Pređi na sadržaj

Kompleks zamkova u Vilnjusu

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Kompleks zamkova u Vilnjusu
{{{slika2}}}
Informacije
Lokacija Litvanija, Vilnjus
Status završena
Sagrađena deo u 10. veku
Dvorac Vilnjus iz 1740:
Gornji zamak : 1. Zapadni toranj ; 2. Južna kula (temelji su ostali); 3 Donžon (ostaci ruševina)
Donji zamak : 4. Kapije i most do grada; 5. Put i most do ulice Tiltas; 6. Katedrala u Vilnjusu ; 7. Palata Vrhovnog suda; 8. Palata episkopa; 9. Kraljevska palata; 10. Vrt; 11. Novi arsenal, trenutno muzej; 12. Severoistočna kula i kapije Starog arsenala; 13. Dvorište starog arsenala

Kompleks zamkova u Vilnjusu (litv. Vilniaus pilių kompleksas ili Vilniaus pilys) je grupa kulturnih i istorijskih građevina na levoj obali reke Neris, u blizini njenog ušća u reku Vilniju, u Vilnjusu u Litvaniji. Zgrade, koje su se razvile između 10. i 18. veka, bile su među glavnim odbrambenim građevinama Litvanije.[1]

Kompleks se sastojao od tri zamka: Gornjeg, Donjeg i Krivog (litv. Kreivoji pilis). Krivi dvorac su Tevtonski vitezovi spalili 1390. godine i nikada nije obnovljen.[2] Dvorce iz Viljnusa je nekoliko puta napao Tevtonski red nakon 1390. godine, ali nisu uspeli da zauzmu čitav kompleks. Njegovo potpuno zauzimanje dogodilo se prvi put tokom bitke kod Vilnjusa 1655. godine.[3] Ubrzo nakon toga teško oštećeni dvorci izgubili su značaj, a mnoge zgrade su napuštene. Tokom carske aneksije,[4][5] srušeno je nekoliko istorijskih zgrada; mnogo više je oštećeno tokom izgradnje tvrđave u 19. veku.[traži se izvor]

Danas je preostala kula Gediminas, glavni simbol grada Vilnjusa i same nacije.[6][7] Svake godine, 1. januara, litvanska trobojnica se podiže na kulu Gediminas u znak sećanja na Dan zastave. Kompleks je deo Nacionalnog muzeja Litvanije, jednog od najvećih muzeja u zemlji.

Istorija Gornjeg zamka[uredi | uredi izvor]

Deo dvorskog kompleksa, koji je sagrađen na vrhu brda, poznat je kao Gornji zamak. Brdo na kojem je izgrađeno poznato je kao brdo Gediminas, visine 40 - 48 m i dužine oko 160 m.[8]

Arheološki podaci pokazuju da je mesto bilo zauzeto još od neolita. Brdo je ojačano odbrambenim drvenim zidovima koji su utvrđeni kamenom u 9. veku. Otprilike u 10. veku sagrađen je drveni zamak, a otprilike od 13. veka vrh brda bio je okružen kamenim zidovima sa kulama. Za vreme vladavine Gedimina, Vilnjus je proglašen glavnim gradom; 1323. godine dvorac je poboljšan i proširen.[9]

Ostaci tvrđave Gornjeg zamka
Ostaci gornjeg zamka

Paganska Litvanija je ratovala sa hrišćanskim redovima više od dva veka (Severni krstaški ratovi).[10] Krstaši su težili da osvoje Litvaniju, navodeći da je njihov motiv prelazak neznabožačkih Litvanaca u katoličanstvo. Kako je Vilnjus evoluirao u jedan od najvažnijih gradova države, postao je primarni vojni cilj. Kompleks dvorca napadao je Tevtonski red 1365, 1375, 1377, 1383, 1390, 1392, 1394 i 1402, ali nikada nije u potpunosti zauzet.[2] Najteže napade vodili su maršali Tevtonskog reda Engelhard Rabe fon Vildštajn i Konrad fon Valenrode 1390. godine tokom Litvanskog građanskog rata (1389–1392) između Vitolda Velikog i njegovog rođaka Vladislava II Jagela. Mnogi plemići iz zapadne Evrope učestvovali su u ovoj vojnoj kampanji, uključujući Henrija, grofa od Derbija, budućeg engleskog kralja Henrija IV sa 300 vitezova i Livonske vitezove kojima je zapovedao njihov Veliki majstor.[11] Ponekad tokom građanskog rata, Vitold je podržavao napade Reda na zamkove, sklapajući savez sa njima u potrazi za titulom Velikog kneza Litvanije.[traži se izvor]

Preostala kula Gornjeg zamka

U vreme napada 1390. godine, kompleks se sastojao od tri dela - Gornjeg, Donjeg i Krivog zamka. Tevtonski vitezovi uspeli su da zauzmu i unište Krivi zamak, smešten na brdu, ali nisu uspeli da osvoje ostale. Tokom napada 1394. godine, zamkovi u Vilnjusu bili su opkoljeni više od tri nedelje, a jedna od njegovih odbrambenih kula oštećena je i pala je u reku Neris.[traži se izvor]

Građanski rat između Vitolda i Jagela rešen je Astravskim sporazumom 1392. godine i Vitold je preuzeo titulu velikog kneza. Tokom njegove vladavine Gornji zamak je doživeo najznačajniju obnovu. Posle velikog požara 1419. godine, Vitold je započeo rekonstrukciju Gornjeg zamka, zajedno sa utvrđenjem drugih zgrada u kompleksu. Današnji ostaci Gornjeg zamka potiču iz ove ere.[2] Vitold je proveo oko četiri godine sa Tevtonskim redom tokom građanskog rata. Imao je priliku da prouči arhitekturu dvoraca Tevtonskog reda i usvoji neke od njihovih elemenata u svojoj rezidenciji u Vilnjusu.[traži se izvor]

Ostaci donžona

Gornji dvorac je rekonstruisan u gotičkom stilu sa zastakljenim zelenim pločicama na krovu. Donžon kula Gornjeg dvorca, na drugom spratu, bila je najveća sala (10 h 30 m) u okviru kompleksa; bila je malo manja od sale Palate velikog majstora (15 h 30 m) u Marijenburgu, i mnogo veća od sale u Kneževoj palati u zamku na ostrvu Trakaj (10 h 21 m). Obnova dvorca završena je 1422. Država je imala plan da u zamku bude krunisanje proglašenog kralja Vitolda Velikog, koji je poremećen njegovom preranom smrću.[traži se izvor]

Posle 16. veka Gornji zamak nije održavan i zapušten je. Sve do početka 17. veka, u Gornjem zamku se nalazio zatvor za plemiće. Poslednji put je korišćen kao tvrđava tokom invazije Rusa 1655. godine, kada je po prvi put u istoriji Litvanije strana vojska zauzela čitav kompleks.[3] Šest godina kasnije, poljsko-litvanska vojska uspela je da ponovo zauzme Viljnus i zamkove. Posle toga Gornji zamak je stajao napušten i nije rekonstruisan.[traži se izvor]

Kompleks je pretrpeo veliku štetu tokom svetskih ratova. U ovom trenutku postoji samo zapadna kula, poznata kao Gediminasova kula. Simbol je Viljnusa i Litvanije.[12] Preživelo je samo nekoliko ostataka zamaka i drugih kula.

Istorija Donjeg zamka[uredi | uredi izvor]

Dvorac je naseljen još od neolita. Pre 13. veka, njegove zgrade su građene od drveta. U 13–14. veku od kamena su građeni odbrambeni zidovi, kule i kapije; oni su nekoliko puta reorganizovani i proširivani. Jedine samostojeće građevine koje su ostale netaknute su one u Donjem zamku.

Dve glavne zgrade Donjeg zamka su Kraljevska palata i katedrala u Vilnjusu.

Palata Velikog vojvode[uredi | uredi izvor]

Maketa Velikog vojvodskog dvorca
Ruševine vojvodske palate, nacrtane krajem 18. veka

Palata Velikog vojvodstva u Donjem zamku evoluirala je tokom godina i napredovala tokom 16. i sredine 17. veka. Četiri veka Palata je bila političko, administrativno i kulturno središte Velikog vojvodstva Litvanije.[4]

U 13. i 14. veku na mestu palate nalazile su se kamene građevine; neki arheolozi veruju da je i tu stajala drvena palata. Kamena Kraljevska palata sagrađena je u 15. veku, očigledno posle velikog požara 1419.[8] Postojeće kamene zgrade i odbrambene građevine Donjeg zamka, koje su blokirale izgradnju, srušene su. Kraljevska palata sagrađena je u gotičkom stilu. Donžon Gornjeg zamka, kao i Kraljevska palata, trebalo je da budu domaćini krunisanja Vitolda Velikog. Gotska palata imala je tri krila; istraživanje sugeriše da je to bila dvospratnica sa podrumom.[13]

Veliki Vojvoda od Litvanije Aleksandar Jagelon, koji je kasnije postao kralj Poljske, preselio je svoje prebivalište u Kraljevski dvor, gde se sastajao sa ambasadorima. Naredio je obnovu palate. Posle venčanja sa ćerkom moskovskog velikog kneza Ivana III, kraljevski par je živeo i umro u palati.[traži se izvor]

Žimund I Stari (Žigmund Poljski), nakon svog uspona u Velikom vojvodstvu Litvanije, vodio je svoje poslove u Kraljevskoj palati kao i u katedrali u Vilnjusu. Tokom njegove vladavine palata je uveliko proširena, kako bi zadovoljila nove potrebe Velikog kneza - dodato je još jedno krilo, kao i treći sprat; proširene su i bašte. Prema savremenim saznanjima, palata je vredela 100.000 dukata.[14] Plan rekonstrukcije palate pripremio je verovatno italijanski arhitekta Bartolomeo Bereci da Pontasijeve, koji je takođe dizajnirao nekoliko drugih projekata u Kraljevini Poljskoj. U ovoj palati Žigmund je dočekao izaslanika iz Svetog rimskog carstva, koji je 1517. godine predstavio Žigmunda Boni Sforci, njegovoj drugoj ženi.[traži se izvor]

Žigmundov sin Sigismund II Avgust krunisan je za velikog kneza Litvanije u Kraljevskoj palati. Avgust je nastavio sa razvojem palate i tamo živeo sa prvom suprugom Elizabetom Austrijskom, ćerkom cara Svetog rimskog carstva. Sahranjena je u katedrali u Vilnjusu.[15] U palati je živela i druga supruga Sigismunda II, Barbara Radzivil. Prema izveštajima izaslanika Svete stolice, Kraljevska palata je u to vreme sadržala više blaga od Vatikana.[16] Sigismund II je takođe okupio jednu od najvećih kolekcija knjiga u Evropi.[16]

Palata je preuređena u renesansnom stilu u 16. veku. Plan je pripremilo nekoliko italijanskih arhitekata. Palatu je posetio Ipolito Aldobrandini, koji je kasnije postao papa Kliment VIII. Još jedan veliki razvoj dogodio se tokom vladavine porodice Vasa. Kraljevska palata je preuređena u ranobaroknom stilu tokom vladavine Sigismunda III Vase.

Velika palata vojvodstva sa Gediminovim spomenikom

Tokom vladavine Vasa, u palati je održano nekoliko zapaženih ceremonija, uključujući venčanje vojvode Juana, koji je kasnije postao švedski kralj Juan III, i sestre Sigismunda Avgusta, Katarine. Prva opera u Litvaniji postavljena je u palati 1634. godine.[17]

Nakon ruske invazije 1655. godine država je počela da slabi, što je imalo negativne efekte na Kraljevsku palatu. Palatu je rat teško oštetio, a blago je opljačkano. Posle ponovnog zauzimanja grada Vilnjusa 1660-1661, palata više nije bila odgovarajuća državna rezidencija i stajala je napuštena oko 150 godina. Krajem 18. veka, nakon pada Poljsko-litvanskog komonvelta, nekoliko porodica je živelo u delovima srušene palate. Ubrzo nakon što je Veliko vojvodstvo Litvanija uključeno u sastav Ruskog carstva, carski zvaničnici naredili su rušenje preostalih delova Kraljevske palate.[17] Palata je gotovo u potpunosti srušena početkom 19. veka. Cigle nekadašnje palate prodate su 1799. trgovcu iz Kremenčuga.[18]

Seimas (litvanski parlament) je 2000. godine doneo zakon kojim se rešava da Kraljevska palata bude obnovljena za ceremonije u znak sećanja na milenijum od prvog pominjanja imena Litvanije 2009. godine.[18]

Vilnjuska katedrala[uredi | uredi izvor]

Vilnjuska katedrala

Velika vojvodska palata i katedrala u Vilnjusu činili su kompleks i stajali su rame uz rame tokom vekova, ali dve zgrade imaju različite istorije.[19]

Postoje dokazi da je u pred-hrišćanskim vremenima, paganski bog Perkunas slavljen na ovoj lokaciji. Pretpostavlja se da je litvanski kralj Mindovg sagradio prvobitnu katedralu 1251. godine kao mesto svog pokrštenja u hrišćansku veru. Posle Mindovgove smrti 1263. godine, katedrala se vratila na obožavanje paganskih bogova.[20]

1387. godine, godine kada je Litvanija formalno prešla u hrišćanstvo, sagrađena je druga gotska katedrala sa pet kapela. 1419. godine katedrala je izgorela. Na njenom mestu Vitold je sagradio veću gotsku katedralu. 1522. godine katedrala je obnovljena, a pisani izvori prvi put pominju zvonik.[15] Zvonik je sagrađen na mestu odbrambene kule Donjeg zamka oko 15. veka. Posle požara 1530. godine, katedrala je ponovo obnovljena, a od 1534. do 1557. godine dodate su još kapele i kripte. Tokom ovog perioda katedrala je stekla arhitektonske karakteristike povezane sa renesansom. Posle požara 1610. godine ponovo je obnovljena i dodate su dve prednje kule.

Kapela Svetog Kazimira

1783. godine katedrala je rekonstruisana u neoklasičnom stilu, a crkva je dobila svoj strogi četvorougaoni oblik. Ovaj dizajn je preživeo do danas. Između 1786. i 1792. na krovu su postavljene tri skulpture - sveti Kazimir na južnoj strani, sveti Stanislav na severnoj i Sveta Jelena u središtu. Ove skulpture su uklonjene 1950. godine, a restaurirane 1997. godine.[traži se izvor]

Nekoliko značajnih istorijskih ličnosti je sahranjeno u kriptama katedrale, uključujući Vitolda Velikog (1430), njegovog brata Sigismunda (1440), njegovog rođaka Švitrigaila (1452), Svetog Kazimira (1484), Aleksandra (1506) i dve žene Sigismunda Avgusta: Elizabeta Habsburška (1545) i Barbara Radzivil (1551).[20]

Katedrala je preorijentisana za sekularnu upotrebu tokom 1950-ih. Njegova ponovna posveta crkvi krajem 1980-ih proslavljena je kao prekretnica u modernoj litvanskoj istoriji.[21][22]

Arsenal[uredi | uredi izvor]

Stari arsenal

Kompleks zamka Vilnjus imao je tokom svoje istorije dva arsenala - takozvani novi i stari. Stari arsenal je osnovan u 15. veku, za vreme vladavine Vitolda Velikog.[23] Proširen je tokom vladavine Žigmunda I Starog i ovaj posao nastavio je njegov sin Sigismund II Avgust. Tokom rekonstrukcije u 16. veku izgrađeno je novo krilo; sredinom 16. i početkom 17. veka izgrađena su još dva krila. Prema savremenim izveštajima, u starom arsenalu je u to vreme bilo smešteno oko 180 teških topova.[23]

Novi arsenal je osnovan u jednoj od najstarijih zgrada dvorca u 18. veku, po nalogu Velikog hetmana Litvanije, Kazimira Oginskog. Zgrada u kojoj su bili smešteni vojnici dobro je očuvana. Njegov spoljni zid bio je deo sistema odbrambenog zida.[24] Tokom 16. veka njegov toranj je vodio brodove u reci Neris. Arsenal je povremeno sadržavao i administrativne urede zamkova.

Novi arsenal

Tokom carske vladavine, u oba arsenala nalazili su se vojnici i vojni materijal. Zgrade su pretrpele veliku štetu tokom Drugog svetskog rata; neki delovi su obnovljeni posle Drugog svetskog rata i 1987. i 1997. Sada se u arsenalima nalaze Muzej primenjene umetnosti i Nacionalni muzej Litvanije.

Savremeni razvoj[uredi | uredi izvor]

Uspinjača na brdu Gediminas, otvorena 2003.

Kula Gediminas dominantan je i prepoznatljiv objekat na horizontu starog grada. Sa osmatračnice sa vrha pruža se panoramski pogled na Viljnus. 2003. godine, kao deo proslave 750. godišnjice krunisanja Mindovga, toranj je postao pristupačniji izgradnjom lifta. Penje se na oko 70 metara tokom vožnje od 30 sekundi i prima šesnaest putnika.[25] Na vrhu kule, 1. januara 1919. godine, prvi put je postavljena litvanska trobojnica.[1] U znak sećanja na ovaj događaj, 1. januar je danas Dan zastave, a litvanska zastava se svečano podiže na tornju, kao i na drugim mestima u Litvaniji. 7. oktobra 1988, tokom napora Litvanije da ponovo uspostavi svoju nezavisnost, 100.000 ljudi okupilo se u kompleksu zamka dok se zastava ponovo podizala.[22] Kula i brdo, sa zastavom izdignutom na vrhu, simboli su litvanske državnosti i njene borbe za nezavisnost, odražavajući dugu tradiciju kojom je suverenitet nad gradom demonstrirala zastava koja se tamo vijorila.[6]

Nakon završetka radova konzervacije kule Gediminas 1968. godine, postala je ogranak Nacionalnog muzeja Litvanije. Na prvom spratu kule izložene su fotografije snimljene u Vilnjusu tokom 19. i 20. veka i modeli istorijskog Viljnusa i Dvorskog kompleksa. Na drugom spratu su zastave koje je koristila vojska Vitolda Velikog tokom bitke kod Grinvalda, zajedno sa autentičnim oružjem korišćenim od 13. do 18. veka.

U ostalim sačuvanim zgradama u dvorskom kompleksu nalaze se kancelarije Nacionalnog muzeja Litvanije i njegovih odeljenja za arheologiju i numizmatiku, kao i Muzej primenjene umetnosti. Muzej sadrži oko milion predmeta, koji pokrivaju širok istorijski spektar.[26] Njegova kolekcija uključuje komade iz praistorijske ere Litvanije, novčiće koji su se koristili tokom istorije Litvanije i širok spektar predmeta iz srednjeg veka i kasnijeg doba. Muzej godišnje poseti oko 250.000 turista.[26]

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b Lietuvos nacionalinis muziejus (2006). „XIV-XVII a. Vilniaus pilių istorija” (na jeziku: litvanski). Pristupljeno 2007-01-05. 
  2. ^ a b v Lietuvos muziejų asocijacija (2004). „Lietuvos pilys ir jų panaudojimo kultūriniam turizmui galimybės” (na jeziku: litvanski). Pristupljeno 2007-01-05. 
  3. ^ a b Šapoka, Adolfas (1989). Lietuvos istorija (na jeziku: litvanski). Vilnius. str. 326. ISBN 5-420-00631-6. 
  4. ^ a b Voruta (2003). „Vilniaus Žemutinės pilies Valdovų rūmai” (na jeziku: litvanski). Pristupljeno 2007-01-05. 
  5. ^ Grenoble, Lenore (2003). Language Policy in the Soviet Union. Kluwer Academic Publishers. str. 104. ISBN 1-4020-1298-5. 
  6. ^ a b Daniel J. Walkowitz, Lisa Maya Knauer (2004). Memory and the impact of political transformation in public space. Duke University Press. str. 174, 175. ISBN 978-0-8223-3364-7. 
  7. ^ „Visiting Vlinius”. Lithuanian Department of Statistics. Arhivirano iz originala 2009-02-27. g. Pristupljeno 2009-11-22. 
  8. ^ a b Kuncevičius, Albinas (2003). Lietuvos istorijos vadovėlis/Lietuvos valdovų rūmai (na jeziku: litvanski). Vilnius. ISBN 9986-9216-9-4. . [potrebna strana]
  9. ^ Rowell, C. S. (1994). Lithuania Ascending a pagan empire within east-central Europe, 1295-1345. Cambridge. str. 72. ISBN 0-521-45011-X. 
  10. ^ Kiaupa, Zigmantas (2004). Lietuvos valstybės istorija (na jeziku: litvanski). Vilnius. str. 42. ISBN 9955-584-63-7. 
  11. ^ Turnbull, Stephen (2003). Tannenberg 1410. Disaster for the Teutonic Knights. Osprey Publishing Ltd. str. 19. ISBN 1-84176-561-9. 
  12. ^ Samalavičius, Almantas (2006). „Lithuanian Prose and Decolonization”. Ur.: Violeta Kelertas. Baltic Postcolonialism. Rodopi. str. 420. ISBN 978-90-420-1959-1. 
  13. ^ Kitkauskas, Napaleonas (2004). „Italy in Lithuania.” (na jeziku: litvanski). Arhivirano iz originala 2007-01-21. g. Pristupljeno 2007-01-21. 
  14. ^ Jovaiša, Eugenijus (2003). Lietuvos istorijos vadovėlis/Vilniaus pilys (na jeziku: litvanski). Vilnius. ISBN 9986-9216-9-4. 
  15. ^ a b Lietuvos Dailės muziejus. „Arkikatedros požemiai” (na jeziku: litvanski). Arhivirano iz originala 2007-01-07. g. Pristupljeno 2007-01-21. 
  16. ^ a b Lithuanian Art Museum. (1997). „Lithuanian Ducal Palace” (na jeziku: litvanski). Arhivirano iz originala 2006-12-05. g. Pristupljeno 2007-01-21. 
  17. ^ a b Valdovų Rūmų paramos fondas (2002). „Lietuvos Valdovų Rūmai” (na jeziku: litvanski). Arhivirano iz originala 06. 02. 2007. g. Pristupljeno 2007-01-21. 
  18. ^ a b „History of the Royal Palace”. Castle Research Center. Pristupljeno 2009-11-23. 
  19. ^ Danes, Lois (2004). Teutonic Knights: From the Holy Land to the Baltic Sea. Xlibris Corporation. str. 33. ISBN 1-4134-6469-6. Šablon:Self-published inline
  20. ^ a b Lietuvos dailės muziejus. „Senieji kultūriniai sluoksniai” (na jeziku: litvanski). Arhivirano iz originala 2007-01-07. g. Pristupljeno 2007-01-21. 
  21. ^ Kolstø, Pål (2000). Political construction sites: nation-building in Russia and the post-Soviet states. Westview Press. str. 56. ISBN 978-0-8133-3752-4. 
  22. ^ a b „Chronology of Seminal Events Preceding the Declaration of Lithuania's Independence”. Lituanus. Arhivirano iz originala 14. 07. 2020. g. Pristupljeno 2009-11-23. 
  23. ^ a b Lietuvos nacionalinis muziejus (2006). „Senasis arsenalas” (na jeziku: litvanski). Pristupljeno 2007-01-21. 
  24. ^ Museum of Applied Art (2006). „The Old Arsenal”. Arhivirano iz originala 2010-10-10. g. Pristupljeno 2007-01-05. 
  25. ^ XXI amžius (2003). „Į Gedimino kalną - keltuvu” (na jeziku: litvanski). Pristupljeno 2007-01-25. 
  26. ^ a b Lituvos nacionalinis muziejus (2006). „Muziejaus istorija” (na jeziku: litvanski). Pristupljeno 2007-01-25. 

Dodatna literatura[uredi | uredi izvor]

  • Ragauskienė, R.; Antanavičius, D.; Burba, D.; ir kt. Vilniaus žemutinė pilis XIV a. – XIX a. pradžioje: 2002–2004 m. istorinių šaltinių paieškos. Vilnius. 2006
  • Urbanavičius V. Vilniaus Žemutinės pilies rūmai (1996-1998 metų tyrimai). Vilnius. 2003
  • Drėma V. Dingęs Vilnius. Vilnius. 1991.
  • Budreika E. Lietuvos pilys. Vilnius. 1971

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Комплекс_замкова_у_Вилњусу&oldid=27821737”