Kiosk K67

K67
Vrsta	Kiosk
Proizvođač	Imgrad, Ljutomer
Zemlja	Slovenija
Plasiran	1967.
Povučen sa tržišta	1999.
Slični proizvodi	k67.berlin
Tržište	posebno zemlje bivše SFRJ i nekadašnjeg istočnog bloka
Veb-sajt	https://k67.berlin/

Kiosk K67, poznat i kao crveni kiosk je tipski kiosk koji je 1966. godine dizajnirao slovenački arhitekta i dizajner Saša Mehtig (Saša Mächtig) i sa kojim je 1967. učestvovao i pobedio na konkursu „Beogradski kiosk”. Iste godine dizajn je patentiran, po čemu je i dobio ime K67. Proizvodio se u fabrici Imgrad u slovenačkom gradu Ljutomeru od 1968. do 1999. kada je fabrika bankrotirala. Za to vreme proizvedeno je oko 7.500 ovih kioska.^[1]

Kiosk K67 proizvodio se u različitim kombinacijama boja, sa crvenom kao najčešćom, te otuda i popularni naziv „crveni kiosk“. Postao je kultni beogradski kiosk,^[2] a mogao se videti širom bivše Jugoslavije, da bi njenim raspadom polako počeo da nestaje sa ulica. Danas je priznat je kao jedan je od simbola industrijskog dizajna u Socijalističkoj Federativnoj Republici Jugoslaviji.^[3] Sedamdesetih godina uvršćen je u kolekciju dizajna 20. veka Muzeja moderne umetnosti u Njujorku (MoMA).^[4]

Dizajn[uredi | uredi izvor]

Dizajn je zasnovan na modulima, ojačanim polifibrom, koji se mogu koristiti kao pojedinačne jedinice ili kombinovati u velike aglomeracije. Modularni dizajn jedinica omogućava uklapanje na skoro svaku lokaciju. Kao takav može da služi za mnogo različitih namena i tokom svoje istorije korišćen je kao kiosk za prodaju novina, cigareta i druge jeftine robe, naplatu parkinga, prodaju lutrijskih tiketa, zatim kao fotokopirnica, pijačni štand, ulični ojekat za prodaju hrane i pića „za poneti” i mnoge druge namene.

Kiosk K67 oblika je kocke zaobljenih uglova, veličine oko tri puta tri metra. Materijali od kojih se izrađuje su fiberglas, čelik i staklo.^[1] Pravljen je u različitim kombinacijama boja, a najčešća je bila crvena — čuveni „crveni kiosk”.^[5] Bio je vidljiv i lako dostupan, a Modularni dizajn jedinica omogućava da se kiosk K67 uklopi na skoro svaku lokaciju.

Dizajn kioska K67 ne prestaje ni danas da inspiriše umetnike. Tako je u Beogradu, u kulturnom centru „Kula”, marta 2024. organizovana izložba pod nazivom „Kiosk Sistem K67 – od kockice do olovke, kako je jedan kiosk inspirisao puno umetnika“, na kojoj je 17 umetnika predstavilo svoje današnje viđenje kioska K67.^[6] Izložba je inače nastala iz ideje beogradskog arhitekte Nikole Opačića da ovaj izuzetni dizajn iz doba SFRJ ponovo učini aktuelnim i koji je pokrenuo inicijativu da čuvena kompanija Lego napravi svoju verziju kioska K67.^[3] Nikola Opačić je svoju verziju Lego-kioska takođe izložio na ovoj izložbi.

Istorija[uredi | uredi izvor]

Kiosk K67 dizajnirao je 1966. godine slovenački dizajner Saša Mehtig. Patentiran je 1967, a 1968. pripremljen za serijsku proizvodnju i prvi put prikazan na izložbi prototipova u slovenačkom gradu Ljutomeru,^[7] gde se i proizvodio u fabrici Imgrad. Zahvaljujući svom modularni konceptu bio je prihvatljiv za mnoge upotrebe i brzo se pojavio na ulicama mnogih gradova, posebno u nekadašnjoj Jugoslaviji i zemljama bivšeg istočnog bloka. Do bankrota fabrike 1999. proizvedeno je 7.500 ovih kioska. Osim u zemljama Istočne Evrope, mogao se videti i na ulicama gradova u Zapadnoj Nemačkoj, Švajcarskoj, Švedskoj, Sjedinjenim Američkim Državama, Japanu, Jordanu, Iraku, Australiji, Novom Zelandu, Keniji...^[4]

U Poljskoj je ovaj mali kiosk postao popularan tek nakon pada komunizma. Kada se ranih 90-ih u ovoj zemlji došlo do naglog rasta broja uličnih prodavaca, vlasti su im dozvolile da nastave svoje „anarhično-kapitalističke aktivnosti”, ali samo u originalnom kiosku K67.

Danas, nakon pada Gvozdene zavese, kiosk K67 ostao je vidljiv svedok tog vremena i nastavlja da dokazuje svoju prilagodljivost i korisnost u istočnoevropskom gradskom pejzažu.^[8] Na početku novog milenijuma dizajn ovog kioska ponovo je zainteresovao dizajnere. Nemački dizajner Helge Kunel (Helge Kühnel) pokrenuo je svoj projekat „K67 The Kiosk Shots”, kojim je prikupio i mapirao distribuciju i varijacije kioska K67.^[8]^[1] Danas se na tržištu ovaj kiosk može naći pod nazivom k67.berlin.^[9]

Beogradski „crveni kiosk”[uredi | uredi izvor]

Godine 1967. godine objavljen je konkursu za „Beogradski kiosk“ - mali objekat koji bi radio kao prodajno mesto. Na konkursu je pobedio mladi slovenački dizajner Saša Mahtig sa svojim projektom K67. Kiosk po njegovom projektu patentiran je iste godine (otuda i ono „67“ u nazivu) i uskoro je postao jedan od simbola tadašnje Jugoslavije. Poljoprivredni kombinat Beograd, čuveni PKB, ove kioske je koristio za prodaju svog brenda „hrane za poneti“ — tada izuzetno popularnih viršli u zemički.

Tokom sedamdesetih i osamdesetih godina ovo su postala kultna mesta u Beogradu. PKB kiosci bili su jarko crvene boje, a na njima je belim slovima bilo ispisano samo „Viršle u zemički“. Osim viršli, u „crvenim kioscima“ bilo je moguće kupiti i ljutkaste kobasice i jogurt. Crveni PKB kiosk postao je tako prvi beogradski „lanac brze hrane“.^[2]

Muzej grada Beograda poseduje jedan ovakav kiosk^[10] i on se povremeno, kao turistička atrakcija, može videti na beogradskim ulicama.^[11]