Pređi na sadržaj

Konstantin I Asen Tih

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Konstantin I Asen Tih
Konstantin I Asen Tih
Lični podaci
Datum rođenja13. vek
Datum smrti1277.
Mesto smrtiBugarska,
Porodica
SupružnikIrina Duka Laskaris, Marija Asen
PotomstvoMichael Asen II of Bulgaria
RoditeljiTihomir (Tih)
DinastijaDinastija Asen
Bugarski car
Period1257-1277
PrethodnikMico Asen od Bugarske
NaslednikIvajlo od Bugarske

Konstantin I Asen Tih je bio bugarski car od 1257. do 1277. godine. Vladavina Konstantina I Asena Tiha poklopila se sa periodom unutrašnjih nemira i neprijateljskim najezdama.

Konstantin I je sin plemića iz Skoplja, sa imenom Tihomir, oženjenog ćerkom srpskog velikog župana Stefana Nemanje[1]. Bio je oženjen tri puta, s tim što ime prve supruge kao i dece sa njom nisu poznati.

Konstantin Tih (Bugarski: Konstantin Tih Asen) ili Konstantin I Tih (Konstantin I) je bio car Bugarske od 1257. do 1277. godine, zbacio je sa prestola cara Mica Asena. On je vladao Bugarskim carstvom u vreme kada je obližnje Vizantijsko carstvo bilo razdeljeno na nekoliko država. Da bi ojačao svoj položaj, sklopio je savez sa jednom od najvećih država — Nikejom — oženivši se Irinom, ćerkom cara Teodora II iz ugledne dinastije Laskaris.

Na početku njegove vladavine, njegova vojska je izvršila invaziju na Severin, Ugarsku, što je razbesnelo kralja Belu IV; ovo je navelo mađarske trupe da zauzmu Vidin, važan grad bugarskog carstva, a takođe je su Mađari započeli pohod na Donje Podunavlje, ostavljajući severozapadnu Bugarsku banu Rostislavu Mihajloviču (Belinom zetu), koji je prethodnih godina pretendovao pravo na Bugarski presto.

Kada je car Mihailo VIII preuzeo tron Vizantijskog carstva (što je navelo cara Konstantina I da uđe u rat sa njima 1260-ih), Bugarska je izgubila značajne teritorije od svoja dva glavna neprijatelja, Vizantije i Ugarske. Kasnije, kada su Tatari počeli da napadaju Vizantince, car Konstantin I im se pridružio u jedinstvenom napadu, ali nije uspeo da zarobi cara Mihaila VIII.

Nakon što je mladi kralj Stefan izašao kao pobednik u mađarskom građanskom ratu, ponovo je počeo da napada Bugarsku i porazio je Konstantinovu vojsku. On je opljačkao Trnovo i zauzeo tvrđave na Dunavu sredinom i krajem 1260-ih. Kasnije je car Konstantin I zadobio povredu i bio je paralizovan od struka nadole. Paralizovani car Konstantin I nije uspeo da spreči Nogajsku Hordu da opljačka Bugarsku. Dalje pogoršavajući njegovu situaciju, drugi deo njegove vladavine je doživeo ekonomsku nestabilnost i njegovo neuspelo gušenje pobune je okončalo njegov život.

Poreklo[uredi | uredi izvor]

O poreklu Konstantina Tiha dosta je raspravljano u istoriografiji. Izvori o ovom pitanju su malobrojni. U povelji manastiru Svetog Đorđa kod Skoplja, Konstantin pominje "Svetog Simeona Nemanju, dedu carstva mi",[2] iz čega proizilazi da je rodbinski bio povezan sa srpskom vladajućom dinastijom, odnosno njenim osnivačem. Georgije Pahimer piše da je Konstantin bio "upola od Srba".[3] Nićifor Grigora i Georgije Akropolit ga nazivaju "Konstantinom, sinom Tihovim".[4] Na koji način je Konstantin bio povezan sa Nemanjićima nije poznato. U nauci su iznesene brojne pretpostavke. Sredinom 19. veka, pomišljalo se da Konstantin potiče od Nemanjinog sina "Tohua". Njega pominje Ansbert, nemački hroničar koji je, pišući o poseti Fridriha Barbarose Stefanu Nemanji u Nišu, pomenuo pregovore o ženidbi Tohua i ćerke Bertolda od Andeksa. Međutim, Konstantin Jireček je ustanovio da Nemanja nije imao nikakvog sina Tohua, već da je reč o Toljenu, sinu Nemanjinog brata Miroslava. Potom se prešlo na razmatranje Nemanjinih ženskih potomaka.[5] Pomišljalo se i na to da je deda Konstantina Tiha bio Stefan Prvovenčani, a ne Nemanja.[6]

Srđan Pirivatrić odbacuje povezanost Konstantina Tiha sa Nemanjićima preko ženske linije. Na osnovu podataka iz geografije i sličnosti u imenima, on povezuje Konstantina Tiha sa Nemanjinim bratom Tihomirom. Naime, u bici kod Pantina (1168), Tihomir se, uz pomoć braće Miroslava i Stracimira, kao i grčkim trupama Teodora Padijata, koje je braći u pomoć poslao vizantijski car Manojlo, sukobio sa Stefanom Nemanjom koji mu je dve godine ranije preoteo vlast. Tihomir je stradao u bici. Od njegovih potomaka poznat je jedino Stefan Prvoslav, sa natpisa na nadgrobnom spomeniku iz 1220. godine. U jednom dokumentu ohridskog arhiepiskopa Dimitrija Homatijana iz 1220. godine pominje se izvesni arhont Jovan Tihomir u oblasti Skoplja, odnosno upravo u onom mestu odakle se pretpostavlja da je Tihomir i krenuo na brata 1168. godine.[7] Pirivatrić takođe pretpostavlja da je i Konstantin pre dolaska na vlast upravljao oblašću oko Skoplja.[8]

Dolazak na vlast[uredi | uredi izvor]

O Konstantinovom ranom životu ništa nije poznato. On se u izvorima javlja tek od 1257. godine, kada je bio već u zrelim godinama. Nakon ubistva cara Mihaila II Asena (1256) i ubistva Kalimana (1257), nije više bilo "zakonitog naslednika vlasti", odnosno muškog potomka Asenove loze, pa je "Tihov sin Konstantin", kandidat grupe bugarskih boljara, uspeo da bude ustoličen u Trnovu za cara, potisnuvši suprarnika Mica Asena. Kako bi stekao legitimitet, Konstantin se razveo od supruge, čije ime nije poznato, i oženio se Irinom Laskaris, ćerkom nikejskog cara Teodora i unukom Jovana Asena II. Tako je svome imenu dodao prezime "Asen". Sve se to dogodilo u drugoj polovini 1257. ili početkom 1258. godine.[9]

Vladavina[uredi | uredi izvor]

Da bi osigurao svoju poziciju vladara, Konstantin je prihvatio ime Asen i oženio je Irinu Nikejsku, ćerku Teodora II Laskarisa i Jelene Bugarske, ćerke Ivana Asena II.

Od 1259. do 1261. Konstantin je bio u sukobu sa Ugarskom koju je predvodio Bela IV. Početni mađarski upad 1259. doveo je da Konstantin sledeće godine povrati Severin. Pod vođstvom budućeg kralja Stefana V Mađari su uspeli da uzmu ponovo Severin a onda Vidin i Lom 1261. Bugari su povratili ove gradove pod vođstvom ruskog despota Jakova Svetoslava, kome je ustupljena vidinska oblast, važna veza između Bugarske i Ugarske.

Sukob sa Mađarskom[uredi | uredi izvor]

Ban Rostislav Mihajlovič je upao u Bugarsku uz pomoć Mađara 1259. godine.[10] Sledeće godine, ban Rostislav je napustio svoju banovinu da bi se pridružio pohodu svog tasta, kralja Bele IV od Mađarske, protiv Češke.[11][12] Iskoristivši Rostislavovo odsustvo, car Konstantin I je provalio u njegovu banovinu i ponovo zauzeo Vidin.[13] Takođe je poslao vojsku da napadne Severinsku banovinu, ali je mađarski komandant Lorens odbio napad.[14][15]

Bugarska invazija na Severin razbesnela je kralja Belu IV.[16] Ubrzo nakon što je zaključio mirovni ugovor sa kraljem Otakarom II Češkim u martu 1261. godine, mađarske trupe su uletele u Bugarsku pod komandom sina i naslednika kralja Bele IV, vojvode Stefana.[17] Oni su zauzeli Vidin i opseli Lom na Donjem Dunavu[18], ali nisu uspeli da uvedu cara Konstantina I Tiha u okršaj, jer se on povukao u Trnovo.[19] Ugarska vojska je napustila Bugarsku pre kraja godine, ali je u pohodu povratila severozapadnu Bugarsku banu Rostislavu.[20]

Sukob sa Vizantijom[uredi | uredi izvor]

Godine 1263. Vizantinci su upali u Trakiju, zauzeli Filipopolj i krenuli su ka Sofiji, ali su ih potisli Ugri. U očajanju, car Konstantin I je sklopio savez sa mongolskom Zlatnom hordom iz južne Rusije. Udruženim snagama prodrli su skoro do samog Konstantinopolja 1264. godine. Međutim, kada su se Tatari povukli s plenom, car Konstantin I Tih je bio prinuđen da se povuče praznih ruku.

Posle smrti njegove supruge carice Irine Laskaris 1268. godine, car Konstantin I Asen Tih je pokušao da se pomiri sa carem Mihajlom VIII Paleologom, oženivši se njegovom rođakom Marijom Kantakuzin 1269. godine. Međutim, svađe oko obećanog miraza, grada Nesebara, nisu doveli do poboljšanja odnosa. Bugarska je ušla u savez sa kraljem Karlom I Anžujskim, koji je planirao kampanju protiv Vizantije sa ciljem obnove Latinskog carstva.

Car Mihajlo VIII je uzvratio, udavši ćerku Eufrosinu, za Nogaja kana Zlatne horde, koja je opljačkala Bugarsku 1274. godine. Takođe je prisustvovao Drugom lionskom koncilu na kome je pokušao ujedinjenje crkava, čime je rasplamsan sukob sa Bugarskom koja se protivila ujedinjenju.

U poslednjim godinama vladavine, car Konstantin I je bio delimično paralizovan nakon pada sa konja. Vlast je bila u rukama carice Marije Kantakuzin, koja je proglasila njihovog sina Mihajla Asena II za savladara ubrzo nakon njegovog rođenja 1272. godine. Carica Marija je tokom osme decenije 13. veka intenzivno radila na odnosima sa Vizantijom, a najpre je pokušala a zatim i uspela da otruje kneza Jakova Svetoslava 1276. godine.

Zbog skupih i neuspešnih ratova, ponovnih mongolskih upada i ekonomske nestabilnosti, izbila je pobuna 1277. godine. Vođa pobune je bio Ivajlo, ali je bio poražen i ubijen.

Rat sa Vizantijskim carstvom[uredi | uredi izvor]

Konstantinovog maloletnog šuraka, cara Jovana IV Laskarisa, pred kraj 1261. godine, svrgnuo je i oslepeo njegov nekadašnji staratelj i savladar car Mihailo VIII Paleolog.[21] Vojska cara Mihaila VIII je već u julu zauzela Carigrad, pa je prevratom postao jedini vladar obnovljenog Vizantijskog carstva.[22] Obnova Vizantijskog carstva promenila je tradicionalne odnose između sila Balkanskog poluostrva.[23] Štaviše, Konstantinova žena je odlučila da se osveti za sakaćenje svog brata i ubedila je cara Konstantina I da se okrene protiv cara Mihaila VIII.[24][25]

Bivši car Mico Asen, koji je još uvek držao jugoistočnu Bugarsku, sklopio je savez sa Vizantincima, ali je caru Konstantinu I Tihu bio lojalan drugi moćni plemić, despot Jakov Svetoslav, koji je preuzeo kontrolu nad jugozapadnom oblasti.[26] Koristeći rat između Vizantijskog carstva, Mletačke Republike, kneževine Aheje i Epirske despotovine, car Konstantin I Asen Tih je u jesen 1262. godine upao u Trakiju i zauzeo Stanimaku i Filipopolj (danas Asenovgrad i Plovdiv u Bugarskoj).[27][28] Mico je takođe bio primoran da pobegne u Mesembriju (sada Nesebar u Bugarskoj).[29] Nakon što je car Konstantin I opseo grad, Mico Asen je zatražio pomoć od Vizantinaca, nudeći da im preda Mesembriju u zamenu za zemljišne posede u Vizantijskom carstvu.[30] Car Mihailo VIII je prihvatio ponudu i poslao Mihaila Glavasa Tarhaniota da pomogne Micu 1263. godine.[31]

Bugarska 1260. godine.

Druga vizantijska vojska upala je u Trakiju i ponovo zauzela Stanimaku i Filipopolj.[32] Nakon što je zauzeo Mesemvriju od Mica, Mihailo Glavas Tarhanijot je nastavio svoj pohod duž Crnog mora i zauzeo Agatopolj, Sozopolj i Anhial (danas Ahtopolj, Sozopolj i Pomorije u Bugarskoj).[33] U međuvremenu, vizantijska flota je preuzela kontrolu nad Vićinom i drugim lukama na delti Dunava.[34] Mihailo Glavaš Tarhaniot je napao despota Jakova Svetoslava koji je mogao da se odupre samo uz pomoć Mađara, pa je prihvatio vrhovnu vlast kralja Bele IV.[35][36]

Kao posledica rata sa Vizantincima, do kraja 1263. godine, Bugarska je izgubila značajne teritorije od svoja dva glavna neprijatelja, Vizantijskog carstva i Ugarske.[37] Car Konstantin I je mogao samo da traži pomoć od Tatara Zlatne Horde da okonča svoju izolaciju.[38] Tatarski kanovi su skoro dve decenije bili gospodari bugarskih monarha, iako je njihova vlast bila samo formalna.[39] Nekadašnji rumski sultan Kejkavus II, koji je bio zatvoren po naređenju cara Mihaila VIII, takođe je želeo da povrati svoj presto uz pomoć Tatara.[40] Jedan od njegovih ujaka je bio istaknuti vođa Zlatne Horde i slao mu je poruke da ubedi Tatare da uz bugarsku pomoć upadnu u Vizantijsko carstvo.[41] Prema vizantijskom istoričaru Nićiforu Grigori, sultan Kejkavus II je takođe prišao caru Konstantinu I Tihu, nudeći mu mnogo novca ako dođe da ga oslobodi.[42]

Hiljade Tatara su prešle zaleđeni Donji Dunav da bi izvršile invaziju na Vizantijsko carstvo krajem 1264. godine.[43][44] Ubrzo im se pridružio i car Konstantin I Asen Tih,[45] iako je pao sa konja i slomio nogu.[46] Ujedinjene tatarske i bugarske vojske su iznenadno krenule u napad na cara Mihaila VIII koji se vraćao iz Tesalije u Carigrad, ali nisu uspele da zarobe cara.[47] Car Konstantin I je opsedao vizantijsku tvrđavu Ainos (danas Enez u Turskoj), prinudivši branioce da se predaju.[48] Vizantinci su takođe pristali da oslobode sultana Kejkavusa II (koji je ubrzo otišao u Zlatnu Hordu), ali je njegova porodica ostala zatvorena i nakon toga.[49][50]

Raspad[uredi | uredi izvor]

Konstantinov savez sa Tatarima učvrstio je njegovu poziciju.[51] Despot Jakov Svetoslav je ponovo preuzeo svoju oblast.[52][53] Iskoristivši građanski rat u Ugarskoj, despot Jakov Svetoslav je upao i u Severinsku banovinu.[54][55] Ugarski građanski rat završio se podelom zemlje između kralj Bele IV i njegovog sina i naslednika mladog kralja Stefana u martu 1266. godine.[56] Mladi kralj Stefan je pokrenuo vojni pohod na Bugarsku i u junu zauzeo Vidin.[57] Car Konstantin I je pokušao da pruži otpor, ali su Mađari porazili njegovu vojsku i opljačkali Trnovsku oblast.[58] Mađari su zauzeli Pleven i druge tvrđave na Dunavu i naterali despota Jakova Svetoslava da ponovo postane vazal mladog kralja Stefana.[59] Nakon toga, despot Jakov Svetoslav je u ugarskim kraljevskim poveljama označen kao „car Bugarske“.[60][61]

Zlatni pečat Konstantina Asena. Natpis na bugarskom: „+Konstantin, u Hristu Bogu, verni car i samodržac Bugara Asen.

Kralj Karlo I Anžujski i car Balduin II, razvlašćeni latinski car Carigrada, sklopili su savez protiv Vizantijskog carstva 1267. godine.[62] Da bi sprečio Bugarsku da se pridruži antivizantijskoj koaliciji, car Mihailo VIII je 1268. godine, ponudio svoju sestričinu Mariju Paleologinu Kantakuzinu, caru Konstantinu I Tihu, nakon što mu je umrla prva supruga carica Irina Laskaris.[63] Car se takođe obavezao da će Bugarskoj vratiti Mesembriju i Anhial kao njen miraz ako rodi sina.[64][65] Car Konstantin I Asen Tih se oženio Marijom, ali je car Mihailo VIII prekršio obećanje i nije se odrekao dva grada nakon rođenja Konstantinovog i Marijinog sina Mihaila.[66] Ogorčen carevom izdajom, car Konstantin I Tih je septembra 1271. poslao izaslanike kralju Karlu I u Napulj.[67] Pregovori su nastavljeni tokom narednih godina, pokazujući da je car Konstantin I bio spreman da podrži kralja Karla I protiv Vizantinaca.[68]

Car Konstantin I je provalio u Trakiju 1271. ili 1272. godine, ali je car Mihailo VIII ubedio kana Nogaja, dominantnu figuru na najzapadnijoj teritoriji Zlatne Horde, da napadne Bugarsku.[69][70] Tatari su opljačkali zemlju, prisiljavajući cara Konstantina I Tiha da se vrati i odustane od pretenzija na ta dva grada.[71][72] Kan Nogaj je podigao svoju prestonicu u Isakiji blizu delte Dunava, tako da je lako mogao da napadne Bugarsku.[73]

Car Konstantin I Asen Tih je bio teško povređen posle nesreće pri jahanju i nije mogao da se kreće bez pomoći, jer je bio paralizovan od struka nadole.[74][75] Njegova ambiciozna supruga preuzela je kontrolu nad zemljom.[76] Nakon što su izaslanici cara Mihaila VIII prihvatili predlog pape Grgura X za crkvenu uniju na Drugom Lionskom saboru u leto 1274, ona je postala jedan od vodećih protivnika unije.[77][78] Čak je pokušala da ubedi sultana Bajbarsa, mamelučkog sultana Egipta, da napadne Vizantijsko carstvo.[79] Carica Marija je takođe bila rešena da obezbedi presto svom sinu.[80] Despot Jakov Svetoslav je, međutim, imao jake pretenzije da nasledi cara Konstantina I, jer je njegova žena bila unuka cara Jovana Asena II Bugarskog.[81] Carica Marija je prvo usvojila despota Jakova Svetoslava da bi ga ubedila da prizna pravo njenog sina na presto, ali je kasnije naredila da ga otruju.[82] Takođe je naredio da se uhvate ili pogube drugi plemići, zbog čega je Konstantinova vladavina postala nepopularna.[83]

Paralizovani car Konstantin I nije mogao sprečiti Nogajeve Tatare da vrše redovne pljačkaške napade na Bugarsku.[84] Lokalno stanovništvo oblasti koje su bile najizloženije tatarskim napadima morali su da organizuju odbranu bez monarhove podrške.[85]

Zbog skupih i neuspešnih ratova, ponovljenih mongolskih napada i ekonomske nestabilnosti (car Konstantin I Tih je bio prvi bugarski vladar koji je kovao sopstveni novac u ogromnim razmerama), vladar je bio suočen sa pobunom 1277. godine.[86] Društvene i ekonomske aspekte ovog pokreta naglašavali su marksistički istoričari,[87] ali je njegov pravi karakter neuhvatljiv. Ono što je jasno jeste da je svinjar po imenu Ivajlo postao vođa nezadovoljnih i privukao mnoge (verovatno uglavnom niže klase)[88] sledbenike, potvrđujući svoju kontrolu nad značajnim područjem.[89] Car Konstantin I Asen Tih je sa svojom gardom krenuo na Ivajla, ali je odlučno poražen i ubijen u svojim kolima.[90][91]

Porodica[uredi | uredi izvor]

Car Konstantin I Asen Tih je bio oženjen tri puta. Imena njegove prve žene i dece nisu poznata. Sa svojom drugom ženom, caricom Irinom Nikejskom, car Konstantin I Tih nije imao dece. Sa svojom trećom ženom, caricom Marijom Kantakuzin Paleolog, imao je sina Mihaila, koji je vladao kao car - savladar Bugarske 1277–1279. godine.[92]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Spasić, Dušan; Palavestra, Aleksandar; Mrđenović, Dušan (1991). Rodoslovne tablice i grbovi srpskih dinastija i vlastele (prema tablicama Alekse Ivića) (na jeziku: srpski) (2. izd.). Beograd: Bata. str. 52. ISBN 978-86-7685-007-5. Pristupljeno 10. 10. 2023. 
  2. ^ Pirivatrić, Jedna pretpostavka o poreklu bugarskog cara Konstantina Asena Tiha, ZRVI 46/2009, 313
  3. ^ VIINJ 6 (1986), 21-22
  4. ^ Pirivatrić 2009, str. 313
  5. ^ Pirivatrić (2009), 315, nap. 6
  6. ^ Pirivatrić 2009, str. 316
  7. ^ Pirivatrić 2009, str. 315–320
  8. ^ Pirivatrić 2009, str. 320–322
  9. ^ Pirivatrić 2009, str. 314
  10. ^ Madgearu 2017, str. 248
  11. ^ Madgearu 2017, str. 248
  12. ^ Fine 1994, str. 174
  13. ^ Fine 1994, str. 174
  14. ^ Fine 1994, str. 174
  15. ^ Madgearu 2017, str. 248
  16. ^ Fine 1994, str. 174
  17. ^ Fine 1994, str. 174
  18. ^ Madgearu 2017, str. 248
  19. ^ Fine 1994, str. 174
  20. ^ Fine 1994, str. 174
  21. ^ Treadgold 1997, str. 731
  22. ^ Treadgold 1997, str. 731
  23. ^ Vásáry 2005, str. 71
  24. ^ Fine 1994, str. 174
  25. ^ Nicol 1993, str. 46
  26. ^ Fine 1994, str. 174–175
  27. ^ Fine 1994, str. 174–175
  28. ^ Treadgold 1997, str. 737
  29. ^ Madgearu 2017, str. 250
  30. ^ Fine 1994, str. 176
  31. ^ Madgearu 2017, str. 250
  32. ^ Fine 1994, str. 176
  33. ^ Madgearu 2017, str. 250
  34. ^ Fine 1994, str. 176
  35. ^ Fine 1994, str. 176–177
  36. ^ Madgearu 2017, str. 251–252
  37. ^ Fine 1994, str. 177
  38. ^ Fine 1994, str. 177
  39. ^ Vásáry 2005, str. 71
  40. ^ Fine 1994, str. 177
  41. ^ Vásáry 2005, str. 74
  42. ^ Vásáry 2005, str. 75
  43. ^ Vásáry 2005, str. 75
  44. ^ Fine 1994, str. 177
  45. ^ Madgearu 2017, str. 253
  46. ^ Fine 1994, str. 180
  47. ^ Vásáry 2005, str. 76
  48. ^ Vásáry 2005, str. 76
  49. ^ Madgearu 2017, str. 253
  50. ^ Vásáry 2005, str. 77
  51. ^ Fine 1994, str. 178
  52. ^ Madgearu 2017, str. 255
  53. ^ Fine 1994, str. 178
  54. ^ Madgearu 2017, str. 255
  55. ^ Fine 1994, str. 178
  56. ^ Fine 1994, str. 178
  57. ^ Fine 1994, str. 178
  58. ^ Fine 1994, str. 178
  59. ^ Fine 1994, str. 179
  60. ^ Fine 1994, str. 179
  61. ^ Madgearu 2017, str. 255
  62. ^ Fine 1994, str. 170, 180
  63. ^ Fine 1994, str. 180
  64. ^ Fine 1994, str. 180
  65. ^ Madgearu 2017, str. 257
  66. ^ Madgearu 2017, str. 257
  67. ^ Madgearu 2017, str. 257
  68. ^ Madgearu 2017, str. 257
  69. ^ Fine 1994, str. 180
  70. ^ Madgearu 2017, str. 259
  71. ^ Fine 1994, str. 180
  72. ^ Madgearu 2017, str. 259
  73. ^ Madgearu 2017, str. 259
  74. ^ Fine 1994, str. 180, 182
  75. ^ Madgearu 2017, str. 260
  76. ^ Treadgold 1997, str. 741
  77. ^ Treadgold 1997, str. 741
  78. ^ Madgearu 2017, str. 260
  79. ^ Madgearu 2017, str. 261
  80. ^ Fine 1994, str. 182
  81. ^ Fine 1994, str. 182
  82. ^ Madgearu 2017, str. 260
  83. ^ Fine 1994, str. 182
  84. ^ Fine 1994, str. 195
  85. ^ Fine 1994, str. 195
  86. ^ Angelov et al 1981, p. 279.
  87. ^ Vásáry 2005, str. 80
  88. ^ "History of Bulgaria. Volume III-Second Bulgarian Empire", Publishing House of the Bulgarian Academy of Sciences, Sofia, 1982, p. 277-8
  89. ^ Andreev & Lalkov 1996, str. 222.
  90. ^ Andreev & Lalkov 1996, str. 223.
  91. ^ Angelov et al 1981, p. 281.
  92. ^ Georgi Bakalov - "Medieval Bulgarian ruler", publishing house "Anubis", Sofia, 1995, p. 226

Literatura[uredi | uredi izvor]

Primarni izvori[uredi | uredi izvor]

  • George Akropolites: The History (Translated with and Introduction and Commentary by Ruth Macrides) (2007). Oxford University Press. ISBN 978-0-19-921067-1

Sekundarni izvori[uredi | uredi izvor]

  • Andreev (Andreev), Йordan (Jordan); Lalkov (Lalkov), Milčo (Milcho) (1996). Bъlgarskite hanove i care (The Bulgarian Khans and Tsars) (in Bulgarian). Veliko Tъrnovo (Veliko Tarnovo): Abagar (Abagar). ISBN 954-427-216-X.
  • Angelov (Angelov), Dimitъr (Dimitar); Božilov (Bozhilov), Ivan (Ivan); Vaklinov (Vaklinov), Stančo (Stancho); Gюzelev (Gyuzelev), Vasil (Vasil); Kuev (Kuev), Kuю (kuyu); Petrov (Petrov), Petъr (Petar); Primov (Primov), Borislav (Borislav); Tъpkova (Tapkova), Vasilka (Vasilka); Canokova (Tsankova), Genoveva (Genoveva) (1981). Istoriя na Bъlgariя. Tom II. Pъrva bъlgarska dъržava [History of Bulgaria. Volume II. First Bulgarian State] (in Bulgarian). i kolektiv. Sofiя (Sofia): Izdatelstvo na BAN (Bulgarian Academy of Sciences Press).
  • Fine, John V. A. (1994). The Late Medieval Balkans: A Critical Survey from the Late Twelfth Century to the Ottoman Conquest. The University of Michigan Press. ISBN 0-472-08260-4.
  • Madgearu, Alexandru (2017). The Asanids: The Political and Military History of the Second Bulgarian Empire, 1185–1280. BRILL. ISBN 978-9-004-32501-2.
  • Nicol, Donald M. (1993). The Last Centuries of Byzantium, 1261–1453. Cambridge University Press. ISBN 0-521-43384-3.
  • Pirivatrić, Srdjan (2011). "The Boyana Church Portraits: Contribution to the Prosopography of Sebastokrator Kaloyan". In Penkova, Bisserka (ed.). Boяnskata cъrkva meždu Iztoka i Zapada v izkustvoto na hristiяnska Evropa [The Boyana Church between East and West in the Art of Christian Europe]. Nac. istoričeski muzeй. pp. 14–35. ISBN 978-954-91259-7-9.
  • Treadgold, Warren (1997). A History of the Byzantine State and Society. Stanford University Press. ISBN 0-8047-2630-2.
  • Vásáry, István (2005). Cumans and Tatars: Oriental Military in the Pre-Ottoman Balkans, 1185–1365. Cambridge University Press. ISBN 0-521-83756-1.

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Konstantin I Asen Tih na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Константин_I_Асен_Тих&oldid=27873337”