Kigeli V

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Kigeli V
Njegovo Veličanstvo
Kigeli V u samonametnutom egzilu (2014; Vašington, SAD)
Lični podaci
Puno imeŽan-Batist Ndahindurva
Datum rođenja(1936-06-29)29. jun 1936.
Mesto rođenjaKamembe (Zapadna prov.), Ruanda-Urundi
Datum smrti16. oktobar 2016.(2016-10-16) (80 god.)
Mesto smrtiVašington[1], SAD
Religijakatolicizam
Porodica
RoditeljiJuhi V
Mukašema
DinastijaAbanjiginja[2]
Muami Ruande
Period28. jul 1959. —
28. januar 1961.
PrethodnikMutara III
Naslednikmonarhija ukinuta

Kigeli V Ndahindurva (ruan./franc./engl. Kigeli V Ndahindurwa), ili Kigeli V od Ruande (franc. Kigeli V du Rwanda, engl. Kigeli V of Rwanda), kršten kao Žan-Batist Ndahindurva (ruan./franc./engl. Jean-Baptiste Ndahindurwa; Kamembe, 29. jun 1936 — Vašington, 16. oktobar 2016), bio je poslednji kralj (muami) Ruande, na vlasti od 28. jula 1959. do 28. januara 1961. godine — kada je zbačena Ruandska monarhija (uoči proglašenja nezavisnosti od Belgije).

Nakon kratkog perioda kretanja iz jednog u drugo mesto po odlasku iz Ruande, titularni kralj je odlučio da ostatak života provede u egzilu — u američkom gradiću Ouktonu (Virdžinija). Tokom ovog razdoblja svog života bio je poznat po tome što je rukovodio Fondacijom „Kralj Kigeli V” (engl. King Kigeli V Foundation), organizacijom za promovisanje humanitarnog rada za ruandske izbeglice. Takođe je bio značajan i zbog aktivnosti za očuvanje dinastijske, kulturne baštine svoje bivše vladajuće kraljevske kuće, uključujući plemićke titule, dinastički viteški poredak te druga odlikovanja.

Nakon smrti kralja rečeno je da će naslednik ubrzo da bude odabran. Januara 2017. godine je objavljeno da je u pitanju Juhi VI, nećak Kigelija V i njemu prethodnog kralja Mutare III te unuk kralja Juhija V.

Detinjstvo i obrazovanje[uredi | uredi izvor]

Kigeli je rođen kao Žan-Batist Ndahindurva, 29. juna 1936. godine u Kamembeu (tadašnja kolonija Ruanda-Urundi, danas Ruanda). Otac, Juhi Musinga, svrgnuti je kralj Juhi V od Ruande; majka, kraljica Mukašema, bila je jedna od Juhinih žena.[3] Pripada etničkoj grupi po imenu Tutsi.[4] Imao je četrnaestoro braće i sestara, a rođen je kao jedan od najmlađih Juhinih mnogobrojnih potomaka.[5]

Kada je Kigeli imao četiri godine,[4][6] njegov otac je od strane Belgijske vlade bio prognan u Mobu (Demokratska Republika Kongo).[6][7] Nakon smrti svog oca, 1944. godine vratio se u Ruandu.[8] Kigeli je kao tinejdžer kršten u Rimokatoličkoj crkvi,[9] dobivši tako hrišćansko ime Žan-Batist;[10] od tada je ostao privržen katolicizmu.[4]

Formalno obrazovanje je sticao u školi „Astrida” (franc. Groupe Scolaire d'Astrida, GSA) — danas škola „Butare” (franc. Groupe scolaire officiel de Butare, GSOB) u Ruandi,[3][11] kao i na koledžu Njangezi (franc. Collège Nyangezi) u današnjoj Demokratskoj Republici Kongo.[3][5] Nakon što je 1956. godine završio školovanje,[4] naredne tri godine je radio u lokalnoj vladi u Ruandi.[3]

Vladavina u Ruandi[uredi | uredi izvor]

Značka od mesinga na kojoj piše Vive Kigeli V (Živeo Kigeli V)

Nakon što mu je pod nerazjašnjenim okolnostima 25. jula 1959. godine umro polubrat, kralj Mutara III Rudahigva, tri dana posle je objavljeno da će da ga nasledi Kigeli — kao kralj Kigeli V Ndahindurva.[4][12] Kigelijevo ime se ponekad transkribuje kao Kigeri (Kigeri).[13][14] Iako oženjen, Kigelijev stariji polubrat nije imao dece; nagla smrt koja je mnoge šokirala upućivala je na mogućnost da je na Mutara izvršena određena vrsta atentata.[5]

Kigelijevo imenovanje iznenadilo je belgijsku administraciju, koja nije bila uključena u njegov izbor i koja je sve opisala kao coup d'état;[4][15] sa ovime se slagala i nova politička elita naroda Hutu.[16] Sam Kigeli je takođe bio šokiran i iznenađen kada je saznao da upravo on dolazi na vlast.[5] Napeta atmosfera i prisutnost naoružanih Ruandanaca na sahrani sprečili su Belgijance od eventualnog prigovaranja,[9][17] a takođe je onemogućeno da se u celu stvar umešaju i pripadnici naroda Hutu.[18] Uprkos svemu, Kigelija su u početku favorizovale sve strane: tradicionaliste Tutsi, nacionaliste Hutu, te katoličko sveštenstvo koje je gajilo optimistična osećanja po pitanju njegovog imenovanja.[9] Međutim, samim načinom imenovanja belgijske vlasti su izgubile pređašnji uticaj koji je bio daleko od zanemarljivog; revolucionari iz redova naroda Hutu i Tutsi stekli su utisak da bi nasiljem mogli da ostvare mnoge svoje ciljeve. Činjenica da je uspostava naroda Tutsi projektovala dolazak na vlast takođe je kompromitovala Kigelijevu sposobnost da deluje kao što su to radili pređašnji vladari — u tradicionalnoj ulozi neutralnog ’arbitra’ različitih frakcija.[17]

Kigeli je propisno pratio kraljevsku tradiciju zanemarujući prošle etničke i ideološke pripadnosti, preuzimajući ulogu „oca svih ljudi u Ruandi”. Međutim, politička nestabilnost i plemenski sukobi porasli su uprkos naporima monarhije i drugih. Samo mesec dana nakon što je Kigeli novembra 1959. počeo da obavlja svoju funkciju, sukobi između naroda Hutu i Tutsi došli su do kritične tačke — stotine ljudi su umirale. Mnogi Tutsi su otišli u izgnanstvo. Probleme sa sve nemirnijim stanovništvom Hutu ohrabrivala je belgijska vojska, izazivajući tako velike revolte. Kigeli je kasnije napisao: „Ja se ne držim na vlasti [po svaku cenu]... Uvek ću prihvatiti presudu naroda; ono što ne mogu prihvatiti je da belgijska administracija utiče na ili iskrivljuje ovu presudu.”[5]

Jula 1960. godine, Kigeli je tražio utočište u odnedavno nezavnisnoj naciji Kongo.[5] Godinu posle je bio u Kinšasi radi sastanka sa generalnim sekretarom Ujedinjenih nacija Dagom Hamaršeldom, kada je Dominik Mbonjumutva uz podršku Belgijske vlade izveo državni puč kojim je uspešno preuzeta kontrola nad državom Ruandom.[5] Monarhija je formalno zbačena 28. januara 1961. godine.[19] Puč je za rezultat imao referendum 1961. o sudbini kraljevskog sistema nacije.[5]

Rezultati izbora sa izlaznošću od 95% pokazali su da oko 80% glasača ne želi da se monarhija zadrži. Kigeli je aferu smatrao montiranom; nedugo nakon ponovnog ulaska u Ruandu pre izbora, belgijski zvanični su ga stavili u kućni pritvor.[5]

Vlada je zvanično deportovala Kigelija 2. oktobra 1961. godine na teritoriju koja danas pripada Tanzaniji. Od tada je živeo na više različitih lokacija, sledećih nekoliko godina, napuštajući regiju Tankanjike (gde je živeo u Dar es Salamu) i odlazeći u mesta kao što su Kampala (Uganda) i Nairobi (Kenija). Dodeljen mu je politički azil u Sjedinjenim Američkim Državama jula 1992. godine; u Americi je proveo ostatak života.[5]

Aktivnosti u egzilu[uredi | uredi izvor]

Kada je dobio politički azil u SAD nastanio se nedaleko od Vašingtona, gde je tražio socijalnu pomoć i živio u naseljima za socijalne slučajeve.[4][20] Naknadno se preselio u američki gradić Oukton (Virdžinija), gde je živeo do svoje smrti.

Putovao je svetom i zastupao interese ruandskog naroda i iznova pozivao na mir i harmoniju među različitim grupama. Kigeli je nastavio da se seća žrtava Ruandskog genocida i pokušao da pomiri sve političke, etničke i religijske partije u Ruandi navodeći ih da koriste demokratske procese pri rešavanju bilo kakvih sporova. Kigeli je bio prijatelj bivšeg predsednika Južne Afrike Nelsona Mandele i premijera Demokratske Republike Kongo Patrisa Lumumbe.[4][21][5]

U intervjuu za Bi-Bi-Si iz avgusta 2007. godine, Kigeli je izrazio želju da se vrati u Ruandu ako je narod ove zemlje spreman da ga prihvati kao svog ustavnog monarha. Rekao je da je upoznao predsednika Pola Kagame i da mu je Kagame rekao da se sa svojom porodicom može slobodno vratiti, ali Kigeli je odgovorio da kada bi to uradio — bilo bi neophodno da zna da će ga ljudi prihvatiti kao kralja. Prema Kigeliju, Kagame je rekao da će da konsultuje vladu po ovom pitanju.[22]

Dobrotvorni rad[uredi | uredi izvor]

Kigeli je bio na čelu Fondacije „Kralj Kigeli V” (engl. King Kigeli V Foundation),[23] čija su misija bile humanitarne inicijative u ime ruandskih izbeglica.

Smrt i prestolonaslednik[uredi | uredi izvor]

Kigeli je umro od srčane bolesti, u bolnici u Vašingtonu 16. oktobra 2016. godine, u 81. godini života.[1][21] Njegov privatni sekretar, Gaj Penington, rekao je da je naslednik određen i da će njegovo ime biti uskoro objavljeno.[1] Kigeli se nikada nije ženio, zbog pravila koje zabranjuje kraljevima da stupaju u brak bilo gde osim u svojoj zemlji.[1]

Iako se Kigeli nije ženio, 10. januara 2017. godine Kraljevska kuća je objavila da će ga naslediti njegov nećak Emanuel Bušajija (kao prestolonaslednik Juhi VI od Ruande).[24]

Nakon smrti, otkriveno je da je Kigeli imao najmanje jednu ćerku (Žaklin Ruivanga, udata 1998—2015. za Endrua Rugasiru i majka petoro dece).[25]

Porodično stablo[uredi | uredi izvor]

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
16. Juhi IV (?—1802)
 
 
 
 
 
 
 
8. Mutara II (1802—1853)
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
17. Njiramavugo (?—?)
 
 
 
 
 
 
 
4. Kigeli IV (1853—1896)
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
18. Mitari (?—?)
 
 
 
 
 
 
 
9. Njirakigeri (?—?)
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
2. Juhi V (1883—1994)
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
20. Gaga (?—?)
 
 
 
 
 
 
 
10. Ruakagara (?—?)
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
5. Njirajuhi (?—?)
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
1. Kigeli V (1936—2016)
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
3. Mukašema (?—?)
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

Počasti[uredi | uredi izvor]

Status i priznanja[uredi | uredi izvor]

Kao titularni kralj u egzilu, kao deo održavanja svoje porodične kraljevske kulturne baštine, Kigeli V je davao ricarski orden (franc. ordres de chevalerie) i plemićke titule; on je bio ’izvor časti’ (lat. fons honorum), u skladu sa tradicionalnim običajima.

Istraživanje iz 2016. godine pokazalo je da je prethodni ruandski kralj Mutara III dodeljivao ruandske plemićke titule i onima koji nisu bili Ruandanci. Ovo je dosledno sa izjavama kralja Kigelija koji je govorio da je njegov stariji brat, kada je postao kralj, delio ordenje i plemićke titule neruandancima. Nezavisni izvor koji ovo potvrđuje nalazi se u štampanom članku Gardijana pod imenom „Afrički kralj dobija papske počasti iz Vatikana” (engl. African King Gets Papal Honor from Vatican), publikaciji Rimokatoličke eparhije Litl Roka (engl. Roman Catholic Diocese of Little Rock, lat. Dioecesis Petriculana) u Arkanzasu iz 4. jula 1947. godine.[26]

Titule priznaje genealoški izdavač Berks piridž (engl. Burke's Peerage),[27] kao i učeno društvo Ogastan sosajeti (engl. Augustan Society).[28]

Međutim, aktivnosti su takođe bile predmet kontroverzi nekih kritičara.

U članku Ekonomista iz 2013. godine navodi se da su donacije između 1.000 dolara i 8.000 dolara i usluge i do 30.000 dolara prethodile davanju odlikovanja.[29] Na veb-sajtu kralja Kigelija je septembra 2016. godine objavljena izjava u kojoj se kaže da su priznanja dodeljivana na osnovu zasluga, vezano za prethodno demonstrirani dobrotvorni rad, postignuće u struci i stručnu spremu, u što se može uključiti i naknada za ’ulazak’.[30]

Kako predsednik Međunarodne komisije za ricarske ordene (engl. International Commission on Orders of Chivalry, ICOC; ital. Commissione Internazionale permanente per lo studio degli Ordini cavallereschi) godine 2013. nije mogao da prepozna titule kao deo ruandske istorijske tradicije, Kigelijeve aktivnosti oko priznanja je proglasio „veoma tužnim” pozivajući da se ista ne dodeljuju.[29] Generalni sekretar kralja u to vreme je odgovorio sledećim rečima: „Ko ima pravo da dovodi u pitanje njegovu vlast osim boga i njegovih sunarodnika”[29]

Domaće titule[uredi | uredi izvor]

Strane titule[uredi | uredi izvor]

Domaći ordeni[uredi | uredi izvor]

  • Veliki majstor Kraljevskog reda Doboša, prvi put dodelio Kigeli V[4]
  • Veliki majstor Kraljevskog reda Krune, prvi put dodelio Kigeli V[4]
  • Veliki majstor Kraljevskog reda Ćubastog ždrala, prvi put dodelio Kigeli V[4]
  • Veliki majstor Kraljevskog reda Lava (Intare), prvi put dodelio Mutara III[4]

Strani ordeni[uredi | uredi izvor]

Strani ordeni i priznanja koje je dobio kralj Kigeli V:[32]

Crkveni ordeni[uredi | uredi izvor]

Gradske nagrade[uredi | uredi izvor]

Druge nagrade[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b v g Langer, Emily (18. 10. 2016). „Kigeli V Ndahindurwa, Rwandan king without a crown, dies at 80”. Washington Post. Pristupljeno 28. 10. 2016. 
  2. ^ „Rwanda: Clan of the dynasty Abanyiginya”. Immigration and Refugee Board of Canada. 31. 10. 2002. 
  3. ^ a b v g Fegley, Randall (2016). „Hutu Power and Genocide”. A History of Rwandan Identity and Trauma. Lexington Books. str. 29. 
  4. ^ a b v g d đ e ž z i j k „A King With No Country”. Washingtonian. 27. 3. 2013. Pristupljeno 19. 10. 2016. 
  5. ^ a b v g d đ e ž z i j „Kigeli V: Rwandan king with no throne”. Daily Monitor. 16. 3. 2014. Pristupljeno 19. 10. 2016. „I am not clinging to power... I will always accept the people's verdict; what I cannot accept is that the Belgian Administration should influence or distort this verdict.” 
  6. ^ a b Des Forges, Alison (2011). Defeat Is the Only Bad News. University of Wisconsin Press. str. 245. 
  7. ^ Ndahiro, A.; Rwagatare, J.; A. Nkusi, ur. (2015). Rwanda: Rebuilding of a Nation. Fountain Publishers. str. 13. 
  8. ^ Twagilimana, Aimable (2007). Historical Dictionary of Rwanda. Scarecrow Press. str. xxviii. 
  9. ^ a b v Carney, J. J. (2014). Rwanda Before the Genocide. Oxford University Press. str. 107. 
  10. ^ „The Kings of Rwanda – Fathers of a Nation Part III: Not For the Power, But For the People”. H. M. King Kigeli V. Arhivirano iz originala 18. 8. 2016. g. 
  11. ^ „GSO-Butare marks 83rd anniversary”. The New Times. 25. 9. 2012. Arhivirano iz originala 30. jul 2013. g. 
  12. ^ Twagilimana, Aimable (2007). Historical Dictionary of Rwanda. Scarecrow Press. str. xxix. 
  13. ^ „Kingdom of Rwanda”. Encyclopaedia Britannica. 
  14. ^ Twagilimana, Aimable (2007). Historical Dictionary of Rwanda. Scarecrow Press. str. 181. 
  15. ^ Carney, J. J. (2014). Rwanda Before the Genocide. Oxford University Press. str. 106—107. 
  16. ^ Twagilimana, Aimable (2007). Historical Dictionary of Rwanda. Scarecrow Press. str. 82. 
  17. ^ a b Mayersen, Deborah (2014). On the Path to Genocide. Berghahn Books. str. 124. 
  18. ^ Sík, Endre (1974). The History of Black Africa. IV. Akadémiai Kiadó. str. 332. 
  19. ^ Praeg, Leonhard (2007). The Geometry of Violence. AFRICAN SUN MeDIA. str. 39. 
  20. ^ Pickert, Kate (5. jun 2008). „Life After the Throne, As King Gyanendra prepares to depart from the Nepalese royal palace, TIME takes a look at how other former and wannabe Monarchs have weathered the loss of their crowns: Kigeli Ndahindurwa V, Former King of Rwanda”. Time. Pristupljeno 7. 11. 2016. 
  21. ^ a b „Kigeli V Ndahindurwa: Last king of Rwanda dies”. BBC. 17. 10. 2016. Pristupljeno 30. 10. 2016. 
  22. ^ Bamford, David (18. avgust 2007). „Rwanda's former king eyes return”. BBC News. Pristupljeno 19. oktobar 2016.
  23. ^ Lyons, Patrick J. (23. jul 2007). „Dwindling Links to Monarchies Past”. The Lede, The New York Times News Blog. The New York Times. Pristupljeno 12. 3. 2010. 
  24. ^ „Africa highlights: Tuesday 10 January 2017 as it happened”. BBC News. 10. 1. 2017. Pristupljeno 11. 1. 2017. „Ex-Pepsi Cola employee becomes Rwandan king. Posted at 10:22 UTC. A 56-year-old man who lives in the UK and once worked for a soft drinks company in Uganda has been named Rwanda's king-in-exile. Prince Emmanuel Bushayija succeeds his grandfather (recte, uncle), King Kigeli V, who died in the US [sic] in October aged 80. In a statement, the Royal House said the new monarch grew up in exile in Uganda, and later worked for Pepsi Cola in the capital, Kampala. 'He then went on to work in the tourism industry in Kenya, before returning to Rwanda between 1994 and 2000. Since then, His Majesty has lived in the United Kingdom, where he is married with two children,' it added.” 
  25. ^ „Heir to Late King of Rwanda Revealed, Holds Ring From Father”. ktpress.rw. Pristupljeno 25. januar 2017.
  26. ^ „African King Gets Papal Honor from Vatican”. The Guardian. Arkansas: Roman Catholic diocese of Little Rock. 4. jul 1947. str. 5. Arhivirano iz originala 20. jun 2018. g. Pristupljeno 19. 10. 2016. 
  27. ^ Stair Sainty, G.; Heydel-Mankoo, R. (2006). World Orders of Knighthood and Merit. Burke's Peerage. str. 795—798. 
  28. ^ „Other Non-Ruling Dynastic Honors and Orders of Merit”. Augustan Society. Arhivirano iz originala 18. 08. 2016. g. Pristupljeno 19. 10. 2016. 
  29. ^ a b v „Noble titles: Honours and offers”. The Economist. 28. 9. 2013. Pristupljeno 22. 8. 2015. „Who has the right to question his authorities but God and his countrymen?” 
  30. ^ „Clarification on Awards of Honors, H M King Kigeli”. 13. 9. 2016. Arhivirano iz originala 16. 10. 2016. g. Pristupljeno 13. 9. 2016. 
  31. ^ „The Royal Trip to the United Kingdom of Great Britain and Northern Ireland – June 29 Part II”[mrtva veza]. king-kigeli.org. Pristupljeno 19. oktobar 2016.
  32. ^ „Decorations: Honors Received by H.M. King Kigeli V” Arhivirano na sajtu Wayback Machine (16. oktobar 2016). king-kigeli.org. Pristupljeno 19. oktobar 2016.
  33. ^ „Award for His Majesty from a Royal Society of Belgium under the Protection of H.M. Philippe – King of the Belgians”[mrtva veza]. king-kigeli.org. Pristupljeno 19. oktobar 2016.
  34. ^ „His Majesty receives the Order of Merit of the Royal House of Portugal”[mrtva veza]. king-kigeli.org. Pristupljeno 19. oktobar 2016.
  35. ^ „COMMON COUNCIL” (PDF). City of London Corporation. 16. jul 2016. str. 6. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Vikicitat ima citate vezane za članak Kigeli V.
Kigeli V
Kuća Ndahindurva
Rođenje: 1936
Vladarske titule
Kralj Ruande
25. jul 1959. — 28. januar 1961. 		Upražnjeno
Monarhija ukinuta
Pretendentske titule
Gubitak titule
Državni puč
 — TITULARNO —
Kralj Ruande
28. januar 1961. — 16. oktobar 2016.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Кигели_V&oldid=27728112”