Klod Levi-Stros

Klod Levi-Stros
Portret Levi-Strosa iz 2005. godine
Lični podaci
Puno ime	Klod Levi-Stros
Datum rođenja	(1908-11-28)28. novembar 1908.
Mesto rođenja	Brisel, Belgija
Datum smrti	30. oktobar 2009.(2009-10-30) (100 god.)
Mesto smrti	Pariz, Francuska
Obrazovanje	Lycée Condorcet, Univerzitet Sorbona, Lycée Janson de Sailly
Filozofski rad
Škola filozofije	strukturalizam
Interesovanja	antropologija, društvo, srodstvo, lingvistika
Uticaji od	Georg Vilhelm Fridrih Hegel, Ferdinand de Sosir, Emil Dirkem, Alfred Retklif-Braun
Potpis

Klod Levi-Stros, ili po engleskom izgovoru Klod Levi-Straus (fr. Claude Lévi-Strauss; Brisel, 28. novembar 1908 — Pariz, 30. oktobar 2009), bio je francuski antropolog i etnolog čiji je rad bio ključan u razvoju strukturalizma i strukturalne antropologije. Predavao je socijalnu antropologiju na Kolež de Fransu između 1959. i 1982. godine i bio je izabran za člana Francuske akademije 1973. Dobitnik je brojnih nagrada od univerziteta i institucija širom sveta, i uz Džejmsa Džordža Frejzera i Franca Boasa naziva se ocem moderne antropologije.

Levi-Stros je tvrdio da „divlji” um ima istu strukturu kao „civilizovani” um i da su ljudske karakteristike svuda iste. Ova zapažanja su kulminirala u njegovoj poznatoj knjizi Tristes Tropiques koja je učvrstila njegovu poziciju kao jedne od centralnih figura u strukturalističkoj školi mišljenja. Kao i u sociologiji, njegove ideje su dospele do mnogih oblasti humanističkih nauka, uključujući i filozofiju. Strukturalizam je bio definisan kao „potreba za osnovnim obrascima razmišljanja u svim oblicima ljudske aktivnosti”.

Biografija

Detinjstvo, mladost, obrazovanje i karijera

Levi-Stros je rođen u francusko-jevrejskoj porodici koja je živela u Briselu, gde je njegov otac radio kao slikar portreta. Odrastao je u Parizu. Tokom Prvog svetskog rata živeo je sa svojim dedom po majci, koji je bio radnik sinagoge u Versaju.

U Sorboni u Parizu, Levi Stros je studirao prava i filozofiju. Nije nastavio svoje studije na pravima, ali je položio agregat na filozofiji 1931. godine. 1935. godine, posle nekoliko godina predavanja u srednjoj školi, preuzeo je poslednju ponudu da bude deo francuske kulturne misije u Brazilu u kojoj bi služio kao gostujući profesor sociologije na Univerzitetu Sao Paula dok je njegova tadašnja žena, Dina, služila kao gostujući profesor etnologije.

Tristes Tropiques

Par je živeo i obavljao svoj antropološki posao u Brazilu od 1935. do 1939. godine. Tokom tog vremena, dok je on bio gostujući profesor sociologije, Levi-Stros je preuzeo njegov jedini etnografski terenski rad. On je pratio i Dinu, obučenog etnografa u njenom sopstvenom pravu koja je takođe bila gostujući profesor na Univerzitetu u Sao Paulu, gde su sproveli istraživanje u Mato Groso i Amazonskoj prašumi. Prvo su istraživali Guaycurü i Bororo Indijska plemena, ostajući među njima na nekoliko dana. 1938. godine vratili su se zbog druge ekspedicije, duže od godinu dana kako bi istraživali Nambikvara i Tupi-Kavahib društvo. U to vreme njegova žena je patila od infekcije oka koja ju je sprečila da završi studije, koje je on zaključio. Ovo iskustvo je učvrstilo njegov profesionalni identitet kao antropolog. Edmund Lič sugeriše, iz Levi-Strosevog ličnog izveštaja iz Tristes Tropiques, da nije mogao provesti više od nekoliko nedelja na bilo kom mestu i da nije bio u mogućnosti da lako priča sa bilo kojim od svojih informatora na njihovom maternjem jeziku, što nije karakteristično za antropološko istraživačke metode participativne interakcije sa temama da se dobije puno razumevanje kulture.

1980-ih godina objasnio je zašto je postao vegetarijanac u delu objavljenom u Italijanskim dnevnim novinama La Repubblica i ostalim objavama u posmrtnoj knjizi Nous sommes tous des cannibales (2013): „Doći će dan kada će pomisao da su, da bi nahranili sebe, ljudi iz prošlosti ustajali i masakrirali živa bića i samozadovoljno izlagali njihovo iseckano meso za prikaz, izazvati isto gađenje kao kod putnika u šesnaestom i sedamnaestom veku koji su se susretali sa kanibalskim obrocima divljih američkih primitivaca u Americi, Okeaniji i Africi”.

Proterivanje

Levi-Stros se vratio u Francusku 1939. godine da bi učestvovao u ratu i bio je određen kao agent za vezu sa Mažino linijom. Posle kapitulacije Francuske 1940. godine zaposlio se u Monpeljeu, ali otpušten je zbog višijevskih rasnih zakona. (Levi-Strosova porodica koja potiče iz Alzasa, bila je jevrejskog porekla.) Istim zakonima, bio je denaturalizovan (oduzeto mu je francusko državljanstvo). U to vreme, njegova prva žena i on su se razišli. Ona je ostala i radila je za Francuski pokret otpora, dok je on uspeo da pobegne iz Višijevske Francuske brodom u Martinik, odakle je mogao da nastavi putovanje. 1941. godine, ponuđeno mu je mesto u Novoj školi za društvena istraživanja u Njujorku i odobren mu je ulaz u Sjedinjene Američke Države. Serija putovanja ga je dovela, kroz južnu Ameriku do Portorika gde ga je Ef-Bi-Aj ispitivao posle pisama na nemačkom u njegovom prtljagu koja su probudila sumnju kod carinskih agenata. Levi-Stros je tokom rata najviše vremena proveo u Njujorku. Pored Jacques Maritain, Henri Focillon, i Roman Jakobson, bio je jedan od članova koji su osnovali Besplatnu školu naprednih studija, vrstu univerziteta u egzilu za francuske akademike.

Godine rata u Njujorku su bile formativne za Levi-Strausa na nekoliko načina. Njegova veza sa Jakobsonom pomogla mu je da oblikuje teorijsko gledište (Jakobson i Levi-Stros su smatrani za dve centralne figure na kojima je bazirana strukturalistička misao). Levi-Stros je takođe bio izložen Američkoj antropologiji koju je zagovarao Franc Boas, koji je predavao na univerzitetu Kolumbija. 1942. godine, dok je večerao na fakultetu u Kolumbiji, Boas je preminuo od srčanog napada u rukama Levi-Strosa. Ova lična povezanost sa Boasom dala je njegovim ranim radovima uočljivu Američku sklonost koja je olakšala da ga prihvate u Sjedinjenim Američkim Državama. Nakon kratkog perioda od 1946. do 1947. godine kada je radio kao ataše za kulturu Francuske ambasade u Vašingtonu, Levi-Stros se vratio u Pariz 1948. godine. U to vreme primio je Državni doktorat od Sorbone, nakon što je podneo, u francuskoj tradiciji, i glavnu i malu doktorsku tezu. To su bile Porodica i Društveni život indijskog naroda Nambikvara (La vie familie et sociale des indiens Nambikwra) i Osnovne strukture srodstva (Les structures élémentaires de la parenté).

Strukturalna antropologija

Teza Osnovne strukture srodstva je objavljena sledeće godine i ubrzo je smatrana jednim od najvažnijih radova u antoroplogiji o srodstvu. Simon de Bovoar je razmotrila sa odobravanjem i videla je kao važnu izjavu o poziciji žena u ne-zapadnim kulturama. Elementarne strukture, čiji naslov potiče od Dirkemovog poznatog dela Osnovne forme religioznog života preispitale su kako ljudi organizuju svoje porodice ispitujući logičke strukture koje leže u osnovi veza, a ne njihov sadržaj. Dok su britanski antoropolozi kao što je Alfred Retklif-Braun tvrdili da je srodstvo bilo zasnovao na poticanju od zajedničkih predaka, Levi–Stros je tvrdio da je srodstvo zasnovano na rodbinstvu između dve porodice koje su formirane kada se žena iz jedne grupe udala za muškarca iz druge.

Krajem 40ih i početkom 50ih godina, Levi-Stros je nastavio da objavljuje i doživeo je prilično veliki profesionalni uspeh. Nakog njegovog povratka u Francusku, postao je umešan u administraciju Francuskog centra za naučna istraživanja (CNRS) i Musée de l'Homme pre nego što je konačno postao profesor petog dela École pratique des hautes études, 'Nauka o religijima' gde je prethodno bio profesor Marsel Maus, koji je promenio naziv katedre u „Komparativne religije nepismenih ljudi”.

Dok je Levi-Stros bio dobro poznat u akademskim krugovima, postao je i jedan od najpoznatijih francuskih intelektualaca, 1955. godine kada je u Parizu Plon objavio Tristes Tropiques. U suštini, ova knjiga je memoar koji sadrži detalje iz vremena kada je bio proteran iz Francuske tokom 1930-ih godina i o njegovim putovanjima. Levi-Stros je izvrsno kombinovao prelepu prozu, blistavu filozofsku meditaciju i etnografske analize naroda iz Amazonije da bi stvorio remek delo. Organizatori koji dodeljuju nagradu Prix Goncourt, na primer, žalili su što ne mogu da dodele nagradu Levi-Strosu zbog toga što je Tristes Tropiques dokumentarna literatura.

Levi-Stros je 1959. godine imenovan za predsedavajućeg na Socijalnoj antroplogiji na College de France. Otprilike u isto vreme, objavio je Strukturalnu antropologiju, kolekciju eseja koji su pružili primere i programske izjave o strukturalizmu. U isto vreme kada je postavljao osnove za intelektualni program, započeo je seriju osnivanja kako bi ustanovio antropologiju kao disciplinu u Francuskoj, uključujući i Laboratoriju socijalne antropologije u kojoj su novi studenti mogli da uče i novi žurnal l'Homme da objavljuje rezultate istraživanja.

Godine 1962., Levi-Stros objavio je za mnoge njegov najvažniji rad, La Pensée Sauvage prevedeno na engleski The Savage Mind. Naslov na francuskom se teško prevodi jer reč pensée znači u isto vreme i „misao” i ‘dan i noć”(cvet), dok sauvage ima mnoga značenja koja se razlikuju od engleskog „divljak”. Levi-Stros je predložio da engleski naslov bude Pansies for Thought pozajmljujući iz Ofelijinog govora u Šekspirovom Hamletu. Izdanja La Pensée Sauvage na francuskom uvek su štampana sa slikom divljeg cveta dan i noć na koricama.

Divlja misao ne govori samo o „primitivnim” mislima, kategoriji koju su definisali prethodni antropolozi, nego i o oblicima misli koji su zajednički svim živim bićima. Prva polovina knjiga zasniva se na Levi-Strosovoj teoriji kulture i misli, dok druga polovina proširuje iskaz u teoriju istorije i društvenim promenama. Ovaj kasniji deo knjige uveo je Levi-Strosa u oštru debatu sa Žan Pol Sartr o prirodi ljudske slobode. Sa jedne strane, Sartrova filozofija egzistencije smešta ga u poziciju u kojoj su ljudska bića bila slobodna da se ponašaju kako su želela. Sa druge strane, Sartre je bio levičar koji je bio odan idejema kao što je ta da su pojednici bili ograničeni ideologijama koje su im nametnuli moćnici. Levi-Stros je predstavio svoju strukturalističku ideju delatnosti u suprotnosti Sartrovoj. Odjek ove rasprave između strukturalizma i egzistencijalizma inspirisala je radove mladih autora kao sto je Pjer Burdje.

Sada, svetska poznata ličnost, Levi-Stros je tokom druge polovine 1960-ih godina radio na knjizi koja predstavlja vrhunac u njegovoj karijeri, a to je četvorotomna studija Mitologika. U njoj, on prati jedan jedini mit sa vrha Južne Amerike i sve njegove varijacije od grupe do grupe kroz centralnu Ameriku i naposletku u Arktičkom krugu i tako prati kulturnu evoluciju tog mita sa jednog kraja zapadne hemisfere do druge. On ostvaruje ovo na tipičan strukturalistički način, tako što ispitujue osnovnu strukturu veza između elemenata priče pre nego da se fokusira na sam sadržaj priče. Dok je Divlji um opisivala Levi-Strosovu sveobuhvatnu teoriju, Mitologika je produženi, četvorotomni primer analize. Bogata detaljima i ekstremno duga, ona ima manju čitalačku publiku od mnogo kraće i mnogo pristupačnije Divlji um, uprkos poziciji Levi-Strosovog najznačajnijeg dela.

Levi-Stros prima Erazmovu nagradu

Levi-Stros je konačno završio Mitologiku 1971. godine. 14. maja 1973. godine izabran je za člana Francuske akademije, što je najveće francusko priznanje za pisca. Bio je član drugih važnih svetskih akademija, uključujući Američku akademiju umetnosti i književnosti. 1956. godine postao je strani član Kraljevske Holandske akademije nauka i umetnosti. Dobio je Erazmovu nagradu 1973. godine, Meister Eckhart Prize za filozofiju 2003. godine i nekoliko počasnih doktorata sa univerziteta kao što su Oksford, Harvard, Jejl i Kolumbija. Takođe je primio Nacionalni orden Legije časti, Commandeur de l'ordre national du Mérite, i Commandeur des Arts et des Lettres. 2005. godine primio je XVII Premi Internacional Catalunya. Posle penzionisanja, nastavio je da objavljuje povremeno razmišljanja o umetnosti, muzici, filozofiji i poeziji.

Pozni život i smrt

Godine 2008. je postao prvi član Francuske akademije koji je doživeo stotu godinu i jedan od prvih živih autora čiji su radovi bili objavljeni u biblioteci De la Pléiade. Posle smrti Moris Druona 14. apila 2009. godine postao je dekan Akademije, kao njen najduži član.

Umro je 30. oktobra 2009. godine, nekoliko nedelja pre njegovog 101. rođendana. Njegova smrt je objavljena četiri dana kasnije. Francuski predsednik Nikola Sarkozi ga je opisao kao „jednog od najvećih etnologa svih vremena.” Bernar Kušner, francuski ministar spoljnih poslova, rekao je da je Levi-Stros „raskinuo sa etnocentričnim pogledom na istoriju i čovečanstvo [...] U vremenu kada svi pokušavamo da pronađemo smisao globalizacije, kako bi stvorili pošteniji i humaniji svet, voleo bih da se glas Kloda Levi-Strosa rezonuje šire kroz svet”. Slična izjava Levi-Strosa bila je emitovana na National Public Radio u sećanje na njega 3. novembra 2009. godine: „Danas se dešava zastrašujuće odumiranje živih vrsti, bile one biljke ili životinje, i jasno je da je rasprostranjenost ljudi postala tako velika, da su počeli da se truju međusobno. Svet u kom prestajem da postojim nije više svet koji volim”. U čitulji posvećenoj njemu u The Daily Telegraph je pisalo da je Levi-Stros „jedan od najdominantnijih poslereatnih uticaja u francuskom intelektualnom životu i jedan od vodećih predstavnika strukturalizma u društvenim naukama.” Stalna sekretarka Francuske akademije Helena je rekla: ”Bio je mislilac, filozof [...] Nećemo se sresti sa njemu sličnim”.

Teorije

Rezime

Levi-Stros zahteva na primeni strukturalne lingvistike Ferdinanda de Sosira u antropologiji. U to vreme, porodica je tradicionalno bila smatrana osnovnim objektom analize, ali je posmatrana najpre kao samostalna jedinica koja se sadrži od muža, žene i njihove dece. Nećaci, rođaci, tetke, ujaci, babe i dede su posmatrani kao sekundarni. Levi-Stros je tvrdio to, srodno Sosirovoj misli linvističke vrednosti, porodice stiču određene identitete samo kroz veze jednih sa drugima. Prema tome on je okrenuo klasično gledište antropologije, stavljajući sekundarne članove porodice na prvo mesto i insistirajući na analiziranju veza između jedinica umesto samih jedinica.

U svojoj analizi formiranja identiteta koji se pojavljuje kroz brakove između plemena, Levi-Stros je primetio da je odnos između ujaka i nećaka odnos između brata i sestre kao veza između oca i sina odnosno muža i žene, to je, A je B i C je D. Dakle, ako znamo A, B i C možemo da predvidimo D, kao što ako znamo A i D možemo da predvidimo B i C. Cilj Levi-Strosove strukturalne antropologije, je dakle bio da uopšti masovne empirijske podatke u generalizovane, razumljive veze između jedinica koje omogućavaju predviđenim zakonima da budu indentifikovani, kao što A je B i C je D.

Slično, Levi-Stros prepoznaje mitove kao tipove govora preko kojih jezik može da bude otkriven. Njegov rad je Strukturalistička teorija mitologije koja pokušava da objasni kako naizgled fantastične i proizvoljne priče mogu da budu toliko slične kroz kulture. Zbog toga što je verovao da ne postoji jedna autentična verzija mita, nego da su sve to ispoljavanja istog jezika, on je zahtevao da nađe osnovne jedinice mita, koje se nazivaju mytheme. Levi-Stros je razbio svaku verziju mita u serije rečenica, koje se sastoje od veza između funkcija i subjekta. Rečenicama sa istom funkcijom su dati isti brojevi i zajedno su u paketu. Ovo su mythemes .

Šta je Levi-Stros verovao, to je otkrio kada je ispitao da je veza između mythemes bila da se mitovi sastoje od binarnih suprotnosti koje su postavljene jedne uz druge. Edip, na primer, sastoji se od procenjivanja krvih veza i omalovažavanja krvnih veza, autohtonog porekla ljudi i poricanja njihovog autohtnog porekla. Pod uticajem Hegela, Levi-Stros je verovao da ljudski um misli fundamentalno na binarne suportnosti i njihovo ujedinjenje i to je ono što čini misao mogućom. Štaviše, on je smatrao da je zadatak mita da bude majstorija ruku, udruženje nepomirljivih binarnih suportnosti sa pomirljivim binarnim suprotnostima, kreirajući iluziju, ili verovanje, da je prvobitan rešen.

Antropološke teorije

Levi-Strosova teorija je utvrđena u Strukturalnoj Antropologiji (1958). Ukratko, on razmatra kulturu sistema simboličke komunikacije, koja je istražena metodama koje su drugi koristili uže u diskusijama novela, političkih govora, sporta i filmova.

Njegovo razmatranje dalo je najbolji smisao kada se istaklo, nasuprot pozadini ranije generacije društvene teorije. On je pisao o ovoj vezi decenijama.

Opredeljenje za „funkcionalistička” objašnjenja dominiralo je u društvenim naukama od početka dvadesetog veka, preko 1950-ih godina, što ukazuje na to da su antropolozi i sociolozi pokušali da ukažu na svrhu društvenog akta i institucije. Postojanje ovih stvari je bilo objašnjeno kada je ispunilo funkciju. Jedina snažna alternativa takvoj vrsti analize bilo je istorijsko objašnjenje, koje je zaslužno za postojanje društvene činjenice navodeći kako je do toga došlo.

Ideja društvene funkcije se razvila u dva pravca. Engleski antropolog Alfred Retklif-Braun, koji se divio radu francuskog sociologa Emila Dirkema, argumentovao je da je cilj antropološkog istraživanja bio da nađe zajedničku funkciju, kao što je religija ili skup pravila o braku koji je važio za društveni poredak u celini. Iza ovog pravca nalazi se ideja, stanovište da se civilizacija razvila kroz niz faza, od primitivne do moderne, svuda na isti način. Sve aktivnosti u datoj vrsti društva bi doprinele istom karakteru; neka vrsta unutrašnje logike bi dovela do toga da se kultura društva sa jednog nivoa razvije u naredni. Prema ovom stanovištu, društvo bi se moglo shvatiti kao organizam, dok njegovi delovi funkcionišu kao delovi tela.

Sa druge strane, funkcionalizam Bronislava Malinovskog, opisuje zadovoljenje individualnih potreba koje su potekle iz običaja.

U SAD, gde je Franc Boas postavio oblik antropologije, opredeljenje je bilo za istorijske iskaze. Ovaj pristup je očigledno imao probleme, zbog kojih je Levi-Stros odao priznanje Boasu jer im je direktno pristupio.

Istorijsko saznanje retko je dostupno nepismenim kultrama. Antropolog popunjava stari pojam univerzalnih faza razvoja ili tvrdnju da su kulturne različitosti bazirane na nekom nepoznatom kontaktu između grupa sa poređenjima sa drugim kulturama i primoran je da se osloni na teorije koje nemaju nikakvu dokazanu osnivu. Boas je počeo da veruje da ne postoji opšti obrazac društvenog razvoja; za njega, nije bilo jedne istorije, već više njih.

Postoje tri široka izbora zbog postojanja ovih škola – svaka je morala da odluči koju vrstu dokaza će koristiti: da li da naglasi pojedinosti svake kulture ili da traži obrasce u osnovi svih društava; i šta bi moglo biti izvor osnovnih obrazaca, definicija čovečanstva.

Naučnici društvenih nauka oslonili su se na studije koje porede kulture. To je uvek bilo potrebno za dopunjavanje informacije o društvu sa informacijom o ostalim. Neke ideje o opštoj ljudskoj prirodi bile su implicitne u svakom pristupu.

Kritička odlika, onda, podsetila je: da li društvena činjenica postoji jer je funkcionalna za društveni poredak, ili zato što je funkcionalna za osobu? Da li se jednolikosti u kulturama dešavaju zbog organizacionih potreba koje su svuda prisutne, ili zbog jednolikih potreba ljudske ličnosti?

Za Levi-Strosa, izbor su bili zahtevi društvenog poretka. On nije imao teškoće da iznese nedoslednosti i trivijalnost individualnih objašnjenja. Malinovski je rekao, na primer, da magijska verovanja dolaze kada je ljudima potrebno da osećaju da imaju kontrolu nad događajima kada je rezultat bio nepredvidiv. Na Trobrian ostrvima, on je našao je dokaz ove tvrdnje u obredima abortusa i u tkanju suknji. Ali u istim plemenima, ne postoji magija privržena pravljenju glinenih lonaca, čak iako to nije sigurniji posao od tkanja. Ovo objašnjenje nije dosledno. Osim toga, ova objašnjenja teže da budu korišćena „ad hoc”.

Ipak, prihvaćen način diskutovanja organizacione funkcije nije radio. Različita društva mogla su imati institucije koje su bile iste na dosta načina, ali su služile različitim funkcijama. Dosta plemenskih kultura deli pleme na dve grupe i propisuje pravila o tome kako te grupe mogu da utiču jedna na drugu. A tačno što oni mogu da rade – razmena, sklapanje mešovitog braka – razlika je u različitim plemenima; što je važno, to je kriterijum za razlikovanje grupa.

Za Levi-Strosa, metode lingvistike postale su model za sva njegova ispitivanja društva. Njegove analogije su obično iz fonologije.

„Prava naučna analiza mora biti stvarna, jednostavna i mora biti sposobna da objašnjava” on piše. Fonemska analiza otkriva karakteristike koje su stvarne, kako bi korisnici jezika mogli da prepoznaju i da odgovore na njih. U isto vreme, glas je apstrakcija jezika – ne zvuk, a kategorija zvuka se usput definisala različitom od ostalih kategorija, preko jedinstvenih pravila zajednica. Cela zvučna struktura jezika može biti proizvedena od jako malog broja pravila.

U studiji o srodnim sistemima koja ga je prvo zabrinula, ovaj ideal objašnjenja dozvolio je sveobuhvatnu organizaciju podataka, koja je delimično bila određena drugim istraživanjima. Opšti cilj je bio da se shvati da se porodični odnosi razlikuju između različitih južnoameričkih kultura. Otac možda ima veliki autoritet nad sinom u jednoj grupi, na primer, sa odnosom koji je strogo ograničen tabuima. U drugoj grupi, majčin brat mogao bi da ima takav odnos sa sinom, dok je očev odnos opušten i razigran.

Primećen je veliki broj obrazaca. Veze između majke i oca, na primer, imali su neku vrstu uzajamnog odnosa sa vezama između oca i sina – ako je majka bila dominantna i u formalnom odnosu sa ocem, onda je otac obično imao zatvoren odnos sa sinom. Ipak, ovi manji obrasci se udružuju na protivrečne načine.

Jedan mogući način za pronalaženje originalnog objašnjenja bilo je oceniti kroz više dimenzija sve pozicije u srodnom sistemu. Na primer, otac je bio stariji od sina, otac je imao sina, otac je bio istog pola kao sin, i tako dalje; ujak je bio stariji od sina i istog pola, ali nije imao sina. Iscrpna kolekcija tih opažanja može stvoriti opšti obrazac.

Ali, Levi-Stros je ovu vrstu rada smatrao „samo na izgled analitičkom”. To dovodi do slike koju je mnogo teže razumeti nego originalne podatke i bazirana je na proizvoljnim apstrakcijama (naučno, očevi jesu stariji od sinova). Osim toga, to ne objašnjava išta. Objašnjenje koje nudi je tautološko – starost je od ključne važnosti, stoga starost objašnjava odnos. I to ne nudi mogućnost zaključivanja porekla strukture.

Pravo rešenje zagonetke je naći osnovnu jedinicu srodstva koja može da objasni sve varijacije. To je grupa od četiri uloge – brat, sestra, otac, sin. Ovo su uloge koje moraju da budu uključene u svako društvo koje ima tabu incesta, pri čemu postoji zahtev da čovek dobije ženu od nekog muškarca van njegove loze. Brat može da pokloni svoju sestru, na primer, čiji bi sin mogao da izvrši razmenu dozvoljavajući svojoj sestri da se uda za pripadnika druge grupe. On u osnovi zahteva „cirkulaciju” žena, kako bi se zadržao mir među različitim grupama.

Ispravno ili neispravno, ovo rešenje prikazuje kvalitete strukturalnog mišljenja. Levi-Stros povremeni govori o posmatranju kulture kao proizvoda aksioma i posledica koje to donosi ili fonemskih razlika koje ih prave; on je zabrinut za objektivne podatke istraživanja. On primećuje da je logički moguće za različite atome strukture srodstva postojanje – sestre, sestrinog brata, bratovljeve žene, kćerke – ali u stvarnosti, ne postoje primeri veza koje mogu biti izvedeni iz ovog grupisanja. Australijski antropolog Augustus Elkin, koji je insistirao na četvoro sistemskom bračnom sistemu, ukazao je na problem sa ovim stanovištem. Levi-Strosov atom strukture srodstva odgovara rodbini u krvom srodstvu. Postoji velika razlika između dve situacije, u tome da struktura srodstva koja uključuje rodbinske veze, dozvoljava građenje sistema koje može da pruži hiljade ljudi. Levi-Stros je takođe razvio koncept „društva kuće” da opiše društva gde je domaćinstvo mnogo važnije nego poreklo grupe ili roda.

Suština objašnjenja strukturalizma je da sredi stvarne podatke na najjednostavniji način. On kaže, sve nauke su strukturalističke ili redukcionističke. U suočavanju sa nečim tako važnim kao što je tabu incesta, izdvaja se uočavanje objektivne granice šta je čovekov um do sada prihvatio. Mogao bi se pretpostaviti neki osnovni biološki imperativ, ali do sada kada je društveni poredak u pitanju, tabu je proizvod neprihvatljivog dokaza.

Strukturalistička objašnjenja mogu da se testiraju i da se opovrgnu. Kasniji Levi-Strosovi radovi su kontroverzniji, jer oni utiču na predmet drugih naučnika. On je verovao da su moderan život i cela istorija zasnovane na istim kategorijama i transformacijama. Na primer, on poredi antropologiju sa muzičkim serijalom i brani svoj „filozofski” pristup. On je takođe istakao da je moderan pogled na primitivne kulture bio pojednostavljen u poricanju istorije. Kategorije mita nisu istrajale kroz njih, zato što se ništa nije dogodilo – bilo je lako naći dokaz poraza, migracije, izgnanstva, ponovljenih pomeranja svih vrsta poznatih istoriji. Umesto toga, mitske kategorije su obuhvaćene ovim promenama.

Livi-Stros je tvrdio za pogled na ljudski život kako postoji u dve vremenske linije istovremeno, događaji i istorije i drugi krugovi u kojima jedan deo osnovnih mitskih obrazaca dominira, a onda možda i ostali. Ovako, njegov pogled liči na pogled Fernana Brodela, istoričara sa Mediterana i „la longue duree”, kulturalni izgled i oblike društvene organizacije koji traju vekovima oko tog mora. On je u pravu da je istoriju teško izgraditi u nepismenom društvu; ipak, antropološki i arheološki rad u centralnom Vanuatu, dovodeći do izražaja okosnice bivših šefova opisanih u lokalnim mitovima, koji su bili živi, pokazuje da mogu postojati neka značenja utvrđivanja istorije nekih grupa koje bi inače mogle biti smatrane neistorijskim. Drugi problem je iskustvo da ista osoba može ispričati mit sa puno simbola. Levi-Stros bi se složio sa ovim aspektima, ali ih nikada ne bi dirao na svoju ruku. Njegov problem nisu bili antropološki podaci ispunjeni mitovima. On je jedino bio zainteresovan za formalne aspekte svake priče, koje je razmatrao kao rezultat nesvesnog delovanja u svakoj grupi, čija je ideja uzeta od lingvista, ali ne može biti dokazana iako je bio odlučan u njenom postojanju i nakada ne bi prihvatio bilo kakvu raspravu o njoj.

Strukturalistički pristup mitu

Levi-Stros vidi osnovni paradoks u studiji mita. S jedne strane, mitske priče su fantastične i nepredvidive: sadržaj mita izgleda potpuno proizvoljno. S druge strane, mitovi različitih kultura su iznenađujuće slični:

S jedne strane, čini se da se u toku mita može desiti bilo šta [...] Ali s druge strane, ova očigledna proizvoljnost je protivrečna zapanjujućoj sličnosti između mitova sakupljenih u različitim regionima. Zbog toga sledi problem: Ako je sadržaj mita zavisan (odnosno, proizvoljan), kako ćemo objasniti činjenicu da su mitovi širom sveta toliko slični?

Levi-Stros je predložio da univerzalni zakoni moraju vladati mitskom mišlju i rešiti ovaj naizgled paradoks, koji proizvodi slične mitove u različitim kulturama. Svaki mit može izgledati jedinstveno, ali on je predložio da je to samo jedan poseban primer univerzalnog zakona ljudske misli. Proučavajući mit, Levi-Stros „pokušava da svede očiglednu proizvoljnost podataka u neki red, i da postigne nivo na kojem će neka vrsta nužnosti postati očigledna, u osnovi iluzije slobode”. Lori predlaže Levi-Strosu, 'delatnosti ugrađene u mitovima o životinjama, pružaju mogućnosti da okrenu kolektivne probleme klasifikacije i hijerarhije, praveći granice između unutrašnjosti i spoljašnjosti, zakona i njegovih izuzetaka, onih kojima pripada i o onima kojima ne'.

Prema Levi-Strosu, „mitska misao uvek napreduje iz svesti suprotnosti ka njihovom rešavanju”. Drugim rečima, mitovi se sastoje od:

1. elemenata koji se protive ili protivreče jedni drugima
2. i ostalih elementima, koji učestvuju u „posredovanju” ili rešavanju tih problema.

Na primer, Levi-Stros smatra da varalice mitologija nogih Amerikanaca starosedelaca ponaša kao „posrednik”. Levi-Strosov argument počiva na dve činjenice o američkom starosedeocu varalici:

1. varalica ima protivrečnu i nepredvidivu ličnost;
2. varalica je skoro uvek gavran ili kojot.

Levi-Stros tvrdi da gavran i kojot „posreduju” suprotnost između života i smrti. Odnos između poljoprivrede i lova je analogan suprotnosti između života i smrti: poljoprivreda isključivo uzrokuje život, dok lov uzrokuje smrt. Osim toga, odnos između biljojeda i zveri je analogan odnosu između poljoprivrede i lova: kako u poljoprivredi, gde su biljojedi zainteresovani za biljke, tako i u lovu, gde su zveri zainteresovane za hvatanje mesa. Levi-Stros ističe da gavrani i kojoti jedu lešine, tako da su između biljojeda i zveri, kao zveri jedu meso, ali kao biljojedi ne love svoju hranu. Tako, tvrdi, „imamo posredničku strukturu sledećeg tipa”:

Ujedinjenjem osobina biljojeda i osobina zveri, gavran i kojot nekako izmiruju biljojede i zveri: drugim rečima, oni posreduju suprotnosti između biljojeda i zveri. Kao što smo videli, ova suprotnost je analogna suprotnosti između života i smrti. Dakle, gavran i kojot konačno posreduju suprotnost između života i smrti. Ovim, Levi-Stros objašnjava zašto gavran i kojot imaju protivrečnu ličnost kada se pojave kao mitske varalice:

Varalica je posrednik. Dok mu posredovanje zauzima poziciju koja je između dva suprotna uslova, on mora da zadrži nešto u toj dvojnosti - naime nesiguran i dvosmislen karakter.

Zbog toga što gavran i kojot izmiruju duboko suprostavljene koncepte (odnosno, život i smrt), njihove mitske ličnosti moraju da odražavaju ovu dvojnost ili protivrečnost: drugim rečima, oni moraju da imaju, protivrečnu „varljivu” ličnost. Ova teorija o strukturi mita pruža potporu Levi-Strosovoj osnovnijoj teoriji o ljudskoj misli. Prema ovoj osnovnijoj teoriji, univerzalni zakoni regulišu sve oblasti ljudske misli:

Ako bi bilo moguće dokazati u ovom slučaju da je očigledna samovolja uma, njegovog navodno spontanog toka inspiracije, i njegove naizgled nekontrolisane inventivnosti, kontrolisane zakonom koji radi na dubljem nivou [...] Ako ljudski um izgleda rešen čak i u domenu mitologije, a fortiori takođe moraju biti rešeni u svim sferama delovanja.

Od svih proizvoda kulture, mitovi izgledaju najviše fantastični i nepredvidivi. Stoga, Levi-Stros tvrdi da ako čak i mitska misao poštuje univerzalne zakone, onda sve ljudske misli moraju poštovati univerzalne zakone.

Kritike

Mnogi antropolozi su kritikovali Levi-Strosovu teoriju o poreklu Varalice. Stenli Dajmond primećuje da dok svetovni civilizovani često razmatraju koncepte života i smrti kao polarne, primitivne kulture često ih vide „kao aspekte jedinog uslova, uslova postojanja”. Dajmond daje primedbu da Levi-Stros nije stigao do zaključka induktivnim zaključivanjem, već jednostavno radeći unazad od dokaza do „a priori posredovanih koncepata života i smrti”, do kojih je on došao pretpostavkom o neophodnosti napretka od „života” preko „poljoprivrede” do „biljojeda”, i od „smrti” preko „borbi” do „zveri”. Kojot je dobro poznat da lovi skupljajući usput ostatke, a gavran je poznat takođe po tome što se ponaša kao zver, za razliku od Levi-Strosove ideje. Ni ta ideja ne objašnjava zašto se sakupljač lešina kao što je medved nikada ne bi pojavio kao Varalica. Dajmond takođe daje primedbu „Varalica zvana „gavran” ili „kojot” koju Levi-Stros objašnjava može doći sa većom privredom u osnovi, možemo reći, veština životinja podrazumevala je, njihovu sveprisutnost, neuhvatljivost, kapacitet da naprave štetu, njihov nepripitomljen odraz sigunih ljudskih osobina. Konačno, Levi-Strosova analiza se ne pojavljuje kao sposobna da objasni zašto predstavljanja Varalica u drugim oblastima sveta koriste upotrebu životinja kao što su pauk i bogomoljka.

Edmund Lič je napisao da „izuzetna karakterističnost njegovog pisanja, bilo na francuskom ili engleskom, je da je teško razumljivo; njegove sociološke teorije kombinuju zbunjujuću složenost sa moćnom učenošću. Neki čitaoci čak sumnjaju da se tretiraju prevarenima”. Sociolog Stanislav Andreski generalno kritikuje Levi-Strosov rad, raspravljajući daje njegova učenost uvek bila traljava i zato njegova reputacija i mistika potiču od njegovog „tretiranja ljudi matematčarski”, pominjujući Levi-Strosovu upotrebu kvazi-algebarske jednačine da objasni svoje ideje. Kamil Paglia odbacuje Levi-Strosa kao precenjenog, komentarišući da „Kada sam kao diplomirani studet Jejla pretražila taj veliki hram, Sterling biblioteku, u istraživanju paradigmi za reintegraciju književne krtike sa istorijom, nisam zapravo pronašla ništa u Levi-Strosu da sam osetila da ima učenjačku čvrstinu”. Radeći na postkolonijalnim pristupima za antropologiju, Timoti Lauri predložio je da „Levi-Stros govori sa pozicije prednosti državne namere da osigura znanje za svrhu, kao što bi on često tvrdio, spasavajući lokalne kulture...ali spasioci takođe pripisuju sebi legitimitet i autoritet u procesu”.

Važnija dela

• 1949. — Elementarne strukture srodstva
• 1958. — Strukturalna antropologija
• 1960. — Mit o Azdivalu
• 1962. — Totemizam danas i Divlja misao
• 1964—1967. — Mitologika I—IV

Literatura

• Diamond, Stanley (1974). In Search of the Primitive. New Brunswick: Transaction Books. ISBN 978-0-87855-045-6. 
• Moore, Jerry D. (2009). „Claude Levi-Strauss: Structuralism”. Visions of Culture: An Introduction to Anthropological Theories and Theorists. Walnut Creek, California: Altamira. str. 231-247. 
• Moore, Jerry D. (2004). Visions of Culture: An Introduction to Anthropological Theories and Theorists. Rowman Altamira. 
• Silverman, Sydel (2004). Totems and Teachers: Key Figures in the History of Anthropology. Rowman Altamira. str. 16. 
• Johnson, C. (2003). Claude Levi-Strauss: The Formative Years. Cambridge University Press. str. 1,92,172. 
• Alan Barnard and Jonathan Spencer, Encyclopedia of Social and Cultural Anthropology, London & New York, 2002.
• Edmund Lič, Klod Levi-Stros, Beograd, 1972.

Spoljašnje veze

• Vreme: Klod Levi-Stros, pisac Divlje misli, umro u 101.