Pređi na sadržaj

Klemens Vencel fon Meternih

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Klemens Vencel fon Meternih
Klemens Vencel fon Meternih
Lični podaci
Puno imeKlemens Vencel fon Meternih
Datum rođenja(1773-05-15)15. maj 1773.
Mesto rođenjaKoblenc, Sveto rimsko carstvo
Datum smrti11. jun 1859.(1859-06-11) (86 god.)
Mesto smrtiBeč, Austrijsko carstvo
Deo serije o
konzervativizmu
Varijante
Koncepti
Ljudi
Organizacije
Religijski
Nacionalni
Povezano

Klemens Vencel fon Meternih ili knez Meternih (nem. Klemens Wenzel Lothar Graf/Fürst von Metternich-Winneburg zu Beilstein; Koblenc, 15. maj 1773 — Beč, 11. jun 1859)[1] je bio austrijski državnik, političar i verovatno najznačajniji diplomata svoga vremena. Odigrao je veliku ulogu tokom pregovora na Bečkom kongresu. Od 1809. je ministar spoljnih poslova Austrije i oko 40 godina je bio stvarni vladar u Austriji. Zajedno sa ruskim carem osnivač je Svete alijanse. U unutrašnjoj politici izgradio je poznati "Meternihov sistem" - klasičan policijski režim, usmeren i protiv liberalnih težnji i protiv nacionalnih pokreta prisutnih širom Austrijskog carstva. Glavno sredstvo kojim se ovaj sistem služio u borbi protiv revolucionarnih pokreta bila je cenzura.

Detinjstvo i mladost

[uredi | uredi izvor]
Dvorac Kinžvart u Bohemiji

Klemens Meternih je rođen u kući Meternih 15. maja 1773. u porodici Franca Georga Karla grofa od Meternih-Vineburga od Bejlštajna, diplomate koji je prešao iz nadbiskupije Trira u službu carskog dvora, i njegove supruge grofice Marije Beatriks Alojzija fon Kagenek.[2] Ime je dobio u čast princa Klemensa Vaclausa od Saksonije, nadbiskupa-izbornika Trira i bivšeg poslodavca njegovog oca.[3] On je bio najstariji sin i imao je jednu stariju sestru Paulinu (1772–1855), ženu vojvode Ferdinanda od Virtemberga. U vreme njegovog rođenja, porodica je posedovala razrušenu kulu u Bejlštajnu, zamak u Vinebergu, imanje zapadno od Koblenca, i još jedno u Kenigsvartu, Bohemija, osvojeno tokom 17. veka.[3] U to vreme Meternihov otac, koga savremenik opisuje kao „dosadnog brbljaoca i hroničnog lažova“, bio je austrijski ambasador na dvorovima tri rajnska elektora (Trir, Keln i Majnc).[3] Meternihovim obrazovanjem rukovodila je njegova majka, pod jakim uticajem njihove blizine Francuskoj; Meternih je bolje govorio francuski nego nemački. Kao dete išao je u zvanične posete sa svojim ocem i, pod vođstvom protestantskog učitelja Džona Frederika Sajmona, podučavao se akademskim predmetima, plivanju i konjaništvu.[4]

U leto 1788, Meternih je počeo da studira pravo na Univerzitetu u Strazburu, maturirao je 12. novembra. Dok je bio student, neko vreme je boravio kod princa Maksimilijan od Cvajbrikena, budućeg kralja Bavarske. U to vreme Simon ga je opisao kao „srećnog, zgodnog i simpatičnog“, iako će savremenici kasnije pričati kako je bio lažov i hvalisavac.[5] Meternih je napustio Strazbur u septembru 1790. da bi prisustvovao oktobarskom krunisanju Leopolda II u Frankfurtu, gde je obavljao uglavnom počasnu ulogu ceremonijalnog maršala u katoličkoj klupi Koledža grofova Vestfalije. Tu se, pod okriljem svog oca, susreo sa budućim Franjom II i opušteno izgledao među pratećim plemstvom.[5]

Između kraja 1790. i leta 1792. Meternih je studirao pravo na Univerzitetu u Majncu,[6] stičući konzervativnije obrazovanje nego u Strazburu, gradu u koji je povratak sada bio nebezbedan. Leti je radio sa svojim ocem, koji je bio imenovan za opunomoćenog i efektivnog vladara Austrijske Holandije. U martu 1792. Franc je nasledio mesto cara Svetog rimskog carstva i krunisan je u julu, dajući Meternihu reprizu njegove ranije uloge ceremonijalnog maršala. U međuvremenu je Francuska objavila rat Austriji, čime je započeo Rat prve koalicije (1792–1797) i onemogućio Meternihovo dalje studiranje u Majncu.[7] Sada u službi svog oca,[6] poslat je na specijalnu misiju na front. Ovde je vodio ispitivanje francuskog ministra rata markiza de Bernonvila i nekoliko pratećih komesara Nacionalne konvencije. Meternih je posmatrao opsadu i pad Valensijena, kasnije se osvrćući na njih kao na značajne lekcije o ratovanju. Početkom 1794. poslat je u Englesku, navodno po službenom poslu, pomažući vikontu Desandruenu, od strane generalnog blagajnika austrijske Holandije, da pregovara o zajmu.[8]

Brak i Raštatski kongres

[uredi | uredi izvor]
Grofica Eleonora od Kunik-Meterniha (1775–1825), prva Meternihova supruga

U Engleskoj se sastao sa kraljem u nekoliko navrata i ručavao sa brojnim uticajnim britanskim političarima, uključujući Vilijama Pita, Čarlsa Džejmsa Foksa i Edmunda Berka. Takođe je ručavao sa poznatim kompozitorom Jozefom Hajdnom i njegovim impresariom Johanom Peterom Salomonom nakon što je video nekoliko njihovih koncerata na Hanoverskom trgu. Bilo je to na jednom od ovih koncerata gde je u publici prepoznao svog nekadašnjeg učitelja Andreasa Hofmana koji je kasnije delovao kao špijun u Engleskoj za Francuze.[9] Meternih je imenovan za novog opunomoćenog ministra u Austrijskoj Holandiji i napustio je Englesku u septembru 1794. Po dolasku je zatekao prognanu i nemoćnu vladu u strmoglavom povlačenju od najnovijeg francuskog napredovanja.[8] U oktobru je revitalizovana francuska vojska upala u Nemačku i anektirala sva imanja Meterniha osim Kenigsvarta. Razočaran i pogođen oštrom kritikom politike svog oca, pridružio se roditeljima u Beču u novembru.[10] Dana 27. septembra 1795. oženio se groficom Eleonorom fon Kaunic-Ritberg, unukom bivšeg austrijskog kancelara Vencela Antona, princa od Kaunic-Ritberga.[11] Brak je organizovala Meternihova majka i uvela ga je u bečko društvo. Ovo je nesumnjivo bio deo motivacije za Meterniha, koji je pokazao manje naklonosti prema njoj nego ona prema njemu. Otac neveste, princ Kaunic, postavio je dva uslova: prvo, još uvek mlada Eleonora je trebalo da nastavi da živi kod kuće; i drugo, Meternihu je zabranjeno da služi kao diplomata sve dok je princ još živ.[10] Njihova ćerka Marija rođena je januara 1797. godine.[12]

Ministar

[uredi | uredi izvor]

Nakon austrijskog poraza protiv Napoleona, Meternih je 1809. postao ministar spoljnih poslova. Posle Napoleonovoga poraza u Rusiji 1812, Meternih se okrenuo politici neutralnosti, pa je postao posrednik u pregovorima Napoleona sa Rusijom i Pruskom. U junu 1813. sreo se sa Bonapartom u Drezdenu i pri tome mu je rekao da je izgubio. Posle neuspelih pregovora sa Napoleonom Meternih je Austriju uvukao u rat protiv Francuske. Napoleon mu je rekao: „Srešćemo se u Beču“.

Post-napoleonska Evropa

[uredi | uredi izvor]

Meternih je bio ključni i dominantni pregovarač Bečkog kongresa. Za vreme pregovora posebno se svađao sa ruskim carem Aleksandrom I zbog ruskih planova o Poljskoj. Najteže pitanje kongresa je bila Poljsko-Saksonska kriza. Rusi i Prusi su predložili da pruski i austrijski deo pri deobi Poljske pripadne Rusiji, koja će stvoriti nezavisno poljsko kraljevstvo u personalnoj uniji sa Rusijom sa Aleksandrom I Romanovom kao kraljem. Meternih je pokušao da stvori koaliciju sa britanskim pregovaračima i sa pruskim kancelarom. Plan mu nije uspeo, jer su Prusi podržali ruski plan. Zbog toga je Meternih šokirao Pruse svojim potpisivanjem saveza 3. januara 1815. sa Britanijom i Francuskom. Tim sporazumom su pretili ratom, ako Pruska anektira Saksoniju. Saksonija je predstavljala kompenzaciju, koju su Rusi nudili Pruskoj u zamenu za Poljsku. Zbog toga su Rusija i Pruska morale malo popustiti, pa je Pruska dobila 40% Saksonije. Rusija nije dobila sve što je želela u Poljskoj, jer je vojvodstvo Poznanj pripalo Pruskoj, a Krakov je postao slobodan grad. Meternih je tako spasio Saksoniju, ali Austrija nije dobila delove Poljske, koje je imala iz treće deobe Poljske.

Meternih je imao sa Pruskom, Hanoverom, Bavarskom i Virtembergom teške pregovore o organizaciji Nemačke. Novonastali savez zvan Nemačka konfederacija nosio je Meternihov pečat.

Meternihovo najznačajnije dostignuće u godinama posle Bečkog kongresa bilo je nagovaranje i pristanak ruskog cara da postane zaštitnik staroga reda. Tako je ruski car 1820. na kongresu u Tropau pristao da se guši Napolitanska pobuna i odbio je da pomogne grčku pobunu protiv Osmanskog carstva. Pretvorili su Svetu Alijansu u antirevolucionarnu organizaciju i bastion konzervatizma. Meternih je postao reakcionarni zaštitnik prava kraljeva i careva u vremenu pojave demokratskih težnji. Iamo je slobodne ruke da preko 30 godina predvodi spoljašnju politiku Austrije, a posebno nakon smrti 1835. cara Franca I Austrijskoga. Zbog činjenice da je Meternih dominirao austrijskom politikom i da je najbolje oličavao duh evropske politike, period od 1815. do revolucija 1848. naziva se Meternihovo doba.

Ostavka

[uredi | uredi izvor]

Revolucija 1848. godine označila je kraj njegove vlasti. Narod Beča je zahtevao njegovu smenu, tako da je dao ostavku 13. marta 1848. Uz pomoć Rotšilda pobegao je u Englesku. Vratio se u Austriju tri godine kasnije. Iako nije ponovo bio na položaju, postao je blizak savetnik cara Franca Jozefa I, Umro je u Beču 11. juna 1859.

Konzervativizam

[uredi | uredi izvor]

Meternihov konzervativni pogledi na svet snažno su uticali na ishod Bečkog kongresa. Verovao je da su ljudi navikli na stare institucije i da su nezakonite nacionalne revolucije, kao one u Francuskoj ili Grčkoj. Pricip legitimiteta imao je ključnu ulogu u ponovnom uspostavljanju starih država, kao npr Papske države ili vraćanja burbonske dinastije u Francuskoj. Meternih je izdao posebne dekrete 1819. da se vrši policijski nadzor univerziteta, jer je smatrao studente i profesore odgovornim za širenje radikalnih liberalnih ideja.

Kisindžerovo proučavanje

[uredi | uredi izvor]

Meterniha su savremenici smatrali briljantnim, a mnogi se i kasnije dive briljntnom upravljanju spoljnom politikom. Henri Kisindžer je proučavao Meterniha. O njemu je pisao i u svojoj doktorskoj tezi. Hvalio je Meterniha zbog uspostavljanja ravnoteže velikih sila u Evropi i održanja krhkog Austrijskog carstva na okupu.

Vidi još

[uredi | uredi izvor]

Reference

[uredi | uredi izvor]
  1. ^ Palmer 1972, str. 5–6, 339
  2. ^ Cecil 1947, str. 72–73
  3. ^ a b v Palmer 1972, str. 5–8
  4. ^ Nadeau 2016.
  5. ^ a b Palmer 1972, str. 12–16
  6. ^ a b Bertier 1962, str. xiii–xvii
  7. ^ Palmer 1972, str. 16–22
  8. ^ a b Palmer 1972, str. 22–25
  9. ^ Cecil 1947, str. 76
  10. ^ a b Palmer 1972, str. 25–27
  11. ^ Cecil 1947, str. 78–79
  12. ^ Palmer 1972, str. 27–31

Literatura

[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze

[uredi | uredi izvor]
Klemens Vencel fon Meternih na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Клеменс_Венцел_фон_Метерних&oldid=28856260”