdravstveni aspekt kao držanje, pokretljivost, savitljivost, disanje itd. 1902. onda je karate zvanično postao školski sport na Okinavi. Ovaj za karate važan događaj markira vreme, gde učenje i vežbanje karatea nije više služilo samo radi samoodbrane, nego se isto smatralo za jednu vrstu fiskulture.[22]

Posle 1900. krenuo je iz Okinave jedan talas emigracije na Havaje. Time je karate dospeo u SAD, koje su anektirale Havaje 1898. godine.

Gičin Funakoši, učenik majstora Jasucune Itosu i Anko Asato, posebno se istekao u reformi karatea. Na osnovima šorin-riu (isto šuri-te, po rodnom gradu Šuri) i šorej-riu (naha-te, po rodnom gradu Naha) počeo je da sistematizira karate. Funakoši je razumeo karate pored njegove fiskulturne uloge isto kao sredstvo za razvijanje karaktera.

Pored tri navedenih majstora, i Kanrio Higaona bio je uticajni reformer karatea. Njegov stil integrisao je meke, izbegavajućive defensivne tehnike sa tvrdim, direktnim kontranapadima. Njegovi učenici Čojun Mijagi i Kenva Mabuni osnovali su na njegovoj bazi sopstvene stilove goju-riu odnosno šito-riu, koji se danas računaju u četiri glavnih karate-stilova.[23]

Između 1906. do 1915. Gičin Funakoši je sa svojim najboljim učenicima putovao kroz celu Okinavu demonstrirajući javno karate-tehnike. U potonjim godinama ondašnji prestolonaslednik i kasnije japanski car Hirohito beše svedok takvih predstava i pozvao je Funakošija, koji je tada već bio predsednik jednog okinavskog saveza borilačkih veština, da na nacionalnom budo-kongresu u Tokiu 1922. godine prezentuje svoj karate. Prezentacija je izazvala žestoki interes, i Funakoši je pozvan da svoju umetnost praktično demonstrira u kodokanu. Oduševljena publika, među njima i osnivač džudoa Jigoro Kano, uspela je da nagovori Funakošija da ostane na kodokanu i tu predaje. Dve godine kasnije, 1924, Funakoši je osnovao svoj prvi dodžo.

Za karate u Srbiji vidi članak:

Karate u Srbiji.

Stilovi[uredi | uredi izvor]

Postoje četiri tradicionalna stila karatea priznata od Federacije Svih Japanskih Karatedo Organizacija:[24]

Stilovi koji ne pripadaju ovim školama ne smatraju se automatski „nelegitimnim“, već samo nisu tradicionalni, ali je većina pod velikim uticajem jednog ili više tradicionalnih stilova.

Vodeći stilovi u Srbiji i Republici Srpskoj su:

Pored njih postoje i manje poznati stilovi:

Karate u pedagogiji[uredi | uredi izvor]

Karate spada u bazične sportove i njim mogu da se bave deca uzrasta.od 4 godine pa na više.

Karate utiče na bio-psiho-fizički razvoj deteta i to podjednako.

Uvođenjem karate sekcije u Osnovne škole realizuju se osnovni ciljevi i zadaci koji su podeljeni u dve grupe:

  • Biološki zadaci kojim ostvarujemo harmonični telesni rast i razvoj, pravilan razvoj motorike i koordinacije pokreta, pravilno držanje tela i pomoć u prevenciji telesnih deformiteta, razvijanje pokretljivosti, elastičnosti, brzine, snage, eksplozivnosti, preciznosti i kontrole)
  • Pedagoški zadaci su sačinjeni iz nekoliko segmenata i njih čine
    • Obrazovni zadaci kojim podstičemo i razvijamo motorička umenja vežbača i sticanje teorijskog znanja kako bi pravilno uradili određeni pokret. Ovi zadaci se prilagođavaju uzrastu vežbača i njihovim motoričkim sposobnostima.
    • Vaspitni zadaci kojima utičemo na razvijanje samokontrole, svesne discipline, fer-pleja, upornosti, istrajnosti, doslednosti.
    • Socijalni zadaci kojim se razvija i upotpunjuje socijalizacija dece.
  • Psihološki zadaci upotpunjuju i unapređuju pozitivan odnos prema životu i okolini, razvijanju samopouzdanja, sigurnosti u svoja znanja i veštine.

Uvođenjem karatea kroz sekciju u škole može biti jedan[25] od načina angažovanja mladih u sportu, kao i kontrolisanim aktivnostima, jer time vaspitavamo duh i telo koje predstavljaju osnovne elemente ovog sporta.[26]

Karate na Letnjim olimpijskim igrama[uredi | uredi izvor]

Karate će debitovati na Letnjim olimpijskim igrama 2020. godine u Japanu u Tokiju.

U olimpijskom karateu takmičari će nastupiti u dva događaja, Kumite i Kata. Šezdeset takmičara iz celog sveta takmičiće se u takmičenju Kumite, a dvadeset u konkurenciji Kata. U oba takmičenja ravnomerno će biti zastupljen broj muškaraca i žena[27].

U septembru 2015. karate je uvršten u uži izbor sportova, uz bejzbol, softbol, skejtbord, surfovanje i sportsko penjanje, koji će se razmatrati za uključivanje u letnje olimpijske igre 2020, a u junu 2016. godine, izvršni odbor Međunarodnog olimpijskog komiteta (MOK) najavio je da će podržati predlog da se u Igre 2020. uključe svi sportovi koji su ušli u uži izbor[28]. Konačno, 3. avgusta 2016. svih pet sportova (računajući bejzbol i softbol zajedno kao jedan sport) odobreno je za uključivanje u olimpijski program 2020[27].

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Higaonna, Morio (1985). Traditional Karatedo Vol. 1 Fundamental Techniques. str. 17. ISBN 978-0-87040-595-2. 
  2. ^ „History of Okinawan Karate”. Web.archive.org. 2009. Arhivirano iz originala 2. 3. 2009. g. Pristupljeno 14. 3. 2013. 
  3. ^ Bishop, Mark (1989). Okinawan Karate. str. 153–166. ISBN 978-0-7136-5666-4.  Chapter 9 covers Motobu-ryu and Bugeikan, two 'ti' styles with grappling and vital point striking techniques. Page 165, Seitoku Higa: "Use pressure on vital points, wrist locks, grappling, strikes and kicks in a gentle manner to neutralize an attack."
  4. ^ Kerr, George. Okinawa: History of an Island People. Tokyo: Tuttle Publishing Company, 2000. 436, 442, 448-449.
  5. ^ Donn F. Draeger (1974). Modern Bujutsu & Budo. Weatherhill, New York & Tokyo. Page 125.
  6. ^ „唐手研究会、次いで空手の創立”. Keio University Karate Team. Arhivirano iz originala 12. 7. 2009. g. Pristupljeno 12. 6. 2009. 
  7. ^ Miyagi, Chojun (1993) [1934]. McCarthy, Patrick, ur. Karate-doh Gaisetsu [An Outline of Karate-Do]. str. 9. ISBN 978-4-900613-05-8. 
  8. ^ The name of the Tang dynasty was a synonym to China in Okinawa.
  9. ^ Draeger & Smith (1969). Comprehensive Asian Fighting Arts. str. 60. ISBN 978-0-87011-436-6. 
  10. ^ Bishop, Mark (1999). Okinawan Karate Second Edition. str. 11. ISBN 978-0-8048-3205-2. 
  11. ^ Krug, Gary J. (1. 11. 2001). „Dr. Gary J. Krug: the Feet of the Master: Three Stages in the Appropriation of Okinawan Karate Into Anglo-American Culture”. Csc.sagepub.com. Arhivirano iz originala 17. 02. 2008. g. Pristupljeno 14. 3. 2013. 
  12. ^ Shigeru, Egami (1976). The Heart of Karate-Do. str. 13. ISBN 978-0-87011-816-6. 
  13. ^ Nagamine, Shoshin (1976). Okinawan Karate-do. str. 47. ISBN 978-0-8048-2110-0. 
  14. ^ „Web Japan” (PDF). Pristupljeno 14. 3. 2013. 
  15. ^ „WKF claims 100 million practitioners”. Thekisontheway.com. Arhivirano iz originala 26. 4. 2013. g. Pristupljeno 14. 3. 2013. 
  16. ^ Bishop, Mark (1989). Okinawan Karate. ISBN 978-0-7136-5666-4.  Motobu-ryū & Seikichi Uehara
  17. ^ Bishop, Mark (1989). Okinawan Karate. str. 28. ISBN 978-0-7136-5666-4.  For example Chōjun Miyagi adapted Rokkushu of White Crane into Tenshō
  18. ^ Higaonna, Morio (1985). Traditional Karatedo Vol. 1 Fundamental Techniques. ISBN 978-0-87040-595-2. 
  19. ^ „Kanbun Uechi history”. Web.archive.org. 1. 3. 2009. Arhivirano iz originala 1. 3. 2009. g. Pristupljeno 23. 5. 2014. 
  20. ^ Hokama, Tetsuhiro (2005). 100 Masters of Okinawan Karate. Okinawa: Ozata Print. 
  21. ^ Lund, Graeme. The Essential Karate Book: For White Belts, Black Belts and All Karateka in Between. str. 12. 
  22. ^ International Ryukyu Karate-jutsu Research Society (15. 10. 2012). „Patrick McCarthy, footnote #4”. Web.archive.org. Arhivirano iz originala 30. 1. 2014. g. Pristupljeno 23. 5. 2014. 
  23. ^ „International Traditional Karate Federation (ITKF)”. Web.archive.org. Arhivirano iz originala 4. 12. 2010. g. Pristupljeno 23. 5. 2014. 
  24. ^ „Black Belt”. Books.google.co.uk. str. 62. Pristupljeno 13. 10. 2015. 
  25. ^ Tepavčević, Strahinja (2014). Nauka i karate sport : zbornik radova sa naučno-stručnog simpozijuma [sa temom] "Vrednosne karakteristike takmičenja u karate sportu". Novi Sad: Karate savez Vojvodine. ISBN 978-86-905425-9-8. 
  26. ^ Kragujević, Gabriela (2005). Teorija i metodika fizičkog vaspitanja. Beograd: Zavod za udžbenike - Beograd. ISBN 978-86-17-11789-2. 
  27. ^ a b „IOC approves five new sports for Olympic Games Tokyo 2020”. International Olympic Committee (na jeziku: engleski). 18. 2. 2019. Pristupljeno 24. 12. 2019. 
  28. ^ „IOC Executive Board supports Tokyo 2020 package of new sports for IOC Session”. International Olympic Committee (na jeziku: engleski). 25. 1. 2017. Pristupljeno 24. 12. 2019. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Карате&oldid=27550330”